АКТУЕЛНО
Светло као обавезни елемент сваке представе, има веома значајну улогу у креирању комплетног доживљаја публике. У Народном позоришту "Тоша Јовановић" раде три мајстора светла, један на Луткарској и два мајстора на Драмској сцени. Александар Брустул је мајстор светла Драмске сцене. У Позориште је дошао пре 10 година и за посао који му је поверен каже да је динамичан, изазован али и јединствен.
- Ја волим да кажем мој посао спада у један круг разних послова ван сцене, ван глумачког посла, за који људи можда публика не зна, али изузетно доприносе целокупном утиску који ће представа оставити на њих. Сценографија, светло, звук, реквизита, костими - то су све ствари које, поред глуме и глумаца, чине представу. Постоји дизајнер светла и мајстор светла, расветљивачи, људи који раде за пултом. Моје званично радно место је мајстор светла који по правилу испуњава задатке дизајнера светла. Дизајнер је тај који погледа пробу, сценографију, услове на сцени, техничке услове, прочита текст, договори се са редитељем и направи план расвете. По том плану ја правим конфигурацију, распоред рефлектора. Када се све то намести и крене техничка проба, тада се са редитељем договарам када ће бити промена светла. То програмирање светла зове се штимунг. Распоред штимунга се уноси у миксету и преостаје вођење представе. Промена светла може да буде на неку реплику, на покрет, музику, или када је техничка промена. Некада ми инспицијент даје знак када су се глумци склонили са сцене и када поново могу да дам светло, каже Александар Брустул.
Мајстор светла је задужен и за сценске ефекте попут вештачког снега, измаглице, дима или балона од сапунице. Стварање ефеката је такође повезано са миксетом за светло преко које се обављају све команде.
Колико ће бити рефлектора и штимунга, зависи од представе до представе и реткокада се дешава да су позиције рефлектора сличне или исте. Изазов је и када се раде гостујуће представе.
- Када гостујемо другим позориштима, тада се треба прилагодити другој сцени. Ниједна сенаније иста, нигде није исти распоред рефлектора, раздаљине, углови под којим светло пада - све се практично ради "од нуле". Светло сваког рефлектора се поново усмерава, штелује и поново се програмирају штимунзи на миксети.
Грешке се, како каже, дешавају као и у сваком послу. У већини случајева публика то и не примети.
- То су грешке које публика и не примети. За грешку знају само људи који раде представу - глумац, редитељ, техничар. Може се, рецимо, десити проблем са опремом јер не треба заборавити да је све дигитално, као што су и наши рачунари, мобилни телефони. Дакле, није немогуће да прегори рефлектор, да се нехотице искључи кабл и слично. Такве ситуације су ретке али и када се десе, трудимо се да их публика не примети, заиста их брзо превазиђемо и наставимо представу - никада не дозволимо да било шта поремети ток представе. Јер, ако смо окупирани првом грешком и не превазилазимо је, а представа тече, лако може да се деси следећа грешка. Позориште је ипак "жив" програм, каже Александар Брустул на крају разговора.
9. 6. 2022.
- Ја волим да кажем мој посао спада у један круг разних послова ван сцене, ван глумачког посла, за који људи можда публика не зна, али изузетно доприносе целокупном утиску који ће представа оставити на њих. Сценографија, светло, звук, реквизита, костими - то су све ствари које, поред глуме и глумаца, чине представу. Постоји дизајнер светла и мајстор светла, расветљивачи, људи који раде за пултом. Моје званично радно место је мајстор светла који по правилу испуњава задатке дизајнера светла. Дизајнер је тај који погледа пробу, сценографију, услове на сцени, техничке услове, прочита текст, договори се са редитељем и направи план расвете. По том плану ја правим конфигурацију, распоред рефлектора. Када се све то намести и крене техничка проба, тада се са редитељем договарам када ће бити промена светла. То програмирање светла зове се штимунг. Распоред штимунга се уноси у миксету и преостаје вођење представе. Промена светла може да буде на неку реплику, на покрет, музику, или када је техничка промена. Некада ми инспицијент даје знак када су се глумци склонили са сцене и када поново могу да дам светло, каже Александар Брустул.
Мајстор светла је задужен и за сценске ефекте попут вештачког снега, измаглице, дима или балона од сапунице. Стварање ефеката је такође повезано са миксетом за светло преко које се обављају све команде.
Колико ће бити рефлектора и штимунга, зависи од представе до представе и реткокада се дешава да су позиције рефлектора сличне или исте. Изазов је и када се раде гостујуће представе.
- Када гостујемо другим позориштима, тада се треба прилагодити другој сцени. Ниједна сенаније иста, нигде није исти распоред рефлектора, раздаљине, углови под којим светло пада - све се практично ради "од нуле". Светло сваког рефлектора се поново усмерава, штелује и поново се програмирају штимунзи на миксети.
Грешке се, како каже, дешавају као и у сваком послу. У већини случајева публика то и не примети.
- То су грешке које публика и не примети. За грешку знају само људи који раде представу - глумац, редитељ, техничар. Може се, рецимо, десити проблем са опремом јер не треба заборавити да је све дигитално, као што су и наши рачунари, мобилни телефони. Дакле, није немогуће да прегори рефлектор, да се нехотице искључи кабл и слично. Такве ситуације су ретке али и када се десе, трудимо се да их публика не примети, заиста их брзо превазиђемо и наставимо представу - никада не дозволимо да било шта поремети ток представе. Јер, ако смо окупирани првом грешком и не превазилазимо је, а представа тече, лако може да се деси следећа грешка. Позориште је ипак "жив" програм, каже Александар Брустул на крају разговора.
9. 6. 2022.
Народно позориште "Тоша Јовановић" освојило је четири награде са представом "Дечак и месец" на 5. "Зимском позоришном фестивалу за децу" у Алексинцу - за најбољу представу у целини, најбољу режију и сценографију и награду за најбољу епизодну улогу која је припала глумици Наташи Милишић.
Фестивал је одржан у периоду од 20. до 25. маја у организацији Градског позоришта "Театар 91". Одлуке о наградама једногласно је донео жири у саставу Бранислав Недић, драматург, Ивана Недељковић, глумица, и Цветин Аничић, глумац-луткар.
У образложењу награде за најбољу режију и представу у целини која је припала Луткарском ансамблу Народног позоришта "Тоша Јовановић" и редитељки представе "Дечак и месец" Вјери Видов, жири је навео: "Изузетним редитељским поступком, маштовито и оригинално, развијајући ликове и догађаје, изванредно уклапајући све сценске елементе, редитељка Вјера Видов нас води кроз узбудљиву причу о борби добра и зла, о значају маште и сањарења и давању значаја заборављеним вредностима".
Одлуку о награди за најбољу сценографију додељену сценографу и позоришном продуценту Леу Вукелићу, жири је образложио мишљењем да "сценографија кроз саму представу расте и од празне сцене појављује се богата сценографија једноставности, али врло стилски тачна и прецизна", додајући и да "истакнута сликовност и мултифункционалност сценских елемената ову сценографију чине вредном награде".
Глумици Луткарског ансамбла Наташи Милишић је за улогу Свраке и Глумице у представи "Дечак и месец" уручена награда за најбољу епизодну улогу.
"Маштовито и зналачки, Наташа Милишић комбинује два лика која игра, ликове Глумице и Свраке, и на ауторитативан начин доноси на сцену праву глумачку магију", наводи се у закључку жирија.
Представа која је помирила генерације и светове
Представа "Дечак и месец" премијерно је изведена на Луткарској сцени Народног позоришта "Тоша Јовановић" 15. новембра прошле године. Представа је настала по мотивима приповетке Бранка Ћопића "Месец и његова бака" - текст представе написао је драмски писац Жељко Хубач а режирала ју је редитељка Вјера Видов.
Сценографију потписује Лео Вукелић, костимографију и креацију лутака Благовеста Василева. Композитор сонгова је Зоран Булатовић Бале.
У представи играју глумци Предраг Грујић, Кристиан Кардош, Татјана Бараћ, Наташа Милишић, Андрија Поша, Данило Михњевић, Снежана Попов и Олгица Трбојевић Костић.
Подсећамо, представа "Дечак и месец" је проглашена најбољом представом за децу у целини и почетком априла, на 71. Фестивалу професионалних позоришта Војводине, а Благовести Василевој уручена је награда "Тихомир Мачковић" за најбољу креацију лутака.
26. 5. 2022.
На данашњи дан, 1898. године, рођена је Десанка Максимовић.
Драматизација њеног романа "Прадевојчица" премијерно ће бити изведена на Луткарској сцени у новембру ове године.
Драматизацију потписује Мина Петрић, а редитељка је Соња Петровић.
За насловну улогу Позориште је организовало кастинг у понедељак, 9. маја. Између 9 изузетно талентованих младих глумица, комисија коју су чинили редитељка, драматиршкиња, композитор, уметнички саветник и глумац Луткарске сцене су се после трочасовне радионице одлучили да улога Гаве Прадевојчице припадне Уни Беић.
Радујемо се почетку рада и представи која ће Десанкине речи оживети на сцени и проговорити о темама које су данас актуелне и важне.
16. 5. 2022.
Драматизација њеног романа "Прадевојчица" премијерно ће бити изведена на Луткарској сцени у новембру ове године.
Драматизацију потписује Мина Петрић, а редитељка је Соња Петровић.
За насловну улогу Позориште је организовало кастинг у понедељак, 9. маја. Између 9 изузетно талентованих младих глумица, комисија коју су чинили редитељка, драматиршкиња, композитор, уметнички саветник и глумац Луткарске сцене су се после трочасовне радионице одлучили да улога Гаве Прадевојчице припадне Уни Беић.
Радујемо се почетку рада и представи која ће Десанкине речи оживети на сцени и проговорити о темама које су данас актуелне и важне.
16. 5. 2022.
“Мала школа луткарске анимације” коју смо приредили у оквиру манифестације Ноћ музеја, привукла је пажњу бројних малишана
Била је ово јединствена прилика да упознамо децу са светом лутака - јавајкама, гињолима, марионетама, стоним и флах луткама, позориштем сенки.
Током три сата дружења, чланови ансамбла Луткарске сцене приказали су и технике анимације лутака, у чему су се на крају опробали и наши најмлађи посетиоци
16. 5. 2022.
Била је ово јединствена прилика да упознамо децу са светом лутака - јавајкама, гињолима, марионетама, стоним и флах луткама, позориштем сенки.
Током три сата дружења, чланови ансамбла Луткарске сцене приказали су и технике анимације лутака, у чему су се на крају опробали и наши најмлађи посетиоци
16. 5. 2022.
Стручни жири додељује
награду за најбољу представу у целини представи
ТРИ СЕСТРЕ
А. П. Чехов –Корнелија Голи, режија: Золтан Пушкаш, Позориште „Деже Костолањи” (Суботица)
Стручни жири додељује
награду за најбољу представу за децу у целини представи
ДЕЧАК И МЕСЕЦ
Жељко Хубач (по мотивима приповетке Б. Ћопића „Мјесец и његова бака”), режија: Вјера Видов, Луткарска сцена, Народно позориште „Тоша Јовановић” (Зрењанин)
Стручни жири додељује
награду за најбољу режију
Милану Нешковићу
за представу КУС ПЕТЛИЋ, Александар Поповић, Драма на српском, Народно позориште-Narodnokazalište-Népszínház Суботица
Стручни жири додељује
глумачку награду за најбољу женску улогу
Мињи Пековић
за улогу Миље Бушатлије у представи КУС ПЕТЛИЋ, Александар Поповић, Драма на српском, Народно позориште-Narodnokazalište-Népszínház Суботица
Стручни жири додељује
глумачку награду за најбољу мушку улогу
Димитрију Динићу
за улогу Пиле Копиле Пилетићево у представи КУС ПЕТЛИЋ, Александар Поповић, Драма на српском, Народно позориште-Narodnokazalište-Népszínház Суботица
Стручни жири додељује
глумачку награду за најбољу епизодну улогу
Игору Грекси
за улогу Ђакон Авакум у представи КУС ПЕТЛИЋ, Александар Поповић, Драма на српском, Народно позориште-Narodnokazalište-Népszínház Суботица
Стручни жири додељује
глумачку награду за најбољу улогу у представама за децу
Кристини Савков
за улогу у представи ДЕВОЈЧИЦА СА ШИБИЦАМА, Соња Петровић и Мина Петрић (по мотивима бајке Х. К. Андерсена), режија: Соња Петровић, Позориште младих (Нови Сад), Фестивал еколошког позоришта за децу и младе и Слобода нема цену
Стручни жири додељује
награду за најбољу сценографију
Марији Калабић
у представи КУС ПЕТЛИЋ, Александар Поповић, Драма на српском, Народно позориште-Narodnokazalište-Népszínház Суботица
Стручни жири додељује
награду за најбољи костим
Биљани Гргур
за костиме у представи КУС ПЕТЛИЋ, Александар Поповић, Драма на српском, Народно позориште-Narodnokazalište-Népszínház Суботица
Стручни жири додељује
Награду „Тихомир Мачковић” за најбољу креацију лутака
Благовести Василевој
за креацију лутака у представи ДЕЧАК И МЕСЕЦ, Жељко Хубач (по мотивима приповетке Б. Ћопића „Мјесец и његова бака”), режија: Вјера Видов, Луткарска сцена, Народно позориште „Тоша Јовановић”(Зрењанин).
Стручни жири додељује
награду за најбољу музику
Ервину Ерешу и Давиду Клему
за музику у представи ТРИ СЕСТРЕ, А. П. Чехов – Корнелија Голи, режија: Золтан Пушкаш, Позориште „Деже Костолањи” (Суботица)
Стручни жири додељује
специјалну награду
ансамблу Позоришта „Деже Костолањи” и Андрашу Урбану
за позоришни рад у целости и друштвени подстицај за развој критичке мисли.
Стручни жири додељује
специјалну награду представи
ВИТЕЗОВИ ЛАКЕ МАЛЕ
за продуховљену лаку забаву.
Стручни жири додељује
специјалну награду
Вери Хрћан Остојић
за глумачко остварење.
Стручни жири додељује
Меморијалну награду „Ивана Мирков Влачић” za целокупни визуелни идентитет Золтану Пушкашу
за представу ТРИ СЕСТРЕ, А. П. Чехов –Корнелија Голи, режија: Золтан Пушкаш, Позориште „Деже Костолањи” (Суботица)
Стручни жири додељује
награду младој глумици, коју додељује Савез драмских уметника Војводине,
Бојани Миловановић и Соњи Исаиловић
у представи КО ЈЕ УБИО ЏЕНИС ЏОПЛИН? Тијана Грумић, концепт и режија: Соња Петровић, Српско народно позориште и Омладинска престоница Европе Нови Сад, ОПЕНС
11. 4. 2022.
награду за најбољу представу у целини представи
ТРИ СЕСТРЕ
А. П. Чехов –Корнелија Голи, режија: Золтан Пушкаш, Позориште „Деже Костолањи” (Суботица)
Стручни жири додељује
награду за најбољу представу за децу у целини представи
ДЕЧАК И МЕСЕЦ
Жељко Хубач (по мотивима приповетке Б. Ћопића „Мјесец и његова бака”), режија: Вјера Видов, Луткарска сцена, Народно позориште „Тоша Јовановић” (Зрењанин)
Стручни жири додељује
награду за најбољу режију
Милану Нешковићу
за представу КУС ПЕТЛИЋ, Александар Поповић, Драма на српском, Народно позориште-Narodnokazalište-Népszínház Суботица
Стручни жири додељује
глумачку награду за најбољу женску улогу
Мињи Пековић
за улогу Миље Бушатлије у представи КУС ПЕТЛИЋ, Александар Поповић, Драма на српском, Народно позориште-Narodnokazalište-Népszínház Суботица
Стручни жири додељује
глумачку награду за најбољу мушку улогу
Димитрију Динићу
за улогу Пиле Копиле Пилетићево у представи КУС ПЕТЛИЋ, Александар Поповић, Драма на српском, Народно позориште-Narodnokazalište-Népszínház Суботица
Стручни жири додељује
глумачку награду за најбољу епизодну улогу
Игору Грекси
за улогу Ђакон Авакум у представи КУС ПЕТЛИЋ, Александар Поповић, Драма на српском, Народно позориште-Narodnokazalište-Népszínház Суботица
Стручни жири додељује
глумачку награду за најбољу улогу у представама за децу
Кристини Савков
за улогу у представи ДЕВОЈЧИЦА СА ШИБИЦАМА, Соња Петровић и Мина Петрић (по мотивима бајке Х. К. Андерсена), режија: Соња Петровић, Позориште младих (Нови Сад), Фестивал еколошког позоришта за децу и младе и Слобода нема цену
Стручни жири додељује
награду за најбољу сценографију
Марији Калабић
у представи КУС ПЕТЛИЋ, Александар Поповић, Драма на српском, Народно позориште-Narodnokazalište-Népszínház Суботица
Стручни жири додељује
награду за најбољи костим
Биљани Гргур
за костиме у представи КУС ПЕТЛИЋ, Александар Поповић, Драма на српском, Народно позориште-Narodnokazalište-Népszínház Суботица
Стручни жири додељује
Награду „Тихомир Мачковић” за најбољу креацију лутака
Благовести Василевој
за креацију лутака у представи ДЕЧАК И МЕСЕЦ, Жељко Хубач (по мотивима приповетке Б. Ћопића „Мјесец и његова бака”), режија: Вјера Видов, Луткарска сцена, Народно позориште „Тоша Јовановић”(Зрењанин).
Стручни жири додељује
награду за најбољу музику
Ервину Ерешу и Давиду Клему
за музику у представи ТРИ СЕСТРЕ, А. П. Чехов – Корнелија Голи, режија: Золтан Пушкаш, Позориште „Деже Костолањи” (Суботица)
Стручни жири додељује
специјалну награду
ансамблу Позоришта „Деже Костолањи” и Андрашу Урбану
за позоришни рад у целости и друштвени подстицај за развој критичке мисли.
Стручни жири додељује
специјалну награду представи
ВИТЕЗОВИ ЛАКЕ МАЛЕ
за продуховљену лаку забаву.
Стручни жири додељује
специјалну награду
Вери Хрћан Остојић
за глумачко остварење.
Стручни жири додељује
Меморијалну награду „Ивана Мирков Влачић” za целокупни визуелни идентитет Золтану Пушкашу
за представу ТРИ СЕСТРЕ, А. П. Чехов –Корнелија Голи, режија: Золтан Пушкаш, Позориште „Деже Костолањи” (Суботица)
Стручни жири додељује
награду младој глумици, коју додељује Савез драмских уметника Војводине,
Бојани Миловановић и Соњи Исаиловић
у представи КО ЈЕ УБИО ЏЕНИС ЏОПЛИН? Тијана Грумић, концепт и режија: Соња Петровић, Српско народно позориште и Омладинска престоница Европе Нови Сад, ОПЕНС
11. 4. 2022.
Драги пријатељи,
Док свет, као да је прикључен на инфузију, сваког сата и минута прима нове вести, могу ли да нас све, као ствараоце, позовем да приступимо истинском простору и сфери и перспективи епских времена, епских промена, епске свести, епских промишљања и епских погледа? Живимо у епском добу људске историје, а дубинске и значајне промене које проживљавамо у погледу односа људи са самима собом, са другим људима и са осталим светом скоро су ван нашег опсега да их спознамо, артикулирамо, искажемо, изговоримо.
Ми не живимо у двадесетчетворочасовном циклусу вести, већ живимо на крају времена. Новине и медији су у потпуности неприпремљени и онемогућени да се ухвате у коштац са свим стварима које проживљавамо.
Где је језик, где су покрети и где су слике који би нам омогућили да схватимо суштинске промене и расколе које доживљавамо? И како можемо да схватимо садржај наших тренутних живота као искуство, а не као новинско извештавање?
Позориште је уметничка форма искуства.
Како у свету који је преплављен опсежним медијским кампањама, симулираним искуствима и туробним предвиђањима можемо да досегнемо ван непрекидног понављања бројки да бисмо искусили оно световно и бескрајно у појединачном животу, екосистему, пријатељству и светла на плавом небу? Две године пандемије корона вируса су утихнуле људска чула, сузиле људске животе, уништиле везе међу њима и вратиле нас на један необични почетак људске живота.
Које семе треба посадити и узгајати у ово време, а које ижџикљало и нападно корење треба затрети, потпуно и за сва времена? Много људи је на ивици. Много се насиља распламсало, нерационално и неочекивано. Много се утемељених оквира показало као структуре непрекидне окрутности.
Где је наша култура сећања? Чега треба да се сећамо? Који нам ритуали напокон дозвољавају да поново измислимо и започнемо кораке које никада нисмо направили?
Позоришту епских визија, сврхе, опоравка, поправка и бриге требају нови ритуали. Нама не треба забава. Нама треба окупљање. Треба да делимо простор и градимо заједнички простор. Треба нам заштићени простор суштинског разумевања и једнакости.
Позориште је земаљско стварање простора једнакости међу људима, боговима, биљкама, животињама, капима кише, сузама и препорода. Простор једнакости и суштинског разумевања осветљава скривена лепота коју одржава живом суштински однос опасности, спокоја, мудрости, деловања и стрпљења.
У спису Аватамсака Сутра, Буда набраја десет врста стрпљења у људском животу. Једно од најснажнијих је „Стрпљење да спознамо све као опсену“. Позориште је одувек представљало живот на овом свету као опсену, дајући нам могућност да ослобађајућом јасноћом и силом докучимо људску илузију, заблуду, слепило и порицање.
Толико смо убеђени у оно што посматрамо и начин на који посматрамо да не можемо да видимо и осетимо алтернативне стварности, нове могућности, другачије приступе, невидљиве односе и безвременске везе.
Ово је време за суштинско освежавање наших умова, наших чула, наше маште, наших историја и наших будућности. То не могу да ураде људи који раде сами, изоловани од других. То је нешто што морамо да урадимо заједно. Позориште нас позива да то учинимо заједно.
Најискреније вам хвала на вашем раду.
Питер Селарс
23. 3. 2022.
Док свет, као да је прикључен на инфузију, сваког сата и минута прима нове вести, могу ли да нас све, као ствараоце, позовем да приступимо истинском простору и сфери и перспективи епских времена, епских промена, епске свести, епских промишљања и епских погледа? Живимо у епском добу људске историје, а дубинске и значајне промене које проживљавамо у погледу односа људи са самима собом, са другим људима и са осталим светом скоро су ван нашег опсега да их спознамо, артикулирамо, искажемо, изговоримо.
Ми не живимо у двадесетчетворочасовном циклусу вести, већ живимо на крају времена. Новине и медији су у потпуности неприпремљени и онемогућени да се ухвате у коштац са свим стварима које проживљавамо.
Где је језик, где су покрети и где су слике који би нам омогућили да схватимо суштинске промене и расколе које доживљавамо? И како можемо да схватимо садржај наших тренутних живота као искуство, а не као новинско извештавање?
Позориште је уметничка форма искуства.
Како у свету који је преплављен опсежним медијским кампањама, симулираним искуствима и туробним предвиђањима можемо да досегнемо ван непрекидног понављања бројки да бисмо искусили оно световно и бескрајно у појединачном животу, екосистему, пријатељству и светла на плавом небу? Две године пандемије корона вируса су утихнуле људска чула, сузиле људске животе, уништиле везе међу њима и вратиле нас на један необични почетак људске живота.
Које семе треба посадити и узгајати у ово време, а које ижџикљало и нападно корење треба затрети, потпуно и за сва времена? Много људи је на ивици. Много се насиља распламсало, нерационално и неочекивано. Много се утемељених оквира показало као структуре непрекидне окрутности.
Где је наша култура сећања? Чега треба да се сећамо? Који нам ритуали напокон дозвољавају да поново измислимо и започнемо кораке које никада нисмо направили?
Позоришту епских визија, сврхе, опоравка, поправка и бриге требају нови ритуали. Нама не треба забава. Нама треба окупљање. Треба да делимо простор и градимо заједнички простор. Треба нам заштићени простор суштинског разумевања и једнакости.
Позориште је земаљско стварање простора једнакости међу људима, боговима, биљкама, животињама, капима кише, сузама и препорода. Простор једнакости и суштинског разумевања осветљава скривена лепота коју одржава живом суштински однос опасности, спокоја, мудрости, деловања и стрпљења.
У спису Аватамсака Сутра, Буда набраја десет врста стрпљења у људском животу. Једно од најснажнијих је „Стрпљење да спознамо све као опсену“. Позориште је одувек представљало живот на овом свету као опсену, дајући нам могућност да ослобађајућом јасноћом и силом докучимо људску илузију, заблуду, слепило и порицање.
Толико смо убеђени у оно што посматрамо и начин на који посматрамо да не можемо да видимо и осетимо алтернативне стварности, нове могућности, другачије приступе, невидљиве односе и безвременске везе.
Ово је време за суштинско освежавање наших умова, наших чула, наше маште, наших историја и наших будућности. То не могу да ураде људи који раде сами, изоловани од других. То је нешто што морамо да урадимо заједно. Позориште нас позива да то учинимо заједно.
Најискреније вам хвала на вашем раду.
Питер Селарс
23. 3. 2022.
И ове године међународна АССИТЕЈ (АСИТЕЖ) асоцијација обележава 20.
март- Светски дан позоришта за децу и младе. На овај дан хиљаде
позоришта и индивидуалних чланова окупљених у више од 85
националних АСИТЕЖ центара у свету чита поруке уважених уметника и
кроз посебно припремљене програме, скреће пажњу културне и шире
јавности ка позоришној уметности за децу и младе, на значај
позоришне културе за намлађе и младе и њен утицај у одрастању,
образовању и васпитању нових генерација. Обележавање 20. марта део
је вишегодишње АСИТЕЖ кампање „Поведите дете у позориште“
покренуте 2012. године. Ова једноставна и јасна порука позива родитеље,
наставнике, педагоге и све који брину о деци да омогуће деци и младима
да остваре њихово право на уметнички доживљај не само на овај дан
већ током читаве године.
Уз већ традиционалне поруке председнице међународне АСИТЕЖ мреже Су
Џајлс из Аустралије, овогодишњу поруку из Србије упућује Јован
Царан, награђивани глумац и редитељ у области луткарског позоришта.
Су Џајлс, Председница АССИТЕЈ-а
"Светски дан позоришта јесте важан дан у АССИТЕЈ-евој години, а
АССИТЕЈ свима поручује: „Поведите данас неко дете у позориште“ –
подсетник на одговорност одраслих да деци и младима омогуће да што је
више могуће искусе уметност. Повести дете у позориште значи поново
се повезати с извођењем уживо, с идејама и емоцијама, везама међу
људским бићима, а значи и неговати право деце и младих на уметност,
културу и слободу самоизражавања. Слушати децу и младе је веома
важно – још је важније чути их и прихватити потребу за променом.
Да цитирам АССИТЕЈ-ев Манифест, ми верујемо да је потребно урадити још
много тога како би се испуниле обавезе свих земаља везане за Чланове
13 и 31 Конвенције УН о правима детета.
Ово је нарочито случај у светлу текуће пандемије, ратних криза која
се одигравају у толико земаља широм света, као и насушне потребе за
равноправношћу и једнаком могућношћу сваког детета да живи у
одрживом, безбедном и здравом свету. Уметност и култура дају нам
прилику да замислимо свет какав желимо да стварамо са својом децом и
младима и за њих, те су стога кључни док радимо на томе да осигурамо
боље услове за друштво у коме живимо. Ово је време када су живо
позориште и представе више од свега потребни као потврда да машта
може да победи страх. Ово је време када храброст и уверења уметника
који стварају позориште и представе за младу публику широм света могу
да помогну да се створи простор за ослобађање, катарзу и изражавање
радости деце и младих, где год да се налазе. Видели смо тако инвентивно,
резолутно стваралаштво, такву посвећеност, а знамо, на основу примера
свих наших чланова, да не јењава одлучност да наставимо да стварамо
позориште и представе за
публику од најмлађег узраста, па све до адолесцената. Ми смо заједница
која је постала снажнија.
Деца и млади осетили су последице губитка социјализације, самоуверености
и наде и то је оставило дубок траг на њихово ментално здравље;
доносиоци одлука са свих страна ћуле уши и обраћају пажњу. Нашој
младој публици и учесницима су уметност, култура, позориште и
представе потребнији него икад до сад; та кључна искуства која
отварају путеве, шире перспективе, могућност немогућности, забаве и
чудеса, лепоте и емоција; искуства која дају смисао хаотичном свету и
подсећају нас на блискост целог човечанства".
Јован Царан, глумац и редитељ, Народно позориште "Тоша Јовановић"
Поносно сам прихватио задатак да напишем поруку поводом светског дана
позоришта за децу и младе. И већ у следећем тренутку пала ми је на
памет прва реченица из представе "Капетан Џон Пиплфокс" по тексту
Душка Радовића. Дотични капетан тамо каже: "Сетио сам се себе па
плачем..." Ова изјава би лако могла да дефинише тренутну ситуацију у
свету оних који се са позорнице труде да улепшају нечије детињство.
Не уздише гусарски капетан Пиплфокс само због ситуације у луткарству,
понеки уздах отме му се из душе кад се сети колико су скрајнуте све
сценске уметности намењене младима. (О ситуацији ван мог хоризонта се
не усуђујем да пишем. Довољно је само рећи корона. Ова реч је
однедавно главна тема у жалопојкама о проређеном гледалишту. Одмах
иза маршира беспарица. У дугој колони оваквих речи чврстим кораком
ступа и неразумевање. Даље набрајање можете наставити и сами.
На срећу, сетио сам се једне песмице Душка Радовића из
представе"Мишеви и мачке наглавачке". У тој представи сам маскиран у
миша рецитовао:
Мамурни Миш у Мемли Музеја Мерка Мртвог Мамута...
Миленијуми Минуше Мраз од Мамута начини Масакр и помор
Међутим Миш још Мрда. Мишу су Мало и Мраз и Мачка и Мишомор
Затим сам се сетио нас, луткара, глумаца, плесача и певача, свих нас
са огромном вољом за преживљавањем. Као путујући забављачи, кроз
векове смо вукли кола са опремом, по киши и мразу. И ми смо преживели
све то. Нама су и мрвице са театарске трпезе биле довољне. Зато још
увек мрдамо, као и онај филозофски настројен миш. Ни онај суморни
капетан Пиплфокс није остао заувек у Хавани и кафани.
Кукање је одбацио због авантуре пуне тешкоћа и свакојаких опасности и
савладао многоглаво морско чудовиште. Срећа је да у нашем свету
маште има довољно Пиплфокса и других гусара спремних да упркос свему
ступе у коштац са сваковрсним неманима. Да већ једном покажемо ко смо
прави ми.
Драги капетани и гусари и сви којима је ово важно. Мој предлог је да
прву цитирану реченицу заменимо овом: "Сетио сам се себе и још увек
мрдам. Мени су мало и корона и беспарица и сва чудовишта јужних
мора".
20. март 2022.
март- Светски дан позоришта за децу и младе. На овај дан хиљаде
позоришта и индивидуалних чланова окупљених у више од 85
националних АСИТЕЖ центара у свету чита поруке уважених уметника и
кроз посебно припремљене програме, скреће пажњу културне и шире
јавности ка позоришној уметности за децу и младе, на значај
позоришне културе за намлађе и младе и њен утицај у одрастању,
образовању и васпитању нових генерација. Обележавање 20. марта део
је вишегодишње АСИТЕЖ кампање „Поведите дете у позориште“
покренуте 2012. године. Ова једноставна и јасна порука позива родитеље,
наставнике, педагоге и све који брину о деци да омогуће деци и младима
да остваре њихово право на уметнички доживљај не само на овај дан
већ током читаве године.
Уз већ традиционалне поруке председнице међународне АСИТЕЖ мреже Су
Џајлс из Аустралије, овогодишњу поруку из Србије упућује Јован
Царан, награђивани глумац и редитељ у области луткарског позоришта.
Су Џајлс, Председница АССИТЕЈ-а
"Светски дан позоришта јесте важан дан у АССИТЕЈ-евој години, а
АССИТЕЈ свима поручује: „Поведите данас неко дете у позориште“ –
подсетник на одговорност одраслих да деци и младима омогуће да што је
више могуће искусе уметност. Повести дете у позориште значи поново
се повезати с извођењем уживо, с идејама и емоцијама, везама међу
људским бићима, а значи и неговати право деце и младих на уметност,
културу и слободу самоизражавања. Слушати децу и младе је веома
важно – још је важније чути их и прихватити потребу за променом.
Да цитирам АССИТЕЈ-ев Манифест, ми верујемо да је потребно урадити још
много тога како би се испуниле обавезе свих земаља везане за Чланове
13 и 31 Конвенције УН о правима детета.
Ово је нарочито случај у светлу текуће пандемије, ратних криза која
се одигравају у толико земаља широм света, као и насушне потребе за
равноправношћу и једнаком могућношћу сваког детета да живи у
одрживом, безбедном и здравом свету. Уметност и култура дају нам
прилику да замислимо свет какав желимо да стварамо са својом децом и
младима и за њих, те су стога кључни док радимо на томе да осигурамо
боље услове за друштво у коме живимо. Ово је време када су живо
позориште и представе више од свега потребни као потврда да машта
може да победи страх. Ово је време када храброст и уверења уметника
који стварају позориште и представе за младу публику широм света могу
да помогну да се створи простор за ослобађање, катарзу и изражавање
радости деце и младих, где год да се налазе. Видели смо тако инвентивно,
резолутно стваралаштво, такву посвећеност, а знамо, на основу примера
свих наших чланова, да не јењава одлучност да наставимо да стварамо
позориште и представе за
публику од најмлађег узраста, па све до адолесцената. Ми смо заједница
која је постала снажнија.
Деца и млади осетили су последице губитка социјализације, самоуверености
и наде и то је оставило дубок траг на њихово ментално здравље;
доносиоци одлука са свих страна ћуле уши и обраћају пажњу. Нашој
младој публици и учесницима су уметност, култура, позориште и
представе потребнији него икад до сад; та кључна искуства која
отварају путеве, шире перспективе, могућност немогућности, забаве и
чудеса, лепоте и емоција; искуства која дају смисао хаотичном свету и
подсећају нас на блискост целог човечанства".
Јован Царан, глумац и редитељ, Народно позориште "Тоша Јовановић"
Поносно сам прихватио задатак да напишем поруку поводом светског дана
позоришта за децу и младе. И већ у следећем тренутку пала ми је на
памет прва реченица из представе "Капетан Џон Пиплфокс" по тексту
Душка Радовића. Дотични капетан тамо каже: "Сетио сам се себе па
плачем..." Ова изјава би лако могла да дефинише тренутну ситуацију у
свету оних који се са позорнице труде да улепшају нечије детињство.
Не уздише гусарски капетан Пиплфокс само због ситуације у луткарству,
понеки уздах отме му се из душе кад се сети колико су скрајнуте све
сценске уметности намењене младима. (О ситуацији ван мог хоризонта се
не усуђујем да пишем. Довољно је само рећи корона. Ова реч је
однедавно главна тема у жалопојкама о проређеном гледалишту. Одмах
иза маршира беспарица. У дугој колони оваквих речи чврстим кораком
ступа и неразумевање. Даље набрајање можете наставити и сами.
На срећу, сетио сам се једне песмице Душка Радовића из
представе"Мишеви и мачке наглавачке". У тој представи сам маскиран у
миша рецитовао:
Мамурни Миш у Мемли Музеја Мерка Мртвог Мамута...
Миленијуми Минуше Мраз од Мамута начини Масакр и помор
Међутим Миш још Мрда. Мишу су Мало и Мраз и Мачка и Мишомор
Затим сам се сетио нас, луткара, глумаца, плесача и певача, свих нас
са огромном вољом за преживљавањем. Као путујући забављачи, кроз
векове смо вукли кола са опремом, по киши и мразу. И ми смо преживели
све то. Нама су и мрвице са театарске трпезе биле довољне. Зато још
увек мрдамо, као и онај филозофски настројен миш. Ни онај суморни
капетан Пиплфокс није остао заувек у Хавани и кафани.
Кукање је одбацио због авантуре пуне тешкоћа и свакојаких опасности и
савладао многоглаво морско чудовиште. Срећа је да у нашем свету
маште има довољно Пиплфокса и других гусара спремних да упркос свему
ступе у коштац са сваковрсним неманима. Да већ једном покажемо ко смо
прави ми.
Драги капетани и гусари и сви којима је ово важно. Мој предлог је да
прву цитирану реченицу заменимо овом: "Сетио сам се себе и још увек
мрдам. Мени су мало и корона и беспарица и сва чудовишта јужних
мора".
20. март 2022.
Поштовани сарадници и љубитељи позоришта,
обавештавамо Вас да је на седници Заједнице професионалних позоришта Војводине, одржаној 10. марта 2022. године, селектор др Влатко Илић, професор ФДУ (БГ), објавио селекцију представа 71. ФППВ, који ће се, под слоганом „Све позоришне машине - приче, слике, афекти”, одржати у НП "Тоша Јовановић" у Зрењанину од 4. до 11. априла 2022. године.
У питању је селекторски избор драмских представа и представа за децу из продукције кандидованих представа војвођанских позоришта у периоду од две сезоне.
Селекција представа 71. фестивала професионалних позоришта Војводине
- Зрењанин од 4. до 10. априла 2022.
Драмска селекција:
1. По мотивима Отоа Толнаија и Пала Петрика: ЖИВИ ПЕСАК, режија: Кинга Мезеи, НП Суботица,
Драма на мађарском
2. Александар Поповић КУС ПЕТЛИЋ, режија: Милан Нешковић, НП Суботица, Драма на српском
3. Тијана Грумић КО ЈЕ УБИО ЏЕНИС ЏОПЛИН? концепт и режија: Соња Петровић, СНП (НС)
4. А. П. Чехов 3 СЕСТРЕ, режија: Золтан Пушкаш, Позориште "Деже Костолањи" (СУ)
5. ВИТЕЗОВИ ЛАКЕ МАЛЕ, режија: Андраш Урбан, Позориште "Деже Костолањи" (СУ)
6. Тенеси Вилијамс ТРАМВАЈ ЗВАНИ ЖЕЉА, режија: Југ Ђорђевић, НП Сомбор
Селекција представа за децу:
1. По делу Астрид Линдегрен ПИПИ ДУГА ЧАРАПА, драм. и режија: Веселин Бојдев,
Дечје позориште Суботица
2. Жељко Хубач (по мотивима приповетке Б. Ћопића „Мјесец и његова бака” ДЕЧАК И МЕСЕЦ,
режија: Вјера Видов, НП "Тоша Јовановић" (ЗР)
3. Соња Петровић и Мина Петрић (по мотивима бајке Х. К. Андерсена)
ДЕВОЈЧИЦА СА ШИБИЦАМА, режија: Соња Петровић, Позориште младих (НС)
11. 3. 2022.
обавештавамо Вас да је на седници Заједнице професионалних позоришта Војводине, одржаној 10. марта 2022. године, селектор др Влатко Илић, професор ФДУ (БГ), објавио селекцију представа 71. ФППВ, који ће се, под слоганом „Све позоришне машине - приче, слике, афекти”, одржати у НП "Тоша Јовановић" у Зрењанину од 4. до 11. априла 2022. године.
У питању је селекторски избор драмских представа и представа за децу из продукције кандидованих представа војвођанских позоришта у периоду од две сезоне.
Селекција представа 71. фестивала професионалних позоришта Војводине
- Зрењанин од 4. до 10. априла 2022.
Драмска селекција:
1. По мотивима Отоа Толнаија и Пала Петрика: ЖИВИ ПЕСАК, режија: Кинга Мезеи, НП Суботица,
Драма на мађарском
2. Александар Поповић КУС ПЕТЛИЋ, режија: Милан Нешковић, НП Суботица, Драма на српском
3. Тијана Грумић КО ЈЕ УБИО ЏЕНИС ЏОПЛИН? концепт и режија: Соња Петровић, СНП (НС)
4. А. П. Чехов 3 СЕСТРЕ, режија: Золтан Пушкаш, Позориште "Деже Костолањи" (СУ)
5. ВИТЕЗОВИ ЛАКЕ МАЛЕ, режија: Андраш Урбан, Позориште "Деже Костолањи" (СУ)
6. Тенеси Вилијамс ТРАМВАЈ ЗВАНИ ЖЕЉА, режија: Југ Ђорђевић, НП Сомбор
Селекција представа за децу:
1. По делу Астрид Линдегрен ПИПИ ДУГА ЧАРАПА, драм. и режија: Веселин Бојдев,
Дечје позориште Суботица
2. Жељко Хубач (по мотивима приповетке Б. Ћопића „Мјесец и његова бака” ДЕЧАК И МЕСЕЦ,
режија: Вјера Видов, НП "Тоша Јовановић" (ЗР)
3. Соња Петровић и Мина Петрић (по мотивима бајке Х. К. Андерсена)
ДЕВОЈЧИЦА СА ШИБИЦАМА, режија: Соња Петровић, Позориште младих (НС)
11. 3. 2022.
Предраг Грујић је нови члан Луткарског ансамбла
Млади глумац из Зрењанина, Предраг Грујић, од данас је члан Луткарског ансамбла Народног позоришта "Тоша Јовановић". Појачање Луткарског ансамбла омогућено је након што је Град Зрењанин расписао конкурс за младе таленте и једну стипендију доделио зрењанинском позоришту.
Уговор о шестомесечној сарадњи Грујић је потписао са директором Позоришта Дејаном Карлечиком који је истакао значај овог догађаја.
"Ступањем на дужност директора задао сам себи као императив подмлађивање оба ансамбла, Луткарског и Драмског. Прошле године смо успели да Драмски ансамбл појачамо младим глумцем, нашим колегом Миланом Колаком, а сада је дошао ред да то урадимо и са Луткарским ансамблом. Драго ми је, пре свега, што је Предраг Грујић Зрењанинац и неко ко је прошао кроз ово позориште од својих најмлађих дана као публика, а затим и као полазник Драмског студија. Такође ми је драго што је Град определио једну стипендију нашој установи јер тај чин показује да и други разумеју нашу потребу за подмлађивањем ансамбла. Надам се да ће и након истека стипендије бити могућности да Предраг Грујић остане део нашег Луткарског ансамбла", рекао је Дејан Карлечик након потписивања уговора, истакавши тенденцију да "оба ансамбла, Драмски и Луткарски, до краја године добију бар још по једну младу глумицу".
Добродошлицу младом глумцу пожелела је и Татјана Паскаш, руководилац Луткарске сцене Народног позоришта "Тоша Јовановић".
"Комплетна Луткарска сцена је одушевљена доласком младог глумца јер је нама заиста била неопходна та креативна енергија коју носе млади, школовани глумци. Кадровска обнова Луткарске сцене може допринети да будемо још интересантнији публици, а са друге стране, широки спектар годишта би нам дао већу могућност да конкуришемо на конкурсима и фестивалима. То значи и да можемо да размишљамо о другачијим поделама јер, подсетићу, у дечијим позориштима обично главне улоге играју млади глумци који су по годинама ближи деци и који у представама играју улоге деце", појаснила је Татјана Паскаш.
Сарадњи са зрењанинским позориштем највише се радује Предраг Грујић.
"Желим да се захвалим управи Позоришта најпре за прилику да заиграм на овој сцени у представи "Дечак и месец" и да након тога добијем стипендију која ме је увела у Луткарски ансамбл. Радио сам само једну представу али процес је био диван, заиста сам доживео топлу добродошлицу целог ансамбла. За нас, младе глумце, запослење након завршене Академије је нешто што нам звучи као да се никада неће десити, али ова стипендија је нада да моје колеге и ја можемо да се бавимо послом за који смо се школовали", рекао је Грујић.
Предраг Грујић је рођен 1993. године у Зрењанину. У Драмском студију Народног позоришта "Тоша Јовановић" провео је десетак година. Глуму је дипломирао на Академији уметности у Београду, у класи професорке Драгане Варагић. Искуство је стицао у позориштима у Сомбору, Вршцу, Београдском драмском позоришту, позоришту "Бошко Буха"и другим театрима, а опробао се и у телевизијским серијама "Ургентни центар" и „Моја генерација З". На Луткарској сцени зрењанинског позоришта заиграо је у новембру 2021, у представи "Дечак и месец" редитељке Вјере Видов. Награду за најбољег младог глумца "Милена Саџак", коју додељује Позориште лутака Ниш, освојио је прошле године на 52. Сусрету професионалних позоришта лутака Србије одржаном у Новом Саду
1. 3. 2022.
Млади глумац из Зрењанина, Предраг Грујић, од данас је члан Луткарског ансамбла Народног позоришта "Тоша Јовановић". Појачање Луткарског ансамбла омогућено је након што је Град Зрењанин расписао конкурс за младе таленте и једну стипендију доделио зрењанинском позоришту.
Уговор о шестомесечној сарадњи Грујић је потписао са директором Позоришта Дејаном Карлечиком који је истакао значај овог догађаја.
"Ступањем на дужност директора задао сам себи као императив подмлађивање оба ансамбла, Луткарског и Драмског. Прошле године смо успели да Драмски ансамбл појачамо младим глумцем, нашим колегом Миланом Колаком, а сада је дошао ред да то урадимо и са Луткарским ансамблом. Драго ми је, пре свега, што је Предраг Грујић Зрењанинац и неко ко је прошао кроз ово позориште од својих најмлађих дана као публика, а затим и као полазник Драмског студија. Такође ми је драго што је Град определио једну стипендију нашој установи јер тај чин показује да и други разумеју нашу потребу за подмлађивањем ансамбла. Надам се да ће и након истека стипендије бити могућности да Предраг Грујић остане део нашег Луткарског ансамбла", рекао је Дејан Карлечик након потписивања уговора, истакавши тенденцију да "оба ансамбла, Драмски и Луткарски, до краја године добију бар још по једну младу глумицу".
Добродошлицу младом глумцу пожелела је и Татјана Паскаш, руководилац Луткарске сцене Народног позоришта "Тоша Јовановић".
"Комплетна Луткарска сцена је одушевљена доласком младог глумца јер је нама заиста била неопходна та креативна енергија коју носе млади, школовани глумци. Кадровска обнова Луткарске сцене може допринети да будемо још интересантнији публици, а са друге стране, широки спектар годишта би нам дао већу могућност да конкуришемо на конкурсима и фестивалима. То значи и да можемо да размишљамо о другачијим поделама јер, подсетићу, у дечијим позориштима обично главне улоге играју млади глумци који су по годинама ближи деци и који у представама играју улоге деце", појаснила је Татјана Паскаш.
Сарадњи са зрењанинским позориштем највише се радује Предраг Грујић.
"Желим да се захвалим управи Позоришта најпре за прилику да заиграм на овој сцени у представи "Дечак и месец" и да након тога добијем стипендију која ме је увела у Луткарски ансамбл. Радио сам само једну представу али процес је био диван, заиста сам доживео топлу добродошлицу целог ансамбла. За нас, младе глумце, запослење након завршене Академије је нешто што нам звучи као да се никада неће десити, али ова стипендија је нада да моје колеге и ја можемо да се бавимо послом за који смо се школовали", рекао је Грујић.
Предраг Грујић је рођен 1993. године у Зрењанину. У Драмском студију Народног позоришта "Тоша Јовановић" провео је десетак година. Глуму је дипломирао на Академији уметности у Београду, у класи професорке Драгане Варагић. Искуство је стицао у позориштима у Сомбору, Вршцу, Београдском драмском позоришту, позоришту "Бошко Буха"и другим театрима, а опробао се и у телевизијским серијама "Ургентни центар" и „Моја генерација З". На Луткарској сцени зрењанинског позоришта заиграо је у новембру 2021, у представи "Дечак и месец" редитељке Вјере Видов. Награду за најбољег младог глумца "Милена Саџак", коју додељује Позориште лутака Ниш, освојио је прошле године на 52. Сусрету професионалних позоришта лутака Србије одржаном у Новом Саду
1. 3. 2022.
"ЛУДИ КАМЕН" у режији Радослава Ралета Миленковића на великој сцени зрењанинског Позоришта - премијера: субота, 5. март
Интервју приредила: Бојана Латиновић
Глумац и редитељ Радослав Рале Миленковић враћа се у Народно позориште "Тоша Јовановић" петнаест година након последње представе коју је режирао у Зрењанину. Локалну публику је још 2006. године "заразио" стваралаштвом Антона Павловича Чехова режирајући тада представу "Вишњик", а сада нам једног од највећих драматичара двадесетог века враћа на велику сцену. Овај пут адаптира две Чеховљеве једночинке, повезане у једну представу којој није случајно дао име "Луди камен".
У позоришту се интензивно одвијају припреме за премијеру која је заказана за 5. март. У паузи између проба "Медведа" и "Просидба", разговарали смо са Миленковићем о његовој посвећености делима Чехова, његовим ликовима и њиховим слабостима, неспоразуму као неизоставном фактору бројних животних ситуација, трагичних а у овој представи и комичних...
Са Драмске сцене зрењанинског Позоришта отишли сте са Чеховљевим делом, а данас се са њим и враћате. Познавајући Вас, знамо да ово није случајност.
- Зашто Чехов? Чехов зато што је највећи, зато што је тако дубоко, беспоштедно, тако брутално искрено све што је написао - написао не би ли нас суочио са нашим баналностима, са нашом празнином, начином на који живимо, начином на који траћимо свој живот. Не би ли нам помогао да поднесемо заправо оно што је живот одувек и био, јер без обзира на појавности и на спољашне украсе, у људској души је увек та напетост и тај проблем који има свако од нас, како да превазиђе, да поднесе самоћу, отуђеност, усамљеност, баналност, тривијалност и тамне стране своје природе. У ове две једночинке које су наизглед врло веселе и у позоришном смислу класични водвиљи, то и те како постоји и пробија, а ја сам покушао да "изоштрим" ту мрачну страну људске природе, чак и у тако овешталим, стереотипним ситуацијама као што су просидбе или заљубљивања и до кича доведени ритуали између мушкарца и жене. Мене да питате, ја бих режирао само Чехова. Не могу да се наситим те лепоте, те памети, дубине, бруталне искрености којом он заправо непоткупљиво прича своје приче о људима, о томе како је сложена људска природа и како се заправо сви наши проблеми јављају из наших очекивања и наших предрасуда о себи и другима. Мислим да је Чехов најбољи могући аутор за једно овакво репертоарско градско позориште, да нас сачува од баналног, вулгарног хумора и осуђености "да буде смешно, не би ли на благајни било успешно".
Наговештајем о радњама у једночинкама, заљубљивању и просидби, као једном од ритуала у односима између жена и мушкараца, стижемо управо до назива представе.
"Луди камен" је наслов који сам дао обједињујући ове две једночинке јер је у обе у питању брак или некаква потенцијална брачна ситуација. У првој, "Просидби", она се призива и за њом се жуди, док у другој, "Медведу", брак као ситуација, као резултат односа између двоје људи, све време покушава да се негира, поништи и укине, али људска природа и љубав су такви да на крају сви ти покушаји да негирате оно што осећате, само још више појачавају жељу. И та заједничка тема брака као жељеног циља или брака као опасности од које бежимо и који поричемо, заправо то обједињује, па је "Луди камен" добар идиом, израз који имамо у нашем језику, за нешто што у себи садржи иронију. А иронија је, по мом осећању, Чеховљева главна карактеристика.
Колико сте кроз ову представу публици пружили прилику да се поистовети са неким од ликова или саживи са одређеним ситуацијама?
У водвиљу, односно у комедији, увек се у извесној мери стилизује, типизира, тако да на сцени имате "матору удавачу", "старог нежењу", "женомрсца", "уцвељену удовицу"... Међутим, Чехов је толико велики писац да он у сваком том типу захвата толико дубоко, да неће бити човека у публици који ће остати глув или га неће дотаћи. Напротив, он је све стереотипе којима ми баратамо у односима мушкарца и жене или у односима потенцијалног брака, толико раскринкао и толико нежно проговорио о њима. Сигуран сам да ће на тему стереотипа женомрштва, неверних мушкараца, верних жена, преварених жена, свако у публици разумети и видети себе и свој случај.
Колики значај у представи дајете неспоразуму, као узроку бројних проблема у односима?
Ово све почива на неспоразуму. Као велики писац, Чехов је у спровођењу комичког жанра у својим делима и у овим једночинкама, заправо објединио све врсте и све драматуршке механизме комедија. Карактери у представи су врло комични. Њихова унутрашња изобличења у ствари су смешна, али хипертрофираност њихових одређених особина не доводи до наказности, јер Чехов није писац гротески. Све оно што видимо у ликовима у представи, још увек има људску веродостојност, и по карактеру су они смешни људи. Али нису само карактери, већ су и саме ситуације комичне. На пример, жена која је у дубокој жалости и у томе инсистира, која неће да види белог света а ни мушкарца, за пола сата се смртно заљубљује и одлучује да се уда за повериоца који је дошао да наплати дуг... Саме ситуације су такве да појачавају, изоштравају комичност карактера, а да би се те ситуације дешавале тако драмски, да би биле позоришне и на принципу сукоба, онда је, наравно, најбољи механизам забуна. Највећа забуна коју сви ови јунаци имају јесте забуна са самим собом. Тако имамо човека који презире жене и који је решио да се никад више не заљуби, чиме је у ствари жртва сопствене природе, жени се после сусрета са уцвељеном удовицом. Комично је што све то стиже до пред двобој, до пиштоља, до једног страшног судара који је заправо израз бега од онога што осећамо, а не истинска жеља да се неко повреди или да се заиста брани нека част. У том бежању од себе, у том порицању шта је наша надубља природа, стиже се до такве једне крајности, а то је опет за комедију јако плодно тло и за гледаоца забавно.
До које мере истичете слабости јунака у представи?
Комедија живи од слабости. Она увек говори о одређеним слабостима, манама, изобличењима, девијацијама. Овде је ипак у питању људска природа и брак као резултат одређене норме како мушкарац и жена треба да се воле и како треба да живе. Чехов је до пред крај живота одолевао браку, иако није био женомрзац. Али, био је веома свестан да се оно што се међу људима дешава, пре свега одвија на плану душе и онога што осећамо, и да отуда имамо његов чувени цитат из једног писма: "Не постоји боља половина, постоје тренуци кад ти је добро са неким. Два минута, три сата, седам дана, пет месеци, цео живот, како се коме заломи".
Са каквом интроспекцијом, каквим питањима публика може да заврши гледање ове представе?
Мислим да у позоришту, а у комедији нарочито, публика може добро да се забави, на свој рачун наравно, гледајучи причу која се односи на њу, и ако треба себи да постави неко питање, то је "колико сам ја сваки од ових или неки од ових јунака?". У тој некој ситуацији, идентификацији кроз комедију, кроз хумор и смешно, да себе боље упозна.
Колико музика коју сте одабрали доприноси утиску о представи?
Ја сам се одлучио за избор музике и оно што је за мене звук ове представе, то је хармоника. Народни инструмент који ће од етно мотива широке Русије до краја довести до једног јако жестоког, страсног, Пјацолиног танга на акордеону. То је тај звук даха, меха, те снаге, а врста теме и мелодије иду од неког непатвореног, аутентичног етно звука Русије, до жестоке страсти којом се и завршава наша представа - двобојем који прераста у свечано "да", у спајање мушкарца и жене. Мислим да ће звук подржати развојну линију дешавања у обе једночинке, тај звук хармонике ће их објединити.
Да ли сте у глумцима пронашли оно што сте тражили и очекивали? Какав је њихов одговор на оно што сте сами замислили?
- Ја се овде осећам као код куће. Овде сам провео дивне године, радио сам доста представа, једну дечју и неколико представа на великој сцени. Свака од тих представа је била велико искуство, али у једном периоду сам овде заиста био код куће, био сам уметнички саветник зрењанинског Позоришта. Неке од глумаца сам тада упознао, некима сам предавао на академији. Са свима сам у подели до сада радио осим са Сањом Радишић. Озарен сам њеном људском суштином, посвећеношћу, предавањем садржају, процесу и колегама. Фантастично је то колико је великодушна, племенита, скромна, колико је према себи критична, можда и сувише, али то је и добро. Фантастична екипа, заиста, пре свега Јован Торачки који је првак овог позоришта, а ту су и Наташа Илин, Љуба Милишић који су и "класићи" и моји дугогодишњи пријатељи. Бисери су ми Мирко Пантелић и Звонко Гојковић који играју мање улоге, али ја сам захвалан што су пожелели да се играју са нама и што су и у тим малим задацима свесни колико нас заправо Чехов обавезује да негујемо неки однос према себи. Колики год задатак да имате у Чехову, морате јако да очистите своје глумачке алате, да сте наспавани, да сте у најбољој форми макар само морали да прођете преко сцене. Кад Чехов некоме да име, тај има судбину, а да ли ће да се појављује на сцени минут или 30 минута, то за глумца који има исправан однос према себи, према својој уметности, на крају крајева није ни важно. Главне улоге играју Звонко Гојковић и Мирко Пантелић, само се то не појављује тако у нашој представи. За њих су то једнако захтевни задаци, једнако узбудљиви изазови што се глуме тиче. А што се неког људског контакта тиче, ја сам међу пријатељима. Ми смо братство, а нисмо секта. Ако постоји нека странка Антона Павловича Чехова, ту бисмо се сви учланили.
26. 2. 2022.
Луткар Народног позоришта "Тоша Јовановић", Тибор Фараго, представља лутке које се често користе у луткарским представама или су пак оставиле значајни траг у историји луткарства:
"Прве лутке су се појавиле још када су људи живели у пећинама, играјући се сенкама, најпре прстима а касније и разним предметима. Од тих првобитних покушаја настало је и позориште сенки у којима су се користиле 𝗽𝗹𝗷𝗼𝘀𝗻𝗮𝘁𝗲 𝗳𝗶𝗴𝘂𝗿𝗲 - лутке. Таква позоришта данас постоје само у Кини. У нашем позоришту је рађена представа сенки “Карађоз”.
Када се појавила тканина, било је време за 𝗴𝗶𝗻𝗷𝗼𝗹𝗲, лутке које се навуку на руке као рукавице и тако опонашају одређене ликове. Гињоли су тешки за извођење јер је рука глумцу током целе представе подигнута увис.
Постоје и 𝗴𝗿𝗮𝗻𝗱 𝗴𝗶𝗻𝗷𝗼𝗹𝗶 који могу да буду и у људској величини па заправо представљају маскоте.
𝗠𝗮𝗿𝗶𝗼𝗻𝗲𝘁𝗲 су лутке на концима. Постоји марионетска позорница са постољем високим око четири метра по којој људи ходају и анимирају лутку на концу дужине од 2,5 до 4 метра. Мало људи на овим просторима зна да води марионете, због чега су и почеле да се праве стоне лутке.
𝗦𝘁𝗼𝗻𝗲 𝗹𝘂𝘁𝗸𝗲 се воде по постољу или столовима, величине су до метра и иза њих се глумци јасно виде. Праве се од сунђера, стиропора, лаганих материјала.
У нашем позоришту користимо и 𝗺𝗮𝗽𝗲𝘁 𝗹𝘂𝘁𝗸𝗲 које се такодје праве од сунђера и меких материјала.
𝗕𝘂𝗻𝗿𝗮𝗸𝘂 су лутке јапанског порекла, у људској су висини и анимирају се помоћу штапа, рукама и ногама. Бунраку лутке имају рукаве са рукавицама на крају и на тај начин глумци анимирају тај део лутке. У Јапану и данас постоји позориште са оваквим луткама. Представе са бунраку луткама раде се по тамошњим, јапанским митовима и прати их посебна музика. Постоји наратор који прича причу а глумци који су обично обучени у црно налазе се иза лутака или су фактички у луткама.
Понекад правимо и 𝗳𝗹𝗮𝗵 𝗹𝘂𝘁𝗸𝗲 које су једнодимензионалне.
𝗝𝗮𝘃𝗮𝗷𝗸𝗲 су лутке на штапу. Њихова основа подсећа на издужени крст. На горњем краку крста је глава а рамена су водоравна. Глумац је иза. Обично се воде изнад паравана, мада има и представа у којима се воде испред паравана и тада покривају глумца. Анимира их један или двоје глумаца.
Имамо и 𝘀𝗶𝗰𝗶𝗹𝗶𝗷𝗮𝗻𝗸𝗲 које се воде слично као и марионете. Имају карактеристичну типлу у глави и одозго, са неким краћим концима, прихватају се шаке, руке, ноге. Обично су на неком постољу, па се тако преносе.
Када су 𝗺𝗮𝘀𝗸𝗲 у питању, на овим просторима су најпознатије венецијанске маске."
22. 2. 2022.
"Прве лутке су се појавиле још када су људи живели у пећинама, играјући се сенкама, најпре прстима а касније и разним предметима. Од тих првобитних покушаја настало је и позориште сенки у којима су се користиле 𝗽𝗹𝗷𝗼𝘀𝗻𝗮𝘁𝗲 𝗳𝗶𝗴𝘂𝗿𝗲 - лутке. Таква позоришта данас постоје само у Кини. У нашем позоришту је рађена представа сенки “Карађоз”.
Када се појавила тканина, било је време за 𝗴𝗶𝗻𝗷𝗼𝗹𝗲, лутке које се навуку на руке као рукавице и тако опонашају одређене ликове. Гињоли су тешки за извођење јер је рука глумцу током целе представе подигнута увис.
Постоје и 𝗴𝗿𝗮𝗻𝗱 𝗴𝗶𝗻𝗷𝗼𝗹𝗶 који могу да буду и у људској величини па заправо представљају маскоте.
𝗠𝗮𝗿𝗶𝗼𝗻𝗲𝘁𝗲 су лутке на концима. Постоји марионетска позорница са постољем високим око четири метра по којој људи ходају и анимирају лутку на концу дужине од 2,5 до 4 метра. Мало људи на овим просторима зна да води марионете, због чега су и почеле да се праве стоне лутке.
𝗦𝘁𝗼𝗻𝗲 𝗹𝘂𝘁𝗸𝗲 се воде по постољу или столовима, величине су до метра и иза њих се глумци јасно виде. Праве се од сунђера, стиропора, лаганих материјала.
У нашем позоришту користимо и 𝗺𝗮𝗽𝗲𝘁 𝗹𝘂𝘁𝗸𝗲 које се такодје праве од сунђера и меких материјала.
𝗕𝘂𝗻𝗿𝗮𝗸𝘂 су лутке јапанског порекла, у људској су висини и анимирају се помоћу штапа, рукама и ногама. Бунраку лутке имају рукаве са рукавицама на крају и на тај начин глумци анимирају тај део лутке. У Јапану и данас постоји позориште са оваквим луткама. Представе са бунраку луткама раде се по тамошњим, јапанским митовима и прати их посебна музика. Постоји наратор који прича причу а глумци који су обично обучени у црно налазе се иза лутака или су фактички у луткама.
Понекад правимо и 𝗳𝗹𝗮𝗵 𝗹𝘂𝘁𝗸𝗲 које су једнодимензионалне.
𝗝𝗮𝘃𝗮𝗷𝗸𝗲 су лутке на штапу. Њихова основа подсећа на издужени крст. На горњем краку крста је глава а рамена су водоравна. Глумац је иза. Обично се воде изнад паравана, мада има и представа у којима се воде испред паравана и тада покривају глумца. Анимира их један или двоје глумаца.
Имамо и 𝘀𝗶𝗰𝗶𝗹𝗶𝗷𝗮𝗻𝗸𝗲 које се воде слично као и марионете. Имају карактеристичну типлу у глави и одозго, са неким краћим концима, прихватају се шаке, руке, ноге. Обично су на неком постољу, па се тако преносе.
Када су 𝗺𝗮𝘀𝗸𝗲 у питању, на овим просторима су најпознатије венецијанске маске."
22. 2. 2022.
Једно од основних правила позоришног бонтона јесте долазак на време, пола сата или најмање двадесет минута пре почетка представе. У позориште дођите прикладно одевени, осим у случају премијере када одећа треба да буде свечанија. У зимском периоду оставите капуте, јакне, кишобране у гардероби позоришта, како не бисте сметали другим гледаоцима
Уколико се ваше седиште налази на средини реда, извините се онима које треба да подигнете како бисте прошли, обавезно окренути лицем ка њима, а не леђима. Проверите да ли су тонови на вашем мобилном телефону искључени. Не проверавајте телефон и не шаљите поруке у току представе јер светло дисплеја може да смета другим људима али и глумцима. Немојте да фотографишете или снимате представу
За разлику од биоскопа, у позориште немојте доносити грицкалице. Немојте причати у току представе. Глумцима можете аплаудирати и у току представе, након завршетка одређене сцене. Најдужи аплауз чувајте за крај, када се глумци једном или више пута поклоне публици. Немојте журити да изађете, већ сачекајте да се аплауз заврши и да се спусти црвена завеса
17. 2. 2022.
Уколико се ваше седиште налази на средини реда, извините се онима које треба да подигнете како бисте прошли, обавезно окренути лицем ка њима, а не леђима. Проверите да ли су тонови на вашем мобилном телефону искључени. Не проверавајте телефон и не шаљите поруке у току представе јер светло дисплеја може да смета другим људима али и глумцима. Немојте да фотографишете или снимате представу
За разлику од биоскопа, у позориште немојте доносити грицкалице. Немојте причати у току представе. Глумцима можете аплаудирати и у току представе, након завршетка одређене сцене. Најдужи аплауз чувајте за крај, када се глумци једном или више пута поклоне публици. Немојте журити да изађете, већ сачекајте да се аплауз заврши и да се спусти црвена завеса
17. 2. 2022.
ЗРЕЊАНИНСКО ПОЗОРИШТЕ ИЗА СЦЕНЕ
Ивана Титин, суфлер Драмске сцене
"Људи углавном мешају посао суфлера и инспицијента. Инспицијент је особа која 'диригује' представом, позива глумце и технику на сцену пред почетак сваке представе, ту је и да провери реквизите. Суфлер је искључиво везан за текст представе. Углавном зна 95% текста напамет јер увек треба да је бар пет корака испред глумаца. Главна ствар у позоришту је поверење. Као суфлер радим седму годину, сви се добро познајемо и у случају да се деси да глумац у представи "заблокира", унапред имамо договор како ћемо искомуницирати - да ли је то шапат, мимика... постоје разни алати. Публика то не види и не чује. Тако да се у принципу иза сцене увек дешава представа у представи. Глумци ме виде све време. Моје место је иза црног портала, тамо где глумцима највише одговора. У неким представама имамо такозване џепове и некад имам прилику да се крећем, што њима доста значи. Има и таквих представа у којима се деси да неки глумац који игра неку епизоду, све одигра са мном а да то публика не примети. С друге стране, у неким представама немам потребу да кажем ни реч јер су толико уиграни. Људи питају "како то да ме публика не чује". Тешко је описати, али пронађем негде своју нијансу гласности да ме глумац чује а публика не. То је ствар осећаја и искуства."
14. 2. 2022.
Ивана Титин, суфлер Драмске сцене
"Људи углавном мешају посао суфлера и инспицијента. Инспицијент је особа која 'диригује' представом, позива глумце и технику на сцену пред почетак сваке представе, ту је и да провери реквизите. Суфлер је искључиво везан за текст представе. Углавном зна 95% текста напамет јер увек треба да је бар пет корака испред глумаца. Главна ствар у позоришту је поверење. Као суфлер радим седму годину, сви се добро познајемо и у случају да се деси да глумац у представи "заблокира", унапред имамо договор како ћемо искомуницирати - да ли је то шапат, мимика... постоје разни алати. Публика то не види и не чује. Тако да се у принципу иза сцене увек дешава представа у представи. Глумци ме виде све време. Моје место је иза црног портала, тамо где глумцима највише одговора. У неким представама имамо такозване џепове и некад имам прилику да се крећем, што њима доста значи. Има и таквих представа у којима се деси да неки глумац који игра неку епизоду, све одигра са мном а да то публика не примети. С друге стране, у неким представама немам потребу да кажем ни реч јер су толико уиграни. Људи питају "како то да ме публика не чује". Тешко је описати, али пронађем негде своју нијансу гласности да ме глумац чује а публика не. То је ствар осећаја и искуства."
14. 2. 2022.
ЗАВРШЕНА "ШКОЛА ЗА ПУБЛИКУ"
Вечерас је у Народном позоришту одржан завршни час "Школе за публику" уз доделу диплома. Ауторски пројекат др Љубице Ристовски је после Суботице и Атељеа 212 реализован и у нашем театру. Интересовање и посвећеност полазника били су велики, а кроз своје веома интересантне и интригантне приказе представе "Дечко из последње клупе" показали су шта су научили и колико је школа имала успеха. Нови списак полазника следеће генерације већ правимо. Оцене које је школа добила од полазника, као и њихове сугестије сведоче да је Школа за публику била успешна и да је учинила добро и полазницима и позоришту.
Хвала вам свима што волите позориште!
9. 12. 2021.
Вечерас је у Народном позоришту одржан завршни час "Школе за публику" уз доделу диплома. Ауторски пројекат др Љубице Ристовски је после Суботице и Атељеа 212 реализован и у нашем театру. Интересовање и посвећеност полазника били су велики, а кроз своје веома интересантне и интригантне приказе представе "Дечко из последње клупе" показали су шта су научили и колико је школа имала успеха. Нови списак полазника следеће генерације већ правимо. Оцене које је школа добила од полазника, као и њихове сугестије сведоче да је Школа за публику била успешна и да је учинила добро и полазницима и позоришту.
Хвала вам свима што волите позориште!
9. 12. 2021.
Народно позориште у Зрењанину додељује Признање „Тоша Јовановић“ од 2006. године поводом 15. октобра, дана зрењанинског Позоришта. Признање се додељује запосленима и спољним сарадницима који су својим радом помогли и унапредили рад зрењанинског Театра. Повод за обнову традиције доделе овог признања јесте 50 година Луткарске сцене и 60 година Драмске сцене и објављивање прве монографије Позоришта.
У четвртак, 2. децембра, у 12 часова, в.д. директора Дејан Карлечик доделио је признање „Тоша Јовановић“ за 2021. годину: Олгици Трбојевић Костић, глумици Луткарске сцене, Стефану Јуанину, глумцу Драмске сцене, и Срђану Векецком, мајстору позорнице Драмске сцене, због постигнутих резултата у раду, током једне од најизазовнијих и најтежих позоришних година, и посвећености послу.
Образложење:
- Олгица Трбојевић Костић је глумица Луткарске сцене већ 25 година. До сада је остварила велики број запажених улога у награђиваним представама Луткарске сцене, које је обојила својим специфичним гласом и посебним аниматорским даром. Признање „Тоша Јовановић“ за 2021. годину јој се додељује због постигнутих резултата и освајања глумачке награде на Сусретима професионалних позоришта лутака Србије у Крагујевцу 2021. године за улогу Кума Лије у представи „Јежева кућица”.
- Стефан Јуанин је глумац Драмске сцене од 2013. године. Осим изванредних глумачких остварења током осам сезона и играња у готово свим представама на репертоару, Стефан Јуанин је у једном неизвесном периоду за наше позориште на себе преузео веома одговоран задатак уметничког саветника ухвативши се у коштац са скромним буџетом, неопходноћу изградње репертоара и неадекватним ангажовањем ансамбла. Признање „Тоша Јовановић” за 2021. годину му се додељује због успешно обаваљаних послова глумца и уметничког саветника.
- Срђан Векецки је део сценске технике Драмске сцене нашег позоришта већ 25 година и увек је био вредан, одговоран радник, спреман да преузме одговорност и иницијативу. Признање „Тоша Јовановић“ за 2021. годину му се додељује јер је током сезоне 2020/2021. професионално обављао послове руковођења сценском техником.
Досадашњи добитници:
- Кристина Мирков (2006)
- Радослав Златан Дорић (2007)
- Анђа Јанков Малбашки (2008)
- Љубослав Мајера (2009)
- Владимир Грубанов (2010)
- Екипа представе „Збогом, жохари!” (2011)
- Екипа представе „Приче птице лажљивице” (2012)
- Горан Ковачевић (2013)
- Сава Дамјановић (2014)
- Лист „Зрењанин” (2015)
- Сви запослени, поводом 70 година рада Драмске сцене и 60 година рада Луткарске сцене (2016)
- Сања Радишић (2017)
- Андрија Поша, Данило Михњевић, Благовеста Василева, Дејан Карлечик и Сања Радишић (2018)
- Бранкица Морић, Вилмош Кашлик, Тибор Фараго, Андрија Поша, Александар Драгар, Јован Торачки, Драган Ђорђевић, Жељко Мијановић (2019)
2. 12. 2021.
ДАН ПОЗОРИШТА
Народно позориште „Тоша Јовановић” у петак, 15. октобра, обележава свој дан, дан када је пре 182 године изграђена позоришна зграда, али и период континуираног професионалног рада, 75, односно 65 година, Драмске сцене и Луткарске сцене.
Али, најпре, да се подсетимо "како се то све дешавало", пре безмало два века...
Због љубави настају велике ствари и због те љубави оне трају, а ово наше театарско здање, понос Града, настало је 1839. године. Баш тог 15. октобра, пре 182 године ово место је постало дом представама и глумцима и никада није мењало своју функцију.
Наш град негује две дивне легенде о настанку свог позоришта, односно најстарије позорисне сале у Србији. По првој легенди, у зидове позоришта је уграђено камење срушене бечкеречке тврђаве. Када је град пожелео позориште, преуредио је житни магацин изграђен од тог камена, једину двоспратну зграду на тргу, у позориште.
Али, постоји друга, много лепша легенда која каже да је ово позориште настало из љубави. По тој легенди извесни богати Бечкеречанин заљубио се у пештанску глумицу и одлучио да у свом граду изгради позориште како би је себи приближио и фасцинирао. Ову легенду о љубави ми у позоришту стално понављамо, и напомињемо да је овај наш прелепи театар настао из љубави, али и да је захваљујући љубави и опстао, љубави гледалаца и стваралаца.
На овим даскама су игране представе најпре на немачком, на мађарском, па на српском језику, а често и на јидишу. Сваке године одржаване су јесења и пролећна позоришна сезона. Путујуће позоришне трупе из Немачке, Аустрије, Мађарске, Румуније слале су своје пријаве Позоришном одбору Торонталске жупаније, који је одлучивао о трупи која ће током те сезоне забављати грађане.
Позориште је седамдесетих година 19. века само игром случаја сачувано, а 1884. године темељно је реновирано на основу планова немачког архитекте Пелцла. Тада је позоришна сала добила богато украшен данашњи изглед.
Доношењем Акта 25. маја 1946. године, основано је професионално позоришта које, на предлог Тодора Манојловића, добија име по чувеном српском глумцу Тоши Јовановићу, родом из Бечкерека. Луткарско позориште, основано је 1956. године, а у овој позоришној згради је од 1982.
Сваки 15. октобар дан је када се сумира и пролазећа сезона. У 2020/2021. уложено је много у поправку крова зграде, одржане су 3 премијере, а били смо и домаћини јубиларног, 70. Фестивала професионалних позоришта Војводине. Ни учествовања на фестивалима и освајање награда није изостало, што све скупа није мало у времену пандемије, која нас је све скупа искушавала, што као глумце и друге запослене у позоришту, што као гледаоце, сараднике и све оне који су на било који начин учествовали у позоришним извођењима.
Премијерно смо извели текст Роберта Томе ОСАМ ЖЕНА у режији Таре Манић, ЈЕЖЕВУ КУЋИЦУ у режији Лилијане Ивановић, и класик Торнтона Вајлдера НАШ ГРАД у режији Мие Кнежевић. Код нас се одржавао 70. Фестивал професионалних позоришта Војводине, а били смо на Сусретима професионалних позоришта лутака Србије у Крагујевцу, где је Олгица Трбојевић Костић награђена за глумачко остварење у ЈЕЖЕВОЈ КУЋИЦИ. На 70. Фестивалу професионалних позоришта Војводине у Зрењанину учествовале су наше представе ДИВЉОЖДЕР и МОКИНПОТ, за чије је ликовно обликовање редитељ Љубослав Мајера награђен меморијалном наградом „Ивана Мирков Влачић". Награда „Тихомир Мачковић” додељена је Јовану Царану за најбољу креацију лутака у представи ДИВЉОЖДЕР НП „Тоша Јовановић".
У току су припреме за премијере на обе сцене. Драмска сцена са редитељком Тијаном Васић ради на праизведби текста савременог шпанског писца Хуана Мајорге ДЕЧКО ИЗ ПОСЛЕДЊЕ КЛУПЕ. Реализацију ове премијере помогла је Амбасада Шпаније. Луткари раде текст Жељка Хубача ДЕЦА ОД СНОВА РАСТУ са редитељком Вјером Видом. Продукцију нове луткарске преставе помогао је Покрајински секретаријат за културу.
Успешно смо започели сезону играња и реализацију два значајна пројекта намењена нашој публици: „Школа у позоришту" и „Школа за публику". На Драмској сцени очекује нас сарадња са Ралетом Миленковићем на Чеховљевим једночинкама, те са Душаном Петровићем на поставци Нушићеве ГОСПОЂЕ МИНИСТАРКЕ. Луткари ће своју публику обрадовати ПЕПЕЉУГОМ на српском и УСПАВАНОМ ЛЕПОТИЦОМ. Фестивал професионалних позоришта Војводине на пролеће се опет одржава код нас.
А оно чиме ћемо Вас ове године изненадити у петак, 15. октобра, у 20 часова, на дан зрењанинског Позоришта, јесте играње представе ЗЛОСТАВЉАЊЕ, по тексту Иве Андрића, у режији М. Миљковића, на Великој сцени!
Луткари ће за децу и родитеље играти БАЈКУ О МАЈУШКУ Карела Новака (С. Станковић / Ј. Царан), у суботу, 16. октобра, у 11 часова, такође на Великој сцени.
13. 10. 2021.
Али, најпре, да се подсетимо "како се то све дешавало", пре безмало два века...
Због љубави настају велике ствари и због те љубави оне трају, а ово наше театарско здање, понос Града, настало је 1839. године. Баш тог 15. октобра, пре 182 године ово место је постало дом представама и глумцима и никада није мењало своју функцију.
Наш град негује две дивне легенде о настанку свог позоришта, односно најстарије позорисне сале у Србији. По првој легенди, у зидове позоришта је уграђено камење срушене бечкеречке тврђаве. Када је град пожелео позориште, преуредио је житни магацин изграђен од тог камена, једину двоспратну зграду на тргу, у позориште.
Али, постоји друга, много лепша легенда која каже да је ово позориште настало из љубави. По тој легенди извесни богати Бечкеречанин заљубио се у пештанску глумицу и одлучио да у свом граду изгради позориште како би је себи приближио и фасцинирао. Ову легенду о љубави ми у позоришту стално понављамо, и напомињемо да је овај наш прелепи театар настао из љубави, али и да је захваљујући љубави и опстао, љубави гледалаца и стваралаца.
На овим даскама су игране представе најпре на немачком, на мађарском, па на српском језику, а често и на јидишу. Сваке године одржаване су јесења и пролећна позоришна сезона. Путујуће позоришне трупе из Немачке, Аустрије, Мађарске, Румуније слале су своје пријаве Позоришном одбору Торонталске жупаније, који је одлучивао о трупи која ће током те сезоне забављати грађане.
Позориште је седамдесетих година 19. века само игром случаја сачувано, а 1884. године темељно је реновирано на основу планова немачког архитекте Пелцла. Тада је позоришна сала добила богато украшен данашњи изглед.
Доношењем Акта 25. маја 1946. године, основано је професионално позоришта које, на предлог Тодора Манојловића, добија име по чувеном српском глумцу Тоши Јовановићу, родом из Бечкерека. Луткарско позориште, основано је 1956. године, а у овој позоришној згради је од 1982.
Сваки 15. октобар дан је када се сумира и пролазећа сезона. У 2020/2021. уложено је много у поправку крова зграде, одржане су 3 премијере, а били смо и домаћини јубиларног, 70. Фестивала професионалних позоришта Војводине. Ни учествовања на фестивалима и освајање награда није изостало, што све скупа није мало у времену пандемије, која нас је све скупа искушавала, што као глумце и друге запослене у позоришту, што као гледаоце, сараднике и све оне који су на било који начин учествовали у позоришним извођењима.
Премијерно смо извели текст Роберта Томе ОСАМ ЖЕНА у режији Таре Манић, ЈЕЖЕВУ КУЋИЦУ у режији Лилијане Ивановић, и класик Торнтона Вајлдера НАШ ГРАД у режији Мие Кнежевић. Код нас се одржавао 70. Фестивал професионалних позоришта Војводине, а били смо на Сусретима професионалних позоришта лутака Србије у Крагујевцу, где је Олгица Трбојевић Костић награђена за глумачко остварење у ЈЕЖЕВОЈ КУЋИЦИ. На 70. Фестивалу професионалних позоришта Војводине у Зрењанину учествовале су наше представе ДИВЉОЖДЕР и МОКИНПОТ, за чије је ликовно обликовање редитељ Љубослав Мајера награђен меморијалном наградом „Ивана Мирков Влачић". Награда „Тихомир Мачковић” додељена је Јовану Царану за најбољу креацију лутака у представи ДИВЉОЖДЕР НП „Тоша Јовановић".
У току су припреме за премијере на обе сцене. Драмска сцена са редитељком Тијаном Васић ради на праизведби текста савременог шпанског писца Хуана Мајорге ДЕЧКО ИЗ ПОСЛЕДЊЕ КЛУПЕ. Реализацију ове премијере помогла је Амбасада Шпаније. Луткари раде текст Жељка Хубача ДЕЦА ОД СНОВА РАСТУ са редитељком Вјером Видом. Продукцију нове луткарске преставе помогао је Покрајински секретаријат за културу.
Успешно смо започели сезону играња и реализацију два значајна пројекта намењена нашој публици: „Школа у позоришту" и „Школа за публику". На Драмској сцени очекује нас сарадња са Ралетом Миленковићем на Чеховљевим једночинкама, те са Душаном Петровићем на поставци Нушићеве ГОСПОЂЕ МИНИСТАРКЕ. Луткари ће своју публику обрадовати ПЕПЕЉУГОМ на српском и УСПАВАНОМ ЛЕПОТИЦОМ. Фестивал професионалних позоришта Војводине на пролеће се опет одржава код нас.
А оно чиме ћемо Вас ове године изненадити у петак, 15. октобра, у 20 часова, на дан зрењанинског Позоришта, јесте играње представе ЗЛОСТАВЉАЊЕ, по тексту Иве Андрића, у режији М. Миљковића, на Великој сцени!
Луткари ће за децу и родитеље играти БАЈКУ О МАЈУШКУ Карела Новака (С. Станковић / Ј. Царан), у суботу, 16. октобра, у 11 часова, такође на Великој сцени.
13. 10. 2021.
ШКОЛА У ПОЗОРИШТУ - ПРОЈЕКАТ ГРАДА ЗРЕЊАНИНА, СРЕДЊИХ ШКОЛА И НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА
“ТОША ЈОВАНОВИЋ”
“ТОША ЈОВАНОВИЋ”
Народно позориште „Тоша Јовановић” из Зрењанина у септембру започиње нову сезону играња луткарских и драмских представа (2021/2022). На репертоару нашег позоришта, које игра на две сцене - Сцена „Тодор Манојловић” и Велика сцена, налазе се комади светских драмских класика и савременијих ствароца, попут Шекспира, Молијера, Брехта, Вилијамса и Вајлдера, али и домаћих аутора, Ј.С. Поповића, Б. Нушића, Б.М. Михиза, за чија су извођења нашим глумицама и глумцима додељиване бројне награде на реномираним фестивалима у земљи и региону. Међутим, са отварањем сваке нове сезоне зрењанинско Позориште настоји да унапреди сарадњу са својом публиком, како са оном најмлађом и оном старијом у редовним терминима, тако и са оном која из школских клупа организовано долази у наше градско, најстарије позоришно здање у Србији (1839).
Руководећи се таквом идејом НП „Тоша Јовановић” покренуло је пројекат са Градском управом Зрењанина и Активом средњих школа Зрењанина под називом ШКОЛА У ПОЗОРИШТУ, који би за циљ имао проширење школских едукативно-образовних планова, тачније упознавање средњошколских ученика са институцијом позоришта и њеном конститутивном улогом у програмима грађанског васпитања, као и формирање позоришне искуствене основе за наставно-теоријске садржаје посвећене драмском стваралаштву. Пројекат би се реализовао у периоду од једне школске године, тј. позоришне сезоне 2021/2022, у току које би се за сваку средњу школу посебно, једанпут недељно играла представа у матине термину. Оно што ову здружену иницијативу Града, Позоришта и школског Актива издваја од сличних пракси у другим градовима Србије јесте чињеница да њу заснива и покреће Град Зрењанин, који на тај начин не постоји више само као Град са позориштем, као његов оснивач, већ као Град позоришта који своју институцију културе укључује у програме својих школа и на тај начин ствара и селектује будућу позоришну публику неопходну за њено квалитетно функционисање.
Поред настојања да пројекат ШКОЛА У ПОЗОРИШТУ успешно спроведу у зацртаном оквиру градског средњошколског система, намера управе зрењанинског Позоришта, Града Зрењанина и Актива средњих школа јесте да амбициозно, у следећој пројектној инстанци, редовну посету позоришту уведи и у школе на целој територији Округа, иза чега, као гаранти реализације својим именом и ауторитетом стоје градоначелник Града Зрењанина Симо Салапура, председница Актива средњих школа Зрењанина Марија Серво и директор Зрењанинске гимназије Милан Радаковић, као и управа НП „Тоша Јовановић" на челу са в.д. директора Дејаном Карлечиком.
18. 9. 2021.
Руководећи се таквом идејом НП „Тоша Јовановић” покренуло је пројекат са Градском управом Зрењанина и Активом средњих школа Зрењанина под називом ШКОЛА У ПОЗОРИШТУ, који би за циљ имао проширење школских едукативно-образовних планова, тачније упознавање средњошколских ученика са институцијом позоришта и њеном конститутивном улогом у програмима грађанског васпитања, као и формирање позоришне искуствене основе за наставно-теоријске садржаје посвећене драмском стваралаштву. Пројекат би се реализовао у периоду од једне школске године, тј. позоришне сезоне 2021/2022, у току које би се за сваку средњу школу посебно, једанпут недељно играла представа у матине термину. Оно што ову здружену иницијативу Града, Позоришта и школског Актива издваја од сличних пракси у другим градовима Србије јесте чињеница да њу заснива и покреће Град Зрењанин, који на тај начин не постоји више само као Град са позориштем, као његов оснивач, већ као Град позоришта који своју институцију културе укључује у програме својих школа и на тај начин ствара и селектује будућу позоришну публику неопходну за њено квалитетно функционисање.
Поред настојања да пројекат ШКОЛА У ПОЗОРИШТУ успешно спроведу у зацртаном оквиру градског средњошколског система, намера управе зрењанинског Позоришта, Града Зрењанина и Актива средњих школа јесте да амбициозно, у следећој пројектној инстанци, редовну посету позоришту уведи и у школе на целој територији Округа, иза чега, као гаранти реализације својим именом и ауторитетом стоје градоначелник Града Зрењанина Симо Салапура, председница Актива средњих школа Зрењанина Марија Серво и директор Зрењанинске гимназије Милан Радаковић, као и управа НП „Тоша Јовановић" на челу са в.д. директора Дејаном Карлечиком.
18. 9. 2021.
„DEČKO IZ POSLEDNjE KLUPE” - ZAPOČET RAD NA NOVOJ PREDSTAVI NP „TOŠA JOVANOVIĆ”
Narodno pozorište „Toša Jovanović” započinje u septembru novu sezonu (2021/2022) igranja lutkarskih i dramskih predstava na svoje dve scene, ali ono što je bilo skriveno od očiju javnosti u toku leta jesu pripreme za rad na novoj predstavi - DEČKO IZ POSLEDNjE KLUPE.
U pitanju je savremeni komad španskog autora Huana Majorge, čiji je tekst prevela naša sugrađanka Bojana Kovačević Petrović, uspešna prevoditeljka i profesorka španskog jezika na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Ono što posebno inspiriše rad na ovom pozorišnom projektu jeste podrška Ambasade Španije u Beogradu, koja je omogućila produkciju predstave.
Režiju potpisuje Tijana Vasić, dramaturgiju Aleksandra Jovanović, scenografiju Mina Miladinović, kostimografiju Blagovesta Vasileva, a
kompoziciju Ana Krstajić.
U predstavi igraju:
Daniel KOVAČEVIĆ (Herman),
Sanja RADIŠIĆ (Huana),
Nikola MIJATOVIĆ (k.g.) (Klaudio),
Dejan KARLEČIK (Rafa stariji),
Milan KOLAK (Rafa mlađi),
Nataša ILIN (Ester).
Inspicijentkinja je Jelena Istrat, a suflerka Ivana Titin.
Premijera je zakazana za 15. oktobar 2021, na Dan zrenjaninskog Pozorišta, a mi Vam prenosimo delić atmosfere sa prve probe koja je juče održana!
26. 8.2021.
U pitanju je savremeni komad španskog autora Huana Majorge, čiji je tekst prevela naša sugrađanka Bojana Kovačević Petrović, uspešna prevoditeljka i profesorka španskog jezika na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Ono što posebno inspiriše rad na ovom pozorišnom projektu jeste podrška Ambasade Španije u Beogradu, koja je omogućila produkciju predstave.
Režiju potpisuje Tijana Vasić, dramaturgiju Aleksandra Jovanović, scenografiju Mina Miladinović, kostimografiju Blagovesta Vasileva, a
kompoziciju Ana Krstajić.
U predstavi igraju:
Daniel KOVAČEVIĆ (Herman),
Sanja RADIŠIĆ (Huana),
Nikola MIJATOVIĆ (k.g.) (Klaudio),
Dejan KARLEČIK (Rafa stariji),
Milan KOLAK (Rafa mlađi),
Nataša ILIN (Ester).
Inspicijentkinja je Jelena Istrat, a suflerka Ivana Titin.
Premijera je zakazana za 15. oktobar 2021, na Dan zrenjaninskog Pozorišta, a mi Vam prenosimo delić atmosfere sa prve probe koja je juče održana!
26. 8.2021.
GLUMAC LJUBIŠA MILIŠIĆ ULOGAMA U ZRENJANINSKOM TEATRU VIŠE OD DVE DECENIJE OSVAJA PUBLIKU
Pozorište je moj prostor za igru
Pozorište je moj prostor za igru
Dramski put počeo je da utire na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u poslednjoj klasi koju je iškolovao glumac Branko Pleša. Kikinđanin Ljubiša Milišić, suprug Nataše Milišić, glumice lutkarskog ansambla Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” od 1997, priključuje se teatru i postaje deo dramske scene. Od tada, pa do danas, osvaja i fascinira publiku u gradu, ali i šire, igrajući najrazličitije role i oživljavajući mnogobrojne karaktere.
Zrenjaninci su ga upoznali u predstavi „Draga Jelena Sergejevna”. Potom su se nizale uloge u najboljim dramama domaćeg teatra: „Antigona”, „Spaseni”, „M70”, „Skapenove spletke”, „Bogojavljenska noć”, „Ukroćena goropad”, „Sutra će biti bolje”, „Govorite li australijanski”. Našao se u Majerinoj predstavi „Život i priključenija vojnika Ivana Čonkina”, a glumio je i u „Iza kulisa”.
Gledaoci ga pamte kao Džeraju DŽipa u „Čovek je čovek”, Lopahina u Čehovljevom „Višnjiku” i sveštenika u „Romeu i Juliji” Nikole Zavišića. Osnivač je i direktor Novosadskog novog teatra od 2008, koja ima status presti¬žne ustanove kulture.
Za naš list Ljubiša Milišić govori o najnovijim projektima, stanju u kulturi, inspraciji, ulogama.
„Kalkanski krugovi” obarali su rekorde gledanosti i oduševljavali publiku. Kako ste se vi snašli na ovom terenu?
- Bilo mi je veliko zadovoljstvo kada me je produkcija „Firefly” pozvala. Čitajući tekst Đorđa Milosavljevića, jednog od naših najboljih scenarista, video sam da je celokupna priča interesantana, dobro „skrojena” i drugačija. U razgovoru sa Milanom Karadžićem, sa kojim nisam ranije sarađivao, ali sam znao šta zahteva od glumaca, naišao sam na veliko razumevanje. Pre svega je sjajan pozorišni reditelj i tu smo se odmah „našli”, jer govorimo istim jezikom. Ekipa koju su predvodili Žarko Laušević, Vojin Ćetković, Milutin Mima Karadžić, ali i mladi glumci pred kojima je sjajna karijera, je „zasukala rukave” i ozbiljno radila više od tri meseca. Snimanje u selu Jelovik, na obroncima Bukulje blizu Aranđelovca, pamtiću kao divno iskustvo. To što je serija odlično propraće¬na me ne čudi, jer sam video u startu, da se pravi nešto neobično za ove krajeve, što će publiku „zakucati” za male ekrane. To se i dogodilo.
Poveren vam je lik DŽande koji je ostao zapažen. Po čemu se on razlikuje od ostalih?
- Serija bi se mogla okarakterisati kao „Twin peaks” na srbijanski, šumadijski način. Rad na ovakvom projektu dao mi je priliku da isprobavam svoje moći i mogućnosti pred kamerama. Uloga DŽande je nova, veća i drugačija od prethodnih. Došla je taman na vreme, jer sam u prethodnom periodu „pekao zanat” i bio pripremljen. Gradnji lika pristupio sam profesionalno, kao što sam to i ranije činio. Kockice su se složile i Džanda je dobio svoje mesto u celoj priči.
Publika je sa posebnom pažnjom pratila mini-seriju „Porodica” koja govori o burnim vremenima i smeni vlasti. Kakva su bila vaša očekivanja?
- Mislim da je došlo vreme da se rade serije koje govore o staroj, ali i novijoj nacionalnoj istoriji i krupnim, tektonskim događajima - poremećajima, koji su uticali na današnju sliku Srbije. Gde će nas sve to odvesti, ostaje da vidimo. To što se dešavalo s kraja 80-ih godina, pa do početka 2000-ih je jedan ozbiljan period i smatram da mlađe generacije, koje su tada ili kasnije rođene, kroz ovakve serije, mogu i treba da se upoznaju sa svime što se dešavalo.
Po mom skromnom mišljenju „Porodica” je dosta dobro urađena. Nije se stavljala ni na jednu političku stranu i faktografski je prikazala događaje koji staju u tri - četiri dana pred Miloševićevo hapšenje. Moja uloga nije velika, ali sam imao jednu interesantnu reminiscenciju. Kada sam bio u vojsci 1999/2000, kao vojnik gardijske brigade, obezbeđivali smo taj objekat. Nisam bio tamo kada je bilo samo hapšenje, ali mi je teren bio više nego poznat. Osvežilo mi je sećanja na sva politička dešavanja.
Koliko su se promene koje su tad potresle Srbiju odnosile na stanje u kulturi? Kakva je situacija danas?
- Odgovor na ovo pitanje zahteva jednu dublju analizu. Kada smo završavali Akademiju `97, profesor Pleša nam je rekao - pripremajte se da budete glumci 21. veka. Već tada je uvideo sa kojim problemima ćemo se susretati. Proizašli su iz pomenutog perioda. Morali smo da se snalazimo, tragamo za angažmanom, sami pravimo predstave. Tranzicija 90-ih je sve usporila, a ono što je bivalo ispred nas otežavalo je stanje u kulturi. Sada, 24 godine kasnije, mislim da smo u ozbiljnom problemu. To su posledice tranzicije koja predugo traje. To što je kultura skrajnuta, sa njom i obrazovanje, što se sad i te kako vidi, dovodi do toga da društvo treba ovim problemom da se ozbilj¬no pozabavi, a kultura može mnogo da doprinese. Uvek op¬timističan, nadam se boljem ekonomskom prosperitetu i prestanku borbe za opstanak.
Nisu vas mimoišli ni najveći TV projekti „Senke nad Balkanom”, „Močvara”, „Vojna akademija”, „Šifra despot”, „Ime naroda”. Koliko su reditelji i glumci uspeli da pomere granice i kvalitetom nas približe svetskoj kinematografiji?
- U zadnjih par godina imao sam dosta posla i ne mo¬gu da se žalim. Hiperprodukcija koja se trenutno dešava polako donosi i kvalitet, a ne samo kvantitet. Sviđa mi se što šansu sve više dobijaju mladi glumci, reditelji, producenti. Ponekad, čini mi se, fali dobrih scenarija. Kada sve sagledamo, pomenute serije nas stavljaju u red evropske, pa i svetske kinematografije. Region i naše govorno područje su osvojile, ostaje da se „širimo” dalje. Serije koje je radio Nikola Pejaković „Meso” i „Kosti” su meni lično vrhunske, kao i Bjelogrlićeve „Senke nad Balkanom”.
Šta za Vas znači gluma i zašto ste se opredelili za ovaj poziv?
- Gluma je za mene, u početku, bio beg od stvarnosti i života, a to je bio period devedesetih. Sklanjao sam se na probe amaterskog pozorišta i taj svet me je zamađijao. Kasnije, na Akademiji, profesor Pleša i pojedini reditelji su me ubedili da je gluma igra. Omogućava nam da se beskrajno igramo, ne razmišljajući o krajnjem ishodu, već o tome da se zabavljamo, grešimo, popravljamo i uživamo u stvarima koje nas čuvaju od svakodnevnih dešavanja, a istovremeno nas vraćaju na osnovne i bitne stvari.
Baviti se pozorištem stiče se privilegija da se bavimo klasicima, velikim piscima, ljudskom mišlju u njenom najboljem izdanju od kada je pisane i izgovorene reči na sceni. To je velika stvar koja ispunjava naše biće i omogućava nam da razu¬memo svakodnevna dešavanja na pravi način.
Koliko je Zrenjanin plodno tlo za preispitivanje sebe i pronalaženje inspiracije za uloge?
- Folklor, bogato i šaroliko kulturno nasleđe svakako doprinosi. Čovek, ako se okrene, iz komšiluka može da „iskopa” mnoge velike stvari. Setimo se samo Zorana Petrovića i priče o Sakulama. Na tome pozorišni čovek može da ostane 20 godina, da ima nepresušnu inspiraciju, da bude gledan u Banatu, a i širom sveta, jer su Banaćani poznati kao svetski ljudi.
Šta Vas najviše inspiriše - pozorište, film ili serije?
- Zapravo, još uvek pozorište, mada me je „zarazila” igra ispred kamere u serijama i filmovima. To su dva različita sveta koji jedno daju, drugo oduzimaju. Ipak moja prava inspiracija je pozorište iznad svega.
Po čemu pamtite profesora Plešu? Šta je najvažnije što vam je ostavio u amanet?
- Branko Pleša - veliki stvaralac i jedan nepravedno, u široj javnosti zaboravljen ne samo glumac, nego reditelj, pozorišni mislilac i inovator koji je ostavio neizbrisiv trag. Bio je ispred svog vremena. Donosio je nove ideje i pravce u glumačkom izražaju, ali se uvek oslanjao na tradicionalne vrednosti kalsičnog teksta i reči i to je preneo i na nas. Presudna stvar koju nam je usadio je pozorišna etika; ponašanje na sceni i van nje. Naučio nas je i da se ne plašimo prepreka i oteževajućih okolnosti, već da idemo u susret problemima.
Po čemu pamtite najbolje vreme, a šta su bili (i danas su) najveći izazovi sa kojima se zrenjaninsko Pozorište suočava?
- Najbolji period koji je, nažalost, kratko trajao jeste kada smo 1997-98. došli Nataša Ilin, Aleksandar Bogdanović, Jugoslav Krajnov i ja. Primio nas je tadašnji direktor Dragan Rajačić, pasionirani pozorišni akter. Reditelji, predstave, način biranja repertoara bili su na zavidnom nivou.
Imali smo, zajedno sa njim, ogromnu ambiciju i snagu da stvaramo teatar ispočetka. U umetničkom savetu sedeli su Vida Ognjenović, Radivoj Šajtinac i mnoga velika imena. Da je takav način vođenja jedne umetničke kuće potrajao, danas bi ono, siguran sam, bilo bolje od Somborskog.
Mnogi kažu da je zrenjaninska publika specifična i da joj je teško „udovoljiti”. Da li se slažete sa ovom konstatacijom?
- Ne bih rekao da je specifična. Moje zapažanje jeste da se ona menja. Bila je homogena, zatvorena. Dolaze nove generacije. Posledice nekontinuiranog, dobrog rada se osete, a razloga je mnogo. Nekada smo imali četiri-pet dramskih, tri-četiri lutkarske premijere. Bilo je novca za produkciju, dobre reditelje, fantastične tekstove, međunarodnu saradnju, putovanja, gostovanja. Sve je to činilo kvalitet. Tome doprinose obe scene (za decu i odrasle) koje su pod istim krovom.
Dešavalo se i to da naši lutkari odgajaju publiku koja, kasnije, ne želi da gleda predstave domaće dramske scene, nego ide za Beograd i Novi Sad. Veliku ulogu u svemu igra Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine, koji bi trebalo da ostane ovde zauvek i stvara pravu publiku. Taj odnos mora da se prati i posebno vrednuje.
MIROSLAVA MALBAŠKI
list ZRENJANIN
15. 7. 2021.
Zrenjaninci su ga upoznali u predstavi „Draga Jelena Sergejevna”. Potom su se nizale uloge u najboljim dramama domaćeg teatra: „Antigona”, „Spaseni”, „M70”, „Skapenove spletke”, „Bogojavljenska noć”, „Ukroćena goropad”, „Sutra će biti bolje”, „Govorite li australijanski”. Našao se u Majerinoj predstavi „Život i priključenija vojnika Ivana Čonkina”, a glumio je i u „Iza kulisa”.
Gledaoci ga pamte kao Džeraju DŽipa u „Čovek je čovek”, Lopahina u Čehovljevom „Višnjiku” i sveštenika u „Romeu i Juliji” Nikole Zavišića. Osnivač je i direktor Novosadskog novog teatra od 2008, koja ima status presti¬žne ustanove kulture.
Za naš list Ljubiša Milišić govori o najnovijim projektima, stanju u kulturi, inspraciji, ulogama.
„Kalkanski krugovi” obarali su rekorde gledanosti i oduševljavali publiku. Kako ste se vi snašli na ovom terenu?
- Bilo mi je veliko zadovoljstvo kada me je produkcija „Firefly” pozvala. Čitajući tekst Đorđa Milosavljevića, jednog od naših najboljih scenarista, video sam da je celokupna priča interesantana, dobro „skrojena” i drugačija. U razgovoru sa Milanom Karadžićem, sa kojim nisam ranije sarađivao, ali sam znao šta zahteva od glumaca, naišao sam na veliko razumevanje. Pre svega je sjajan pozorišni reditelj i tu smo se odmah „našli”, jer govorimo istim jezikom. Ekipa koju su predvodili Žarko Laušević, Vojin Ćetković, Milutin Mima Karadžić, ali i mladi glumci pred kojima je sjajna karijera, je „zasukala rukave” i ozbiljno radila više od tri meseca. Snimanje u selu Jelovik, na obroncima Bukulje blizu Aranđelovca, pamtiću kao divno iskustvo. To što je serija odlično propraće¬na me ne čudi, jer sam video u startu, da se pravi nešto neobično za ove krajeve, što će publiku „zakucati” za male ekrane. To se i dogodilo.
Poveren vam je lik DŽande koji je ostao zapažen. Po čemu se on razlikuje od ostalih?
- Serija bi se mogla okarakterisati kao „Twin peaks” na srbijanski, šumadijski način. Rad na ovakvom projektu dao mi je priliku da isprobavam svoje moći i mogućnosti pred kamerama. Uloga DŽande je nova, veća i drugačija od prethodnih. Došla je taman na vreme, jer sam u prethodnom periodu „pekao zanat” i bio pripremljen. Gradnji lika pristupio sam profesionalno, kao što sam to i ranije činio. Kockice su se složile i Džanda je dobio svoje mesto u celoj priči.
Publika je sa posebnom pažnjom pratila mini-seriju „Porodica” koja govori o burnim vremenima i smeni vlasti. Kakva su bila vaša očekivanja?
- Mislim da je došlo vreme da se rade serije koje govore o staroj, ali i novijoj nacionalnoj istoriji i krupnim, tektonskim događajima - poremećajima, koji su uticali na današnju sliku Srbije. Gde će nas sve to odvesti, ostaje da vidimo. To što se dešavalo s kraja 80-ih godina, pa do početka 2000-ih je jedan ozbiljan period i smatram da mlađe generacije, koje su tada ili kasnije rođene, kroz ovakve serije, mogu i treba da se upoznaju sa svime što se dešavalo.
Po mom skromnom mišljenju „Porodica” je dosta dobro urađena. Nije se stavljala ni na jednu političku stranu i faktografski je prikazala događaje koji staju u tri - četiri dana pred Miloševićevo hapšenje. Moja uloga nije velika, ali sam imao jednu interesantnu reminiscenciju. Kada sam bio u vojsci 1999/2000, kao vojnik gardijske brigade, obezbeđivali smo taj objekat. Nisam bio tamo kada je bilo samo hapšenje, ali mi je teren bio više nego poznat. Osvežilo mi je sećanja na sva politička dešavanja.
Koliko su se promene koje su tad potresle Srbiju odnosile na stanje u kulturi? Kakva je situacija danas?
- Odgovor na ovo pitanje zahteva jednu dublju analizu. Kada smo završavali Akademiju `97, profesor Pleša nam je rekao - pripremajte se da budete glumci 21. veka. Već tada je uvideo sa kojim problemima ćemo se susretati. Proizašli su iz pomenutog perioda. Morali smo da se snalazimo, tragamo za angažmanom, sami pravimo predstave. Tranzicija 90-ih je sve usporila, a ono što je bivalo ispred nas otežavalo je stanje u kulturi. Sada, 24 godine kasnije, mislim da smo u ozbiljnom problemu. To su posledice tranzicije koja predugo traje. To što je kultura skrajnuta, sa njom i obrazovanje, što se sad i te kako vidi, dovodi do toga da društvo treba ovim problemom da se ozbilj¬no pozabavi, a kultura može mnogo da doprinese. Uvek op¬timističan, nadam se boljem ekonomskom prosperitetu i prestanku borbe za opstanak.
Nisu vas mimoišli ni najveći TV projekti „Senke nad Balkanom”, „Močvara”, „Vojna akademija”, „Šifra despot”, „Ime naroda”. Koliko su reditelji i glumci uspeli da pomere granice i kvalitetom nas približe svetskoj kinematografiji?
- U zadnjih par godina imao sam dosta posla i ne mo¬gu da se žalim. Hiperprodukcija koja se trenutno dešava polako donosi i kvalitet, a ne samo kvantitet. Sviđa mi se što šansu sve više dobijaju mladi glumci, reditelji, producenti. Ponekad, čini mi se, fali dobrih scenarija. Kada sve sagledamo, pomenute serije nas stavljaju u red evropske, pa i svetske kinematografije. Region i naše govorno područje su osvojile, ostaje da se „širimo” dalje. Serije koje je radio Nikola Pejaković „Meso” i „Kosti” su meni lično vrhunske, kao i Bjelogrlićeve „Senke nad Balkanom”.
Šta za Vas znači gluma i zašto ste se opredelili za ovaj poziv?
- Gluma je za mene, u početku, bio beg od stvarnosti i života, a to je bio period devedesetih. Sklanjao sam se na probe amaterskog pozorišta i taj svet me je zamađijao. Kasnije, na Akademiji, profesor Pleša i pojedini reditelji su me ubedili da je gluma igra. Omogućava nam da se beskrajno igramo, ne razmišljajući o krajnjem ishodu, već o tome da se zabavljamo, grešimo, popravljamo i uživamo u stvarima koje nas čuvaju od svakodnevnih dešavanja, a istovremeno nas vraćaju na osnovne i bitne stvari.
Baviti se pozorištem stiče se privilegija da se bavimo klasicima, velikim piscima, ljudskom mišlju u njenom najboljem izdanju od kada je pisane i izgovorene reči na sceni. To je velika stvar koja ispunjava naše biće i omogućava nam da razu¬memo svakodnevna dešavanja na pravi način.
Koliko je Zrenjanin plodno tlo za preispitivanje sebe i pronalaženje inspiracije za uloge?
- Folklor, bogato i šaroliko kulturno nasleđe svakako doprinosi. Čovek, ako se okrene, iz komšiluka može da „iskopa” mnoge velike stvari. Setimo se samo Zorana Petrovića i priče o Sakulama. Na tome pozorišni čovek može da ostane 20 godina, da ima nepresušnu inspiraciju, da bude gledan u Banatu, a i širom sveta, jer su Banaćani poznati kao svetski ljudi.
Šta Vas najviše inspiriše - pozorište, film ili serije?
- Zapravo, još uvek pozorište, mada me je „zarazila” igra ispred kamere u serijama i filmovima. To su dva različita sveta koji jedno daju, drugo oduzimaju. Ipak moja prava inspiracija je pozorište iznad svega.
Po čemu pamtite profesora Plešu? Šta je najvažnije što vam je ostavio u amanet?
- Branko Pleša - veliki stvaralac i jedan nepravedno, u široj javnosti zaboravljen ne samo glumac, nego reditelj, pozorišni mislilac i inovator koji je ostavio neizbrisiv trag. Bio je ispred svog vremena. Donosio je nove ideje i pravce u glumačkom izražaju, ali se uvek oslanjao na tradicionalne vrednosti kalsičnog teksta i reči i to je preneo i na nas. Presudna stvar koju nam je usadio je pozorišna etika; ponašanje na sceni i van nje. Naučio nas je i da se ne plašimo prepreka i oteževajućih okolnosti, već da idemo u susret problemima.
Po čemu pamtite najbolje vreme, a šta su bili (i danas su) najveći izazovi sa kojima se zrenjaninsko Pozorište suočava?
- Najbolji period koji je, nažalost, kratko trajao jeste kada smo 1997-98. došli Nataša Ilin, Aleksandar Bogdanović, Jugoslav Krajnov i ja. Primio nas je tadašnji direktor Dragan Rajačić, pasionirani pozorišni akter. Reditelji, predstave, način biranja repertoara bili su na zavidnom nivou.
Imali smo, zajedno sa njim, ogromnu ambiciju i snagu da stvaramo teatar ispočetka. U umetničkom savetu sedeli su Vida Ognjenović, Radivoj Šajtinac i mnoga velika imena. Da je takav način vođenja jedne umetničke kuće potrajao, danas bi ono, siguran sam, bilo bolje od Somborskog.
Mnogi kažu da je zrenjaninska publika specifična i da joj je teško „udovoljiti”. Da li se slažete sa ovom konstatacijom?
- Ne bih rekao da je specifična. Moje zapažanje jeste da se ona menja. Bila je homogena, zatvorena. Dolaze nove generacije. Posledice nekontinuiranog, dobrog rada se osete, a razloga je mnogo. Nekada smo imali četiri-pet dramskih, tri-četiri lutkarske premijere. Bilo je novca za produkciju, dobre reditelje, fantastične tekstove, međunarodnu saradnju, putovanja, gostovanja. Sve je to činilo kvalitet. Tome doprinose obe scene (za decu i odrasle) koje su pod istim krovom.
Dešavalo se i to da naši lutkari odgajaju publiku koja, kasnije, ne želi da gleda predstave domaće dramske scene, nego ide za Beograd i Novi Sad. Veliku ulogu u svemu igra Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine, koji bi trebalo da ostane ovde zauvek i stvara pravu publiku. Taj odnos mora da se prati i posebno vrednuje.
MIROSLAVA MALBAŠKI
list ZRENJANIN
15. 7. 2021.
NARODNO POZORIŠTE „TOŠA JOVANOVIĆ”, SEZONA 2020/2021.
- Na prekretnici nametnutih ograničenja i novih mogućnosti -
Sezona 2020/2021. bila je puna izazova za naše pozorište, ali ipak uspešna. Možda nismo uspeli da realizujemo sve planirane aktivnosti i primimo sve one koji su želeli u pozorište zbog neophodnosti poštovanja epidemioloških mera, ali smo ipak puni nade, planova i vere u budućnost.
Premijerno smo izveli tri predstave, organizovali jubilarni 70. festival profesionalnih pozorišta Vojvodine, dočekali regenerišuće kadrovske promene, učestvovali na festivalima, dobijali nagrade, i što nam je najvažnije, a čega smo bili željni, naslušali smo se aplauza.
I kao da pandemija nije bila dovoljno iskušenje, naišli su i problemi sa prokišnjavanjem krova, što je sprečilo igranje predstava od novembra do marta u našoj sali. Ali zahvaljujući razumevanju kolega iz Kulturnog centra, tokom radova na konstrukciji krova predstave smo, u skladu sa važećim epidemiološkim pravilima, igrali na njihovoj sceni.
Jednom smo pomenuli da je pozorište kroz svoj istorijski put prolazilo kroz teške periode i iskušenja, ali da je ipak opstajalo. Tešili smo se primerom pozorišta u vreme Šekspira kada je zbog kuge zatvoreno, a da su nakon toga nastala neka od najvećih dela svetske dramske književnosti. Naša vera u postojanost i neophodnost teatra je bila potpuno opravdana. Glad publike za pozorištem i obratno, akumulirala je u snažne aplauze koji su nadoknađivali svako prazno mesto i svaki osmeh pod maskom.
Završavamo sezonu, a planovi za sledeću već su počeli sa realizacijom. U oktobru i novembru nas očekuju premijere na Dramskoj i Lutkarskoj sceni, a za naše sugrađane koji to jesu ili bi želeli da postanu pozorišna publika, organizovaćemo početkom sezone dvomesečnu „Školu za publiku”. Sledeće sezone smo domaćini 71. festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine od 4. do 11. aprila 2022. godine. Očekujte na repertoaru Huana Majorgu, Ćopića, Čehova, Nušića…
Retrospektiva sezone 2020/2021.
LUTKARSKA SCENA
„Crvenkapa”, na Međunarodnom dečijem festivalu u Subotici 21.9.2020.
„Ježeva kućica”, premijera 23.9.2020.
„Crvenkapa”, na Festivalu u Bačkom Petrovcu 26.9.2020.
„Ježeva kućica”, na Danima Laze Telečkog, Kumane 15.10.2020.
„Divljožder”, na 70. festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine 24.4.2021. (Jovan Caran, nagrada „Tihomir Mačković” za kreaciju lutaka)
„Ježeva kućica”, na onlajn Susretima profesionalnih pozorišta lutaka Srbije u Kragujevcu (Olgica Trbojević Kostić, nagrada za ulogu Kuma Lije)
DRAMSKA SCENA
„Gospodin Mokinpot”, na Festivalu u Bačkom Petrovcu 26.9.2020.
„Osam žena”, premijera na Dan pozorišta 15.10.2020.
„Gospodin Mokinpot” na 70. festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine 19.4.2021. (Ljuboslav Majera, Memorijalna nagrada „Ivana Mirkov Vlačić”)
„Naš grad”, premijera 28. i 29. aprila 2021.
Od 1.11.2020. do 1.3.2021. predstave obe scene izvođene su onom dinamikom koja je bila u skladu sa epidemiološkom situacijom na sceni Kulturnog centra, zbog radova na sanaciji krova iznad scene Pozorišta.
Od 19. do 26. aprila 2021. godine organizovan je 70. festival profesionalnih pozorišta Vojvodine na kome zrenjaninsko Pozorište učestvuje sa predstavama „Gospodin Mokinpot” i „Divljožder”.
Sezona 2020/2021. NP „Toša Jovanović” je otvorena, ali se i zatvara igranjima na novoj alternativnoj sceni u atrijumu Narodnog muzeja, učešćem na manifestaciji „Nedelja kulture” sa predstavama „Komandant Sajler” i „Tri praseta”.
Do sledeće sezone!
Vaše Pozorište
23. 6. 2021.
- Na prekretnici nametnutih ograničenja i novih mogućnosti -
Sezona 2020/2021. bila je puna izazova za naše pozorište, ali ipak uspešna. Možda nismo uspeli da realizujemo sve planirane aktivnosti i primimo sve one koji su želeli u pozorište zbog neophodnosti poštovanja epidemioloških mera, ali smo ipak puni nade, planova i vere u budućnost.
Premijerno smo izveli tri predstave, organizovali jubilarni 70. festival profesionalnih pozorišta Vojvodine, dočekali regenerišuće kadrovske promene, učestvovali na festivalima, dobijali nagrade, i što nam je najvažnije, a čega smo bili željni, naslušali smo se aplauza.
I kao da pandemija nije bila dovoljno iskušenje, naišli su i problemi sa prokišnjavanjem krova, što je sprečilo igranje predstava od novembra do marta u našoj sali. Ali zahvaljujući razumevanju kolega iz Kulturnog centra, tokom radova na konstrukciji krova predstave smo, u skladu sa važećim epidemiološkim pravilima, igrali na njihovoj sceni.
Jednom smo pomenuli da je pozorište kroz svoj istorijski put prolazilo kroz teške periode i iskušenja, ali da je ipak opstajalo. Tešili smo se primerom pozorišta u vreme Šekspira kada je zbog kuge zatvoreno, a da su nakon toga nastala neka od najvećih dela svetske dramske književnosti. Naša vera u postojanost i neophodnost teatra je bila potpuno opravdana. Glad publike za pozorištem i obratno, akumulirala je u snažne aplauze koji su nadoknađivali svako prazno mesto i svaki osmeh pod maskom.
Završavamo sezonu, a planovi za sledeću već su počeli sa realizacijom. U oktobru i novembru nas očekuju premijere na Dramskoj i Lutkarskoj sceni, a za naše sugrađane koji to jesu ili bi želeli da postanu pozorišna publika, organizovaćemo početkom sezone dvomesečnu „Školu za publiku”. Sledeće sezone smo domaćini 71. festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine od 4. do 11. aprila 2022. godine. Očekujte na repertoaru Huana Majorgu, Ćopića, Čehova, Nušića…
Retrospektiva sezone 2020/2021.
LUTKARSKA SCENA
„Crvenkapa”, na Međunarodnom dečijem festivalu u Subotici 21.9.2020.
„Ježeva kućica”, premijera 23.9.2020.
„Crvenkapa”, na Festivalu u Bačkom Petrovcu 26.9.2020.
„Ježeva kućica”, na Danima Laze Telečkog, Kumane 15.10.2020.
„Divljožder”, na 70. festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine 24.4.2021. (Jovan Caran, nagrada „Tihomir Mačković” za kreaciju lutaka)
„Ježeva kućica”, na onlajn Susretima profesionalnih pozorišta lutaka Srbije u Kragujevcu (Olgica Trbojević Kostić, nagrada za ulogu Kuma Lije)
DRAMSKA SCENA
„Gospodin Mokinpot”, na Festivalu u Bačkom Petrovcu 26.9.2020.
„Osam žena”, premijera na Dan pozorišta 15.10.2020.
„Gospodin Mokinpot” na 70. festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine 19.4.2021. (Ljuboslav Majera, Memorijalna nagrada „Ivana Mirkov Vlačić”)
„Naš grad”, premijera 28. i 29. aprila 2021.
Od 1.11.2020. do 1.3.2021. predstave obe scene izvođene su onom dinamikom koja je bila u skladu sa epidemiološkom situacijom na sceni Kulturnog centra, zbog radova na sanaciji krova iznad scene Pozorišta.
Od 19. do 26. aprila 2021. godine organizovan je 70. festival profesionalnih pozorišta Vojvodine na kome zrenjaninsko Pozorište učestvuje sa predstavama „Gospodin Mokinpot” i „Divljožder”.
Sezona 2020/2021. NP „Toša Jovanović” je otvorena, ali se i zatvara igranjima na novoj alternativnoj sceni u atrijumu Narodnog muzeja, učešćem na manifestaciji „Nedelja kulture” sa predstavama „Komandant Sajler” i „Tri praseta”.
Do sledeće sezone!
Vaše Pozorište
23. 6. 2021.
DOBRE VESTI IZ POZORIŠTA
ZAPOSLEN GLUMAC
ZAPOSLEN GLUMAC
Milan Kolak je od danas zvanično član naše kuće. Njegovo zaposlenje je prvi ostvareni cilj nove uprave. Zapošljavanje mladih glumaca je neophodno svakom pozorištu, a u današnje vreme jeste vest kojom treba da se pohvalimo.
Veoma smo srećni što je Milan Kolak, talentovani glumac, postao naš član. Kolak se već dokazao na daskama zrenjaninskog pozorišta ulogama u predstavama "Romeo i Julija", "Zrenjanin", "Bilo jednom u Banatu", "Komandant Sajler" i "Naš grad" i biće dragoceno pojačanje ansamblu Dramske scene.
Srećno!
4. 6. 2021.
Veoma smo srećni što je Milan Kolak, talentovani glumac, postao naš član. Kolak se već dokazao na daskama zrenjaninskog pozorišta ulogama u predstavama "Romeo i Julija", "Zrenjanin", "Bilo jednom u Banatu", "Komandant Sajler" i "Naš grad" i biće dragoceno pojačanje ansamblu Dramske scene.
Srećno!
4. 6. 2021.
izložba fotografija u foajeu
Predstava "OSAM ŽENA" od večeras opet na repertoaru, ali i kao izložba fotografija u foajeu
Renovirani foaje Pozorišta već tri godine koristimo kao izložbeni prostor, uglavnom promovišući rad Dramske i Lutkarske scene.
Uz posećenu izložbu lutaka, od večeras je foaje obogaćen umetničkim fotografijama Marijane Janković iz predstave "Osam žena".
Postavku osmislila Blagovesta Vasileva.
Dobro nam došli!
14. 5. 2021.
Renovirani foaje Pozorišta već tri godine koristimo kao izložbeni prostor, uglavnom promovišući rad Dramske i Lutkarske scene.
Uz posećenu izložbu lutaka, od večeras je foaje obogaćen umetničkim fotografijama Marijane Janković iz predstave "Osam žena".
Postavku osmislila Blagovesta Vasileva.
Dobro nam došli!
14. 5. 2021.
LUTKARSKA NAGRADA OLGICI TRBOJEVIĆ KOSTIĆ
Zadovoljstvo nam je da Vas obavestimo da je naša Olgica Trbojević Kostić, glumica Lutkarske scene NP "Toša Jovanović", nagrađena na 51. Susretima profesionalnih pozorišta lutaka Srbije (koji se ove godine
održavaju online) za ulogu KUMA LIJE u predstavi "Ježeva kućica",
Predraga Bjeloševića, u režiji Lilijane Ivanović.
28. 4. 2021.
Zadovoljstvo nam je da Vas obavestimo da je naša Olgica Trbojević Kostić, glumica Lutkarske scene NP "Toša Jovanović", nagrađena na 51. Susretima profesionalnih pozorišta lutaka Srbije (koji se ove godine
održavaju online) za ulogu KUMA LIJE u predstavi "Ježeva kućica",
Predraga Bjeloševića, u režiji Lilijane Ivanović.
28. 4. 2021.
26. 4. 2021.
ODLUKE ŽIRIJA 70. FPPV
ODLUKE ŽIRIJA 70. FPPV
Žiri 70. Festivala
profesionalnih pozorišta Vojvodine u sastavu: rediteljka i književnica
Vida Ognjenović (predsednica, Beograd), scenograf i kostimograf Miodrag Tabački (Beograd) i glumac i profesor AUNS Predrag Momčilović (Novi Sad), od 19. do 26. aprila 2021. godine video je 11 predstava u
izvođenju osam pozorišta. Na završnoj sednici, održanoj 25. aprila, jednoglasno je doneo sledeće
ODLUKE:
Da se nagrada za najbolju predstavu u celini dodeli predstavi
„Ana Karenjina" Lav Nikolajevič Tolstoj,
režija: Dejan Projkovski,
Novosadsko pozorište, Újvidéki Színház
Odluka je donesena jednoglasno.
Da se nagrada za najbolju predstavu za decu u celini dodeli predstavi
„Teatru s ljubavlju", režija: Bonjo Lungov i Konstantin Karakostov,
Dečje pozorište, Subotica
Odluka je donesena jednoglasno.
Da se nagrada za najbolju režiju dodeli Dejanu Projkovskom za predstavu
„Ana Karenjina" Lav Nikolajevič Tolstoj, Novosadsko pozorište,Újvidéki Színház
Odluka je donesena jednoglasno.
Da se dodele ravnopravne glumačke nagrade:
Za najbolju mušku ulogu:
Arpad Mesaroš za ulogu grofa Vronskog u predstavi „Ana Karenjina"
Lav Nikolajevič Tolstoj, režija: Dejan Projkovski, Novosadsko pozorište, Újvidéki Színház
Odluka je donesena jednoglasno.
Za najbolju žensku ulogu:
Timea Filep za ulogu Ane Karenjine u predstavi „Ana Karenjina"
Lav Nikolajevič Tolstoj, režija: Dejan Projkovski, Novosadsko pozorište, Újvidéki Színház
Odluka je donesena jednoglasno.
Za najbolju epizodnu ulogu:
Marija Medenica za ulogu gospođe Davil u predstavi „Travnička hronika" Ive Andrića,
režija i dramatizacija: Nikita Milivojević,
Srpsko narodno pozorište u saradnji sa Narodnim pozorištem Sombor
Odluka je donesena jednoglasno.
Za najbolju ulogu u predstavama za decu:
Boško Boškov za ulogu kardinala Rišeljea u predstavi „Tri musketara", Aleksandra Glovacki po istoimenom romanu Aleksandra Dime,
režija: Predrag Štrbac,
Dečje pozorište, Subotica
Odluka je donesena jednoglasno.
Da se nagrada za najbolju scenografiju dodeli Valentinu Svetozarevu za predstavu
„Ana Karenjina" Lav Nikolajevič Tolstoj,
režija: Dejan Projkovski,
Novosadsko pozorište, Újvidéki Színház
Odluka je donesena jednoglasno.
Da se nagrada za najbolji kostim dodeli Mariji Popučevskoj za kostime u predstavi
„Ana Karenjina" Lav Nikolajevič Tolstoj,
režija: Dejan Projkovski,
Novosadsko pozorište, Újvidéki Színház
Odluka je donesena jednoglasno.
Da se nagrada „Tihomir Mačković" za najbolju kreaciju lutaka dodeli Jovanu Caranu za kreaciju lutaka u predstavi „Divljožder",
tekst i režija: Jovan Caran,
Narodno pozorište „Toša Jovanović", Zrenjanin, Lutkarska scena na srpskom
Odluka je donesena jednoglasno.
Da se nagrada za najbolju muziku dodeli Drašku Adžiću za muziku u predstavi
„Ujka Vanja" Anton Pavlovič Čehov,
režija: Andrej Nosov,
Narodno pozorište „Sterija" (Vršac) i
Hartefakt fond (Beograd)
Odluka je donesena jednoglasno.
Da se dodele specijalne nagrade (6):
1. Specijalna nagrada za zajedničku igru ansambla predstave
„Semper idem" Đorđe Lebović,
režija i dramatizacija: Gorčin Stojanović,
Narodno pozorište Sombor
2. Specijalna nagrada Kokanu Mladenoviću za koncept predstave „Gustav je kriv za sve", Pozorište „Kostolanji Deže", Subotica
3. Specijalna nagrada autorskom timu predstave
„Ujka Vanja" Anton Pavlovič Čehov,
režija: Andrej Nosov,
Narodno pozorište „Sterija" (Vršac) i
Hartefakt fond (Beograd), za novo čitanje Čehova
4. Specijalna nagrada Petru Mihajloviću za tekst predstave „Radnička hronika",
režija: Veljko Mićunović,
Narodno pozorište Subotica
5. Specijalna nagrada Olgi Panga za koreografiju u predstavi „Ana Karenjina"
Lav Nikolajevič Tolstoj, režija: Dejan Projkovski, Novosadsko pozorište, Újvidéki Színház
6. Specijalna nagrada Igoru Greksi za scenski pokret u predstavi „Gustav je kriv za sve", koncept i režija: Kokan Mladenović,
Pozorište „Kostolanji Deže", Subotica
Da se memorijalna nagrada „Ivana Mirkov Vlačić" za najbolju likovnu obradu predstave dodeli Ljuboslavu Majeri za predstavu „Gospodin Mokinpot" Peter Vajs,
režija: Ljuboslav Majera,
Narodno pozorište „Toša Jovanović", Zrenjanin
Odluka je donesena jednoglasno.
Nagradu dodeljuje porodica Mirkov na osnovu jednoglasne odluke žirija.
Da se nagrada mladom glumcu, koju dodeljuje Savez dramskih umetnika Vojvodine, na osnovu jednoglasne odluke žirija dodeli
Urošu Mladenoviću za uloge u predstavama „Tri musketara", Aleksandra Glovacki po istoimenom romanu Aleksandra Dime,
režija: Predrag Štrbac,
Dečje pozorište, Subotica i predstavi
„Teatru s ljubavlju", režija: Bonjo Lungov i Konstantin Karakostov,
Dečje pozorište, Subotica
Odluka je donesena jednoglasno.
SVEČANA DODELA NAGRADA, PREDSTAVA U ČAST NAGRAĐENIH I ZATVARANJE 70.
FPPV ODRŽAĆE SE U PONEDELJAK, 26. aprila, U NP "TOŠA JOVANOVIĆ" (Zrenjanin):
- 18.00 h: Dodela nagrada
- 19.00 h: U čast nagrađenih "Zaljubljivanje", autorski projekat, režija: Olja Đorđević, Pozorište mladih, Novi Sad
NP "Toša Jovanović", Zrenjanin
profesionalnih pozorišta Vojvodine u sastavu: rediteljka i književnica
Vida Ognjenović (predsednica, Beograd), scenograf i kostimograf Miodrag Tabački (Beograd) i glumac i profesor AUNS Predrag Momčilović (Novi Sad), od 19. do 26. aprila 2021. godine video je 11 predstava u
izvođenju osam pozorišta. Na završnoj sednici, održanoj 25. aprila, jednoglasno je doneo sledeće
ODLUKE:
Da se nagrada za najbolju predstavu u celini dodeli predstavi
„Ana Karenjina" Lav Nikolajevič Tolstoj,
režija: Dejan Projkovski,
Novosadsko pozorište, Újvidéki Színház
Odluka je donesena jednoglasno.
Da se nagrada za najbolju predstavu za decu u celini dodeli predstavi
„Teatru s ljubavlju", režija: Bonjo Lungov i Konstantin Karakostov,
Dečje pozorište, Subotica
Odluka je donesena jednoglasno.
Da se nagrada za najbolju režiju dodeli Dejanu Projkovskom za predstavu
„Ana Karenjina" Lav Nikolajevič Tolstoj, Novosadsko pozorište,Újvidéki Színház
Odluka je donesena jednoglasno.
Da se dodele ravnopravne glumačke nagrade:
Za najbolju mušku ulogu:
Arpad Mesaroš za ulogu grofa Vronskog u predstavi „Ana Karenjina"
Lav Nikolajevič Tolstoj, režija: Dejan Projkovski, Novosadsko pozorište, Újvidéki Színház
Odluka je donesena jednoglasno.
Za najbolju žensku ulogu:
Timea Filep za ulogu Ane Karenjine u predstavi „Ana Karenjina"
Lav Nikolajevič Tolstoj, režija: Dejan Projkovski, Novosadsko pozorište, Újvidéki Színház
Odluka je donesena jednoglasno.
Za najbolju epizodnu ulogu:
Marija Medenica za ulogu gospođe Davil u predstavi „Travnička hronika" Ive Andrića,
režija i dramatizacija: Nikita Milivojević,
Srpsko narodno pozorište u saradnji sa Narodnim pozorištem Sombor
Odluka je donesena jednoglasno.
Za najbolju ulogu u predstavama za decu:
Boško Boškov za ulogu kardinala Rišeljea u predstavi „Tri musketara", Aleksandra Glovacki po istoimenom romanu Aleksandra Dime,
režija: Predrag Štrbac,
Dečje pozorište, Subotica
Odluka je donesena jednoglasno.
Da se nagrada za najbolju scenografiju dodeli Valentinu Svetozarevu za predstavu
„Ana Karenjina" Lav Nikolajevič Tolstoj,
režija: Dejan Projkovski,
Novosadsko pozorište, Újvidéki Színház
Odluka je donesena jednoglasno.
Da se nagrada za najbolji kostim dodeli Mariji Popučevskoj za kostime u predstavi
„Ana Karenjina" Lav Nikolajevič Tolstoj,
režija: Dejan Projkovski,
Novosadsko pozorište, Újvidéki Színház
Odluka je donesena jednoglasno.
Da se nagrada „Tihomir Mačković" za najbolju kreaciju lutaka dodeli Jovanu Caranu za kreaciju lutaka u predstavi „Divljožder",
tekst i režija: Jovan Caran,
Narodno pozorište „Toša Jovanović", Zrenjanin, Lutkarska scena na srpskom
Odluka je donesena jednoglasno.
Da se nagrada za najbolju muziku dodeli Drašku Adžiću za muziku u predstavi
„Ujka Vanja" Anton Pavlovič Čehov,
režija: Andrej Nosov,
Narodno pozorište „Sterija" (Vršac) i
Hartefakt fond (Beograd)
Odluka je donesena jednoglasno.
Da se dodele specijalne nagrade (6):
1. Specijalna nagrada za zajedničku igru ansambla predstave
„Semper idem" Đorđe Lebović,
režija i dramatizacija: Gorčin Stojanović,
Narodno pozorište Sombor
2. Specijalna nagrada Kokanu Mladenoviću za koncept predstave „Gustav je kriv za sve", Pozorište „Kostolanji Deže", Subotica
3. Specijalna nagrada autorskom timu predstave
„Ujka Vanja" Anton Pavlovič Čehov,
režija: Andrej Nosov,
Narodno pozorište „Sterija" (Vršac) i
Hartefakt fond (Beograd), za novo čitanje Čehova
4. Specijalna nagrada Petru Mihajloviću za tekst predstave „Radnička hronika",
režija: Veljko Mićunović,
Narodno pozorište Subotica
5. Specijalna nagrada Olgi Panga za koreografiju u predstavi „Ana Karenjina"
Lav Nikolajevič Tolstoj, režija: Dejan Projkovski, Novosadsko pozorište, Újvidéki Színház
6. Specijalna nagrada Igoru Greksi za scenski pokret u predstavi „Gustav je kriv za sve", koncept i režija: Kokan Mladenović,
Pozorište „Kostolanji Deže", Subotica
Da se memorijalna nagrada „Ivana Mirkov Vlačić" za najbolju likovnu obradu predstave dodeli Ljuboslavu Majeri za predstavu „Gospodin Mokinpot" Peter Vajs,
režija: Ljuboslav Majera,
Narodno pozorište „Toša Jovanović", Zrenjanin
Odluka je donesena jednoglasno.
Nagradu dodeljuje porodica Mirkov na osnovu jednoglasne odluke žirija.
Da se nagrada mladom glumcu, koju dodeljuje Savez dramskih umetnika Vojvodine, na osnovu jednoglasne odluke žirija dodeli
Urošu Mladenoviću za uloge u predstavama „Tri musketara", Aleksandra Glovacki po istoimenom romanu Aleksandra Dime,
režija: Predrag Štrbac,
Dečje pozorište, Subotica i predstavi
„Teatru s ljubavlju", režija: Bonjo Lungov i Konstantin Karakostov,
Dečje pozorište, Subotica
Odluka je donesena jednoglasno.
SVEČANA DODELA NAGRADA, PREDSTAVA U ČAST NAGRAĐENIH I ZATVARANJE 70.
FPPV ODRŽAĆE SE U PONEDELJAK, 26. aprila, U NP "TOŠA JOVANOVIĆ" (Zrenjanin):
- 18.00 h: Dodela nagrada
- 19.00 h: U čast nagrađenih "Zaljubljivanje", autorski projekat, režija: Olja Đorđević, Pozorište mladih, Novi Sad
NP "Toša Jovanović", Zrenjanin
12. 4. 2021.
70. FESTIVAL PROFESIONALNIH POZORIŠTA VOJVODINE - EPSKO I DRAMSKO
Zadovoljstvo nam je da Vas obavestimo da će se od 19. do 26. aprila održati jubilarni, 70. FESTIVAL PROFESIONALNIH POZORIŠTA VOJVODINE - EPSKO I DRAMSKO. U nešto izmenjenom konceptu u odnosu na 68. i 69. izdanje, koje je omogućavalo praćenje svih predstava u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović", ovogodišnji Festival izmešta igranje selektovanih predstava (selektor Slobodan Savić) u pozorišta širom gradova Vojvodine - Novi Sad, Suboticu, Sombor i Vršac, dajući na čast Zrenjaninu da kao domaćin svečano otvori i zatvori 70. FPPV.
Devet pozorišta Vojvodine, koliko ih učestvuje na ovogodišnjem Festivalu, izvešće 12 predstava - 7 dramskih i 4 predstave za decu u takmičarskoj konkurenciji, i jednu u čast nagrađenih. Budući da su protivpandemijske mere i dalje na snazi, te da institucije pozorišta predstavljaju primer odgovornog ponašanja koje doprinosi opštoj zdravstvenoj bezbednosti stanovništva, odlukom Zajednice profesionalnih pozorišta Vojvodine predstave se igraju u matičnim pozorištima selektovanih predstava (prošlogodišnja selekcija preneta je na ovu godinu jer 70. FPPV nije održan 2020.), dok se svečano otvaranje Festivala i promocija publikacije 70 SUSRETA FESTIVALA POZORIŠTA VOJVODINE (D. Penčić Poljanski i G. Ibrajter) i zatvaranje Festivala sa dodelom nagrada održava u NP „Toša Jovanović”.
Svoj zainteresovanoj publici koja neće moći da gleda predstave u pozorištima zbog ograničenog broja mesta u salama, omogućili smo ove godine online praćenje svečanog otvaranja i zatvaranja festivala na facebook stranici NP "Toša Jovanović", na kojoj će se takođe objavljivati i raspored igranja i Katalog Festivala, kao i Dnevnik Festivala (8 izdanja), sa aktuelnim festivalskim dešavanjima. Naši medijski partneri, list ZRENJANIN, portal ILOVEZR i TV SANTOS, koje je podržala kompanija GOMEX kao medijski sponzor Festivala, redovno će za Vas izveštavati o tome kako protiče Festival u Zrenjaninu, Novom Sadu, Subotici, Somboru i Vršcu, uz bogat video i fotografski materijal, a naši pozorišni prijatelji, učesnici Festivala iz drugih vojvođanskih gradova, takođe će preuzimati emitovane priloge na svojim FB stranama.
Devet pozorišta Vojvodine, koliko ih učestvuje na ovogodišnjem Festivalu, izvešće 12 predstava - 7 dramskih i 4 predstave za decu u takmičarskoj konkurenciji, i jednu u čast nagrađenih. Budući da su protivpandemijske mere i dalje na snazi, te da institucije pozorišta predstavljaju primer odgovornog ponašanja koje doprinosi opštoj zdravstvenoj bezbednosti stanovništva, odlukom Zajednice profesionalnih pozorišta Vojvodine predstave se igraju u matičnim pozorištima selektovanih predstava (prošlogodišnja selekcija preneta je na ovu godinu jer 70. FPPV nije održan 2020.), dok se svečano otvaranje Festivala i promocija publikacije 70 SUSRETA FESTIVALA POZORIŠTA VOJVODINE (D. Penčić Poljanski i G. Ibrajter) i zatvaranje Festivala sa dodelom nagrada održava u NP „Toša Jovanović”.
Svoj zainteresovanoj publici koja neće moći da gleda predstave u pozorištima zbog ograničenog broja mesta u salama, omogućili smo ove godine online praćenje svečanog otvaranja i zatvaranja festivala na facebook stranici NP "Toša Jovanović", na kojoj će se takođe objavljivati i raspored igranja i Katalog Festivala, kao i Dnevnik Festivala (8 izdanja), sa aktuelnim festivalskim dešavanjima. Naši medijski partneri, list ZRENJANIN, portal ILOVEZR i TV SANTOS, koje je podržala kompanija GOMEX kao medijski sponzor Festivala, redovno će za Vas izveštavati o tome kako protiče Festival u Zrenjaninu, Novom Sadu, Subotici, Somboru i Vršcu, uz bogat video i fotografski materijal, a naši pozorišni prijatelji, učesnici Festivala iz drugih vojvođanskih gradova, takođe će preuzimati emitovane priloge na svojim FB stranama.
12. 4. 2021.
IN MEMORIAM
LILIJANA (ARSENOV) IVANOVIĆ
28.4.1946 ‒ 9.4.2021.
IN MEMORIAM
LILIJANA (ARSENOV) IVANOVIĆ
28.4.1946 ‒ 9.4.2021.
Pozorišna rediteljka, prevodilac, umetnička direktorka, pozorišni pregalac, rođena je u Strugi (Makedonija). Diplomirala je pozorišnu režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Svetozara Rapajića. U Narodnom pozorištu „Toša Jovanović” u Zrenjaninu bila je zaposlena kao stalni reditelj i umetnički direktor punih 18 godina, od 1974. do 1993. godine. Podjednako uspešna i predana bila je u režijama predstava Dramske i Lutkarske scene. Režirala je predstave i u Amaterskom pozorištu „Madač”. Ukupno je potpisala čak 74 režije u zrenjaninskom teatru.
Lilijana Ivanović je u zrenjaninsko Pozorište došla u sezoni 1974/1975. i već prvom režijom predstave „Daća” je najavila, uz svoje evidentne sposobnosti i donekle drugačiju estetiku pozorišta, uglavnom sa komadima koji do tada nisu izvođeni na našoj sceni. Lilijana Ivanović je potpisala najveći broj režija kao stalni reditelj u našem teatru, s promenljivim rezultatima, ali nikad ispod određenog nivoa. Vredno je istaći njeno apsolutno poverenje u snage postojećeg ansambla, jer je izuzetno retko zahtevala pomoć glumaca iz drugih sredina. Treba istaći njenu režiju predstave „Kraj vikenda” po tekstu Mome Kapora u kojoj je maestralno iskoristila privatan odnos dvoje glumaca, Svetlane Utješanović i Miloja Buce Ivanovića i time unela dovoljnu količinu autentične emocije sa mnogo naizmeničnog i prepoznatljivog bračnog prepucavanja sa pasažima setnih izmirenja.
Posle integrisanja dva zrenjaninska pozorišta 1975. godine značajan deo rediteljskog rada Lilijane Ivanović bio je vezan za Lutkarsku scenu. Iako bez iskustva u radu na lutkarskim predstavama, snaga ansambla i visok stepen lične ambicije omogućili su Lilijani da značajno, kvalitativno i kvantitativno obogati lutkarsku produkciju, naročito uvodeći nove tipove lutaka.
Lilijana Ivanović debituje na Lutkarskoj sceni predstavom „Zvezda Fifi” Dragana Lukića i sledećih 18 godina nekim svojim režijama pokazuje znatne domete, a Lutkarskoj sceni donosi priznanja sa pokrajinskih i republičkih festivala. Predstave poput „Kalamadarije”, „Vrtića kod stare koze” ili „Ukokaj moga muža” na Dramskoj sceni imale su dug scenski život.
Uz pomoć rediteljke Lilijane, ali i samog ansambla, Lutkarska scena nije doživela prazne hodove, niti pad umetničkih kriterijuma nakon prelaska u novu pozorišnu zgradu.
Nagrade:
KALAMANDARIJA J.J.Zmaj, NAGRADA ZA REŽIJU na 13. susretima profesionalnih pozorišta lutaka Srbije 1979. (Tihomir Mačković nagrađen za glumu, a ceo ansambl dobio specijalnu nagradu za kolektivnu igru)
VRTIĆ KOD STARE KOZE Polonca Kovač, NAGRADA ZA REŽIJU na 18. susretima profesionalnih pozorišta lutaka Srbije 1985.
DRAMSKE REŽIJE U ZRENjANINSKOM POZORIŠTU:
17.10. 1974. DAĆA Ferenca Deaka
16.11.1975. KLIKERAŠI Rade Pavelkić
15.5. 1977. MESEČINA ZA NESREĆNE Judžin O’Nil
12.10.1980. TVRĐAVA Kobo Abe
29.9.1984. UČOOO! Milan Tutorov
1.2.1986. TANjA Aleksej Arbuzov
6.5.1987. KRAJ VIKENDA Moma Kapor
22.12.1987. KUDA IDU STARE GODINE Lilijana Ivanović
11.2.1988. NOĆ BOGOVA Miro Gavran
1.4.1988. BANATIKON Radivoj Šajtinac
22.12.1988 IZNOGUD PROTIV SUPERMENA Radivoj Šajtinac
12.5.1989. STAKLENA MENAŽERIJA Tenesi Vilijams
19.12.1989. U ZNAKU ALFA Radivoj Šajtinac
27.1.1990. SVU NOĆ DA SE VOLIMO Lilijana Ivanović
23.12.1990 KAKO ZAUSTAVITI VREME Lilijana Ivanović
7.3.1991. UKOKAJ MOGA MUŽA Aldo Nikolaj
24.5.1991. VILA RAJSKI MIR Radovan Marušić
2.6.1991. LjUBAVI DžORDžA VAŠINGTONA Miro Gavran
26.6.1991. BANATIKON OPET Radivoj Šajtinac
21.12.1991. CRVENKAPA I DEDA MRAZ Lilijana Ivanović
20.12.1992. BAJKA O BAŠ ČELIKU Lilijana Ivanović
24.41993. LAKU NOĆ, MAJKO Marša Norman
15.5.1993. POKVARENjAK Rej Kuni
REŽIJE U LUTKARSKOM POZORIŠTU:
15.3.1975. ZVEZDA FIFI Dragan Lukić
27.4.1975. ZVEZDA FIFI na mađarskom jeziku
29.61975. GUSKA NA MESECU Stevan Pešić
1.10.1975. PARTIZANSKA RAZBIBRIGA Rade Pavelkić
9.11.1975. PARTIZANSKA RAZBIBRIGA na mađarskom
10.12.1975. VESELI VOZ na mađarskom
20.12.1975. VESELI VOZ Rade Pavelkić
18.12.1976. ONA OBALA DRUGA Ljubivoje Ršumović, Dušan Radović, Miroslav Antić i Radivoj Šajtinac
22.1.1978. PINOKIO Karlo Kolodi
27.2.1978. ZVEZDICA POSPANKA Frane Milčinski
8.3.1978. ZVEZDICA POSPANKA na mađarskom
2.4.1978. NAŠA BAŠTICA Miloš Nesvadba
14.5.1978. NAŠA BAŠTICA na mađarskom
1.10.1978. KALAMANDARIJA J.J.Zmaj
1.4.1979. KAPETANOV SLANIK Dragan Lukić
21.6.1979. KAPETANOV SLANIK na mađarskom
6.12.1979. KRILATA KRAVA Stevan Pešić
21.121979. KRILATA KRAVA na mađarskom
30.3.1980. GINjOL U NEVOLjI Mošičinski-Vilkovski
18.5.1980. DEČAK I ZVEZDA Radivoj Šajtinac
15.6.1980. GINjOL U NEVOLjI na mađarskom
19.4.1981. UR – ŽUR na mađarskom
31.5.1981. MOF I DžOF Borisav Atanasković
11.6.1981. MOF I DžOF na mađarskom
25.10.1981. BREZOVE OČICE Kim Meškov
15.11.1981. NYRFASZEMECSKE Nikola Medvedev
18.3.1982. MALA PRINCEZA Ksenija Stojanović
13.6.1982. RADOZNALO SLONČE
5.9.1983. NAŠA BAŠTICA Miloš Nesvadba
28.9.1983. NAŠA BAŠTICA na mađarskom
19.4.1984. PARTIZANSKA RAZBIBRIGA Rade Pavelkić
31.5.1984. DOLINA SUNCOKRETA Dobrica Erić
16.2.1985. VRTIĆ KOD STARE KOZE Polonca Kovač
10.3.1985. VRTIĆ KOD STARE KOZE na mađarskom
16.5.1985. ŠARENI SVET Lilijana Abandžijeva
6.4.1986. ŠARENI SVET na mađarskom
4.10.1986. KALAMANDARIJA J.J.Zmaj
23.12.1986. PEPELjUGA Braća Grim
19.12.1987. ŠARENI SVET Lilijana Abandžijeva
24.9.1988. RAZBRAJALICE
17.12.1988. ZVEZDAN Ludvig Štreda
12.1.1989. ZVEZDAN na mađarskom
9.12.1989. ČIMI Boris Aprilov
13.2.1990. ČIMI na mađarskom
27.3.1997. ŠARENI SVET Lilijana Abandžijeva
12.5.2000. ZVEZDAN Ludvig Štreda
6.6.2000. ZVEZDAN na mađarskom
7.3.2018. TRAMVAJ ZVANI ŽELjA Tenesi Vilijams
22.12.2018. KUDA IDU STARE GODINE Milan Vukotić
22.12.2019. DEDA MRAZ U DVORCU Branko Stevanović
23.9.2020. JEŽEVA KUĆICA Predrag Bjelošević
Lilijana Ivanović je u zrenjaninsko Pozorište došla u sezoni 1974/1975. i već prvom režijom predstave „Daća” je najavila, uz svoje evidentne sposobnosti i donekle drugačiju estetiku pozorišta, uglavnom sa komadima koji do tada nisu izvođeni na našoj sceni. Lilijana Ivanović je potpisala najveći broj režija kao stalni reditelj u našem teatru, s promenljivim rezultatima, ali nikad ispod određenog nivoa. Vredno je istaći njeno apsolutno poverenje u snage postojećeg ansambla, jer je izuzetno retko zahtevala pomoć glumaca iz drugih sredina. Treba istaći njenu režiju predstave „Kraj vikenda” po tekstu Mome Kapora u kojoj je maestralno iskoristila privatan odnos dvoje glumaca, Svetlane Utješanović i Miloja Buce Ivanovića i time unela dovoljnu količinu autentične emocije sa mnogo naizmeničnog i prepoznatljivog bračnog prepucavanja sa pasažima setnih izmirenja.
Posle integrisanja dva zrenjaninska pozorišta 1975. godine značajan deo rediteljskog rada Lilijane Ivanović bio je vezan za Lutkarsku scenu. Iako bez iskustva u radu na lutkarskim predstavama, snaga ansambla i visok stepen lične ambicije omogućili su Lilijani da značajno, kvalitativno i kvantitativno obogati lutkarsku produkciju, naročito uvodeći nove tipove lutaka.
Lilijana Ivanović debituje na Lutkarskoj sceni predstavom „Zvezda Fifi” Dragana Lukića i sledećih 18 godina nekim svojim režijama pokazuje znatne domete, a Lutkarskoj sceni donosi priznanja sa pokrajinskih i republičkih festivala. Predstave poput „Kalamadarije”, „Vrtića kod stare koze” ili „Ukokaj moga muža” na Dramskoj sceni imale su dug scenski život.
Uz pomoć rediteljke Lilijane, ali i samog ansambla, Lutkarska scena nije doživela prazne hodove, niti pad umetničkih kriterijuma nakon prelaska u novu pozorišnu zgradu.
Nagrade:
KALAMANDARIJA J.J.Zmaj, NAGRADA ZA REŽIJU na 13. susretima profesionalnih pozorišta lutaka Srbije 1979. (Tihomir Mačković nagrađen za glumu, a ceo ansambl dobio specijalnu nagradu za kolektivnu igru)
VRTIĆ KOD STARE KOZE Polonca Kovač, NAGRADA ZA REŽIJU na 18. susretima profesionalnih pozorišta lutaka Srbije 1985.
DRAMSKE REŽIJE U ZRENjANINSKOM POZORIŠTU:
17.10. 1974. DAĆA Ferenca Deaka
16.11.1975. KLIKERAŠI Rade Pavelkić
15.5. 1977. MESEČINA ZA NESREĆNE Judžin O’Nil
12.10.1980. TVRĐAVA Kobo Abe
29.9.1984. UČOOO! Milan Tutorov
1.2.1986. TANjA Aleksej Arbuzov
6.5.1987. KRAJ VIKENDA Moma Kapor
22.12.1987. KUDA IDU STARE GODINE Lilijana Ivanović
11.2.1988. NOĆ BOGOVA Miro Gavran
1.4.1988. BANATIKON Radivoj Šajtinac
22.12.1988 IZNOGUD PROTIV SUPERMENA Radivoj Šajtinac
12.5.1989. STAKLENA MENAŽERIJA Tenesi Vilijams
19.12.1989. U ZNAKU ALFA Radivoj Šajtinac
27.1.1990. SVU NOĆ DA SE VOLIMO Lilijana Ivanović
23.12.1990 KAKO ZAUSTAVITI VREME Lilijana Ivanović
7.3.1991. UKOKAJ MOGA MUŽA Aldo Nikolaj
24.5.1991. VILA RAJSKI MIR Radovan Marušić
2.6.1991. LjUBAVI DžORDžA VAŠINGTONA Miro Gavran
26.6.1991. BANATIKON OPET Radivoj Šajtinac
21.12.1991. CRVENKAPA I DEDA MRAZ Lilijana Ivanović
20.12.1992. BAJKA O BAŠ ČELIKU Lilijana Ivanović
24.41993. LAKU NOĆ, MAJKO Marša Norman
15.5.1993. POKVARENjAK Rej Kuni
REŽIJE U LUTKARSKOM POZORIŠTU:
15.3.1975. ZVEZDA FIFI Dragan Lukić
27.4.1975. ZVEZDA FIFI na mađarskom jeziku
29.61975. GUSKA NA MESECU Stevan Pešić
1.10.1975. PARTIZANSKA RAZBIBRIGA Rade Pavelkić
9.11.1975. PARTIZANSKA RAZBIBRIGA na mađarskom
10.12.1975. VESELI VOZ na mađarskom
20.12.1975. VESELI VOZ Rade Pavelkić
18.12.1976. ONA OBALA DRUGA Ljubivoje Ršumović, Dušan Radović, Miroslav Antić i Radivoj Šajtinac
22.1.1978. PINOKIO Karlo Kolodi
27.2.1978. ZVEZDICA POSPANKA Frane Milčinski
8.3.1978. ZVEZDICA POSPANKA na mađarskom
2.4.1978. NAŠA BAŠTICA Miloš Nesvadba
14.5.1978. NAŠA BAŠTICA na mađarskom
1.10.1978. KALAMANDARIJA J.J.Zmaj
1.4.1979. KAPETANOV SLANIK Dragan Lukić
21.6.1979. KAPETANOV SLANIK na mađarskom
6.12.1979. KRILATA KRAVA Stevan Pešić
21.121979. KRILATA KRAVA na mađarskom
30.3.1980. GINjOL U NEVOLjI Mošičinski-Vilkovski
18.5.1980. DEČAK I ZVEZDA Radivoj Šajtinac
15.6.1980. GINjOL U NEVOLjI na mađarskom
19.4.1981. UR – ŽUR na mađarskom
31.5.1981. MOF I DžOF Borisav Atanasković
11.6.1981. MOF I DžOF na mađarskom
25.10.1981. BREZOVE OČICE Kim Meškov
15.11.1981. NYRFASZEMECSKE Nikola Medvedev
18.3.1982. MALA PRINCEZA Ksenija Stojanović
13.6.1982. RADOZNALO SLONČE
5.9.1983. NAŠA BAŠTICA Miloš Nesvadba
28.9.1983. NAŠA BAŠTICA na mađarskom
19.4.1984. PARTIZANSKA RAZBIBRIGA Rade Pavelkić
31.5.1984. DOLINA SUNCOKRETA Dobrica Erić
16.2.1985. VRTIĆ KOD STARE KOZE Polonca Kovač
10.3.1985. VRTIĆ KOD STARE KOZE na mađarskom
16.5.1985. ŠARENI SVET Lilijana Abandžijeva
6.4.1986. ŠARENI SVET na mađarskom
4.10.1986. KALAMANDARIJA J.J.Zmaj
23.12.1986. PEPELjUGA Braća Grim
19.12.1987. ŠARENI SVET Lilijana Abandžijeva
24.9.1988. RAZBRAJALICE
17.12.1988. ZVEZDAN Ludvig Štreda
12.1.1989. ZVEZDAN na mađarskom
9.12.1989. ČIMI Boris Aprilov
13.2.1990. ČIMI na mađarskom
27.3.1997. ŠARENI SVET Lilijana Abandžijeva
12.5.2000. ZVEZDAN Ludvig Štreda
6.6.2000. ZVEZDAN na mađarskom
7.3.2018. TRAMVAJ ZVANI ŽELjA Tenesi Vilijams
22.12.2018. KUDA IDU STARE GODINE Milan Vukotić
22.12.2019. DEDA MRAZ U DVORCU Branko Stevanović
23.9.2020. JEŽEVA KUĆICA Predrag Bjelošević
POŠTOVANA PUBLIKO
zadovoljstvo nam je da Vas obavestimo da je prema odluci Skupšine Grada Zrenjanina, na 7. sednici održanoj 31. marta 2021, zrenjaninsko Narodno pozorište "Toša Jovanović" dobilo novog direktora (v.d.) - Dejana Karlečika.
Našem novom direktoru i kolegi želimo mnogo sreće i mudrosti u budućem rukovođenju, sa nadama da će i sa nama zaposlenima biti uspešan kao što je voljen kao glumac i cenjen kao predavač na novosadskoj Akademiji umetnosti.
Zaposleni u NP "Toša Jovanović"
1. 4. 2021.
27. 3 2021.
Poruka za Svetski dan pozorišta 2021.
"Ovo je bilo veoma teško vreme za žive nastupe i mnogi umetnici, tehničari i zanatlije, muškarci i žene mučili su se i borili u profesiji koja je već prepuna nesigurnosti. Možda ih je baš ta, uvek prisutna nesigurnost učinila sposobnijima da visprenošću i hrabrošću prežive ovu pandemiju. Nihova mašta se već pretočila u inventivne, zabavne i potresne načine komunikacije, naravno velikim delom zahvaljujući internetu...
Prelepa pozorišna kultura živeće sve dok nas bude ovde. Kreativni poriv pisaca, dizajnera, plesača, pevača, glumaca, muzičara, reditelja, nikada neće biti ugušen i u vrlo bliskoj budućnosti ponovo će procvetati novom energijom i novim razumevanjem sveta koji svi delimo. Jedva čekam!"
Helen Miren Ujedinjeno Kraljevstvo
Pozorišna, filmska i televizijska glumica Međunarodni pozorišni institut (ITI)
Svetska organizacija za scenske umetnosti
11. 3. 2021.
Gradonačelnik sa saradnicima obišao Narodno pozorište “Toša Jovanović” - završeni radovi na rekonstrukciji krova
Gradonačelnik Zrenjanina Simo Salapura, zajedno sa zamenikom Sašom Santovcem i članom Gradskog veća Slavišom Vlačićem, obišao je danas Narodno pozorište “Toša Jovanović” gde će, ukoliko to epidemiološke mere dozvole, predstave ponovo biti igrane u Velikoj sali.
Povod današnje posete jeste završetak radova na rekonstrukciji krova na zgradi pozorišta, o čemu su i razgovarali sa direktorom Ivanom Francuskim i glumcem Dejanom Karlečikom.
Rekonstrukcija se obavlja zahvaljujući sredstvima koji je obezbeđen krajem 2019. godine kada je u Ministarstvu kulture i informisanja potpisan ugovor o sufinansiranju projekta popravke krova i tavanice zgrade pozorišta, a na osnovu kog je to ministarstvo izdvojilo 4 miliona dinara, uz učešće Grada Zrenjanina u iznosu od još oko 2 miliona dinara.
Kada je Grad uputio zahtev za sufinansiranje projekta Sektoru za kulturno nasleđe Ministarstva kulture u obrazloženju je navedeno da je na zgradi pozorišta, zbog dotrajalosti krova, došlo do prokišnjavanja krovne konstrukcije na više mesta, kao i da je naročito loše stanje na zgradi pomoćnog objekta koji se nalazi iza bine pozorišta i s istim predstavlja jedinstvenu celinu.
Kako se danas moglo čuti, sanacija je zahtevala obimne radove na krovnoj konstrukciji i svim njenim delovima, zamenu dotrajalih greda, krovnog pokrivača i oluka, popravku tavanice i oštećenja na unutrašnjim i spoljašnjim zidovima, nastala usled prokišnjavanja.
Direktor Francuski upoznao je gradonačelnika i njegove saradnike o planovima koje bi trebalo realizovati, a koji se tiču infrastrukturnih radova, pre svega sanacije dela spoljnih zidova, rešavanja problema grejanja i klimatizacije velike sale.
Ukazao je i na dotrajalost opreme, kao i na potrebu da se renoviraju sedišta i lože u najstarijoj pozorišnoj sali u Srbiji.
Gradonačelnik je istakao da grad prepoznaje veliki značaj ove ustanove kulture i podsetio da je budžetom za ovu godinu Grad Zrenjanin opredelio nešto više od 372 miliona dinara za kulturu što je 8,5 odsto od ukupnog budžeta, a da je za rad Narodnog pozorišta “Toša Jovanović” planirano više od 105 miliona dinara.
Rekao je i da će, koliko to bude u mogućnosti, učestvovati u realizaciji pomenutih planova te ustanove, a da je jedan od mogućih načina za pribavljanje sredstava apliciranje na konkurse Pokrajine u Republike.
Tokom današnje posete rečeno je i da se glumci vraćaju na dramsku scenu - u petak će od 19. časova odigrati predstavu “Komandant Sajler”, dok je na repoertoaru u subotu, takođe od 19 časova, “Don Žuan”, ali da to pre svega zavisi od aktuelne epidemiološke situacije.
Inače, krajem oktobra prošle godine zbog obrušavanja dela plafona u glumačkom salonu zrenjaninskog Narodnog pozorišta “Toša Jovanović”građevinska inspekcija naložila je zabranu korišćenja te prostorije kao i dela bine. Do obrušavanja plafona došlo je zbog dotrajalosti krova na zgradi pozorišta.
23. 10. 2020.
NARODNOM POZORIŠTU „TOŠA JOVANOVIĆ” IZ ZRENJANINA, UZ VELIKE IZRAZE ZAHVALNOSTI NA PRUŽENOJ POMOĆI I PODRŠCI
CRVENI KRST ZRENJANIN
Povodom 140 godina postojanja Crvenog krsta Zrenjanin, u NP "Toša Jovanović" promovisana je 22. oktobra monografija
„Tradicija humanosti – 140 godina Crvenog krsta Zrenjanin” (autori: Filip Krčmar, Aleksandra Tanasijević, Vesna Karavida).
Tim povodom, u foajeu zrenjaninskog Pozorišta postavljena je izložba na kojoj je prikazan deo fotografija iz monografije.
15. 6. 2020.
POZORIŠNE PREDSTAVE U ATRIJUMU MUZEJA NA RADOST MLAĐIM I STARIJIM ZRENJANINCIMA (LETO U GRADU)
Poštovani ljubitelji pozorišta, pozivamo Vas u atrijum Narodnog muzeja Zrenjanin u kome će se u dva poslednja vikenda juna igrati 4 predstave zrenjaninskog Pozorišta. Svi koji nam se pridruže u publici imaće priliku da u okviru programa LETO U GRADU pogledaju dve lutkarske i dve dramske predstave iz repertoara NP „Toša Jovanović”, ali ovog puta izvan matičnih pozorišnih sala za koje su pravljene, na letnjoj sceni podignutoj u novom ambijentu. Budući da igranje pozorišnih predstava u Zrenjaninu ima tradiciju dužu od dva veka, kako u pozorišnoj zgradi iz 1839. godine tako i na svim onim mestima grada na Begeju koja su bila prigodna za to da putujuće pozorišne družine razviju svoje kulise, radujemo se predstojećim igranjima u susret letu i sa optimizmom upiremo poglede u budućnost kako bismo nastavili tradicije koju malo koji grad baštini.
Ulaz (glavni ulaz Muzeja) je SLOBODAN, a broj sedišta u gledalištu ograničen, te stoga sve zainteresovane želimo da pozovemo da dođu na vreme i da zauzmu svoja mesta.
(u slučaju kiše, igranja će biti odložena)
6. 4. 2020.
RADNA ATMOSFERA UPRKOS PRAZNOM GLEDALIŠTU
Deleći sudbinu svih pozorišta u Srbiji, ali i onih širom Evrope, zrenjaninsko Narodno pozorište „Toša Jovanović” moralo je do daljeg da obustavi sva igranja na obe svoje scene. Prvo vanredno stanje, a zatim i vanredna situacija svojim su ograničenjima prema društvenoj stvarnosti nametnuli nova pravila ponašanja u institucijama kulture, a njihove zaposlene naterali da se prilagode i da na nov način osmisle svoju delatnost, pridržavajući se svih propisanih mera. Iako hronično ograničeni u novčanim sredstvima da svoju pozorišnu produkciju održe i prošire koliko je to u datim okvirima moguće, ipak su bili svesni da se jedino oslanjanjem na sebe i na svoju kreativnost može prevazići ovaj težak period i to tako što će iz njega da izađu sa nečim lepim pred svoju publiku kada se za to steknu povoljne okolnosti: zrenjaninski glumci, tehnika i uprava rešili su da urade ono u čemu su najbolji - da prave predstave.
Prema rečima Tatjane Paskaš, rukovoditeljke Lutkarske scene NP „Toša Jovanović”, zrenjaninski lutkari započeće rad na novoj predstavi u ponedeljak, 18. maja. Komad pod nazivom „Ježeva kućica”, autora Branka Ćopića, režiraće Lilijana Ivanović, dok je za dramatizaciju bio zadužen Predrag Bjelošević. Muzika je poverena Danilu Mihnjeviću, a kostim i lutke će kreirati Blagovesta Vasileva. U predstavi igraju: Tanja Barać, Snežana Popov, Olgica Trbojević Kostić, Andrija Poša i Kristian Kardoš.
Premijera je predviđena za drugu polovinu juna, ali će predstava svoj puni pozorišni život započeti tek na jesen, kada se predviđa normalizacija rada pozorišta u Srbiji.
Kada je u pitanju Dramska scena zrenjaninskog Pozorišta, zbog novonastale situacije napravljeni su novi planovi. Naime, rad na novoj predstavi, ovog puta sa potpuno ženskom podelom, pod nazivom „8 žena” u režiji Tare Manić praktično je već bio dogovoren za sredinu marta, a posle uspešno izvedene audicije koja je raspisana samo za ovu priliku izabrane su i dve glumice (Milena Božić i Isidora Vlček) koje će prvi put zaigrati pred zrenjaninskom pozorišnom publikom. Međutim, za dugo očekivano glumačko osveženje i pozorišni impuls koji zrenjaniniska kulturna scena odavno priželjkuje, ljubitelji pozorišne umetnosti moraće da se strpe još malo. Prema rečima Vere Đeković, rukovoditeljke, i Stefana Juanina, glumca i umetničkog savetnika Dramske scene, inicijalni sastanak glumaca i umetničke ekipe koja će raditi na predstavi predviđen je za 21. maj, kada će se napraviti radni raspored proba do premijernog izvođenja komada za dan NP „Toša Jovanović” - 15. oktobra. A to nas zapravo upućuje na zaključak da će zrenjaninski pozorišni ljudi ovaj nepovoljni period, kada je u pitanju izvođenje predstava pred svojom publikom, iskoristiti za pripremu novih predstava i na taj način, prevazilazeći organizacione poteškoće u nametnutim im uslovima, uspeti da održe radnu atmosferu u svojoj kući.
Letnji period predviđen je i za rekonstrukciju krova zgrade zrenjaninskog Pozorišta. Na osnovu zahteva Grada Zrenjanina, Ministarstvo kulture i informisanja odobrilo je 4 miliona dinara za ovu preko potrebnu investiciju koja će sprečiti dalje propadanje najstarijeg pozorišnog zdanja u Srbiji. Prema rečima Ivana Francuskog, direktora Pozorišta, Grad Zrenjanin je dobio sredstva i radove na rekonstrukciji krova stavio u svoje operativne planove, a sledeće nedelje će raspisati i javnu nabavku za izbor izvođača radova. Ovom će se investicijom na temeljan način rešiti dugogodišnji problem Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”, a njegovim će se zaposlenima omogućiti kvalitetniji radni uslovi.
Ivan Trifunjagić
26. 3. 2020.
OTIŠAO STANKO, OGRNUT MELANHOLIJOM
STANKO Ž. ŠAJTINAC (1952–2020)
U sredu, 25. marta, posle kraće i teške bolesti, usred grada zarobljenog virusom korone, pre-minuo pisac, publicista, teatarski poslenik Stanko Šajtinac. Bio je čestit čovek, osvešćeni građanin odan kulturi kao stvaralac, analitičar i posvećeni korisnik. Objavljivao je relativno sporo jer je promišljao dovoljno dugo da bi sve što dospe u javni prostor bilo autentično, kvalitetno i čitalački izazovno. Bio je složena ličnost, eruditno obrazovann, izuzetno upućen u svetsku i našu književnost. Stanko je bio miran čovek, specifičnog smisla za humor, osoba lišena potrebe da dominira. Čovek koji iz senke u svemu dobrom učestvuje.
Sticajem raznih okolnosti, ali ne slučajno, svoju poslednju knjigu je imenovao kao DNEVNIK MELANHOLIJE, čime je zapravo definisao i obelodanio svoj literarni ali i ljudski pogled na život i svet, naravno i kao umetniči kredo. Do koga je došao, pre svega, životnim iskustvom. Zato je naš Stanko iz ovog sveta i veka, iz grada, Vojvodine i Srbije, pod opsadom zla, otišao ogrnut melanholijom. Koja boli ali i uzdiže.
Stanko Šajtinac je rođen u Zrenjaninu 1952. Diplomirao je svetsku književnost na Filološkom fakultetu beogradskog Univerziteta. Prozu, eseje, pozorišnu i likovnu kritiku, objavljuje od 1970. godine. Član je Društva književnika Vojvodine. Prevođen je na mađarski i slovački jezik. Iz bibliografije: „Orosinska dedovina” (pripovetka, sa grupom autora u zborniku Panorama mladih stvaralaca - Ulaznica, Zrenjanin, 1973); „Juvenilna ekspozicija” (drama, Pozorište mladih „Dramska radionica centar“, Zrenjanin, 1993); „Rečnik zavičajne fantastike” (eseji, „Prometej“, Novi Sad, 1998; izborom iz knjige zastupljen je u Antologiji srpskog mikro-eseja XX veka, autora Zorana Bognara), „Prokimenski putopisi” (roman, „Službeni glasnik“, Beograd, 2013), „Dnevnik melanholije” (pripovetke, GNB „Žarko Zrernjanin“, Zrenjanin, 2018). Objavio je knjigu iz teatrologije, „Narodno pozorište Toša Jovanović - Zrenjanin, 1946-200” (monografija, 2006) i publicistike: „Vek organizovane brige o starim licima” (2002).
Prošle godine (2019) Stanko je u izdanju GNB „Žarko Zrenjanin” objavio knjigu proze „Dnevnik melanholije“. Podsećam vas šta sam to prilikom napisao. Neka to bude podsetnik da knjigu svakako pročitate. Stanko to zaslužuje, ljudski i umetnički.
Zoran Slavić
20. 3. 2020.
Poruka predsednice Svetske mreže pozorišta za decu i mlade ASSITEJ International Ivet Hardi
Šta jednom detetu znači da stupi u kreativni susret, da bude pozvano u novo iskustvo umetnosti? Zašto je to toliko važno za svako dete?
Nedavno sam imala privilegiju da slušam kako Jo-Jo Ma, veliki čelista, govori i svira, a on je pomenuo nešto što naziva Kulturnim gostoprimstvom. On to doživljava kao kapacitet (a svakako i obavezu) umetnosti da prigrli ono što je novo, inovativno i neuobičajeno, ono što se marginalizuje, ne čuje i ignoriše... Po njegovom mišljenju, naš je zadatak kao umetnika da budemo gostoprimljivi prema ovim glasovima, formama i tehnikama, te da dopustimo da se u tom procesu i sami promenimo.
To me je podsetilo na to šta znači biti domaćin i šta znači biti gost. A jedan od najvažnijih elemenata obe strane jeste kvalitet slušanja, spremnosti da se iskorači iz onog što je poznato i udobno i da se prihvati i slavi različitost.
Veliki domaćin jeste onaj koji čini da se svi osete kao kod kuće, bez obzira odakle dolaze ili kakva su im iskustva. To je onaj ko zanemari svoj ego iz nepatvorenog zanimanja za osobu koja je došla u posetu. To je onaj koji svima hoće da pruži najbolje moguće iskustvo. Veliki gost je onaj ko susretu prilazi s bezgraničnom radoznalošću, željom da uči o drugom, bez straha da proba nešto novo.
U ovom prostoru uzajamne receptivnosti nalazimo povezanost, nalazimo iznenađenje i nalazimo duboke pouke. Iz ovih susreta izlazimo promenjeni. Dodirnuli smo, u sebi i u drugima, ono što nas čini ljudskim bićima...
To je taj dragoceni trenutak koji nam umetnost pruža. Kao pozorišni umetnici moramo da nađemo načine da darežljivog duha pozovemo decu i mlade ljude da u ove susrete uđu, s željom da slušamo publiku onoliko koliko i mi želimo da ona sluša nas.
A kad se to dogodi, osećamo da povezanost počinje da raste... nalazimo zajedničko tle, vidimo veću sliku, doživimo bleskove uvida i osetimo nalet zajedničkog osećanja koje nazivamo empatijom. Imamo osećaj da smo važni, da su drugi važni, da je ono što zajedno istražujemo važno.
U ovom dobu kad je sve više ljudi odbačeno, vraćeno s granica i aerodroma, odbijeno zato što potiču iz drugačije klase, etniciteta, jezika ili religije, umetnik je onaj koji ima kapacitet da pruži osećaj pripadanja, osećaj povezanosti.
A to je svakom detetu potrebno.
Ivet Hardi je predsednica Svetske mreže pozorišta za decu i mlade ASSITEJ International od 2011. godine.
*sa engleskog prevela Marija Stojanović
12. 3. 2020.
ISIDORA VLČEK I
MILENA BOŽIĆ
Nova lica u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović” pobednice audicije za predstavu OSAM ŽENA u režiji Tare Manić
18. 2. 2020.
Povodom Svetskog dana turističkih vodiča pozivamo vas na svečano otvaranje izložbe fotografija, posvećenu 65. godina srpsko - indonežanskog prijateljstva, i putopisno veče svetskog putnika i turističkog vodiča, Viktora Lazića "Knjigoljubac i otac moderne Indonezije - Muhamed Hata"
sreda 19. 2. - 18h
foaje NP "Toša Jovanović"
17. 1. 2020.
Ivan Đorđević u ulozi
„Don Žuana“ konačno pred zrenjaninskom publikom
https://ilovezrenjanin.com/kultura/ivan-djordjevic-ponovo-pred-zrenjaninskom-publikom-u-ulozi-don-zuana/?fbclid=IwAR2UI6vqnH1s7euccVWF17Btal87DB2I370C65V31bYfe7kUjf4JLRF0CZg
#mojeZRpozoriste
27. 12. 2019.
JOŠ JEDNO PRIZNANJE ZA USPEŠAN RAD
Ovu godinu završavamo sa još jednim priznanjem za posvećeni rad na korist naše kulture "Kulturni obrazac" od Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.
26. 12. 2019.
IN MEMORIAM
ALEKSANDAR BOGDANOVIĆ – NAŠ SALE
(1974‒2019)
Otišao je veliki glumac i čovek. Napustila nas je sila koja je u životu i sa scene pomerala sve oko sebe.
Uvek između glume i sporta, između dva pozorišta, verovali smo i nadali se da će u ovoj poslednjoj borbi opet dobro izabrati, da će to biti život. Deluje neverovatno da je nešto uspelo da pobedi Saleta.
Izgubili smo svi, njegove kolege iz Zrenjanina našeg Saleta, vi iz Hrvatske Acu, reditelji su izgubili velikog glumca, publika ostaje uskraćena za neponovljivo scensko iskustvo koje je samo Sale umeo da im pruži, a scena je ostala prazna.
Sale je jednako bio upadljiv i ubedljiv i u životu i sa scene. Od prve uloge 1997. godine na sceni zrenjaninskog Pozorišta u „Dragoj Jeleni Sergejevnoj”, gde je igrao sa svojim klasićima Natašom Ilin, Jugoslavom Krajnovim i Ljubišom Milišićem, najavio je ozbiljan glumački potencijal. Sledila je uloga Hemona u „Antigoni” kojom je potvrdio da je u našem Pozorištu nastupila era novih glumaca. Zatim u istoj sezoni igra u „Spasenima”, a onda sledi uloga u Molijerovim „Skapenovim spletkama” zbog koje su ga obožavateljke pratile po ulicama Zrenjanina. Odličan je bio u predstavama „Prijateljstvo, zanat najstariji” i „Bogojavljenska noć”.
Ogromne energije, nemirnog duha, radoznao, željan novih iskustava nije bio sasvim zadovoljan svime što je postigao u zrenjaninskom Teatru. Nije želeo mir, stabilnost, nešto ga je guralo dalje, pa je tako prvi put od odlaska na Akademiju umetnosti napustio glumu i posvetio se svojoj staroj ljubavi – tenisu.
Ali, glumac kakav je naš Sale bio ne može dugo bez pozorišta. I vratio nam se. Trijumfalno i glasno kao i kada je došao prvi put. Drugi put je glumio u zrenjaninskom Pozorištu od 2007. do 2010. godine. Tada je ostvario jednu od najzapaženijih uloga, ulogu Čičikova u Gogoljevim „Mrtvim dušama“. Za Čičikova je dobio nagradu za najbolju mušku ulogu na 59. Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine. Pored „Mrtvih duša” igrao je i u predstavama „Kron”, „Čudo u Šarganu”…
Dragi naš Sale,
nije nam bilo važno u kom pozorištu igraš jer smo znali da je pozorišna publika, ma gde te gledala, uživala, jer si činio svaku ulogu, svaku predstavu, samo pozorište, boljim i većim. Pripadao si pozorištu svim svojim bićem, bar smo tako osećali, i večno ćemo žaliti što si nam uskraćen. Žalimo jer te teatar ostaje željan.
Zauvek ćemo te pamtiti i nositi u srcima.
Tvoje kolege iz Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”
28. 10. 2019.
Lutkarska scena Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ je u subotu, 26. oktobra započela probe nove lutkarske predstave „Pepeljuga“ u režiji Helge Lazar.
Predstava će biti igrana i na srpskom i na mađarskom jeziku.
Pepeljuga“ je jedna od najpoznatijih i najčešće igranih bajki. Svako dete poznaje priču o siročetu zlostavljnom od strane maćehe, ali na kraju ipak uspeva da izađe iz te grozne situacije i osvoji srce princa.
Svako može da se oseća kao Pepeljuga, bilo da je muško ili ženskom zaljubljen ili će se tek zaljubiti. Pepeljugina priča je priča o očekivanjima, vaspitanju, ljubavi i o suverenom biću.
Šta je ono što dete očekuje od osobe koja ga othranjuje i šta mu je potrebno, a šta pak vaspitač/roditelj želi da stvori od deteta za koje je odgovoran. Cilj predstave „Pepeljuga” je preispitivanje pravednosti strogog vaspitanja i koliko ono, pre svega emotivno povređuje dete. Sa druge strane fokus je na opstanku vedrog duha i optimizma kod deteta koje odrasta u strogoj i hladnoj porodici. Kako takvo dete uspeva da ostane slobodnog duha, vedro, kreativno i optimistično…
Autorska ekipa:
Dramaturg : Šara Gabor
Tekst: Dora Gimeši
Muzika: Bernadet Tar
Koreograf: Domakoš Kovač
Vizuelni efekti: Haibo Ileš
Reditelj: Helga Lazar
22. 10. 2019.
Promocija novih monografskih izdanja o zrenjaninskom Pozorištu
ČETVRTAK, 24. OKTOBAR, U 19 ČASOVA, SCENA "TODOR MANOJLOVIĆ"
DRUGO, OBNOVLJENO I DOPUNJENO IZDANJE
MONOGRAFIJE NARODNOG POZORIŠTA
"TOŠA JOVANOVIĆ" (1946-2006)
AUTORA STANKA Ž. ŠAJTINCA I
NOVA MONOGRAFIJA
NARODNOG POZORIŠTA
"TOŠA JOVANOVIĆ" (2006-2019)
AUTORA DRAGANA RAJAČIĆA
U razgovoru učestvuju:
autori monografija Stanko Ž. Šajtinac i Dragan Rajačić
i pozorišni kritičari i novinari
Zoran Slavić i Ljiljana Bailović
OČEKUJEMO VAS!
16. 10. 2019.
GOSPODIN MOKINPOT PREMIJERNO U ZRENJANINSKOM POZORIŠTU
Dramska scena Narodnog pozorišta „Toša Jovanović" u petak, 18. oktobra, u 20 časova premijerno izvodi komad Petera Vajsa GOSPODIN MOKINPOT. To će biti prva premijera u novoj, sezoni 2019/2020. i svi sa uzbuđenjem iščekujemo šta nam je to ovog puta priredio reditelj Ljuboslav Majera sa svojim saradnicima i odabranim glumcima.
#mojeZRpozoriste
Prema rečima Gorana Ibrajtera, koji u autorskoj ekipi potpisuje dramaturgiju komada, Peter Vajs je o patnjama gospodina Mokinpota pisao u bitno drugačijim okolnostima od današnjih (šezdesetih godina 20. veka). Bipolarni svet, pretnja nuklearne kataklizme, socijalna nejednakost, samo su neki od činilaca miljea iz kog se rađa priča o patnji ovog malog čoveka. Mokinpot, iracionalnom igrom više sile, nepravično je utamničen, suočen sa gubitkom posla, raspadom braka, osuđen da se potuca, tražeći pravdu. Rečju, uskraćen je za sve ono što čoveka čini čovekom. Nemoć je njegovo dominantno stanje, nemoć da (se) bilo šta promeni.
Ibrajter smatra da su danas okolnosti možda drugačije – globalističke tendencije (u velikoj meri vođene interesima krupnog kapitala), navala virtuelnog, sajber sveta u naše živote, ekonomski disbalans, ali da sve navedeno ipak jeste plodno tle za surovo poigravanje životom i sudbinom malog čoveka. Strepnja da preko noći, bez vidljivog i razumljivog razloga, možemo ostati bez svega onog što čini osnov iole dostojanstvene egzistencije, nije manja sada nego pre pola veka.
To su sve razlozi koji ovaj Vajsov komad čine aktuelnim: Gospodin Mokinpot je tu, među nama, samo se treba malo bolje zagledati, u susednoj kancelariji, u komšiluku, u svakome od nas.
A šta iz svog, glumačkog ugla kaže Jovan Torački, koji se našao u ulozi gospodina Mokinpota, saznaćemo iz kraćeg razgovora:
S jedne strane tekst se temelji na filozofskoj raspravi, dok je s druge strane formalno uobličen u stihu, koliko je bilo teško igrati glavnu ulogu u postavci takvog komada?
- Bilo je lepo, ali i relativno teško. Najviše sam zahvalan reditelju Ljuboslavu Majeri jer nisam siguran koliko bih sam uspeo da se izborim sa stihom i pored iskustva i talenta. Stih je u isto vreme i težak i zahvalan, on je kao rebus, rima uslovljava, i kao da trasira put kojim se treba kretati, te stoga može biti hladna i jednolična, a to je onda dosadno i svakako nije pozorište.
Reditelj Majera je očigledno pronašao rešenje da doskoči ovom izazovu, a tu su i vaše kolege koje su se ovog puta našle u potpuno drugačijoj ulozi od vas?
- Jeste, moje drage kolege ovog puta igraju nešto što se ne viđa često na našoj sceni, i da ne otkrivam previše o predstavi, reći ću samo da je ovaj tekst promišljen i inventivan do mudrosti, te da je rediteljsko čitanje Ljuboslava Majere, po mom sudu, bilo dovoljno kreativno da se značenja teksta ostvare u punom obimu. Tačnije, radi se o višeslojnosti znakova koji se nude u ovom pozorišnom jeziku koji smo stvorili i siguran sam da će se za svakog naći ponešto interesantno.
Ko je gospodin Mokinpot i zašto treba pogledati ovu predstavu?
- Jednostavno rečeno, Mokinpot je gospodin koji smo svi mi, više ili manje. I sve te patnje, brige i želje njegove, zapravo su u nama. Gospodin Mikinpot je suočavajući se sa problemima doživeo izvesnu pročišćenost koja ga je skupo koštala... Ovo mi je četvrti put da radim sa Ljuboslavom Majerom. On je moj i reditelj ove pozorišne kuće, i svakako je jedan od reditelja sa kojim se najlakše i najlepše razumem. Mišljenja sam da okruženju ne postoji originalnija, avangardnija i promišljenija, ako hoćete pozorišnija i umetničkija predstava. To su samo neki razlozi zbog koji vredi pogledati ovu predstavu.
Jedan ste od dobitnika jubilarnog priznanja „Toša Jovanović", kada zrenjaninsko Pozorište obeležava 180 godina postojanja, koliko vam to znači?
- Znači mi jer je to nagrada moje kuće i zato što je to dokaz toga koliko sam ovde dugo i da nisam u pozorište zalutao. Pozorište i ja se dobro razumemo.
Pored Jovana Toračkog u predstavi igraju; Vurst – Mirko PANTELIĆ, Žena – Nataša ILIN, Čuvar, Dragi gospod Bog – Dragan ĐORĐEVIĆ, Službenik – Stefan JUANIN, Poslodavac – Jovica JAŠIN, Advokat – Milan KOČALOVIĆ, Lekar – Miljan VUKOVIĆ, 2 anđela – Nataša LUKOVIĆ/Sanja NIKIĆ, Jelena ŠNEBLIĆ ŽIVKOVIĆ, 2 medicinske sestre – Nataša LUKOVIĆ/Sanja NIKIĆ, Jelena ŠNEBLIĆ ŽIVKOVIĆ, 3 lika iz vlade – Zvonko GOJKOVIĆ, Stefan JUANIN, Milan KOČALOVIĆ. Inspicijent je Sanja NIKIĆ, a sufler Ivana TITIN.
Tekst sa nemačkog prevela je Marija ANČIĆ, dramaturg je Goran IBRAJTER, režiju, idejno rešenje scenografije i kostima potpisuje Ljuboslav MAJERA, realizaciju kostima i scenografije Blagovesta VASILEVA, asistent režije je Sanja NIKIĆ, autor muzike je Ana ALEKSIĆ ŠAJRER, a dizajn zvuka je uradio Stefan NIKOLIĆ.
Predstava GOSPODIN MOKINPOT imaće pretpremijeru u četvrtak, 17. oktobra, a premijeru u petak, 18. oktobra. Prva repriza zakazana je za subotu, 19. oktobar, u 20 časova.
OČEKUJEMO VAS!
Ivan Trifunjagić
16. 10. 2019.
JUBILEJ NARODNOG POZORIŠTA ,,TOŠA JOVANOVIĆ”
180 godina zgrade teatra
List Zrenjanin
Barokno pozorišno zdanje nastalo je 1839. godine na temeljima starog žitnog ambara. Kažu da ga je izgradio bogati trgovac iz ljubavi prema peštanskoj glumici, a ostalo je legedna…
Narodno pozorište „Toša Jovanović” koje nosi ime po jednom od najznačajnijih glumaca sa ovih prostora, danas je obeležilo važan jubilej – 180 godina od podizanja pozorišne zgrade. Tim povodom održana je svečana akademija na kojoj su dodeljena priznanja glumcima, ali i ostalim zaslužnima za život i rad teatra na Begeju. Nisu zaboravljeni ni velikani koji su pozorište gradili, stvarali, i provodili radni vek pronoseći njegovu slavu na „daskama koje život znače”.
– Pozorište je izdržalo probu vremena u gotovo dva veka svoga postojanja. Menjalo se i prilagođavalo sistemima vrednosti, ali je uvek služilo svojoj misiji, koja se ogleda u negovanju pozorišne umetnosti, pomaganju i podsticanju dramske književnosti i brižljivom očuvanju maternjeg jezika. Pozorište je imalo, i dalje treba da ima, ključnu ulogu u nacionalnoj kulturi, jer se kroz njega reflektuje, ne samo naša sadašnjost, već i prošlost, ali od njega zavisi i naša budućnost – naglasio je Ivan Francuski, direktor NP „Toša Jovanović” i dodao da teatar ima i obrazovnu ulogu.
Grad je velika podrška pozorištu, koje je njegov simbol, ponos i kulturna institucija od važnog značaja.
– Zrenjaninsko Pozorište je svedok svih istorijskih dešavanja na ovim prostorima. Funkcionisalo je u devet država i trajalo u gradu sa tri imena. Bečkerečani, Petrovgrađani, Zrenjaninci, podjednako i sa istom emocijom, ljubomorno su ga čuvali, brinuli o njemu i vodili posebno računa, a pre svega bili ponosni na najlepše barokno teatarsko zdanje koje se nalazi upravo u njihovom gradu. Bez obzira na sve promene, bilo je i ostalo mesto dobrih dešavanja, a svi važniji događaji vezuju se za ovu ustanovu kulture od izuzetnog značaja – rekao je Saša Santovac, zamenik gradonačelnika.
Svečanost je državnom himnom otvorilo pevačko društvo „Prepodobni Rafailo Banatski”, a glumci su izveli numere iz mjuzikla „Bilo jednom u Banatu” i predstave „Zrenjanin”.
M.Malbaški
Foto: Jovan Drndak Njegović
11. 10. 2019.
IN MEMORIAM
VLADIMIR GRUBANOV
(1946–2019)
U četvrtak, 10. oktobra, 2019. godine, posle duge i teške bolesti, napustio nas je Vladimir Grubanov, direktor Lutkarske scene Narodnog pozorišta „Toša Jovanović", posvećenik lutkarstva.
Vladimir Grubanov, jedna od najistaknutijih ličnosti pozorišnog života Srbije, prevashodno u oblasti lutkarskog stvaralaštva, rođen je 11. maja 1946. godine u Zrenjaninu, gde se i školovao. U Narodno pozorište „Toša Jovanović" dolazi 1978. godine kao već uspešan organizator kulturnih aktivnosti i pokretač manifestacija posvećenih afirmaciji stvaralaštva mladih. Od 1980. godine preuzima rukovodstvo nad Lutkarskom scenom zrenjaninskog Pozorišta. Njegov visok profesionalni nivo, specifična lutkarska estetika, nepresušna inspiracija i velika energija uticale su na to da zrenjaninska Lutkarska scena izraste u jedno od najznačajnijih pozorišta u Evropi, svrstavajući lutkarsko pozorište Vojvodine i Srbije u rang umetnosti vodećih evropskih zemalja. Nagrade sa brojnih međunarodnih i domaćih festivala pokazatelj su uspešnosti promocije srpskog pozorišnog stvaralaštva kroz nastupe u Holandiji, Nemačkoj, Austriji, Italiji, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Grčkoj, Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Kao umetnički direktor, rukovodilac i kreator odnosa sa javnošću Vladimir Grubanov je dao ogroman doprinos ugledu svoje Lutkarske scene na internacionalnoj sceni. Na specifičan i prepoznatljiv način utisnuo je jedinstven i snažan pečat u pozorišni život Srbije kroz nastupe na BITEF-u, Sterijinom pozorju, Trienalu evropskog lutkarstva u Pečuju (Mađarska), „Zlatnom Delfinu" u Varni (Bugarska), Svetskom festivalu lutkarstva u Atini (Grčka) i mnogim drugim reprezentativnim pozorišnim festivalima u Evropi.
Vladimir Grubanov je biran u najznačajnije forume vezane za delatnosti pozorišta: Izvršni odbor Saveza dramskih umetnika Srbije, Predsedništvo Zajednice profesionalnih pozorišta Vojvodine, Predsedništvo međunarodne asocijacije lutkara UNIMA; bio je stručni konsultant za formiranje lutkarskog pozorišta Kosova i Metohije po preporuci Ministarstva kulture Republike Srbije, kao i član organizacionih odbora brojnih međunarodnih i domaćih festivala.
Mnogo je pozorišnih centara u Evropi u kojima njegovo ime znači više od poštovanog gosta. Kreativnošću i znanjem, fleksibilnošću i htenjem, nesalomivom voljom i energijom, potpunom pripadnošću svetu pozorišne umetnosti u neprekidnom nizu od 30 godina ostavio je antologijske predstave, nisku od 324 nagrade, mnogo mladih glumaca, učestvovao je u konstituisanju brojnih prestižnih festivala pozorišta za decu, ali je i velik deo sebe ugradio u nove prijatelje i poštovaoce srpskog teatra i države Srbije. Jedinstven po mnogo čemu, pomerao je granice, istraživao i oblikovao deo modernog srpskog teatra, dovodeći ga u ravan najznačajnijih u evropskim razmerama.
Vladimir Grubanov biće sahranjen u subotu, 12. oktobra, u 15 časova na Katoličkom groblju u Zrenjaninu (Kalvarijska ulica), a komemoracija će se održati istog dana u 13 časova u velikoj sali Narodnog pozorišta „Toša Jovanović".
Narodno pozorište „Toša Jovanović", Zrenjanin
28. 9. 2019.
IN MEMORIAM - SAVA DAMJANOVIĆ (1928-2019)
Poštovani,
obaveštavamo Vas da je u petak, 27. septembra, u 91. godini, preminuo zrenjaninski i jugoslovenski glumac SAVA DAMJANOVIĆ, koji je veći deo svoje profesionalne karijere proveo u zrenjaninskom Pozorištu kao njegov glumac i upravnik.
Sava Damjanović rođen je 27. januara 1928. godine u Drvaru (Bosna i Hercegovina, Jugoslavija). Ostvario je niz izuzetnih glumačkih uloga u pozorištu, na televiziji i na filmu. Igrao je u seriji „Osma ofanziva” (1979) i filmovima „Pop Ćira i pop Spira'' (1957),„Nizvodno od sunca” (1969), „Sutjeska” (1973), „Široko je lišće” (1981). U zrenjaninskom Pozorištu, kao svom matičnom teatru, radio je kao dramski umetnik od 1951. godine, pa sve do penzionisanja. Međutim, i nakon odlaska u penziju pojavljuje se na Dramskoj sceni igrajući u predstavama. Najviše je upamćen po glumačkim minijaturama („Pa izvolʼte u Sakule'', 1971) i velikim rolama ‒ Nikoletina („Doživljaji Nikoletine Bursaća”, 1958), Danilo Lisičić („Ja, Danilo”, 1964), Mane („Zona Zamfirova”, 1964), Vilhelm Sajler („Komandant Sajler”, 1967), Gorčin („Pelinovo”, 1975)... Prema rečima književnika Zorana Slavića, glumac Sava Damjanović bio je prototip teatarskog romantizma. Ovaj banatski Krajišnik, robusne spoljašnosti, ispunio je svoju životnu i umetničku sudbinu isključivo pozorištem. On likovima iz dramske literature nije prilazio sa distance, rezonerski, naučeno, već se jednostavno u njih utapao i uranjao. On je raspolagao retkim darom da nestajući u ponoru zadatog lika u isti mah zadrži neophodnu „šaku sopstvene soli'' – da ostane ličan i različit igrajući Engleza, Lalu ili Nemca, „umirući'”, smejući se ili kao ljubavnik zavodeći device i udate žene. I važno je istaći: sve je to radio instinktom, sledeći nemušti jezik izvornog, elementarnog talenta...
Pored briljantnih bravura na sceni Pozorišta „Toša Jovanović'', Sava Damjanović bio je i njegov dobar dugogodišnji upravnik u dva mandata 1968‒1969. i 1970‒1978. Prema pisanju književnika Stanka Ž. Šajtinca, Sava Damjanović se, pored nekolicine drugih upravnika, smatra jednim od najzaslužnijih za najveće domete zrenjaninskog Pozorišta. Došavši na čelo kuće uspešno je obavio podmlađivanje i popunu ansambla, obezbedio stanove za glumce i niz godina održavao visok nivo pozorišne produkcije.
Iako se njegov scenski lik može videti još samo na pohabanim pozorišnim fotografijama, u umetnosti pokretnih slika od zaborava ga čuvaju sekvence iz serija i filmova koje je snimio.
Sava Damjanović biće sahranjen u ponedeljak u 15 časova na Novom groblju u Zrenjaninu, a komemoracija će se održati istog dana u 13 časova u velikoj sali Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”.
Narodno pozorište „Toša Jovanović”, Zrenjanin
2. 9. 2019.
Počele probe novog komada na Dramskoj sceni NP "Toša Jovanović"
#mojeZRpozoriste
Dramska scena Narodnog pozorišta “Toša Jovanović” je počela sa probama nove predstave čija će premijera svečano otvoriti novu pozorišnu sezonu 2019/2020 u kojoj se obelezava 180 godina postojanja pozorišne sale i kontirnuiranog pozorišnog života u Zrenjaninu.
Komad Petera Vajsa “Isterivanje djavola iz sirotog gospodina Mokinpota” režiraće proslavljeni Ljuboslav Majera.
Saradnja sa rediteljem Majerom do sada je rezultirala legendarnim predstavama: “Antigona”, “Život I priključenija vojnika Ivana Čonkina”, “Mala sirena” i “Mrtve duše”.
Peter Vajs, nemacko-švedski autor je gotovo proročki, pre više od pola veka u svom komadu “Mokinpot” nagovestio jedan globalni trend – vladavinu krupnog kapitala, u kojem je ogromna vecina stanovnista planete svedena na služenje tom modernom Levijatanu…
Ostanite uz nas jer ćemo redovno donositi vesti sa proba.
Vaše pozorište.
17. 5. 2019.
Još jedna nagrada za lutkarsku scenu našeg pozorišta
#mojeZRpozoriste
Sa upravo završenog 20. Lut festa naši lutkari su se vratili sa nagradom: Nagrada za animaciju dodeljena je Andriji Poša za animaciju psa u predstavi "Carski pevači" Narodnog pozorišta "Toša Jovanović" iz Zrenjanina. Čestitamo!
13. 5. 2019.
Lutkarska scena našeg pozorišta i ove godine učestvuje na Lut festu u Istočnom Sarajevu.
Naši lutkari izvešće predstavu CARSKI PEVAČI po tekstu Srboljuba Stankovića, u režiji Irene Tot.
U planu su i lutkarske radionice: Radionica Folklor kroz lutkarstvo "Priče iz starog mlina", koju vodi Zorana Milošaković iz Pozorišta lutaka "Pinokio", Beograd, Radionica izrade i animacije lutaka "Otkačene lutke", koju vode Ankica Avramović iz Istočnog Sarajeva i Tibor Farago iz Narodnog pozorišta "Toša Jovanović", Zrenjanin i radionica "Lutka i ja smo dio jednog sna", koju vodi dramaturg i reditelj iz Beograda Milan Mađarev.
22. 4. 2019.
ZATVOREN 69. FESTIVAL PROFESIONALNIH POZORISTA VOJVODINE - DOMAĆINIMA DVE NAGRADE ZA MJUZIKL
"BILO JEDNOM U BANATU"
- nagrada za najbolji kostim Vanji Popović
- specijalna nagrada za kolektivnu igru - ansabmlu predstave
U petak, 12. aprila, na otvaranju Festivala, sa naše scene smo poručili koliko nam je kao domaćinima drago sto se festival vratio u Zrenjanin i sa nestrpljenjem smo čekali da pogledamo predstave po odabiru selektora Slobodana Savića.
I uživali smo. Svi mi, publika, kolege i naravno, naši najmladji sugradjani. Iz dana u dan nizale su se odlične vojvodjanske dramske predstave i predstave za decu.
Nama kao domaćinima je bilo teško, ali ne da ugostimo drage kolege, vec da nadjemo mesta u ovoj našoj prelepoj baroknoj sali za svakog gledaoca. Upravo takvo interesovanje publike potvrdjuje ono što smo rekli na otvaranju festivala, da zrenjaninska publika ume da prepozna dobro pozorište i da ga voli. Prepune sale iz dana u dan su godile svima, a sigurno najviše samim glumcima kojima je to bio dodatni podsticaj da budu jos bolji. Pozorište je tokom 6 festivalskih dana stvarno bilo centar pozorišne Vojvodine, a oni srećnici koji su dosli do karata mogli su da čuju, vide, uživaju i razmišljaju o dobrim predstavama. Ova sala se orila svakog dana od aplauza.
Očekujemo vas sledećeg aprila na istom mestu!
9. 4. 2019.
Najavljen 69. festival i potpisan ugovor sa kompanijom GOMEX
Na jučerašnjoj konferenciji za novinare, Ivan Francuski, direktor Narodnog pozorišta "Toša Jovanović", ispred domaćina Festivala i Valentin Vencel, predsednik Zajednice profesionalnih pozorišta Vojvodine, osnivača Festivala, najavili su ovogodišnje, 69. izdanje najstarijeg pozorišnog festivala kod nas u čijem će se takmičarskom programu naći najbolje vojvođanske predstave za odrasle i decu po oceni selektora Slobodana Savića. Festival se održava pod sloganom "Pozorište u stigmatizovanom društvu".
Konferenciji je prisustvovao i direktor kompanije GOMEX sa kojom je potpisan Ugovor o donatorstvu.
Osim kompanije GOMEX koja od 2010. godine pomaže zrenjaninsko pozorište, realizaciju 69. festivala pomogli su Grad Zrenjanin i pokrajinski Sekretarijat za kulturu.
Čelnik kompanije „Gomex“ Goran Kovačević naglasio je da mu je drago zbog nastavka saradnje sa zrenjaninskim pozorištem.
– Kultura oplemenjuje a samim tim svima donosi dobitak. Mi dugoročno pomažemo Narodno pozorište u Zrenjaninu i Sterijino pozorje, i imali smo odlične rezultate. Raduje da je i ova manifestacija, koju je Zrenjanin preuzeo na pet godina, sve bolja. Mi ne očekujemo promene preko noći, to je uvek dugoročni proces, ali svake godine treba načiniti pozitivan pomak – reči su Kovačevića.
Predsednik Zajednice profesionalnih pozorišta Vojvodine Valentin Vencel istakao je da je veoma uzbuđen zbog dolaska u Zrenjanin, jer je to njegov rodni grad.
– Na ovom mestu načinio sam prve pozorišne korake. Zrenjanin je, po meni, izvanredan spoj sjajne publike i izuzetnog teatra. Živimo u svetu punom antagonizama a pozorište je most koji povezuje različitosti. Zrenjaninska publika, koja je interkulturalna, prava je sredina za ovakvu vrstu događaja, za pozorište kao prostor zajedništva u različitosti – naglasio je Vencel, ocenjujući ovogodišnji festival kao jedan od najkvalitetnijih na Balkanu, sa repertoarom na srednjoevropskom nivou.
– Prošle godine bili smo odlični domaćini ovog festivala, koji nam mnogo znači, jer Zrenjanin mnogo ulaže u kulturu, posebno u pozorište. To mora da rezultira i na ovaj način. U proteklom periodu odrađene su brojne predstave, zapažene i kod publike i kod kritike. Bili smo i domaćini dva festivala, ovog pokrajinskog, i lutkarskog na nivou Srbije. Dobili smo i najviše državno priznanje – Sretenjski orden, i sve to moramo opravdati. Zadatak je ozbiljan i odgovoran, ali mi smo spremni da ga ispunimo – istakao je direktor zrenjaninskog pozorišta Ivan Francuski.
On je napomenuo da je Zrenjanin spreman i za novi zadatak, da ovaj festival organizuje i u naredne tri godine, što mu je već povereno.
15. 2. 2019.
IZUZETNO PRIZNANJE NAŠEM POZORIŠTU POVODOM DANA DRŽAVNOSTI
Ukazom predsednika Republike Srbije
broj KOPR 14 od 11. februara 2019. godine
za naročite zasluge za Republiku Srbiju
i njene građane u oblasti kulture,
posebno pozorišne umetnosti,
povodom 180 godina rada
odlikovano je
Narodno pozorište
"Toša Jovanović" Zrenjanin
Sretenjskim ordenom
drugog stepena
U Beogradu
15. februara 2019. godine
6. 2. 2019.
NOVA PREDSTAVA
NA LUTKARSKOJ SCENI
Jovan Caran
’’DIVLJOŽDER ili zašto ne želim da porastem’’
Režija: Jovan Caran
ULOGE:
MALIŠAN-NATAŠA MILIŠIĆ
ĆEBENCE-ANDRIJA POŠA
DIVLJOŽDER-MIROSLAV MAĆOŠ
NOJ,KROKODIL,MAČKA-SNEŽANA POPOV
AŽDAJA,OVCA-TATJANA BARAĆ
LAV-DANILO MIHNJEVIĆ
Ispicijent i sufler-ALEKSANDRA ŠALAMON
Ova prestava se bavi odgovorom na pitanje postavljeno u uvodnoj pesmici:
Nikom ovde jasno nije
Što se mali dečak krije...
Od kakve se skriva strave?
Pokriva se preko glave!
I zašto mu cucla treba
kada više nije beba?
Ako priču prepričamo, pokvarićemo iznenađenje. Dovoljno će biti da nabrojimo junake.
To su:
Jedan Mališan koji je rešio da ponovo bude mala beba, njegovo verno Ćebence-Bebence , Strašni Lav, Opasni Krokodil, Troglava Aždaja (sa jednom glavom), Divljožder, Nervozna Ovca, Cica Maca i Noj
(A ko je i šta je taj Divljožder, to ni nama nije jasno)
Premijera: Petak, 1. mart 2019. u 18h
24.1.2019.
U SUSRET NOVOJ PREMIJERI NA SCENI „TODOR MANOJLOVIĆ” ZRENJANINSKOG POZORIŠTA
- Psihološka drama prema motivima Andrićeve pripovetke „Zlostavljanje”
Dramska scena Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” započela je 5. novembra rad na novoj predstavi. U pitanju je komad nastao prema motivima pripovetke Iva Andrića „Zlostavljanje", koji aktuelizuje psihološko nasilje muškarca nad ženom u braku. Iako smeštena u međuratnom periodu, ova Andrićeva priča nas i danas uverava da pored fizičkog nasilja, koje je (nedovoljno) prepoznato od strane institucija, te je stoga često predmet kampanja javnosti, u našem društvu postoji još jedan, podjednako prisutan problem - verbalno nasilje. Bilo da se ono pojavljuje u vidu vređanja, omalovažavanja, ismevanja, negiranja potreba ili nekog suptilnijeg oblika psihološke torture, verbalno zlostavljanje osobe koje ga trpe dovodi do poniženja i u njima izaziva osećaj manje vrednosti. Da li se položaj žene u porodici i braku suštinski promenio, da li su se stekli društveni uslovi i vrednosne predispozicije koji bi ženi omogućili slobodne životne izbore ne primoravajući je da trpi ili strada zbog njih, ili su uzusi vremena evocirani u Andrićevoj priči i danas prisutni? Pokušavajući da odgovori na ova pitanja umetnička ekipa predstave ujedno traga za uzrocima destruktivnih poriva koji osobu pretvaraju u nasilnika, ali i za funkcijama „maske” koju, svesno ili ne odabiramo pod uticajem konvencije, na osnovu porekla, ali i rodnog, profesionalnog i socijalnog statusa.
Svoj savremeni kontekst ova psihološka drama pronalazi u dramatizaciji Maše Seničić, a režijsku postavku joj daje Momčilo Miljković. Scenografkinja je Milana Trifunjagić. U predstavi igraju Nataša Ilin, Dragan Đorđević i Stefan Juanin. Premijera se očekuje 30. januara 2019. godine na Kamernoj sceni „Todor Manojlović” zrenjaninskog Pozorišta.
Ivan Trifunjagić
3. 12. 2018.
NAGRADA ZA GLUMAČKO OSTVARENJE NATAŠI MILIŠIĆ
Nakon odgledanih osam lutkarskih predstava na 49. Susretima profesionalnih pozorišta lutaka Srbije, na najznačajnijem nacionalnom lutkarskom festivalu, koji organizuje UNIMA centar Srbije, žiri u sastavu: Željko Hubač, dramaturg i predsednik žirija, Dragoslav Todorović, reditelj, i Saša Latinović, glumac, doneo je odluku da Nagradu za glumačko ostvarenje jednoglasno dodeli Nataši Milišić za ulogu Plavog Petra u predstavi Đule Urbana"Plavi Petar", režija Emilija Mrdaković, Lutkarske scene Narodnog pozorišta "Toša Jovanović" iz Zrenjanina.
10. 11. 2018.
CARSKI PEVAČI ponovo u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović”
- na srpskom i na mađarskom jeziku
Ova višestrukonagrađivana lutkarska predstava naći će se ponovo na repertoaru zrenjaninskog Pozorišta u sredu, 14. novembra (na srpskom) i u četvrtak, 22. novembra (na mađarskom). Prvobitno izvedena 1999. godine, predstava CARSKI PEVAČI, u obe jezičke izvedbe, visoko je ocenjivana ne samo na domaćoj lutkarskoj sceni, već je, prema rečima Stanka Šajtinca, „zrenjaninske lutkare ponovo postavila u žižu evropskih tokova lutkarstva” (Festival lutkarskih pozorišta Srbije 1999.; 49. Susreti profesionalnih pozorišta Vojvodine; Kulturno bijenale Jugoistočne Evrope u Solunu 2000.; Međunarodni Festival u Trgovištu 2003.). Značaj ove predstave ogleda se i u tome što je njome obeležena i poslednja saradnja sa „velikim zadužbinarom” Lutkarske scene Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” - Srboljubom Luletom Stankovićem, koji je započeo režiju ovog komada rađenog prema poznatoj bajci braće Grim „Bremenski muzičari”, ali i po tome što su brojna pristigla priznanja bila konačna potvrda dolaska nove generacije glumaca-lutkara na kojima će počivati budućnost Lutkarske scene. Kao koreditelj koji će dovršiti režiju predstave CARSKI PEVAČI i navestiti neke druge uspešne postavke na zrenjaninskoj sceni, pojavljuje se Irena Tot, dok će kreaciju lutaka obaviti legendarni Tihomir Mačković.
U predstavi igraju: MIROSLAV MAĆOŠ - Magarac, ANDRIJA POŠA - Pas, OLGICA TRBOJEVIĆ KOSTIĆ - Mačka; Pela; udavača IRENA TOT - Petao, SNEŽANA POPOV - Miš. Inspicijent i sufler je Aleksandra Šalamon.
Ivan Trifunjagić
NP "Toša Jovanović"
6. 11. 2018.
U SUSRET NOVOJ PREMIJERI
NA KAMERNOJ SCENI
„TODOR MANOJLOVIĆ” ZRENJANINSKOG POZORIŠTA
- Psihološka drama prema motivima Andrićeve pripovetke „Zlostavljanje”
Dramska scena Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” započela je 5. novembra rad na novoj predstavi. U pitanju je komad nastao prema motivima pripovetke Iva Andrića „Zlostavljanje", koji aktuelizuje psihološko nasilje muškarca nad ženom u braku. Iako smeštena u međuratnom periodu, ova Andrićeva priča nas i danas uverava da pored fizičkog nasilja, koje je (nedovoljno) prepoznato od strane institucija, te je stoga često predmet kampanja javnosti, u našem društvu postoji još jedan, podjednako prisutan problem - verbalno nasilje. Bilo da se ono pojavljuje u vidu vređanja, omalovažavanja, ismevanja, negiranja potreba ili nekog suptilnijeg oblika psihološke torture, verbalno zlostavljanje osobe koje ga trpe dovodi do poniženja i u njima izaziva osećaj manje vrednosti. Da li se položaj žene u porodici i braku suštinski promenio, da li su se stekli društveni uslovi i vrednosne predispozicije koji bi ženi omogućili slobodne životne izbore ne primoravajući je da trpi ili strada zbog njih, ili su uzusi vremena evocirani u Andrićevoj priči i danas prisutni? Pokušavajući da odgovori na ova pitanja umetnička ekipa predstave ujedno traga za uzrocima destruktivnih poriva koji osobu pretvaraju u nasilnika, ali i za funkcijama „maske” koju, svesno ili ne odabiramo pod uticajem konvencije, na osnovu porekla, ali i rodnog, profesionalnog i socijalnog statusa.
Svoj savremeni kontekst ova psihološka drama pronalazi u dramatizaciji Maše Seničić, a režijsku postavku joj daje Momčilo Miljković. Scenografkinja je Milana Trifunjagić. U predstavi igraju Nataša Ilin, Dragan Đorđević i Stefan Juanin. Premijera se očekuje krajem decembra 2018. godine na Kamernoj sceni „Todor Manojlović” zrenjaninskog Pozorišta.
Ivan Trifunjagić
21. oktobra 2018.
„ZRENJANIN" - NAJUSPEŠNIJA PREDSTAVA „FESTIVALA POBEDNIKA FESTIVALA"
Na XI pozorišnim svečanostima „Festival pobednika festivala", koje su se održale od 15. do 20. oktobra 2018. godine u Centru za kulturu i obrazovanje Rakovica (Beograd), stručni žiri u sastavu Ljiljana Stjepanović, dramska umetnica (predsednica žirija), Jelena Bogavac, pozorišna rediteljka, i Tanja Peternek, novinarka i dramaturškinja, jednoglasno je doneo odluku da se:
nagrada za najbolju predstavu dodeli predstavi „Zrenjanin", NP „Toša Jovanović" iz Zrenjanina: „za kolektivnu i doslednu igru i jedinstvo ansambla u sprovođenju rediteljske ideje, za postizanje maksimalnog stepena empatije koji sadržaj predstave provocira u socijalno političkom ključu iščitavanja savremene stvarnosti".
Stručni žiri je takođe jednoglasno doneo odluku da se:
nagrada za najboljeg reditelja dodeli Borisu Liješeviću za predstavu „Zrenjanin", obrazloživši je rečima: „kontinuirano i dosledno sprovedena rediteljska ideja na svim nivoima dramskog delovanja; maštovitim i autentičnim rešenjima i autonomnim umetničkim pristupom, osvetlio je i zaokružio ideju teksta sa posebnim akcentom na savremenu tematiku problema našeg postojanja".
Ivan Trifunjagić
16. 10. 2018.
„U MAGIJI POZORIŠNE STVARNOSTI - pozorišni dnevnik 1969-2018”
U pitanju su odabrane pozorišne kritike Zorana Slavića, odnosno prikazi dramskih i lutkarskih predstava zrenjaninskog pozorišta u proteklih 50 godina koji su objavljeni u štampi i na internet portalima, u izdanju Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” i Gradske narodne biblioteke „Žarko Zrenjanin”.
Sabiranje tekstova pozorišne kritike, nažalost, i dalje je kuriozitet ne samo za domaću izdavačku delatnost, već i za samu teatrološku literaturu, budući da su takva izdanja njen neizostavni deo. Hoću da kažem da je objavljivanje ovakve knjige kultorološki događaj prvog reda, i da bi stoga njena percepcija u našoj sredini morala da nadiđe okvire zainteresovanosti pozorišne javnosti.
Bez obzira što pri razmatranju uređivačkog aspekta ove knjige možemo poći od autorskog načela i samog predmeta kritike, smatram da je vremenska odrednica u naslovu - pozorišni dnevnik od 1969. do 2018. godine - ključna indikacija za razumevanje značenja zbirke pozorišnih kritika kao svedočanstva o institucionalnom kontinuitetu i metamorfozičkom karakteru pozorišta, čiji se identitet stoga nikada ne dovršava, jer da nije tako, verujem da bi svako, bilo da radi u pozorištu ili ga posećuje kao gledalac, sa sigurnošću mogao reći šta je njegova nepromenjiva suština, a šta veo epohe ili trag neponovljivog izraza talentovanog umetnika. Ili, možda, upravo pozorišni kritičar može dati obrise tog jedinstvenog identiteta u nastajanju - nalazeći se u svojevrsnom raskoraku između dve stvarnosti, on u jednoj osluškuje moral i estetske prohteve konkretne sredine u realnom vremenu, dok, istovremeno, u drugoj otvara svoje biće za umetničke nadražaje koji ga uvode u stvarnost u kojoj vladaju mimezis pozorišnim jezikom i katarza pozorišnim oblikom, pokušavajući na taj način da dokuči analogije između dva sveta. A kada se veze uspostave, zadatak je obavljen - društvena stvarnost postala je lik u ogledalu pozorišne stvarnosti čiju nam sliku upravo daje pozorišni kritičar. Iz tih razloga, ova nam se knjiga nudi ne samo kao hronologija pozorišnih kritika, već i kao hronika zrenjaninskog pozorišta, odnosno pozorišna hronika grada.
Ivan Trifunjagić
15. 10. 2018.
OBELEŽEN DAN NARODNOG POZORIŠTA „TOŠA JOVANOVIĆ“:
Nagrade pojedincima i knjiga o hronici zrenjaninskog teatra
oktobar 15. 2018 List Zrenjanin
Teatarsko zdanje, ponos grada, nastalo je baš ovakvog oktobra, pre 179 godina, rečeno je danas, 15. oktobra, u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović“ na proslavi dana ove ustanove. Obeležava se i 72 godine rada dramske i 62 godine lutkarske scene. Na svečanosti je predstavljena prva knjiga pozorišnih kritika u istoriji Zrenjanina, a dodeljena su i priznanja članovima NP „Toša Jovanović“.
Prošla sezona bila jedna od najuzbudljivijih – zrenjaninski teatar je gostovao na festivalima u Zenici i Sarajevu, a takođe je bio i domaćin za dve pozorišne smotre, kazao je direktor Narodnog pozorišta Ivan Francuski. Zamenica predsednika Skupštine grada Ljuba Travica čestitala je rođendan svim članovima NP „Toša Jovanović“, naglasivši da ova ustanova vaspitava, obrazuje i svojim delom čini našu sredinu boljom.
„U magiji pozorišne stvarnosti – pozorišni dnevnik od 1969. do 2018. godine“ (izdanje NP „Toša Jovanović“ i Gradske narodne biblioteke „Žarko Zrenjanin“), autora Zorana Slavića, prva je hronika zrenjaninskog pozorišta. Kako je bila uloga teatra tokom svih tih godina, objasnio je Zoran Slavić.
– Samo je magija ista, a sve ostalo se hodom vremena izmenilo. Pozorište kao institucija je u raznim epohama imalo različite uloge. Međutim, pozorište kao scena i magija uvek je imalo jednu isključivu svrhu – ono se bori za umetničku istinu, za čoveka, za bolje životne okolnosti. Pozorište i danas hoće da vaspitava, da bude humano na braniku opšte čovečanske slobode i u tom smislu ono se ne menja – kazao je Slavić.
Priznanja povodom Dana zrenjaninskog Pozorišta dobili su Andrija Poša i Danilo Mihnjević, koji su bili nagrađeni za uloge oca, odnosno pukovnika Bojića u predstavi „Vesela kuća“ (tekst Stevana Pešića, režija Irene Tot) na Susretima lutkarskih pozorišta Srbije u martu ove godine. Priznanje je pripalo i Blagovesti Vasilevoj, koja je na Susretima bila nagrađena za kreaciju lutaka u ovoj predstavi. Nagrađeni su i Dejan Karlečik i Sanja Radišić, koji su dobili priznanja za glavnu mušku ulogu i ulogu Male u predstavi „Zrenjanin“ (tekst Igora Štiksa, režija Borisa Liješevića) na Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine i Festivalu bosanskohercegovačke drame.
Tokom svečanosti u baroknoj sali Narodnog pozorišta nastupili su bariton Vladimir Jakšić, koji je izveo numeru „Snove snivam“ uz klavirsku saradnju profesorke Tine Nikolovske, kao i Gradski dečji hor Kulturnog centra.
M.M.
Foto: J. NJ. Drndak
2. 10. 2018.
#mojeZRpozoriste
U foajeu zrenjaninskog Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“, 2. oktobra u 12 časova, svečano je otvorena izložba lutaka „5 gradova – 5 pozorišta“.
Kreiranje i promocija putujuće turneje odnosi se na organizovanje izložbe lutaka iz pet gradova, odnosno pet pozorišta – dva iz Mađarske (Lutkarsko pozorište „Kever Bela“ iz Segedina i Lutkarsko pozorište „Ciroka“ iz Kečkemeta) i tri iz Vojvodine (Dečje pozorište Subotica, Pozorište mladih Novi Sad i Narodno pozorište „Toša Jovanović“ Zrenjanin).
Na izložbi će svako pozorište izložiti od 5 do 10 lutaka iz proizvoljno odabrane predstave. Prva izložba je održana u maju u Segedinu, nakon čega je preneta u Kečkemet
Turneja lutaka u Srbiji počela je 17. septembra u Subotici, tokom trajanja 25. Međunarodnog festivala pozorišta za decu, da bi zatim iz Subotice došla u Zrenjanin. Nakon Zrenjanina, lutke će biti izložene u Novom Sadu čime će biti završena ova putujuća turneja.
Izložba lutaka biće otvorena do 12. oktobra.
Partnerska institucija je Pozorište lutaka „Kever Bela“ iz Segedina.
28. 6. 2018.
REDITELJ VLADIMIR LAZIĆ O PRVOM MJUZIKLU U ZRENjANINSKOM TEATRU I ISKUSTVU SA ANSAMBLOM
#mojeZRpozoriste
28. 6. 2018. List Zrenjanin
Od slučajnog susreta do zanosne ljubavi
Pre dve nedelje na velikoj sceni NP „Toša Jovanović” okupio se ansambl koji je počeo da radi na novom ostvarenju, žanru dosad neviđenom u zrenjaninskom teatru. Radi se o mjuziklu „Za tebe, ljubavi moja”, prema priči Igora Bojovića „Legenda o pozorištu”. Tekst su napisali Željko Mijanović i Vladimir Lazić, a tekst songova Željko Mijanović. Kompozitor je Miroslav Ademović, koreografkinja Milica Cerović, scenograf Filip Jeftić, a koordinatorka i pomoćnica reditelja Senka Petrović.
Reditelj je Vladimir Lazić, autor više od 120 pozorišnih ostvarenja, između ostalog i mjuzikala „Cigani lete u nebo” i „Mister dolar”, i dobitnik 20 nagrada za režiju. Legenda o nastanku zrenjaninskog pozorišta biće osnova mjuzikla „Za tebe, ljubavi moja”, a ova zanosna ljubavna priča jeste bečkerečki „Mulen Ruž”, ističe reditelj Lazić.
Zbog čega Vas je privukla storija o nastanku našeg pozorišta?
– Predlog je potekao iz zrenjaninskog teatra i još pre dve godine započeli smo razgovor oko moguće saradnje. Postoji legenda da se neki bogati trgovac zaljubio u putujuću peštansku glumicu i da joj je onda sagradio pozorište. Ozbiljno smo krenuli u posao, istraživali i došli do onoliko materijala, koliko je moglo da se pronađe iz Arhiva, Muzeja, Biblioteke i privatnih izvora, kako bismo predočili duh vremena, kao što se radi u ozbiljnim evropskim projektima. U velikim filmovima poput „Kabarea”, „Mulen Ruža” ili „Čikaga”, niko se ne zapita da li se to baš tako dogodilo, bitno je da se ubode duh vremena, kao što je u „Kabareu” začetak fašizma. Naš zadatak je da publici predočimo kako je to moglo da izgleda i da je zaintrigiramo. Mjuzikl ima još jednu funkciju – da publici ponudi, sem duhovite, interesantne priče i žešćeg zapleta, i dobru muziku i koreografiju, tako da je to četvorospreg.
Koja je glavna karakteristika toga vremena?
– Sve se dešavalo u osvit buržoaske revolucije 1848. godine, to je društveni angažman, a sa druge strane je ekonomska stvarnost, uz sve ono što muči mala mesta. Podaci ne govore da je Veliki Bečkerek bio nešto posebno, već palanka, nalik na stotine sličnih. Mi smo se fokusirali na ono što mjuzikl traži – intimne, fatalne ljubavne priče, velike lomove. Bavili smo se ličnim sudbinama i time kako zapravo jedan slučajni susret može da odigra važnu ulogu. Publika bi trebalo da doživi lične sudbine – nije najvažniji društveni angažman. Posle toliko godina rada na raznim mjuziklima, procenio sam da je ovde najbolje ispričati jednu žestoku priču, možda preterujemo, ali to je bečkerečki „Mulen Ruž”.
Ovo je prvi mjuzikl našeg Pozorišta, koliko je to izazov za Vas kao reditelja, ali i za glumce?
– Kada čovek prvi put dođe negde, sve mora da krene od nule. U pitanju je prilježna ekipa i svaka proba je novo otkriće. Gledajući jedni druge, glumci su prosto zapanjeni šta su sve uspeli, a tek je prošlo dve nedelje proba. To ide kao škola plesa, moraju prvo da savladaju jedan, pa deset koraka i tek onda ulazimo u koreografiju. Susretao sam se sa takvim ansamblima, ništa mi nije čudno. Ovde su svi vredni, jako je dobra atmosfera, vrlo su zadovoljni i muzikom, ali da ne kobim…
Da li je ovo Vaš prvi angažman ovde?
– Ne, radio sam pre petnaestak godina dramu „Crna rupa” Gorana Stefanovskog, ali je to bio drugi ansambl. Sada ima puno mladih ljudi, sa većinom nisam sarađivao. Zrenjaninski teatar znam, sticajem okolnosti gledao sam ga nekad u Beogradu. Bila je to vrhunska izvedba, „Revizor” u Žigonovoj režiji, izuzetna predstava i dramski ansambl.
25. 6. 2018.
GLUMICA MIRJANA ŠAJTINAC O LJUBAVI PREMA POZORIŠTU, LUTKARSTVU, UMETNIČKOJ PORODICI, LIČNOJ I STVARALAČKOJ SLOBODI
July 25, 2018 List Zrenjanin
#mojeZRpozoriste
Uzajamna podrška je suština našeg zajedničkog života
Na 48. Susretu profesionalnih pozorišta lutaka Srbije koji je nedavno održan u Zrenjaninu, dobila je Nagradu „Boško Zeković” koju Pozorište mladih iz Novog Sada dodeljuje za sveukupni doprinos razvoju lutkarstva. Bilo je, zaista emotivno, svečano, uz ovacije.
Kakav je osećaj primiti ovu Nagradu, nakon niza koje ste stekli tokom dugogodišnje karijere?
– Osećaj je bio prijatan, a mislim da se moja iskrenost osetila u mojim rečima zahvalnosti.
Nagrađeni ste i za Zekana, Magdu, Cicana u kultnoj predstavi „Rumena i Stari lav” koja je nagrađena na Internacionalnom festival u Varni, u Bugarskoj, 1984. godine, Pantalonea u još jednoj, najnagrađivanijoj, „Bajci o kralju Jelenu”, Lisicu, Ministra… Kako ste uspeli da „uđete” u sve ove likove?
– Svaki lik u predstavi je deo kolektivne igre, odnosa prema partrneru i situaciji. Pripadala sam generaciji koja je, pored talenta, mnogo radila, eksperimentisala, usavršavala se, a iznad svega, imala čist i iskren entuzijazam. Ne može se poreći da smo imali i velike učitelje, kako u kući, tako i u gostujućim rediteljima.
Uporedo sa profesionalnim radom u matičnoj kući, osnovali ste, 1995. godine, Lutkarsko scensku trupu „Tirli virli” koja je i danas aktivna. Šta je na repertoaru i šta pripremate?
– Godine 1995. bilo je teško stanje za realizaciju programa u pozorištu. Za glumca je velika nesreća kada ne radi. Sa kolegama Aleksandrom Dragarom, Kristinom Mirkov, uz podršku Radivoja Šajtinca, kao autora mnogih tekstova i uz moju kreativnu i organizacionu inicijativu, osnovali smo trupu „Tirli-virli”. U toku svoje misije grupa je dobila još saradnika, glumicu Irenu Tot i tonca Roberta Lacka. Naše predstave su kompletni autorski projekti, od teksta, preko režije, izrade lutaka, muzike i scenografije. Trenutno igramo predstave „Ašum- šuma” i „Zavičajna slikovnica”
Šta je za vas gluma?
– Gluma je igra, ali i kreativna obaveza prema tekstu, deci kao ciljnoj grupi, partneru i svim ostalim kreativnim komponentama koje čine predstavu. Za glumca-lutkara lutka je osnovno izražajno sredstvo. Animacijom lutka oživi. Koren ovog pojma je u grčkoj reči anima, što znači duša. Naravno, iz svega proističe zaključak da glumac daje dušu lutki, tom pomenutom izražajnom sredstvu.
Zajedno smo igrale u avangardnoj predstavi „Ćelava pevačica” Ežena Joneskua, u režiji Miše Martinova, u avangardnom teatru Doma mladosti, nakon „Kralja Ibija” i „Mušice”. Kako pamtite period koji vas je zauvek okrenuo umetnosti?
– Period pun volje i želje za samopronalaženjem i bogaćenjem vizije ka kojoj smo žudeli, uz izuzetno sadržajno druženje i mislim da se taj period dokazao u novijoj istoriji gradske kulture. Tada sam upoznala i svog sadašnjeg životnog saputnika Radivoja Šajtinca u kom imam veliku podršku i poštovanje za sve što radim. Ćerka Ljudmila, sin Uglješa, snaha, dever Stanko, svi su u umetničkim vodama.
Kada ste znali da ćete biti glumica?
– Imala sam, naravno, veliku želju još u detinjstvu. Nakon položene audicije u Lutkarskom pozorištu, posle nekoliko godina rada u avangardnom teatru Doma omladine, primljena sam kao glumac pripravnik. Posle svoje prve nagrade za ulogu Žuće u predstavi „Mačak Toša”, u režiji Soje Jovanović, bila sam svesna da nisam pogrešila u izboru svog poziva.
Jovan Bata Putnik je vodio Školu glume?
– Rad sa rediteljem Jovanom-Batom Putnikom bio je izuzetno dragocen, inspirativan i otkrivalački. Imali smo časove dikcije, analize teksta, scenskog pokreta, improvizacije. Sve je to bilo u cilju našeg umetničkog obrazovanja i usavršavanja. To je i za mene bilo konačno saznanje, da osim talenta, u mom poslu uvek treba još puno rada.
Ima li neka posebna uloga?
– Teško je to odvojiti ali, generalno, iz mog ličnog ugla, svaka uloga koja je doprinela uspehu predstave u celini posebno mi je draga.
Kako pripremate ulogu?
– Na probama, kod kuće, u šetnji, u stalnom razmišljanju o svom zadatku u predstavi, ne gubeći iz vida značaj uzajamne kolektivne igre.
Šta vas još ispunjava?
– Čitanje, šetnja, boravci u prirodi, druženje sa dragim ljudima, kulinarstvo kao kreacija za moje najbliže. Poznato vam je da sam deo porodice u kojoj se prepliće pozorište, književnost, etnologija. Tako smo godinam upućeni jedni na druge, kroz razgovor i razmenu kreativnih iskušenja, ali i otkrića. Uzajmna podrška je suština našeg zajedničkog života, kao i puna lična stvaralačka sloboda. Velika je privilegija da moji najbliži učestvuju u stvaranju moje uloge, kao što ja mogu da pratim stvaranje njihovih dela još u rukopisu.
Šta čitate, koju muziku slušate?
– Pratim domaću i svetsku savremenu literature, kao i klasična dela. Neki od mojih najomiljenijih pisaca su Čehov, Gogolj, Herta Miler, Milovan Danojlić, Mirko Kovač. Naravno, s posebnim odnosom pročitala sam sva dela mog supriga i sina, kao i naučne radove ćerke Ljudmile. Volim klasičnu muziku, ali posebno volim rok, hevi metal i rok i bluz balade. Ja svakodnevno slušam muziku i radim uz nju, posebno zbog vrlo konkretnog iskustva u pomoći da pronađem rešenje u svom glumačkom zadatku i istraživanju. Muzika je od izuzetnog značaja, kao sastavni deo predstave.
Pozorište nakad i sada?
– Teško je porediti a, iskreno, ni ne želilim to. Pripadam generaciji i vremenima kada su uslovi, odnosi, mogućnosti i atmosfera bili drugačiji. Radilo se mnogo. Putovalo se, gostovalo po brojnim afirmisanim festivalima, jugoslovenskim i evropskim (Šibenik, Kotor, Varna, Atina, Bekeščaba, Holandija, Nemačka, Austrija, Rumunija…). Kada se jedna moja prijateljica interesovala šta ima značajno u Zrenjaninu dobila je odgovor – imaju dobro Lutkarsko pozorište. Ona je danas stanovnik našeg grada.
BRANKA JAJIĆ
6. 3 2018.
LILIJANA IVANOVIĆ O NAJNOVIJOJ REŽIJI U ZRENjANINSKOM POZORIŠTU I USPEŠNOJ KARIJERI
„Tramvaj zvani želja”, Dramska scena Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”,
premijera: sreda, 7. mart, u 20 časova
Zašto baš sad i ovde „Tramvaj zvani želja”?
- U zrenjaninskom pozorištu radim posle mnogo godina. Nemojte me pitati zašto sam toliko dugo odsustvovala jer ne bih znala da odgovorim. Zato sam i odabrala da radim tekst koji je bio moja studentska ljubav. Tenesi Vilijems i Čehov su dramski pisci koje beskrajno cenim i rado radim, a „Tramvaj“ je psihološka drama sa elementima melodrame, žanr koji najviše volim i u kojem najbolje plivam. Autorski tim čine ljudi sa kojima sarađujem godinama.
Kažete da pozorište može bez svih, samo ne bez glumaca. Ali, ne i bez publike. Šta nam poručujete?
- Vidite, ja jako volim glumce, veoma cenim njihov posao i tvrdim da pozorište može bez svih nas, samo ne bez glumaca. Slažem se i sa tim da je publika veliki i značajan faktor u našem poslu. Daje nam vetar u leđa, aplaudira nam ili zviždi, sve zavisi od njene ocene našeg posla. Svi koji rade na predstavi strepe od ocena publike. Ne govore istinu oni koji govore drugačije.
Rediteljka ste koja je potpisala najviše predstava na dramskim i lutkarskim scenama u Srbiji i regionu. Koja vam je po redu ova najnovija, zrenjaninska?
- Ovo je 268 režija koju potpisujem. Naš kolega Dejan Penčić Poljanski, hroničar naših pozorišta, rekao mi je da niko, ni kod nas, ni u regionu, nije uradio više predstava. Mnogi me pitaju kako sam to uspela? Radoholiku kakav sam ja, to nije teško. Retko kad se dogodi da u pozorištu radim samo jednu predstavu, uvek ih bude dve-tri… Prošle godine sam, u jednom profesionalnom pozorištu, za 40 dana uradila 4 predstave. Radilo se kao na traci. Dolazila sam u pozorište u 11 sati, sedala u rediteljsku stolicu, a ekipe su se smenjivale jedna za drugom, sve do ponoći. Nije bilo lako, ali uspeli smo. I vredelo je. Eto, tako sam u svoju rediteljsku beležnicu uspela da upišem 268 režija. I naravo da sam ponosna na to.
Šta je sledeće?
- Desetak dana posle premijere „Tramvaja” putujem u Prijedor. Oni imaju veoma uspešno i jako dobro organizovano pozorište, sa relativno malim, ali akademski obrazovanim ansamblom. Radiću i sa njima dve predstave. Budući da tamo radim prvi put, učiniću sve da to bude profesionalno urađen posao. I nadam se dobrim predstavama.
izvod iz intervjua Branke Jajić objavljenog u listu Zrenjanin 2. marta 2018.
19. 2. 2018.
INTERVJU: IRENA TOT, GLUMICA I REDITELjKA
Povodom premijere komada „Vesela kuća”: tekst: Stevan Pešić, režija: Irena Tot, NP „Toša Jovanović” (14. mart 2018.)
„Vesela kuća“ je vaša najnovija režija. Lule Stanković, za koga ste uvek govorili da je genijalan reditelj, ovu predstavu je režirao 1987. godine. U čemu se kreativnosti razlikuju?
- Razlika između predstave čija je premijera bila 1987. godine i sadašnje je u jednom drugačijem rediteljskom iščitavanju Pešićevog teksta, koje neminovno nameće jedno potpuno drugačije vreme u kome danas živimo. Moja „Vesela kuća” je kućica lutkara. Mesto, gde se odrasli makar na kratko mogu vratiti u detinjstvo. Tu će, igrajući se, zaboraviti svoje brige i nezadovoljstva koje donosi ovaj stresan život. U našoj kućici je moguće i nemoguće! Ona nema zidove, vrata su joj otvorena za dobronamernike. Ko jednom zakorači u ovaj magičan svet, zaželi da igra nikada ne prestane!
Kada vas je Lule Stanković nagovorio da igrate dečaka, rekao je: Treba mi dečak koji nosi u srcu poeziju.
- Jedina uloga u koju nisam verovala da ću moći da je odigram bila je uloga dečaka u predstavi „Krilata krava”, u režiji Srboljuba Stankovića. Smatrala sam da treba da je igra muškarac, a ne žena. „Mala, treba mi dečak koji nosi u srcu poeziju, veruj mi možeš ti to!” – rekao je Lule, a ja sam mu verovala. Taj dečak je bio drugačiji, poseban. Bio je to moj dečak u koga su svi verovali. Tada sam shvatila da međusobno poverenje reditelj – glumac daje snagu da se sve prepreke tokom rada prebrode, a onda rezultati ne izostaju ni sa jedne strane.
Svakom svojom ulogom i režijom potvrđujete da lutka može da bude samo čovek koji igra. Šta je za Vas lutka?
- Glumac lutkar može da bude samo čovek koji je i pored odrastanja u duši sačuvao dete i radost igre. Lutka je za mene više od igre. Ona nije neživa stvar. Materijali od kojih je stvorena zrače nekom neobjašnjivom energijom. Tog trenutka kada se moje emocije preliju i isprepliću i sudare sa onom energijom koju lutka nosi nastaje jedan čudesan, mističan spoj lutke i mene. Ponekad nisam sigurna da li ja animiram lutku ili lutka mene.
A lutkarstvo?
- Lutkarstvo je svevremena umetnost. Moja „Vesela kuća”. Moj „kist” kojim slikam, izražavajući svoje misli, emocije svoj unutrašnji svet, jezikom koji je razumljiv svim ljudima na ovoj planeti!
Kolika je prednost dece koja odrastaju uz Lutkarsko pozorište, uz zaljubljenike pozorišta?
- Retko koji grad može da se pohvali da ima lutkarsko pozorište, čiji su glumci zaljubljenici svog posla, koji se bore za opstanak lutke u lutkarskom teatru. Srećna su i privilegovana deca koja odrastaju uz takvo pozorište koje je njihova nasušna potreba. Poistovećujući se sa likovima, oslobađaju se svojih strahova. Razvijaju maštu, likovnost, govor, uče da razaznaju dobro i zlo i još mnogo lepih i korisnih stvari. A sve to će u mnogome uticati na njihovo odrastanje.
U Srbiji nema škole za lutkare, ali je Zrenjaninska škola lutkarstva prepoznatljiva širom bivše Jugoslavije, pa i Evrope, s obzirom i na prestižne nagrade koje ste osvajali!
- Škola u zrenjaninskom Pozorištu, odnosno Studio, iznedrila je sadašnju generaciju lutkara koji već godinama uspešno rade i bore se za opstanak. A šta posle? Bez školovanih kadrova, nažalost, ne vidim neku svetlu budućnost za lutkarstvo. - Mi moramo imati glumce, reditelje, dramaturge za ovu umetnost u našoj zemlji na našim fakultetima ako želimo da imamo naše lutkarstvo, a ne loše kopije inostranih. Sve naše inicijative, elaborati, predlozi, ne nailaze na razumevanje ve ih dočeka – odbijanje. Neshvatljivo! Toliko o tome „sve za decu”.
Pokazali ste bezbroj puta da svaka stvar može da se oživi…
- Velika je sreća što je u našem Pozorištu radio i stvarao jedan Tihomir Mačković, koji nije bio samo sjajan glumac - lutkar, nego i odličan kreator i majstor izrade lutaka. Pored njega je stasao i današnji majstor Tibor Farago čije vešte ruke već dugo godina stvaraju lutke za naše pozorište. Tako sam i kao glumac i kao reditelj uvek bila u mogućnosti da ispratim ceo proces rađanja mojih lutaka i da ih u tehničkom smislu prilagodim svojim animatorskim mogućnostima i potrebama. Ovakvi majstori izrade lutaka su prava dragocenost za svako pozorište!
Sećam se kada smo u Kotoru, 1994. godine, čekali do pola tri ujutro u Kafani „Kod Šešelja” da žiri proglasi pobednike Jugoslovenskog dječjeg pozorišnog festivala. Pobedila je „Mala Ruža”...
- Da, Kotor! Na tom Festivalu su mogle učestvovati samo najbolje predstave iz cele Jugoslasvije, koje su prethodno prošle jaku selekciju. Naše lutkarsko pozorište je sve do raspada bivše Juge, svake godine selektovano na ovaj prestižni festival. Sa Jugoslovenskog festivala pozorišta za decu ponela sam na moje veliko zadovoljstvo tri nagrade. Nagrada za najbolju žensku ulogu u predstavi „Mala Ruža”, 1994. godine, za najbolju režiju predstave „Mala princeza”, 1999. godine, kada je ova predstava proglašena za najbolju na Festivalu, a Danilo Mihnjevič dobio nagradu za najbolju mušku ulogu. Nagradu za maštovitu i poetsku scensku metaforu – za režiju predstave „Carevo novo odelo u zemlji čuda”, osvojili smo 2003. godine.
Kažete da je najveća nagrada što se vaše predstave i dalje gledaju?
- Da. Nagrade prijaju, stvaraju osećaj da to što radiš, radiš dobro. Ali ako moje predstave ne pregazi vreme i ako one dugo opstaju, na radost dece i odraslih, to je prava nagrada za svakog reditelja.
Branka Jajić
20.10.2017.
Intervju: Sanja Radišić, ovogodišnja dobitnica priznanja NP "Toša Jovanović"
Iskustva otkrivanja duše
Obeležavajući svoj dan koncertom filmske muzike u izvođenju grupe Trio Kazablanka (13. oktobar), zrenjaninsko pozorište proslavilo je 71. rođendan profesionalnog rada (15. oktobar). Kao i na svakoj pozorišnoj godišnjici sumirane su predstave i festivalski uspesi koji su obeležili prethodnu sezonu, ali je ukratko predočen i budući angažman Dramske i Lutkarske scene. Pored toga, na Dan pozorišta, zrenjaninski teatar već desetak godina dodeljuje priznanje dramskim stvaraocima koji su se svojim radom i ostvarenjima istakli u proteklom periodu. Ovogodišnje priznanje, prema jednoglasnom mišljenju zaposlenih i glumaca, kao i na osnovu reakcije publike i pozorišne kritike, pripalo je Sanji Radišić, glumici Dramske scene.
Ispoljavajući jedinstven umetnički sezibilitet u tumačenju likova, čime je doprinela kvalitetu izvođenja predstava, svojim je ulogama postala glumica od repertoarskog značaja za zrenjaninsko pozorište. Da pomenemo samo neke: Ona („Ne moš pobeć od nedelje”), Sonja („Realisti”), Mica („Vlast”), Smeraldina („Sluga dvaju gospodara”), Klara („Leda”), Kristin („Prso”), Elvira („Don Žuan”), ali sav raskoš glumačkog talenta izrazila je u ulozi Male iz najnovije predstave „Zrenjanin”, gde je prikazala maestralnu igru koja se ogleda u moći transformacije lika i u umeću korišćenja glumačkih izražajnih sredstava: glasa, tela, gesta, plesa i igre, u funkciji ispoljavanja unutrašnjih proživljavanja. Uspešno je ovladala složenim duševnim sklopom lika Male i u istom zamahu dekomponovala čoveka u njemu svodeći ga na upotrebnu vrednost. Time je sebe postavila u centar akcije dramske radnje i postala vodič za gledaoce kroz zbivanje na sceni. Za ostvarenu ulogu Male u predstavi „Zrenjanin”, u režiji Borisa Liješevića, a po tekstu Igora Štiksa, Narodno pozorište „Toša Jovanović” kandiduje Sanju Radišić za glumačku nagradu „Miloš Žutić” koju dodeljuje Udruženje dramskih umetnika Srbije.
Tim povodom vodimo i razgovor sa njom.
Ko je Mala, lik koji tumačite u predstavi „Zrenjanin” i na koji način ste se pripremali za ovu ulogu?
- Mala je žena koju su, nažalost, oblikovale okrutne životne okolnosti. Njena ranjivost, mladost i talenat zloupotrebljeni su zarad lične koristi i profita starijeg muškarca. Baveći se ponižavajućim poslom, očekujemo jednu hladnokrvnu, proračunatu, materijalističku dušu, međutim ona mašta o porodici i ljubavi samo sa jednim čovekom. Iako mi je taj životni scenario Male stran i dalek, razumevala sam i prepoznavala njenu prilagodljivost postojećem stanju, njenu snagu da otupi kad zaboli, da zažmuri na lične nepravde, kao i njenu ličnu neosvešćenost. Tražila sam sličnosti u našim zabludama, potencijalima, prilikama, ljubavima, a različite okolnosti su dale jasniji i drugačiji izraz Male od mene same.
Koliko je zahtevno i inspirativno bilo ući u lik osobe koja stiče svest o neodrživosti sopstvene situacije, te u jednom trenutku uviđa mogućnost prekoračenja vlastitih emotivnih i intelektualnih granica?
- Mala je primer žene iz društvenog dna, ona predaje svoje telo poslovnim partnerima svoga gazde zarad lakšeg i uspešnijeg sklapanja poslova. To jeste ekstremni životni izbor. Ona je i fižički i duševno ponižena, ali se pitam kako je onima koji svojevoljno prodaju svoja politička, lična, poslovna, umetnička uverenja zbog šačice para ili samo zbog opstajanja u krugovima gde se udeljuje moć? A takvih je mnogo i sve više danas. Ona, za razliku od gorepomenutih, nije svojevoljno birala, uvučena je u tu priču kao gladna, mlada devojčica, a bila je željna sigurnosti i ljubavi. Dugo je verovala da nema izbora sve dok u njen život nisu ušetali mladi, osvešćeni ljudi koji su joj svojim načinom mišljenja i življenja ukazali na mogućnost krojenja lične priče, sa verom u lične potencijale. Gledajući i osećajući njihov žar, polet i podršku poverovala je da je sve moguće. Takvim buđenjem, ona prirodno gubi čoveka koga voli i to je dodatni okidač da se po prvi put zagleda u sebe i potraži svoju svrhu ne oslanjajući se ni na jednog muškarca, već isključivo na sebe. To je ogroman korak. To je ispravan korak.
Songovi koje izvodite u predstavi podvlače emotivni naboj likova, koliko vam je pevanje kao izražajno sredstvo pomoglo?
- Songove sam uvek doživljavala kao najemotivniji deo svake uloge. Kad lik ne može da progovori o sebi, svojoj radosti, čeznji, tuzi, on je otpeva i tada svako osećanje dobije drugi oblik, sofisticiraniji, univerzalniji, nepatetičan. U tom smislu bilo mi je izazov naći pravi izraz i na taj način dati emotivni komentar svome liku. Songovima se uvek radujem i mislim da daju volumen i kompleksnost ulozi.
Da li su ovakvi zahtevi doprineli sazrevanju vas kao umetnika?
- Verujem da svaka uloga, ako joj prilaziš posvećeno i otvorena srca, donosi nešto novo u sazrevanju glumca. A čim je zadatak kompleksniji, čim nudi neki razvojni put lika, unutrašnju promenu, sazrevanje je veće. Tada se automatski pali glumčev unutrašnji sistem odbrane, da će boleti ogoljavanje, čačkanje po sebi, iskopavanje ličnih mrakova. Ako pristaneš na to s ljubavlju, možeš spoznati sebe svakakvog, i ranjivog i moćnog, i neveštog i spretnog, i blesavog i dosadnog, i osvetoljubivog i požrtvovanog, i gnevnog i nežnog, jer čovek je biće kotradiktornosti. I što su mu kontrasti lika jači, autentičnost mu je veća. Ali tek kad ego prestane da se opire i da prikriva dušu glumčevog bića. A to je dragoceno iskustvo i najlepše glumačko iskustvo, da ne kažem da treba da bude jedino.
I.Trifunjagić
12.10.2017.
Pozorište solidarnosti i utehe
Približavajući se Danu pozorišta (15. oktobar), Drama Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” koncipirala je repertoar u novoj sezoni postavljanjem poznatih komada koji aktuelizuju probleme običnog čoveka datih u stanju društvene hipokrizije, socijalnih previranja, ali i neizvesne budućnosti jednog društva koje se još uvek bori sa zaostavštinom tragičnih degađaja iz bliske prošlosti. Pokušavajući tako da ukaže na to čime je određena egzistencija pojedinca u društvu koje ne uspeva da kroči na put stvaranja uslova za razvoj elementarne ljudskosti, ako i nema moć da bude uticajan društveni korektiv, pozorište nastoji da pruži utehu u stanjima doživljene nepravde i egzistencijalne neizvesnosti. Mogućnost takve katarze svakako pruža predstava „Zrenjanin” u režiji Borisa Liješevića, koja ove jeseni doživljava svoju drugu premijeru (subota, 14. oktobar, 20h). Njeni se protagonisti pojavljuju iz socijalnih miljea suprotstavljenih interesa, ali oni sa istovrsnim strahovima i problemima razvijaju međuljudsku solidarnost, budeći na taj način nadu da oblikovanje vlastite sudbine, makar i delimično, može zavisiti i od čovekove lične volje, iako su dublje socijalne promene još uvek nerealne. Nastavak ovakvog tematskog koncepta, u novoj pozorišnoj sezoni biće rad na predstavi koja će ujedno biti prvi od 4 projekta planiranih u sezoni 2017/2018. U pitanju je komad Tenesi Vilijamsa „Tramvaj zvani želja”, čiju adaptaciju i režiju potpisuje Lilijana Ivanović, a glumački ansambl čine Sanja Radišić (Blanš), Jelena Kesić (Stela Kovalski), Stefan Juanin (Mič) i Daniel Kovačević (Stenli Kovalski). Iako napisan kao scenario za film koji je prikazan davne 1951. godine, ovaj je komad izvođen i kao pozorišna predstava koja na tematskom planu korespondira sa aktuelnim društvenim stanjem. Problemi homoseksualizma, nasilja u porodici, zlostavljanja žena, alkoholizma i promiskuiteta, kao i njihovo poricanje svedoče o duhovnoj bedi i materijalnoj nemaštini u kojoj se Srbija nalazi. Aktuelnosti komada doprinosi i atmosfera pritiska sredine koja obesmišljava sve napore onih koji ispoljavaju lepotu i duhovnost, a unesrećene osudama gura u još veći ponor. Premijera predstave predviđena je 10. novembra. Drugi komad koji će se postaviti na Drami jeste komedija nobelovca Darija Foa „Nemam da platim i neću da platim”. Ova pozorišna predstava koja na duhovit način prati pojedinačne sudbine pripadnika skrajnute radničke klase kritika je socijalnih prilika, ali i ekonomskog i političkog sistema Italije, koja se preko mnogih dodirnih tačaka sa problemima naše sredine može i kod nas uputiti. Predstavu će režirati Miloš Jagodić, a premijera je predviđena za kraj januara 2018. Dugo najavljivana predstava koja za temu ima zrenjaninsko pozorište, tačnije društvene okolnosti koje svedoče o pozorišnom životu grada u prvoj polovini 19. veka (Bečkereka) i ličnu priču imućnog građanina, koji iz ljubavi, da bi se približio čuvenoj peštanskoj glumici, gradi pozorište u svome mestu, u planu je u drugoj polovini sezone. Dramatizacija ove istorijsko/legendarne građe poverena je Igoru Bojoviću, a režija komada Vladimiru Laziću. Kao poslednja postavka na Drami, ali stoga ne i manje bitna od prethodnih, biće diplomska režija Nikole Končarevića u okviru saradnje koje Narodno pozorište „Toša Jovanović” iz Zrenjanina ima sa Akademijom umetnosti iz Novog Sada. U pitanju je poznati komad Borislava Mihajlovića Mihiza „Komandant Sajler” koji je 1967. u Zrenjaninu već bio postavljen. Okosnica ove drame jeste nepretenciozna priča o ideološkom fanatizmu (fašističkom i nacionalističkom) i tragičnosti njegovih posledica, koja nam, na prvi pogled, zbog vremenske distance same radnje (1941), ne izgleda dovoljno bliska. Ali osiromašena ekonomija društva i psihološka uniženost naroda, kao što nas istorija uči a svakodnevica potvrđuje, idealna je podloga za bujanje svih oblika ideoloških fanatizama koji se zasniva na nasilnoj promeni stvarnosti.
Ivan Trifunjagić
Nova predstava na Drami NP „Toša Jovanović”
TEATAR U BORBI ZA RADNIČKA PRAVA
premijera: 25. maj
Razgovor sa rediteljem Borisom Liješevićem povodom rada na novoj predstavi (Zrenjanin, autor Igor Štiks) na Drami Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”, koja za temu ima radničko udruživanje u borbi za radnička prava u društvu razorene privrede i pljačkaške privatizacije, ali koja ujedno aktuelizuje i teme ksenofobije i transfobije u vremenu narastajuće netrpeljivosti i narušenosti ljudskog dostojanstva.
razgovor vodi Ivan Trifunjagić
S obzirom na temu kojom se bavite u komadu, hajde da našim čitaocima ukratko približimo ideju one vrste pozorišta koja se u teatrološkoj literaturi označava pojmom dokumentarnog pozorišta ili teatra činjenica. Naime, poznato je da se u dokumentarnom pozorištu baza predstave gradi od snimaka, dokumenata u užem smislu, pisama, statističkih podataka, fotografija, novinskih i radijskih izveštaja, itd., ali i izjava autentičnih učesnika događaja ili procesa koji se tematizuju, te da je stoga to pozorišni izraz nastao iz potrebe da se istina direktno saopšti na sceni, aktuelizujući upravo one društvene probleme koji su politički neosvešćeni. Da li komad Zrenjanin nagoveštava upravo jedan takav društveni angažman?
- Za mene je dokumentarno pozorište, pre svega, ono pozorište koje nastaje na osnovu intervjuisanja ljudi o određenoj temi, primenom takozvane verbatim tehnike, a ne ono koje je nastalo na osnovu autorskog pisanja. Hoću da kažem da ni ovaj komad na kome radimo nije u pravom smislu dokumentarni izraz jer su situacije prikazane u njemu ipak tipičnog semantičkog karaktera, pa bi stoga i igranje predstave u drugim gradovima konotirale drugačija značenja, ona koja su karakteristična za tu sredinu. Ako je u početku i postojala ideja da se tekst neposrednije veže za zrenjaninsku sredinu, tj. da se univerzalna tema koju komad problematizuje posmatra više u kontekstu lokalnih oznaka, čime bi se nesumnjivo podišlo zrenjaninskoj publici, ona je zapravo bila osnova za razvijanje fikcionalne priče i njenih aktera koji se oslobađaju zrenjaninskih datosti.
Da li to znači da ste se u saradnji sa Igorom Štiksom više nahodili stvaranju predloška na osnovu vaših autentičnih iskustava, a manje dramaturški adaptirali snimljene razgovore sa realnim ljudima? Ovo pitam stoga što ste se već bavili ovom vrstom pozorišta, da podsetimo samo čitaoce na Čekaonicu u Ateljeu 212 ili Jare u mleku u Pozorištu mladih...
- Moj opus od nekih tridesetak predstava često se posmatra u ključu ove vrste pozorišta, ali je zapravo istina da se, po meni, svega jedna šestina njih može podvesti pod dokumentarni pozorišni izraz - režirao sam dve predstave u Ateljeu 212, jednu u Bitef teatru, jednu u Pozorištu mladih u Novom Sadu i jednu u Crnogorskom narodnom pozorištu u Podgorici - dakle nekih 5 predstava, i ne bih u tom smislu „teatar činjenica” posmatrao na kanonski način... Na posletku, čak bih izbrisao to „dokumentarno” i ostavio samo pozorište, jer, bilo da je u pitanju svedočenje, autorski predložak ili ideja koja na neki drugi način dolazi do mene, a koju zatim razvijam, u trenutku istine, a to je onaj trenutak kada se publika nalazi u sali, kada se razmakne zavesa, gledaoca ne zanima da li je to dokumentarno pozorište ili ne, već samo katarza i jedino katarza, i mislim da je ona mera istine, da se sve u pozorištu meri katarzom. Jednostavno, nekome više prija da radi Šekspira i klasične tekstove, ili, pak, da na neki drugi način dođe do materijala, ali mislim da je ključna ta borba za „materijal”. Jer, kada se osvrnem na to kako su pisali neki pisci, npr. Čehov, Koljada, Aca Popović, uvek se prisećam kako je Koljada svedočio o tome da je živeo u takvim delovima Moskve gde su zidovi zgrada bili toliko tanki da je, hteo ne hteo, morao slušati razgovore drugih ljudi, svađe i rasprave iz susedstva svojih komšija, i da je upravo to zapisivao! E sad, da li je to dokumentarno pozorište? Pa, jeste, tek je to dokumentarno pozorište, nastalo iz stvarnosti! Podsetimo se samo njegovih komada Bajka o mrtvoj carevoj kćeri ili Murlin Munro ili Poloneza Oginjskog. Pa, onda, Čehov, iz njegovih se pisama može videti koliko je tek on osluškivao stvarnost i prenosio je direktno u drame. Ili Tomas Man, za koga se smatra da je pola građana Libeka stavio u svoje Budenbrokove... Dakle, kroz neke izmišljne aktere i sudbine koje im se događaju transponovana su umetničkim procesom realna iskustva nastala u stvarnosti. Veza u onome ljudskom između publike i konkretnog iskustva uspostavlja se posredno, preko likova u pozorišnoj predstavi u kojoj „žive” stvarni ljudi.
Kada uzmemo u obzir ono što je do sada rečeno u pogledu obrade umetničkog materijala, i da sada tome priključimo kritički odnos prema temi komada, da li se onda otvaraju i nove perspektive u postizanju umetničkih ciljeva?
- Svakako! Da vas podsetim da je u Brehtovom komadu Majka hrabrost radnja smeštena u okvirima tridesetogodišnjeg rata između katolika i protestanata u 17. veku, ali je to zapravo osuda rata po sebi jer je komad nastao 1939. a izveden 1941. godine, u jeku Drugog svetskog rata. A kada je hteo da govori o Hitlerovom dolasku na vlast (Zaustavljivi uspon Artura Uia), onda je uzeo milje trgovaca karfiolom iz Njujorka s početka veka i stvorio Artura Uia i Ernesta Romu, kao i istu onu, na početku komada datu, shemu mehanizma koja je Hitlera dovela na vlast. Breht je uzimao druga vremena i druge ljude da bi govorio o ljudima iz svog vremena. Ali bi se recimo priča o ovovremenim internacionalno raseljenim ljudima i emigrantima mogla ispričati na osnovu intervjua sa nekima od njih. Hoću da kažem da je postupak formalne obrade materijala, tj. njegove stilizacije, pitanje rediteljskog izbora, već prema tome na koji će se način temi uspešnije umetnički pristupiti.
Radnim naslovom predstave sugerisano je i poreklo imena grada, a i jedan od likova u komadu takođe se zove Zrenjanin, da li se na taj način simbolički naznačava moralni uzor koji treba slediti i da li se anticipacijom jedne takve, pozitivne kulture sećanja podsećamo na slobodarske tradicije, koje, u kontekstu teme kojom se u predstavi bavite, treba da obuhvate i značenja odbrane ljudskog dostojanstva?
- Za mene je to, pre svega, podsećanje na ljude koji su krvarili za ovu zemlju. I kada se iz perspektive ovog vremena, u kome su skoro sve fabrike uništene, čak i one koje su starije od jednog veka, kada zemlja nije više industrijska, setimo ljudi koji su stvarali sve to, koji su ginuli, onda se pitamo - gde smo to onda mi u odnosu na njih?! Kako treba da stojimo pred takvom, mogu slobodno reći slavnom, hrabrom i graditeljskom prošlošću?! Radnja ovog komada smeštena je u radničkom miljeu fabrike koja je devedesetih godina prošlog veka „prebačena” iz društvenog u državno vlasništvo, a zatim iz državnog u privatno, i danas se nalazi pred stečajem. Nju vode neki sumnjivi tipovi, sa polukriminalnim dosijeima, pa se pitamo kuda je otišlo, u čijim je rukama završilo to nasleđe u kome su, ako ne naši očevi, onda sigurno naši dedovi krvarili i davali svoje živote? Šta se desilo sa tim? Kako je moguće da se sve ovo desilo sa zemljom koja je „u krvi” nastala?
Da li se iz jedne takve kritičke perspektive prema temama sprege politike i kriminala, pljačkaške privatizacije i obespravljenosti radnika, zahvataju i neki drugi gorući problemi u našem društvu? Da li je atmosfera straha, sebičnosti i beznađa dovela ljude u situaciju da ne osećaju elementarnu solidarnost i empatiju, kao ni ljudski identitet u nekome ko je drugačiji?
- U brizi za zemlju, za „zdravlje” nacije, pronalazim nešto veoma uvredljivo, a to je da smo dopustili da sve propadne, da tolika sredstva budu iznešena iz zemlje, da se ugasi privreda, a ne možemo da dopustimo „seksualnu slobodu”. Molim vas, pa kod nas je vrhunac tolerancije da neko kaže da nema ništa protiv homoseksualaca, ali samo da ga ne diraju! Stvar je u tome šta je to što nas boli, čemu se protivimo, a čemu se, pak, ne protivimo! Kojim se sve pošastima nismo protivili dve, tri decenije, a tzv. prohtevima slobodne ljubavi se protivimo! Mislim da je jedan takav kritički stav nezaobilazan, štaviše, on se mora naglasiti u tretmanu tema ksenofobije i transfobije. Jer, sve vreme obrade prikupljenog materijala i rada na predstavi, prisutno je upravo pitanje - šta nam se to dogodilo? Evo, upravo sam juče čuo za neku firmu u kojoj je radno vreme do 17h, a u 10 minuta do 20h niko još nije napustio radno mesto! A onda radnica kaže: joj, boli me stomak! Na šta će još šef reći: naravno, i treba da odete ako vas boli stomak! Dakle, tri sata je prošlo od kraja radnog vremena, a niko nema hrabrosti da ustane od posla jer će dobiti otkaz! Mislim da je došlo neko vreme kada Marks opet postaje popularan i da neke ponižene i survane u blato vrednosti u proteklim decenijama treba revalorizovati. Razmislite, mi opet idemo ka tome da neki poslodavac za koru hleba može da nam radi šta god hoće, ali bukvalno šta god hoće, i da su ljudi u situaciji da moraju da trpe to bacanje kore hleba jer drugu koru hleba nemaju! I taj neki privrednik ili privatnik u stanju je da vas natera da radite i po 12 sati, i da vam još za to ne da platu, zbog čega sigurno neće biti sankcionisan jer svi aktuelni zakoni njima nekako idu na ruku. Tako da kada pominjemo Žarka Zrenjanina i neke tekovine prethodnog vremena, socijalizma, na primer, ne možemo a da se ne zapitamo - gde su te vrednosti? Pa, mi smo ih svukli u blato i počeli da im se rugamo! A onda je, opet, tu i veliki kapital koji nameće nove vidove eksploatacije počivajući upravo na ljudskoj poniznosti. Da, mislim da je tema udruživanje radnika zarad borbe za svoja, radnička prava dominantna tema u ovom komadu.
Već ste sarađivali sa zrenjaninskim glumcima radivši na predstavi Sluga dvaju gospodara, da li ste na osnovu tog iskustva zadovoljni napravljenom podelom, ali i možda u nekoj vrsti stvaralačke neizvesnosti da li će njihova igra odgovoriti potrebama ove, ipak specifične vrste teatra
- Da, u ovoj podeli od 7 glumaca, već sam imao to zadovoljstvo da radim sa Jovanom Toračkim i Sanjom Radišić, koju poznajem još kao kolega sa fakulteta, na predstavi Sluga dvaju gospodara, koja je zapravo bila koprodukcija SNP, NP „Toša Jovanović” i Budva grad teatra. Dejanu Karlečiku, Stefanu Juaninu i Milanu Kolaku bio sam asistent na Akademiji i znam ih od njihovog prijemnog do diplomskog ispita, i veoma se radujem što su pronašli svoje mesto u pozorištu i da dobro i predano rade. Zapravo, jedina su mi „nepoznanica” Edit Tot Miškeljin i Miljan Vuković. Ali bih ovom prilikom želeo da istaknem to da ja ipak više volim da radim u jednom ansamblu nego u nekoj koprodukciji gde se ljudi slabije ili uopšte ne znaju, više volim da nekako uđem, da uplivam u neki ansambl, i to mi je iskustvo uvek šok za organizam! Jer, treba se privići, pogotovu u početku koji obično traje desetak dana, a onda se pojavi ta radost probe, stvaranja i susreta sa glumcima kada se sve to nekako „ispegla”. Ali, ipak, na svaku probu idem nekako sa mukom i izmišljam razloge za njeno odlaganje, a završim je presrećan i ne mogu da dočekam sledeću! Tako je i sa svakim novim poslom, ako se uđe punom nogom, te je stoga ceo taj stvaralački proces čudo - neki ljudi okupljeni oko nekakvog materijala, koji je pre dve godine predstavljao samo ideju uprave zrenjaninskog pozorišta da se na pozorišni način ispriča priča o Zrenjaninu i problemu njegovih fabrika, a onda je ta ideja prešla kod mene, pa je od mene otišla Igoru Štiksu kada nastaje nekakav komad koji se od Igora vraća ponovo meni, a od mene, zatim, biva predat glumcima. Vi, zapravo, vidite kako se duh ideje pretvara u nešto materijalno, vidite kako početna ideja-reč ima snagu da postane nešto. I sad smo već na pozornici na kome su neki šank, neka lopta, mapa nekog mizanscena. To je upravo ono čudo stvaranja ni iz čega.
Intervju: Igor Štiks
POBUNA ILI ŠTA ZNAČI BITI U BORBI
- Ovde je ključan pojam transgresije (prestupa, prekoračenja), koji sa sobom donosi pobuna. Ali ono što je značajno u kontekstu ove dramske priče jeste da nema kraja toj pobuni, da se ne možemo vratiti na ishodišne pozicije! Jer postoji tačka, i na ličnom i na kolektivnom planu, posle koje, ukoliko je se pređe, nema više povratka - kaže Igor Štiks, autor komada Zrenjanin (režija: Boris Liješević) koji je svoje premijerno izvođenje imao 25. maja na Drami Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” iz Zrenjanina
Ivan Trifunjagić
Kako se došlo do ideje da se radi ovakva predstava?
- Do ideje je došlo za vreme razgovora na Filozofskom teatru u Narodnom pozorištu u Beogradu između Tarika Alija i Srećka Horvata, kada mi je Boris rekao da je pozvan u Zrenjanin da napravi predstavu. Ona tada još nije imala definiranu temu, pa me je Boris pitao šta mislim o tome s obzirom na to da sam pratio radničke borbe na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Počeli smo razgovarati i razmišljati koji bi bio pravi pristup takvoj temi danas, ali i kako se o temi radničke borbe generalno može govoriti teatarskim jezikom. Iz tih razgovora sam razvio priču ove predstave, a trenutak u kome se taj komad „otvorio” bio je kada se ime Zrenjanin nametnulo kao ime lika u samoj predstavi, a ne nužno kao ime samog grada. Postalo nam je svima jasno da će naš komad biti inspiriran recentnom istorijom grada Zrenjanina. Međutim, prikazati samo određene socijalne borbe nije dovoljno, jer su ljudi koji ih vode ljudi od krvi i mesa, sa svojim kompleksnim životima, na čije ponašanje utiče prošlost, porodična situacija, osećaj nepravde, ali i ljubav. Komad Zrenjanin priča je o transformaciji do koje nas dovodi pobuna protiv okolnosti u kojima živimo, ali je to i priča o nadilaženju vlastitih granica, kako emocionalnih i intelektualnih, tako i političkih, a, u ovom slučaju, i seksualnih.
Da li je na taj način bilo olakšano iznalaženje simbola/lika kojim bi se uspostavio kontinuitet od „slavne” prošlosti do aktuelnih događanja u gradu?
- Ime lika nužno asocira na grad, a ime grada na Žarka Zrenjanina, heroja iz Drugog svetskog rata po kome je grad i dobio ime. Ali istodobno ovo nije predstava o gradu Zrenjaninu, niti o Žarku Zrenjaninu, već o tome da se jedna „zaboravljena” istorija, time što je gurnuta na margine, zapravo želi ukloniti iz javnosti. Kao da se već samim tim što se jedan od likova zove Zrenjanin evocira određena prošlost koja je bezmalo izbrisana iz imena mnogih ulica, dakle iz memorije stanovnika, ali koja se, što još strašnije, briše i iz memorije radnika, time što oni svoje heroje više ne nalaze među onima koji su se borili za njihova prava.
Kakav je Vaš stav po pitanju revizije imena gradova, delova gradova, ulica i mesta?
- Čuo sam da postoji ideja da se promeni ime gradu Zrenjaninu. Mimo skandaloznosti jedne takve ideje i istorijskog revizionizma koji se posvuda širi, radi se o nečemu što vidim kao poslednji ekser u kovčegu ovog grada. Ne samo da vam oduzimaju sredstva za život, nego vam brišu i ime grada u kojem ste se rodili, u kojem ste odrastali, ime koje očito smeta jer podseća na drugačiju prošlost. A ono što podseća na drugačiju prošlost, ukazuje da možemo razmišljati i o drugačijoj budućnosti, i stoga se meni čini da se upravo to želi zabraniti.
Kojim ste se istorijskim izvorima služili i sa kime ste razgovarali pri pisanju komada?
- Ono što prikazujemo u komadu Zrenjanin jeste nešto što biste našli u velikom broju postjugoslovenskih i postsocijalističkih gradova. Ovaj komad će putovati i na jednak način biti prepoznavan u Šibeniku, Tuzli, Kutini, Mostaru ili Štipu. Scenariji su varirali, ali je konačni ishod bio isti - društvena svojina je prvo pretvarana u državno vlasništvo, a zatim je uz pomoć onih koji su upravljali državom prebacivana u privatno vlasništvo. Privatni je kapital iz toga nastojao isisati što veći profit, ali često gaseći fabrike i ukidajući radna mesta, rasprodajući pogone ili zemljište. Kada naši junaci viču „fabrike radnicima”, oni se suočavaju ne sa situacijom zauzimanja fabrika koje bi i dalje mogle da proizvode, niti sa mogućnošću da ih vrate onim radnicima koji su ih stvorili, nego sa situacijom da dobrog dela te industrije više nema, tj. da je u potpunosti izbrisana sa lica zemlje. Mi se doista nalazimo u strašnom istorijskom trenutku u kojem ne znamo kako voditi borbu, jer bi ona podrazumevala da u potpunosti redefiniramo društvo i privredne osnove na kojima ono počiva. Ovaj komad govori o nužnosti pobune, ali istodobno i o nesigurnosti koju svi osećamo s obzirom na pitanje - šta je to za šta se borimo? Još nam nije postalo ni sasvim jasno protiv čega se moramo boriti, a kamoli kako da jasno definiramo ciljeve te borbe.
Da li u tom smislu možemo govoriti o postojanju neprozirne tranzicione matrice, pa čak i da je komad Zrenjanin neka vrsta studije slučaja u kojoj se konkretizuje opšti obrazac?
- Ovaj komad zapravo je kompozitni slučaj koji nam govori univerzalnu priču, a ta se priča tiče toga šta znači biti u borbi. Naime, komad prikazuje kako pobuna na dramatičan način kreće od spoznaje tragičnih okolnosti vlastitog života. Ovde je ključan pojam transgresije (prestupa, prekoračenja), koji sa sobom donosi pobuna. Ali ono što je značajno u kontekstu ove dramske priče jeste da nema kraja toj pobuni, da se ne možemo vratiti na ishodišne pozicije! Jer postoji tačka, i na ličnom i na kolektivnom planu, posle koje, ukoliko je se pređe, nema više povratka..
Budući da govorimo o pobuni koja je univerzalnog karaktera, kako se ona ispoljava u drugim segmentima društvenog života koje komad aktuelizuje?
- Pravi skandal nije homoseksualnost ili transseksualnost, već je pravi skandal da vi u društvu u kome ste eksploatisani vidite transseksualnost ili homoseksualnost kao skandal! Dakle, ova drama upravo prikazuje koliko su i same fobije kontrolirane - fobija od drugoga, fobija od drugačijeg, bilo da je taj neko drugačiji etnički, kulturološki, rasno, rodno ili seksualno, da je drugačiji stoga što drugačije vidi svet ili drugačije u njemu zamišlja svoju budućnost. Sve su te fobije izrazito rasprostranjene ne bi li nas odvojile od suštinskog pitanja - kakav mi to život, zapravo, živimo danas? I kao što komad pokazuje, jedino što u okolnostima ropstva preostaje jeste sloboda izbora, ličnog izbora koji je onda nužno i politički i društveni, ali upravo sa svešću da takvi izbori nose i posledice.
Nakon odgledane premijere, u čemu pronalazite Borisov doprinos u oživljavanju ideja i koncepata koje zastupate u komadu?
- Da ne postoji jasna umetnička intervencija, onda bi ovo bila propaganda, a kao takva sasvim sigurno ne bi bila dobra umetnost i govorila bi nam neke stvari koje su nam odavno poznate. Umetnost daje drugačiji ugao gledanja na uobičajene stvari i upravo način na koji ćemo ispripovedati priču otkriće nam mnogo štošta o onome što smo mislili da znamo. Boris Liješević je jedan od vodećih teatarskih mislilaca, a ne samo praktičara. Ovo je već treća predstava koju radim sa Borisom Liješevićem, on je režirao dramatizaciju mog romana Elijahova stolica, kao i moj komad Brašno u venama, i on je neko s kim već godinama razgovaram o ovim pitanjima u jednom intenzivnom procesu razmene ideja, ali i ideja s obzirom na medij u kome ih predstavljamo, bilo da se radi o romanu ili teatru, ili, pak, aktivističkom planu. Dakle, lako je složiti se oko nekih osnovnih stvari i uskladiti stavove, ali kako to prikazati da bi se proizveo efekat koji će delovati na nas koji stvaramo predstavu, na glumce, a onda posledično i na publiku - je otvoreno umetničko, ali i političko pitanje.
zadovoljstvo nam je da Vas obavestimo da je prema odluci Skupšine Grada Zrenjanina, na 7. sednici održanoj 31. marta 2021, zrenjaninsko Narodno pozorište "Toša Jovanović" dobilo novog direktora (v.d.) - Dejana Karlečika.
Našem novom direktoru i kolegi želimo mnogo sreće i mudrosti u budućem rukovođenju, sa nadama da će i sa nama zaposlenima biti uspešan kao što je voljen kao glumac i cenjen kao predavač na novosadskoj Akademiji umetnosti.
Zaposleni u NP "Toša Jovanović"
1. 4. 2021.
27. 3 2021.
Poruka za Svetski dan pozorišta 2021.
"Ovo je bilo veoma teško vreme za žive nastupe i mnogi umetnici, tehničari i zanatlije, muškarci i žene mučili su se i borili u profesiji koja je već prepuna nesigurnosti. Možda ih je baš ta, uvek prisutna nesigurnost učinila sposobnijima da visprenošću i hrabrošću prežive ovu pandemiju. Nihova mašta se već pretočila u inventivne, zabavne i potresne načine komunikacije, naravno velikim delom zahvaljujući internetu...
Prelepa pozorišna kultura živeće sve dok nas bude ovde. Kreativni poriv pisaca, dizajnera, plesača, pevača, glumaca, muzičara, reditelja, nikada neće biti ugušen i u vrlo bliskoj budućnosti ponovo će procvetati novom energijom i novim razumevanjem sveta koji svi delimo. Jedva čekam!"
Helen Miren Ujedinjeno Kraljevstvo
Pozorišna, filmska i televizijska glumica Međunarodni pozorišni institut (ITI)
Svetska organizacija za scenske umetnosti
11. 3. 2021.
Gradonačelnik sa saradnicima obišao Narodno pozorište “Toša Jovanović” - završeni radovi na rekonstrukciji krova
Gradonačelnik Zrenjanina Simo Salapura, zajedno sa zamenikom Sašom Santovcem i članom Gradskog veća Slavišom Vlačićem, obišao je danas Narodno pozorište “Toša Jovanović” gde će, ukoliko to epidemiološke mere dozvole, predstave ponovo biti igrane u Velikoj sali.
Povod današnje posete jeste završetak radova na rekonstrukciji krova na zgradi pozorišta, o čemu su i razgovarali sa direktorom Ivanom Francuskim i glumcem Dejanom Karlečikom.
Rekonstrukcija se obavlja zahvaljujući sredstvima koji je obezbeđen krajem 2019. godine kada je u Ministarstvu kulture i informisanja potpisan ugovor o sufinansiranju projekta popravke krova i tavanice zgrade pozorišta, a na osnovu kog je to ministarstvo izdvojilo 4 miliona dinara, uz učešće Grada Zrenjanina u iznosu od još oko 2 miliona dinara.
Kada je Grad uputio zahtev za sufinansiranje projekta Sektoru za kulturno nasleđe Ministarstva kulture u obrazloženju je navedeno da je na zgradi pozorišta, zbog dotrajalosti krova, došlo do prokišnjavanja krovne konstrukcije na više mesta, kao i da je naročito loše stanje na zgradi pomoćnog objekta koji se nalazi iza bine pozorišta i s istim predstavlja jedinstvenu celinu.
Kako se danas moglo čuti, sanacija je zahtevala obimne radove na krovnoj konstrukciji i svim njenim delovima, zamenu dotrajalih greda, krovnog pokrivača i oluka, popravku tavanice i oštećenja na unutrašnjim i spoljašnjim zidovima, nastala usled prokišnjavanja.
Direktor Francuski upoznao je gradonačelnika i njegove saradnike o planovima koje bi trebalo realizovati, a koji se tiču infrastrukturnih radova, pre svega sanacije dela spoljnih zidova, rešavanja problema grejanja i klimatizacije velike sale.
Ukazao je i na dotrajalost opreme, kao i na potrebu da se renoviraju sedišta i lože u najstarijoj pozorišnoj sali u Srbiji.
Gradonačelnik je istakao da grad prepoznaje veliki značaj ove ustanove kulture i podsetio da je budžetom za ovu godinu Grad Zrenjanin opredelio nešto više od 372 miliona dinara za kulturu što je 8,5 odsto od ukupnog budžeta, a da je za rad Narodnog pozorišta “Toša Jovanović” planirano više od 105 miliona dinara.
Rekao je i da će, koliko to bude u mogućnosti, učestvovati u realizaciji pomenutih planova te ustanove, a da je jedan od mogućih načina za pribavljanje sredstava apliciranje na konkurse Pokrajine u Republike.
Tokom današnje posete rečeno je i da se glumci vraćaju na dramsku scenu - u petak će od 19. časova odigrati predstavu “Komandant Sajler”, dok je na repoertoaru u subotu, takođe od 19 časova, “Don Žuan”, ali da to pre svega zavisi od aktuelne epidemiološke situacije.
Inače, krajem oktobra prošle godine zbog obrušavanja dela plafona u glumačkom salonu zrenjaninskog Narodnog pozorišta “Toša Jovanović”građevinska inspekcija naložila je zabranu korišćenja te prostorije kao i dela bine. Do obrušavanja plafona došlo je zbog dotrajalosti krova na zgradi pozorišta.
23. 10. 2020.
NARODNOM POZORIŠTU „TOŠA JOVANOVIĆ” IZ ZRENJANINA, UZ VELIKE IZRAZE ZAHVALNOSTI NA PRUŽENOJ POMOĆI I PODRŠCI
CRVENI KRST ZRENJANIN
Povodom 140 godina postojanja Crvenog krsta Zrenjanin, u NP "Toša Jovanović" promovisana je 22. oktobra monografija
„Tradicija humanosti – 140 godina Crvenog krsta Zrenjanin” (autori: Filip Krčmar, Aleksandra Tanasijević, Vesna Karavida).
Tim povodom, u foajeu zrenjaninskog Pozorišta postavljena je izložba na kojoj je prikazan deo fotografija iz monografije.
15. 6. 2020.
POZORIŠNE PREDSTAVE U ATRIJUMU MUZEJA NA RADOST MLAĐIM I STARIJIM ZRENJANINCIMA (LETO U GRADU)
Poštovani ljubitelji pozorišta, pozivamo Vas u atrijum Narodnog muzeja Zrenjanin u kome će se u dva poslednja vikenda juna igrati 4 predstave zrenjaninskog Pozorišta. Svi koji nam se pridruže u publici imaće priliku da u okviru programa LETO U GRADU pogledaju dve lutkarske i dve dramske predstave iz repertoara NP „Toša Jovanović”, ali ovog puta izvan matičnih pozorišnih sala za koje su pravljene, na letnjoj sceni podignutoj u novom ambijentu. Budući da igranje pozorišnih predstava u Zrenjaninu ima tradiciju dužu od dva veka, kako u pozorišnoj zgradi iz 1839. godine tako i na svim onim mestima grada na Begeju koja su bila prigodna za to da putujuće pozorišne družine razviju svoje kulise, radujemo se predstojećim igranjima u susret letu i sa optimizmom upiremo poglede u budućnost kako bismo nastavili tradicije koju malo koji grad baštini.
Ulaz (glavni ulaz Muzeja) je SLOBODAN, a broj sedišta u gledalištu ograničen, te stoga sve zainteresovane želimo da pozovemo da dođu na vreme i da zauzmu svoja mesta.
(u slučaju kiše, igranja će biti odložena)
6. 4. 2020.
RADNA ATMOSFERA UPRKOS PRAZNOM GLEDALIŠTU
Deleći sudbinu svih pozorišta u Srbiji, ali i onih širom Evrope, zrenjaninsko Narodno pozorište „Toša Jovanović” moralo je do daljeg da obustavi sva igranja na obe svoje scene. Prvo vanredno stanje, a zatim i vanredna situacija svojim su ograničenjima prema društvenoj stvarnosti nametnuli nova pravila ponašanja u institucijama kulture, a njihove zaposlene naterali da se prilagode i da na nov način osmisle svoju delatnost, pridržavajući se svih propisanih mera. Iako hronično ograničeni u novčanim sredstvima da svoju pozorišnu produkciju održe i prošire koliko je to u datim okvirima moguće, ipak su bili svesni da se jedino oslanjanjem na sebe i na svoju kreativnost može prevazići ovaj težak period i to tako što će iz njega da izađu sa nečim lepim pred svoju publiku kada se za to steknu povoljne okolnosti: zrenjaninski glumci, tehnika i uprava rešili su da urade ono u čemu su najbolji - da prave predstave.
Prema rečima Tatjane Paskaš, rukovoditeljke Lutkarske scene NP „Toša Jovanović”, zrenjaninski lutkari započeće rad na novoj predstavi u ponedeljak, 18. maja. Komad pod nazivom „Ježeva kućica”, autora Branka Ćopića, režiraće Lilijana Ivanović, dok je za dramatizaciju bio zadužen Predrag Bjelošević. Muzika je poverena Danilu Mihnjeviću, a kostim i lutke će kreirati Blagovesta Vasileva. U predstavi igraju: Tanja Barać, Snežana Popov, Olgica Trbojević Kostić, Andrija Poša i Kristian Kardoš.
Premijera je predviđena za drugu polovinu juna, ali će predstava svoj puni pozorišni život započeti tek na jesen, kada se predviđa normalizacija rada pozorišta u Srbiji.
Kada je u pitanju Dramska scena zrenjaninskog Pozorišta, zbog novonastale situacije napravljeni su novi planovi. Naime, rad na novoj predstavi, ovog puta sa potpuno ženskom podelom, pod nazivom „8 žena” u režiji Tare Manić praktično je već bio dogovoren za sredinu marta, a posle uspešno izvedene audicije koja je raspisana samo za ovu priliku izabrane su i dve glumice (Milena Božić i Isidora Vlček) koje će prvi put zaigrati pred zrenjaninskom pozorišnom publikom. Međutim, za dugo očekivano glumačko osveženje i pozorišni impuls koji zrenjaniniska kulturna scena odavno priželjkuje, ljubitelji pozorišne umetnosti moraće da se strpe još malo. Prema rečima Vere Đeković, rukovoditeljke, i Stefana Juanina, glumca i umetničkog savetnika Dramske scene, inicijalni sastanak glumaca i umetničke ekipe koja će raditi na predstavi predviđen je za 21. maj, kada će se napraviti radni raspored proba do premijernog izvođenja komada za dan NP „Toša Jovanović” - 15. oktobra. A to nas zapravo upućuje na zaključak da će zrenjaninski pozorišni ljudi ovaj nepovoljni period, kada je u pitanju izvođenje predstava pred svojom publikom, iskoristiti za pripremu novih predstava i na taj način, prevazilazeći organizacione poteškoće u nametnutim im uslovima, uspeti da održe radnu atmosferu u svojoj kući.
Letnji period predviđen je i za rekonstrukciju krova zgrade zrenjaninskog Pozorišta. Na osnovu zahteva Grada Zrenjanina, Ministarstvo kulture i informisanja odobrilo je 4 miliona dinara za ovu preko potrebnu investiciju koja će sprečiti dalje propadanje najstarijeg pozorišnog zdanja u Srbiji. Prema rečima Ivana Francuskog, direktora Pozorišta, Grad Zrenjanin je dobio sredstva i radove na rekonstrukciji krova stavio u svoje operativne planove, a sledeće nedelje će raspisati i javnu nabavku za izbor izvođača radova. Ovom će se investicijom na temeljan način rešiti dugogodišnji problem Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”, a njegovim će se zaposlenima omogućiti kvalitetniji radni uslovi.
Ivan Trifunjagić
26. 3. 2020.
OTIŠAO STANKO, OGRNUT MELANHOLIJOM
STANKO Ž. ŠAJTINAC (1952–2020)
U sredu, 25. marta, posle kraće i teške bolesti, usred grada zarobljenog virusom korone, pre-minuo pisac, publicista, teatarski poslenik Stanko Šajtinac. Bio je čestit čovek, osvešćeni građanin odan kulturi kao stvaralac, analitičar i posvećeni korisnik. Objavljivao je relativno sporo jer je promišljao dovoljno dugo da bi sve što dospe u javni prostor bilo autentično, kvalitetno i čitalački izazovno. Bio je složena ličnost, eruditno obrazovann, izuzetno upućen u svetsku i našu književnost. Stanko je bio miran čovek, specifičnog smisla za humor, osoba lišena potrebe da dominira. Čovek koji iz senke u svemu dobrom učestvuje.
Sticajem raznih okolnosti, ali ne slučajno, svoju poslednju knjigu je imenovao kao DNEVNIK MELANHOLIJE, čime je zapravo definisao i obelodanio svoj literarni ali i ljudski pogled na život i svet, naravno i kao umetniči kredo. Do koga je došao, pre svega, životnim iskustvom. Zato je naš Stanko iz ovog sveta i veka, iz grada, Vojvodine i Srbije, pod opsadom zla, otišao ogrnut melanholijom. Koja boli ali i uzdiže.
Stanko Šajtinac je rođen u Zrenjaninu 1952. Diplomirao je svetsku književnost na Filološkom fakultetu beogradskog Univerziteta. Prozu, eseje, pozorišnu i likovnu kritiku, objavljuje od 1970. godine. Član je Društva književnika Vojvodine. Prevođen je na mađarski i slovački jezik. Iz bibliografije: „Orosinska dedovina” (pripovetka, sa grupom autora u zborniku Panorama mladih stvaralaca - Ulaznica, Zrenjanin, 1973); „Juvenilna ekspozicija” (drama, Pozorište mladih „Dramska radionica centar“, Zrenjanin, 1993); „Rečnik zavičajne fantastike” (eseji, „Prometej“, Novi Sad, 1998; izborom iz knjige zastupljen je u Antologiji srpskog mikro-eseja XX veka, autora Zorana Bognara), „Prokimenski putopisi” (roman, „Službeni glasnik“, Beograd, 2013), „Dnevnik melanholije” (pripovetke, GNB „Žarko Zrernjanin“, Zrenjanin, 2018). Objavio je knjigu iz teatrologije, „Narodno pozorište Toša Jovanović - Zrenjanin, 1946-200” (monografija, 2006) i publicistike: „Vek organizovane brige o starim licima” (2002).
Prošle godine (2019) Stanko je u izdanju GNB „Žarko Zrenjanin” objavio knjigu proze „Dnevnik melanholije“. Podsećam vas šta sam to prilikom napisao. Neka to bude podsetnik da knjigu svakako pročitate. Stanko to zaslužuje, ljudski i umetnički.
Zoran Slavić
20. 3. 2020.
Poruka predsednice Svetske mreže pozorišta za decu i mlade ASSITEJ International Ivet Hardi
Šta jednom detetu znači da stupi u kreativni susret, da bude pozvano u novo iskustvo umetnosti? Zašto je to toliko važno za svako dete?
Nedavno sam imala privilegiju da slušam kako Jo-Jo Ma, veliki čelista, govori i svira, a on je pomenuo nešto što naziva Kulturnim gostoprimstvom. On to doživljava kao kapacitet (a svakako i obavezu) umetnosti da prigrli ono što je novo, inovativno i neuobičajeno, ono što se marginalizuje, ne čuje i ignoriše... Po njegovom mišljenju, naš je zadatak kao umetnika da budemo gostoprimljivi prema ovim glasovima, formama i tehnikama, te da dopustimo da se u tom procesu i sami promenimo.
To me je podsetilo na to šta znači biti domaćin i šta znači biti gost. A jedan od najvažnijih elemenata obe strane jeste kvalitet slušanja, spremnosti da se iskorači iz onog što je poznato i udobno i da se prihvati i slavi različitost.
Veliki domaćin jeste onaj koji čini da se svi osete kao kod kuće, bez obzira odakle dolaze ili kakva su im iskustva. To je onaj ko zanemari svoj ego iz nepatvorenog zanimanja za osobu koja je došla u posetu. To je onaj koji svima hoće da pruži najbolje moguće iskustvo. Veliki gost je onaj ko susretu prilazi s bezgraničnom radoznalošću, željom da uči o drugom, bez straha da proba nešto novo.
U ovom prostoru uzajamne receptivnosti nalazimo povezanost, nalazimo iznenađenje i nalazimo duboke pouke. Iz ovih susreta izlazimo promenjeni. Dodirnuli smo, u sebi i u drugima, ono što nas čini ljudskim bićima...
To je taj dragoceni trenutak koji nam umetnost pruža. Kao pozorišni umetnici moramo da nađemo načine da darežljivog duha pozovemo decu i mlade ljude da u ove susrete uđu, s željom da slušamo publiku onoliko koliko i mi želimo da ona sluša nas.
A kad se to dogodi, osećamo da povezanost počinje da raste... nalazimo zajedničko tle, vidimo veću sliku, doživimo bleskove uvida i osetimo nalet zajedničkog osećanja koje nazivamo empatijom. Imamo osećaj da smo važni, da su drugi važni, da je ono što zajedno istražujemo važno.
U ovom dobu kad je sve više ljudi odbačeno, vraćeno s granica i aerodroma, odbijeno zato što potiču iz drugačije klase, etniciteta, jezika ili religije, umetnik je onaj koji ima kapacitet da pruži osećaj pripadanja, osećaj povezanosti.
A to je svakom detetu potrebno.
Ivet Hardi je predsednica Svetske mreže pozorišta za decu i mlade ASSITEJ International od 2011. godine.
*sa engleskog prevela Marija Stojanović
12. 3. 2020.
ISIDORA VLČEK I
MILENA BOŽIĆ
Nova lica u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović” pobednice audicije za predstavu OSAM ŽENA u režiji Tare Manić
18. 2. 2020.
Povodom Svetskog dana turističkih vodiča pozivamo vas na svečano otvaranje izložbe fotografija, posvećenu 65. godina srpsko - indonežanskog prijateljstva, i putopisno veče svetskog putnika i turističkog vodiča, Viktora Lazića "Knjigoljubac i otac moderne Indonezije - Muhamed Hata"
sreda 19. 2. - 18h
foaje NP "Toša Jovanović"
17. 1. 2020.
Ivan Đorđević u ulozi
„Don Žuana“ konačno pred zrenjaninskom publikom
https://ilovezrenjanin.com/kultura/ivan-djordjevic-ponovo-pred-zrenjaninskom-publikom-u-ulozi-don-zuana/?fbclid=IwAR2UI6vqnH1s7euccVWF17Btal87DB2I370C65V31bYfe7kUjf4JLRF0CZg
#mojeZRpozoriste
27. 12. 2019.
JOŠ JEDNO PRIZNANJE ZA USPEŠAN RAD
Ovu godinu završavamo sa još jednim priznanjem za posvećeni rad na korist naše kulture "Kulturni obrazac" od Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.
26. 12. 2019.
IN MEMORIAM
ALEKSANDAR BOGDANOVIĆ – NAŠ SALE
(1974‒2019)
Otišao je veliki glumac i čovek. Napustila nas je sila koja je u životu i sa scene pomerala sve oko sebe.
Uvek između glume i sporta, između dva pozorišta, verovali smo i nadali se da će u ovoj poslednjoj borbi opet dobro izabrati, da će to biti život. Deluje neverovatno da je nešto uspelo da pobedi Saleta.
Izgubili smo svi, njegove kolege iz Zrenjanina našeg Saleta, vi iz Hrvatske Acu, reditelji su izgubili velikog glumca, publika ostaje uskraćena za neponovljivo scensko iskustvo koje je samo Sale umeo da im pruži, a scena je ostala prazna.
Sale je jednako bio upadljiv i ubedljiv i u životu i sa scene. Od prve uloge 1997. godine na sceni zrenjaninskog Pozorišta u „Dragoj Jeleni Sergejevnoj”, gde je igrao sa svojim klasićima Natašom Ilin, Jugoslavom Krajnovim i Ljubišom Milišićem, najavio je ozbiljan glumački potencijal. Sledila je uloga Hemona u „Antigoni” kojom je potvrdio da je u našem Pozorištu nastupila era novih glumaca. Zatim u istoj sezoni igra u „Spasenima”, a onda sledi uloga u Molijerovim „Skapenovim spletkama” zbog koje su ga obožavateljke pratile po ulicama Zrenjanina. Odličan je bio u predstavama „Prijateljstvo, zanat najstariji” i „Bogojavljenska noć”.
Ogromne energije, nemirnog duha, radoznao, željan novih iskustava nije bio sasvim zadovoljan svime što je postigao u zrenjaninskom Teatru. Nije želeo mir, stabilnost, nešto ga je guralo dalje, pa je tako prvi put od odlaska na Akademiju umetnosti napustio glumu i posvetio se svojoj staroj ljubavi – tenisu.
Ali, glumac kakav je naš Sale bio ne može dugo bez pozorišta. I vratio nam se. Trijumfalno i glasno kao i kada je došao prvi put. Drugi put je glumio u zrenjaninskom Pozorištu od 2007. do 2010. godine. Tada je ostvario jednu od najzapaženijih uloga, ulogu Čičikova u Gogoljevim „Mrtvim dušama“. Za Čičikova je dobio nagradu za najbolju mušku ulogu na 59. Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine. Pored „Mrtvih duša” igrao je i u predstavama „Kron”, „Čudo u Šarganu”…
Dragi naš Sale,
nije nam bilo važno u kom pozorištu igraš jer smo znali da je pozorišna publika, ma gde te gledala, uživala, jer si činio svaku ulogu, svaku predstavu, samo pozorište, boljim i većim. Pripadao si pozorištu svim svojim bićem, bar smo tako osećali, i večno ćemo žaliti što si nam uskraćen. Žalimo jer te teatar ostaje željan.
Zauvek ćemo te pamtiti i nositi u srcima.
Tvoje kolege iz Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”
28. 10. 2019.
Lutkarska scena Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ je u subotu, 26. oktobra započela probe nove lutkarske predstave „Pepeljuga“ u režiji Helge Lazar.
Predstava će biti igrana i na srpskom i na mađarskom jeziku.
Pepeljuga“ je jedna od najpoznatijih i najčešće igranih bajki. Svako dete poznaje priču o siročetu zlostavljnom od strane maćehe, ali na kraju ipak uspeva da izađe iz te grozne situacije i osvoji srce princa.
Svako može da se oseća kao Pepeljuga, bilo da je muško ili ženskom zaljubljen ili će se tek zaljubiti. Pepeljugina priča je priča o očekivanjima, vaspitanju, ljubavi i o suverenom biću.
Šta je ono što dete očekuje od osobe koja ga othranjuje i šta mu je potrebno, a šta pak vaspitač/roditelj želi da stvori od deteta za koje je odgovoran. Cilj predstave „Pepeljuga” je preispitivanje pravednosti strogog vaspitanja i koliko ono, pre svega emotivno povređuje dete. Sa druge strane fokus je na opstanku vedrog duha i optimizma kod deteta koje odrasta u strogoj i hladnoj porodici. Kako takvo dete uspeva da ostane slobodnog duha, vedro, kreativno i optimistično…
Autorska ekipa:
Dramaturg : Šara Gabor
Tekst: Dora Gimeši
Muzika: Bernadet Tar
Koreograf: Domakoš Kovač
Vizuelni efekti: Haibo Ileš
Reditelj: Helga Lazar
22. 10. 2019.
Promocija novih monografskih izdanja o zrenjaninskom Pozorištu
ČETVRTAK, 24. OKTOBAR, U 19 ČASOVA, SCENA "TODOR MANOJLOVIĆ"
DRUGO, OBNOVLJENO I DOPUNJENO IZDANJE
MONOGRAFIJE NARODNOG POZORIŠTA
"TOŠA JOVANOVIĆ" (1946-2006)
AUTORA STANKA Ž. ŠAJTINCA I
NOVA MONOGRAFIJA
NARODNOG POZORIŠTA
"TOŠA JOVANOVIĆ" (2006-2019)
AUTORA DRAGANA RAJAČIĆA
U razgovoru učestvuju:
autori monografija Stanko Ž. Šajtinac i Dragan Rajačić
i pozorišni kritičari i novinari
Zoran Slavić i Ljiljana Bailović
OČEKUJEMO VAS!
16. 10. 2019.
GOSPODIN MOKINPOT PREMIJERNO U ZRENJANINSKOM POZORIŠTU
Dramska scena Narodnog pozorišta „Toša Jovanović" u petak, 18. oktobra, u 20 časova premijerno izvodi komad Petera Vajsa GOSPODIN MOKINPOT. To će biti prva premijera u novoj, sezoni 2019/2020. i svi sa uzbuđenjem iščekujemo šta nam je to ovog puta priredio reditelj Ljuboslav Majera sa svojim saradnicima i odabranim glumcima.
#mojeZRpozoriste
Prema rečima Gorana Ibrajtera, koji u autorskoj ekipi potpisuje dramaturgiju komada, Peter Vajs je o patnjama gospodina Mokinpota pisao u bitno drugačijim okolnostima od današnjih (šezdesetih godina 20. veka). Bipolarni svet, pretnja nuklearne kataklizme, socijalna nejednakost, samo su neki od činilaca miljea iz kog se rađa priča o patnji ovog malog čoveka. Mokinpot, iracionalnom igrom više sile, nepravično je utamničen, suočen sa gubitkom posla, raspadom braka, osuđen da se potuca, tražeći pravdu. Rečju, uskraćen je za sve ono što čoveka čini čovekom. Nemoć je njegovo dominantno stanje, nemoć da (se) bilo šta promeni.
Ibrajter smatra da su danas okolnosti možda drugačije – globalističke tendencije (u velikoj meri vođene interesima krupnog kapitala), navala virtuelnog, sajber sveta u naše živote, ekonomski disbalans, ali da sve navedeno ipak jeste plodno tle za surovo poigravanje životom i sudbinom malog čoveka. Strepnja da preko noći, bez vidljivog i razumljivog razloga, možemo ostati bez svega onog što čini osnov iole dostojanstvene egzistencije, nije manja sada nego pre pola veka.
To su sve razlozi koji ovaj Vajsov komad čine aktuelnim: Gospodin Mokinpot je tu, među nama, samo se treba malo bolje zagledati, u susednoj kancelariji, u komšiluku, u svakome od nas.
A šta iz svog, glumačkog ugla kaže Jovan Torački, koji se našao u ulozi gospodina Mokinpota, saznaćemo iz kraćeg razgovora:
S jedne strane tekst se temelji na filozofskoj raspravi, dok je s druge strane formalno uobličen u stihu, koliko je bilo teško igrati glavnu ulogu u postavci takvog komada?
- Bilo je lepo, ali i relativno teško. Najviše sam zahvalan reditelju Ljuboslavu Majeri jer nisam siguran koliko bih sam uspeo da se izborim sa stihom i pored iskustva i talenta. Stih je u isto vreme i težak i zahvalan, on je kao rebus, rima uslovljava, i kao da trasira put kojim se treba kretati, te stoga može biti hladna i jednolična, a to je onda dosadno i svakako nije pozorište.
Reditelj Majera je očigledno pronašao rešenje da doskoči ovom izazovu, a tu su i vaše kolege koje su se ovog puta našle u potpuno drugačijoj ulozi od vas?
- Jeste, moje drage kolege ovog puta igraju nešto što se ne viđa često na našoj sceni, i da ne otkrivam previše o predstavi, reći ću samo da je ovaj tekst promišljen i inventivan do mudrosti, te da je rediteljsko čitanje Ljuboslava Majere, po mom sudu, bilo dovoljno kreativno da se značenja teksta ostvare u punom obimu. Tačnije, radi se o višeslojnosti znakova koji se nude u ovom pozorišnom jeziku koji smo stvorili i siguran sam da će se za svakog naći ponešto interesantno.
Ko je gospodin Mokinpot i zašto treba pogledati ovu predstavu?
- Jednostavno rečeno, Mokinpot je gospodin koji smo svi mi, više ili manje. I sve te patnje, brige i želje njegove, zapravo su u nama. Gospodin Mikinpot je suočavajući se sa problemima doživeo izvesnu pročišćenost koja ga je skupo koštala... Ovo mi je četvrti put da radim sa Ljuboslavom Majerom. On je moj i reditelj ove pozorišne kuće, i svakako je jedan od reditelja sa kojim se najlakše i najlepše razumem. Mišljenja sam da okruženju ne postoji originalnija, avangardnija i promišljenija, ako hoćete pozorišnija i umetničkija predstava. To su samo neki razlozi zbog koji vredi pogledati ovu predstavu.
Jedan ste od dobitnika jubilarnog priznanja „Toša Jovanović", kada zrenjaninsko Pozorište obeležava 180 godina postojanja, koliko vam to znači?
- Znači mi jer je to nagrada moje kuće i zato što je to dokaz toga koliko sam ovde dugo i da nisam u pozorište zalutao. Pozorište i ja se dobro razumemo.
Pored Jovana Toračkog u predstavi igraju; Vurst – Mirko PANTELIĆ, Žena – Nataša ILIN, Čuvar, Dragi gospod Bog – Dragan ĐORĐEVIĆ, Službenik – Stefan JUANIN, Poslodavac – Jovica JAŠIN, Advokat – Milan KOČALOVIĆ, Lekar – Miljan VUKOVIĆ, 2 anđela – Nataša LUKOVIĆ/Sanja NIKIĆ, Jelena ŠNEBLIĆ ŽIVKOVIĆ, 2 medicinske sestre – Nataša LUKOVIĆ/Sanja NIKIĆ, Jelena ŠNEBLIĆ ŽIVKOVIĆ, 3 lika iz vlade – Zvonko GOJKOVIĆ, Stefan JUANIN, Milan KOČALOVIĆ. Inspicijent je Sanja NIKIĆ, a sufler Ivana TITIN.
Tekst sa nemačkog prevela je Marija ANČIĆ, dramaturg je Goran IBRAJTER, režiju, idejno rešenje scenografije i kostima potpisuje Ljuboslav MAJERA, realizaciju kostima i scenografije Blagovesta VASILEVA, asistent režije je Sanja NIKIĆ, autor muzike je Ana ALEKSIĆ ŠAJRER, a dizajn zvuka je uradio Stefan NIKOLIĆ.
Predstava GOSPODIN MOKINPOT imaće pretpremijeru u četvrtak, 17. oktobra, a premijeru u petak, 18. oktobra. Prva repriza zakazana je za subotu, 19. oktobar, u 20 časova.
OČEKUJEMO VAS!
Ivan Trifunjagić
16. 10. 2019.
JUBILEJ NARODNOG POZORIŠTA ,,TOŠA JOVANOVIĆ”
180 godina zgrade teatra
List Zrenjanin
Barokno pozorišno zdanje nastalo je 1839. godine na temeljima starog žitnog ambara. Kažu da ga je izgradio bogati trgovac iz ljubavi prema peštanskoj glumici, a ostalo je legedna…
Narodno pozorište „Toša Jovanović” koje nosi ime po jednom od najznačajnijih glumaca sa ovih prostora, danas je obeležilo važan jubilej – 180 godina od podizanja pozorišne zgrade. Tim povodom održana je svečana akademija na kojoj su dodeljena priznanja glumcima, ali i ostalim zaslužnima za život i rad teatra na Begeju. Nisu zaboravljeni ni velikani koji su pozorište gradili, stvarali, i provodili radni vek pronoseći njegovu slavu na „daskama koje život znače”.
– Pozorište je izdržalo probu vremena u gotovo dva veka svoga postojanja. Menjalo se i prilagođavalo sistemima vrednosti, ali je uvek služilo svojoj misiji, koja se ogleda u negovanju pozorišne umetnosti, pomaganju i podsticanju dramske književnosti i brižljivom očuvanju maternjeg jezika. Pozorište je imalo, i dalje treba da ima, ključnu ulogu u nacionalnoj kulturi, jer se kroz njega reflektuje, ne samo naša sadašnjost, već i prošlost, ali od njega zavisi i naša budućnost – naglasio je Ivan Francuski, direktor NP „Toša Jovanović” i dodao da teatar ima i obrazovnu ulogu.
Grad je velika podrška pozorištu, koje je njegov simbol, ponos i kulturna institucija od važnog značaja.
– Zrenjaninsko Pozorište je svedok svih istorijskih dešavanja na ovim prostorima. Funkcionisalo je u devet država i trajalo u gradu sa tri imena. Bečkerečani, Petrovgrađani, Zrenjaninci, podjednako i sa istom emocijom, ljubomorno su ga čuvali, brinuli o njemu i vodili posebno računa, a pre svega bili ponosni na najlepše barokno teatarsko zdanje koje se nalazi upravo u njihovom gradu. Bez obzira na sve promene, bilo je i ostalo mesto dobrih dešavanja, a svi važniji događaji vezuju se za ovu ustanovu kulture od izuzetnog značaja – rekao je Saša Santovac, zamenik gradonačelnika.
Svečanost je državnom himnom otvorilo pevačko društvo „Prepodobni Rafailo Banatski”, a glumci su izveli numere iz mjuzikla „Bilo jednom u Banatu” i predstave „Zrenjanin”.
M.Malbaški
Foto: Jovan Drndak Njegović
11. 10. 2019.
IN MEMORIAM
VLADIMIR GRUBANOV
(1946–2019)
U četvrtak, 10. oktobra, 2019. godine, posle duge i teške bolesti, napustio nas je Vladimir Grubanov, direktor Lutkarske scene Narodnog pozorišta „Toša Jovanović", posvećenik lutkarstva.
Vladimir Grubanov, jedna od najistaknutijih ličnosti pozorišnog života Srbije, prevashodno u oblasti lutkarskog stvaralaštva, rođen je 11. maja 1946. godine u Zrenjaninu, gde se i školovao. U Narodno pozorište „Toša Jovanović" dolazi 1978. godine kao već uspešan organizator kulturnih aktivnosti i pokretač manifestacija posvećenih afirmaciji stvaralaštva mladih. Od 1980. godine preuzima rukovodstvo nad Lutkarskom scenom zrenjaninskog Pozorišta. Njegov visok profesionalni nivo, specifična lutkarska estetika, nepresušna inspiracija i velika energija uticale su na to da zrenjaninska Lutkarska scena izraste u jedno od najznačajnijih pozorišta u Evropi, svrstavajući lutkarsko pozorište Vojvodine i Srbije u rang umetnosti vodećih evropskih zemalja. Nagrade sa brojnih međunarodnih i domaćih festivala pokazatelj su uspešnosti promocije srpskog pozorišnog stvaralaštva kroz nastupe u Holandiji, Nemačkoj, Austriji, Italiji, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Grčkoj, Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Kao umetnički direktor, rukovodilac i kreator odnosa sa javnošću Vladimir Grubanov je dao ogroman doprinos ugledu svoje Lutkarske scene na internacionalnoj sceni. Na specifičan i prepoznatljiv način utisnuo je jedinstven i snažan pečat u pozorišni život Srbije kroz nastupe na BITEF-u, Sterijinom pozorju, Trienalu evropskog lutkarstva u Pečuju (Mađarska), „Zlatnom Delfinu" u Varni (Bugarska), Svetskom festivalu lutkarstva u Atini (Grčka) i mnogim drugim reprezentativnim pozorišnim festivalima u Evropi.
Vladimir Grubanov je biran u najznačajnije forume vezane za delatnosti pozorišta: Izvršni odbor Saveza dramskih umetnika Srbije, Predsedništvo Zajednice profesionalnih pozorišta Vojvodine, Predsedništvo međunarodne asocijacije lutkara UNIMA; bio je stručni konsultant za formiranje lutkarskog pozorišta Kosova i Metohije po preporuci Ministarstva kulture Republike Srbije, kao i član organizacionih odbora brojnih međunarodnih i domaćih festivala.
Mnogo je pozorišnih centara u Evropi u kojima njegovo ime znači više od poštovanog gosta. Kreativnošću i znanjem, fleksibilnošću i htenjem, nesalomivom voljom i energijom, potpunom pripadnošću svetu pozorišne umetnosti u neprekidnom nizu od 30 godina ostavio je antologijske predstave, nisku od 324 nagrade, mnogo mladih glumaca, učestvovao je u konstituisanju brojnih prestižnih festivala pozorišta za decu, ali je i velik deo sebe ugradio u nove prijatelje i poštovaoce srpskog teatra i države Srbije. Jedinstven po mnogo čemu, pomerao je granice, istraživao i oblikovao deo modernog srpskog teatra, dovodeći ga u ravan najznačajnijih u evropskim razmerama.
Vladimir Grubanov biće sahranjen u subotu, 12. oktobra, u 15 časova na Katoličkom groblju u Zrenjaninu (Kalvarijska ulica), a komemoracija će se održati istog dana u 13 časova u velikoj sali Narodnog pozorišta „Toša Jovanović".
Narodno pozorište „Toša Jovanović", Zrenjanin
28. 9. 2019.
IN MEMORIAM - SAVA DAMJANOVIĆ (1928-2019)
Poštovani,
obaveštavamo Vas da je u petak, 27. septembra, u 91. godini, preminuo zrenjaninski i jugoslovenski glumac SAVA DAMJANOVIĆ, koji je veći deo svoje profesionalne karijere proveo u zrenjaninskom Pozorištu kao njegov glumac i upravnik.
Sava Damjanović rođen je 27. januara 1928. godine u Drvaru (Bosna i Hercegovina, Jugoslavija). Ostvario je niz izuzetnih glumačkih uloga u pozorištu, na televiziji i na filmu. Igrao je u seriji „Osma ofanziva” (1979) i filmovima „Pop Ćira i pop Spira'' (1957),„Nizvodno od sunca” (1969), „Sutjeska” (1973), „Široko je lišće” (1981). U zrenjaninskom Pozorištu, kao svom matičnom teatru, radio je kao dramski umetnik od 1951. godine, pa sve do penzionisanja. Međutim, i nakon odlaska u penziju pojavljuje se na Dramskoj sceni igrajući u predstavama. Najviše je upamćen po glumačkim minijaturama („Pa izvolʼte u Sakule'', 1971) i velikim rolama ‒ Nikoletina („Doživljaji Nikoletine Bursaća”, 1958), Danilo Lisičić („Ja, Danilo”, 1964), Mane („Zona Zamfirova”, 1964), Vilhelm Sajler („Komandant Sajler”, 1967), Gorčin („Pelinovo”, 1975)... Prema rečima književnika Zorana Slavića, glumac Sava Damjanović bio je prototip teatarskog romantizma. Ovaj banatski Krajišnik, robusne spoljašnosti, ispunio je svoju životnu i umetničku sudbinu isključivo pozorištem. On likovima iz dramske literature nije prilazio sa distance, rezonerski, naučeno, već se jednostavno u njih utapao i uranjao. On je raspolagao retkim darom da nestajući u ponoru zadatog lika u isti mah zadrži neophodnu „šaku sopstvene soli'' – da ostane ličan i različit igrajući Engleza, Lalu ili Nemca, „umirući'”, smejući se ili kao ljubavnik zavodeći device i udate žene. I važno je istaći: sve je to radio instinktom, sledeći nemušti jezik izvornog, elementarnog talenta...
Pored briljantnih bravura na sceni Pozorišta „Toša Jovanović'', Sava Damjanović bio je i njegov dobar dugogodišnji upravnik u dva mandata 1968‒1969. i 1970‒1978. Prema pisanju književnika Stanka Ž. Šajtinca, Sava Damjanović se, pored nekolicine drugih upravnika, smatra jednim od najzaslužnijih za najveće domete zrenjaninskog Pozorišta. Došavši na čelo kuće uspešno je obavio podmlađivanje i popunu ansambla, obezbedio stanove za glumce i niz godina održavao visok nivo pozorišne produkcije.
Iako se njegov scenski lik može videti još samo na pohabanim pozorišnim fotografijama, u umetnosti pokretnih slika od zaborava ga čuvaju sekvence iz serija i filmova koje je snimio.
Sava Damjanović biće sahranjen u ponedeljak u 15 časova na Novom groblju u Zrenjaninu, a komemoracija će se održati istog dana u 13 časova u velikoj sali Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”.
Narodno pozorište „Toša Jovanović”, Zrenjanin
2. 9. 2019.
Počele probe novog komada na Dramskoj sceni NP "Toša Jovanović"
#mojeZRpozoriste
Dramska scena Narodnog pozorišta “Toša Jovanović” je počela sa probama nove predstave čija će premijera svečano otvoriti novu pozorišnu sezonu 2019/2020 u kojoj se obelezava 180 godina postojanja pozorišne sale i kontirnuiranog pozorišnog života u Zrenjaninu.
Komad Petera Vajsa “Isterivanje djavola iz sirotog gospodina Mokinpota” režiraće proslavljeni Ljuboslav Majera.
Saradnja sa rediteljem Majerom do sada je rezultirala legendarnim predstavama: “Antigona”, “Život I priključenija vojnika Ivana Čonkina”, “Mala sirena” i “Mrtve duše”.
Peter Vajs, nemacko-švedski autor je gotovo proročki, pre više od pola veka u svom komadu “Mokinpot” nagovestio jedan globalni trend – vladavinu krupnog kapitala, u kojem je ogromna vecina stanovnista planete svedena na služenje tom modernom Levijatanu…
Ostanite uz nas jer ćemo redovno donositi vesti sa proba.
Vaše pozorište.
17. 5. 2019.
Još jedna nagrada za lutkarsku scenu našeg pozorišta
#mojeZRpozoriste
Sa upravo završenog 20. Lut festa naši lutkari su se vratili sa nagradom: Nagrada za animaciju dodeljena je Andriji Poša za animaciju psa u predstavi "Carski pevači" Narodnog pozorišta "Toša Jovanović" iz Zrenjanina. Čestitamo!
13. 5. 2019.
Lutkarska scena našeg pozorišta i ove godine učestvuje na Lut festu u Istočnom Sarajevu.
Naši lutkari izvešće predstavu CARSKI PEVAČI po tekstu Srboljuba Stankovića, u režiji Irene Tot.
U planu su i lutkarske radionice: Radionica Folklor kroz lutkarstvo "Priče iz starog mlina", koju vodi Zorana Milošaković iz Pozorišta lutaka "Pinokio", Beograd, Radionica izrade i animacije lutaka "Otkačene lutke", koju vode Ankica Avramović iz Istočnog Sarajeva i Tibor Farago iz Narodnog pozorišta "Toša Jovanović", Zrenjanin i radionica "Lutka i ja smo dio jednog sna", koju vodi dramaturg i reditelj iz Beograda Milan Mađarev.
22. 4. 2019.
ZATVOREN 69. FESTIVAL PROFESIONALNIH POZORISTA VOJVODINE - DOMAĆINIMA DVE NAGRADE ZA MJUZIKL
"BILO JEDNOM U BANATU"
- nagrada za najbolji kostim Vanji Popović
- specijalna nagrada za kolektivnu igru - ansabmlu predstave
U petak, 12. aprila, na otvaranju Festivala, sa naše scene smo poručili koliko nam je kao domaćinima drago sto se festival vratio u Zrenjanin i sa nestrpljenjem smo čekali da pogledamo predstave po odabiru selektora Slobodana Savića.
I uživali smo. Svi mi, publika, kolege i naravno, naši najmladji sugradjani. Iz dana u dan nizale su se odlične vojvodjanske dramske predstave i predstave za decu.
Nama kao domaćinima je bilo teško, ali ne da ugostimo drage kolege, vec da nadjemo mesta u ovoj našoj prelepoj baroknoj sali za svakog gledaoca. Upravo takvo interesovanje publike potvrdjuje ono što smo rekli na otvaranju festivala, da zrenjaninska publika ume da prepozna dobro pozorište i da ga voli. Prepune sale iz dana u dan su godile svima, a sigurno najviše samim glumcima kojima je to bio dodatni podsticaj da budu jos bolji. Pozorište je tokom 6 festivalskih dana stvarno bilo centar pozorišne Vojvodine, a oni srećnici koji su dosli do karata mogli su da čuju, vide, uživaju i razmišljaju o dobrim predstavama. Ova sala se orila svakog dana od aplauza.
Očekujemo vas sledećeg aprila na istom mestu!
9. 4. 2019.
Najavljen 69. festival i potpisan ugovor sa kompanijom GOMEX
Na jučerašnjoj konferenciji za novinare, Ivan Francuski, direktor Narodnog pozorišta "Toša Jovanović", ispred domaćina Festivala i Valentin Vencel, predsednik Zajednice profesionalnih pozorišta Vojvodine, osnivača Festivala, najavili su ovogodišnje, 69. izdanje najstarijeg pozorišnog festivala kod nas u čijem će se takmičarskom programu naći najbolje vojvođanske predstave za odrasle i decu po oceni selektora Slobodana Savića. Festival se održava pod sloganom "Pozorište u stigmatizovanom društvu".
Konferenciji je prisustvovao i direktor kompanije GOMEX sa kojom je potpisan Ugovor o donatorstvu.
Osim kompanije GOMEX koja od 2010. godine pomaže zrenjaninsko pozorište, realizaciju 69. festivala pomogli su Grad Zrenjanin i pokrajinski Sekretarijat za kulturu.
Čelnik kompanije „Gomex“ Goran Kovačević naglasio je da mu je drago zbog nastavka saradnje sa zrenjaninskim pozorištem.
– Kultura oplemenjuje a samim tim svima donosi dobitak. Mi dugoročno pomažemo Narodno pozorište u Zrenjaninu i Sterijino pozorje, i imali smo odlične rezultate. Raduje da je i ova manifestacija, koju je Zrenjanin preuzeo na pet godina, sve bolja. Mi ne očekujemo promene preko noći, to je uvek dugoročni proces, ali svake godine treba načiniti pozitivan pomak – reči su Kovačevića.
Predsednik Zajednice profesionalnih pozorišta Vojvodine Valentin Vencel istakao je da je veoma uzbuđen zbog dolaska u Zrenjanin, jer je to njegov rodni grad.
– Na ovom mestu načinio sam prve pozorišne korake. Zrenjanin je, po meni, izvanredan spoj sjajne publike i izuzetnog teatra. Živimo u svetu punom antagonizama a pozorište je most koji povezuje različitosti. Zrenjaninska publika, koja je interkulturalna, prava je sredina za ovakvu vrstu događaja, za pozorište kao prostor zajedništva u različitosti – naglasio je Vencel, ocenjujući ovogodišnji festival kao jedan od najkvalitetnijih na Balkanu, sa repertoarom na srednjoevropskom nivou.
– Prošle godine bili smo odlični domaćini ovog festivala, koji nam mnogo znači, jer Zrenjanin mnogo ulaže u kulturu, posebno u pozorište. To mora da rezultira i na ovaj način. U proteklom periodu odrađene su brojne predstave, zapažene i kod publike i kod kritike. Bili smo i domaćini dva festivala, ovog pokrajinskog, i lutkarskog na nivou Srbije. Dobili smo i najviše državno priznanje – Sretenjski orden, i sve to moramo opravdati. Zadatak je ozbiljan i odgovoran, ali mi smo spremni da ga ispunimo – istakao je direktor zrenjaninskog pozorišta Ivan Francuski.
On je napomenuo da je Zrenjanin spreman i za novi zadatak, da ovaj festival organizuje i u naredne tri godine, što mu je već povereno.
15. 2. 2019.
IZUZETNO PRIZNANJE NAŠEM POZORIŠTU POVODOM DANA DRŽAVNOSTI
Ukazom predsednika Republike Srbije
broj KOPR 14 od 11. februara 2019. godine
za naročite zasluge za Republiku Srbiju
i njene građane u oblasti kulture,
posebno pozorišne umetnosti,
povodom 180 godina rada
odlikovano je
Narodno pozorište
"Toša Jovanović" Zrenjanin
Sretenjskim ordenom
drugog stepena
U Beogradu
15. februara 2019. godine
6. 2. 2019.
NOVA PREDSTAVA
NA LUTKARSKOJ SCENI
Jovan Caran
’’DIVLJOŽDER ili zašto ne želim da porastem’’
Režija: Jovan Caran
ULOGE:
MALIŠAN-NATAŠA MILIŠIĆ
ĆEBENCE-ANDRIJA POŠA
DIVLJOŽDER-MIROSLAV MAĆOŠ
NOJ,KROKODIL,MAČKA-SNEŽANA POPOV
AŽDAJA,OVCA-TATJANA BARAĆ
LAV-DANILO MIHNJEVIĆ
Ispicijent i sufler-ALEKSANDRA ŠALAMON
Ova prestava se bavi odgovorom na pitanje postavljeno u uvodnoj pesmici:
Nikom ovde jasno nije
Što se mali dečak krije...
Od kakve se skriva strave?
Pokriva se preko glave!
I zašto mu cucla treba
kada više nije beba?
Ako priču prepričamo, pokvarićemo iznenađenje. Dovoljno će biti da nabrojimo junake.
To su:
Jedan Mališan koji je rešio da ponovo bude mala beba, njegovo verno Ćebence-Bebence , Strašni Lav, Opasni Krokodil, Troglava Aždaja (sa jednom glavom), Divljožder, Nervozna Ovca, Cica Maca i Noj
(A ko je i šta je taj Divljožder, to ni nama nije jasno)
Premijera: Petak, 1. mart 2019. u 18h
24.1.2019.
U SUSRET NOVOJ PREMIJERI NA SCENI „TODOR MANOJLOVIĆ” ZRENJANINSKOG POZORIŠTA
- Psihološka drama prema motivima Andrićeve pripovetke „Zlostavljanje”
Dramska scena Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” započela je 5. novembra rad na novoj predstavi. U pitanju je komad nastao prema motivima pripovetke Iva Andrića „Zlostavljanje", koji aktuelizuje psihološko nasilje muškarca nad ženom u braku. Iako smeštena u međuratnom periodu, ova Andrićeva priča nas i danas uverava da pored fizičkog nasilja, koje je (nedovoljno) prepoznato od strane institucija, te je stoga često predmet kampanja javnosti, u našem društvu postoji još jedan, podjednako prisutan problem - verbalno nasilje. Bilo da se ono pojavljuje u vidu vređanja, omalovažavanja, ismevanja, negiranja potreba ili nekog suptilnijeg oblika psihološke torture, verbalno zlostavljanje osobe koje ga trpe dovodi do poniženja i u njima izaziva osećaj manje vrednosti. Da li se položaj žene u porodici i braku suštinski promenio, da li su se stekli društveni uslovi i vrednosne predispozicije koji bi ženi omogućili slobodne životne izbore ne primoravajući je da trpi ili strada zbog njih, ili su uzusi vremena evocirani u Andrićevoj priči i danas prisutni? Pokušavajući da odgovori na ova pitanja umetnička ekipa predstave ujedno traga za uzrocima destruktivnih poriva koji osobu pretvaraju u nasilnika, ali i za funkcijama „maske” koju, svesno ili ne odabiramo pod uticajem konvencije, na osnovu porekla, ali i rodnog, profesionalnog i socijalnog statusa.
Svoj savremeni kontekst ova psihološka drama pronalazi u dramatizaciji Maše Seničić, a režijsku postavku joj daje Momčilo Miljković. Scenografkinja je Milana Trifunjagić. U predstavi igraju Nataša Ilin, Dragan Đorđević i Stefan Juanin. Premijera se očekuje 30. januara 2019. godine na Kamernoj sceni „Todor Manojlović” zrenjaninskog Pozorišta.
Ivan Trifunjagić
3. 12. 2018.
NAGRADA ZA GLUMAČKO OSTVARENJE NATAŠI MILIŠIĆ
Nakon odgledanih osam lutkarskih predstava na 49. Susretima profesionalnih pozorišta lutaka Srbije, na najznačajnijem nacionalnom lutkarskom festivalu, koji organizuje UNIMA centar Srbije, žiri u sastavu: Željko Hubač, dramaturg i predsednik žirija, Dragoslav Todorović, reditelj, i Saša Latinović, glumac, doneo je odluku da Nagradu za glumačko ostvarenje jednoglasno dodeli Nataši Milišić za ulogu Plavog Petra u predstavi Đule Urbana"Plavi Petar", režija Emilija Mrdaković, Lutkarske scene Narodnog pozorišta "Toša Jovanović" iz Zrenjanina.
10. 11. 2018.
CARSKI PEVAČI ponovo u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović”
- na srpskom i na mađarskom jeziku
Ova višestrukonagrađivana lutkarska predstava naći će se ponovo na repertoaru zrenjaninskog Pozorišta u sredu, 14. novembra (na srpskom) i u četvrtak, 22. novembra (na mađarskom). Prvobitno izvedena 1999. godine, predstava CARSKI PEVAČI, u obe jezičke izvedbe, visoko je ocenjivana ne samo na domaćoj lutkarskoj sceni, već je, prema rečima Stanka Šajtinca, „zrenjaninske lutkare ponovo postavila u žižu evropskih tokova lutkarstva” (Festival lutkarskih pozorišta Srbije 1999.; 49. Susreti profesionalnih pozorišta Vojvodine; Kulturno bijenale Jugoistočne Evrope u Solunu 2000.; Međunarodni Festival u Trgovištu 2003.). Značaj ove predstave ogleda se i u tome što je njome obeležena i poslednja saradnja sa „velikim zadužbinarom” Lutkarske scene Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” - Srboljubom Luletom Stankovićem, koji je započeo režiju ovog komada rađenog prema poznatoj bajci braće Grim „Bremenski muzičari”, ali i po tome što su brojna pristigla priznanja bila konačna potvrda dolaska nove generacije glumaca-lutkara na kojima će počivati budućnost Lutkarske scene. Kao koreditelj koji će dovršiti režiju predstave CARSKI PEVAČI i navestiti neke druge uspešne postavke na zrenjaninskoj sceni, pojavljuje se Irena Tot, dok će kreaciju lutaka obaviti legendarni Tihomir Mačković.
U predstavi igraju: MIROSLAV MAĆOŠ - Magarac, ANDRIJA POŠA - Pas, OLGICA TRBOJEVIĆ KOSTIĆ - Mačka; Pela; udavača IRENA TOT - Petao, SNEŽANA POPOV - Miš. Inspicijent i sufler je Aleksandra Šalamon.
Ivan Trifunjagić
NP "Toša Jovanović"
6. 11. 2018.
U SUSRET NOVOJ PREMIJERI
NA KAMERNOJ SCENI
„TODOR MANOJLOVIĆ” ZRENJANINSKOG POZORIŠTA
- Psihološka drama prema motivima Andrićeve pripovetke „Zlostavljanje”
Dramska scena Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” započela je 5. novembra rad na novoj predstavi. U pitanju je komad nastao prema motivima pripovetke Iva Andrića „Zlostavljanje", koji aktuelizuje psihološko nasilje muškarca nad ženom u braku. Iako smeštena u međuratnom periodu, ova Andrićeva priča nas i danas uverava da pored fizičkog nasilja, koje je (nedovoljno) prepoznato od strane institucija, te je stoga često predmet kampanja javnosti, u našem društvu postoji još jedan, podjednako prisutan problem - verbalno nasilje. Bilo da se ono pojavljuje u vidu vređanja, omalovažavanja, ismevanja, negiranja potreba ili nekog suptilnijeg oblika psihološke torture, verbalno zlostavljanje osobe koje ga trpe dovodi do poniženja i u njima izaziva osećaj manje vrednosti. Da li se položaj žene u porodici i braku suštinski promenio, da li su se stekli društveni uslovi i vrednosne predispozicije koji bi ženi omogućili slobodne životne izbore ne primoravajući je da trpi ili strada zbog njih, ili su uzusi vremena evocirani u Andrićevoj priči i danas prisutni? Pokušavajući da odgovori na ova pitanja umetnička ekipa predstave ujedno traga za uzrocima destruktivnih poriva koji osobu pretvaraju u nasilnika, ali i za funkcijama „maske” koju, svesno ili ne odabiramo pod uticajem konvencije, na osnovu porekla, ali i rodnog, profesionalnog i socijalnog statusa.
Svoj savremeni kontekst ova psihološka drama pronalazi u dramatizaciji Maše Seničić, a režijsku postavku joj daje Momčilo Miljković. Scenografkinja je Milana Trifunjagić. U predstavi igraju Nataša Ilin, Dragan Đorđević i Stefan Juanin. Premijera se očekuje krajem decembra 2018. godine na Kamernoj sceni „Todor Manojlović” zrenjaninskog Pozorišta.
Ivan Trifunjagić
21. oktobra 2018.
„ZRENJANIN" - NAJUSPEŠNIJA PREDSTAVA „FESTIVALA POBEDNIKA FESTIVALA"
Na XI pozorišnim svečanostima „Festival pobednika festivala", koje su se održale od 15. do 20. oktobra 2018. godine u Centru za kulturu i obrazovanje Rakovica (Beograd), stručni žiri u sastavu Ljiljana Stjepanović, dramska umetnica (predsednica žirija), Jelena Bogavac, pozorišna rediteljka, i Tanja Peternek, novinarka i dramaturškinja, jednoglasno je doneo odluku da se:
nagrada za najbolju predstavu dodeli predstavi „Zrenjanin", NP „Toša Jovanović" iz Zrenjanina: „za kolektivnu i doslednu igru i jedinstvo ansambla u sprovođenju rediteljske ideje, za postizanje maksimalnog stepena empatije koji sadržaj predstave provocira u socijalno političkom ključu iščitavanja savremene stvarnosti".
Stručni žiri je takođe jednoglasno doneo odluku da se:
nagrada za najboljeg reditelja dodeli Borisu Liješeviću za predstavu „Zrenjanin", obrazloživši je rečima: „kontinuirano i dosledno sprovedena rediteljska ideja na svim nivoima dramskog delovanja; maštovitim i autentičnim rešenjima i autonomnim umetničkim pristupom, osvetlio je i zaokružio ideju teksta sa posebnim akcentom na savremenu tematiku problema našeg postojanja".
Ivan Trifunjagić
16. 10. 2018.
„U MAGIJI POZORIŠNE STVARNOSTI - pozorišni dnevnik 1969-2018”
U pitanju su odabrane pozorišne kritike Zorana Slavića, odnosno prikazi dramskih i lutkarskih predstava zrenjaninskog pozorišta u proteklih 50 godina koji su objavljeni u štampi i na internet portalima, u izdanju Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” i Gradske narodne biblioteke „Žarko Zrenjanin”.
Sabiranje tekstova pozorišne kritike, nažalost, i dalje je kuriozitet ne samo za domaću izdavačku delatnost, već i za samu teatrološku literaturu, budući da su takva izdanja njen neizostavni deo. Hoću da kažem da je objavljivanje ovakve knjige kultorološki događaj prvog reda, i da bi stoga njena percepcija u našoj sredini morala da nadiđe okvire zainteresovanosti pozorišne javnosti.
Bez obzira što pri razmatranju uređivačkog aspekta ove knjige možemo poći od autorskog načela i samog predmeta kritike, smatram da je vremenska odrednica u naslovu - pozorišni dnevnik od 1969. do 2018. godine - ključna indikacija za razumevanje značenja zbirke pozorišnih kritika kao svedočanstva o institucionalnom kontinuitetu i metamorfozičkom karakteru pozorišta, čiji se identitet stoga nikada ne dovršava, jer da nije tako, verujem da bi svako, bilo da radi u pozorištu ili ga posećuje kao gledalac, sa sigurnošću mogao reći šta je njegova nepromenjiva suština, a šta veo epohe ili trag neponovljivog izraza talentovanog umetnika. Ili, možda, upravo pozorišni kritičar može dati obrise tog jedinstvenog identiteta u nastajanju - nalazeći se u svojevrsnom raskoraku između dve stvarnosti, on u jednoj osluškuje moral i estetske prohteve konkretne sredine u realnom vremenu, dok, istovremeno, u drugoj otvara svoje biće za umetničke nadražaje koji ga uvode u stvarnost u kojoj vladaju mimezis pozorišnim jezikom i katarza pozorišnim oblikom, pokušavajući na taj način da dokuči analogije između dva sveta. A kada se veze uspostave, zadatak je obavljen - društvena stvarnost postala je lik u ogledalu pozorišne stvarnosti čiju nam sliku upravo daje pozorišni kritičar. Iz tih razloga, ova nam se knjiga nudi ne samo kao hronologija pozorišnih kritika, već i kao hronika zrenjaninskog pozorišta, odnosno pozorišna hronika grada.
Ivan Trifunjagić
15. 10. 2018.
OBELEŽEN DAN NARODNOG POZORIŠTA „TOŠA JOVANOVIĆ“:
Nagrade pojedincima i knjiga o hronici zrenjaninskog teatra
oktobar 15. 2018 List Zrenjanin
Teatarsko zdanje, ponos grada, nastalo je baš ovakvog oktobra, pre 179 godina, rečeno je danas, 15. oktobra, u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović“ na proslavi dana ove ustanove. Obeležava se i 72 godine rada dramske i 62 godine lutkarske scene. Na svečanosti je predstavljena prva knjiga pozorišnih kritika u istoriji Zrenjanina, a dodeljena su i priznanja članovima NP „Toša Jovanović“.
Prošla sezona bila jedna od najuzbudljivijih – zrenjaninski teatar je gostovao na festivalima u Zenici i Sarajevu, a takođe je bio i domaćin za dve pozorišne smotre, kazao je direktor Narodnog pozorišta Ivan Francuski. Zamenica predsednika Skupštine grada Ljuba Travica čestitala je rođendan svim članovima NP „Toša Jovanović“, naglasivši da ova ustanova vaspitava, obrazuje i svojim delom čini našu sredinu boljom.
„U magiji pozorišne stvarnosti – pozorišni dnevnik od 1969. do 2018. godine“ (izdanje NP „Toša Jovanović“ i Gradske narodne biblioteke „Žarko Zrenjanin“), autora Zorana Slavića, prva je hronika zrenjaninskog pozorišta. Kako je bila uloga teatra tokom svih tih godina, objasnio je Zoran Slavić.
– Samo je magija ista, a sve ostalo se hodom vremena izmenilo. Pozorište kao institucija je u raznim epohama imalo različite uloge. Međutim, pozorište kao scena i magija uvek je imalo jednu isključivu svrhu – ono se bori za umetničku istinu, za čoveka, za bolje životne okolnosti. Pozorište i danas hoće da vaspitava, da bude humano na braniku opšte čovečanske slobode i u tom smislu ono se ne menja – kazao je Slavić.
Priznanja povodom Dana zrenjaninskog Pozorišta dobili su Andrija Poša i Danilo Mihnjević, koji su bili nagrađeni za uloge oca, odnosno pukovnika Bojića u predstavi „Vesela kuća“ (tekst Stevana Pešića, režija Irene Tot) na Susretima lutkarskih pozorišta Srbije u martu ove godine. Priznanje je pripalo i Blagovesti Vasilevoj, koja je na Susretima bila nagrađena za kreaciju lutaka u ovoj predstavi. Nagrađeni su i Dejan Karlečik i Sanja Radišić, koji su dobili priznanja za glavnu mušku ulogu i ulogu Male u predstavi „Zrenjanin“ (tekst Igora Štiksa, režija Borisa Liješevića) na Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine i Festivalu bosanskohercegovačke drame.
Tokom svečanosti u baroknoj sali Narodnog pozorišta nastupili su bariton Vladimir Jakšić, koji je izveo numeru „Snove snivam“ uz klavirsku saradnju profesorke Tine Nikolovske, kao i Gradski dečji hor Kulturnog centra.
M.M.
Foto: J. NJ. Drndak
2. 10. 2018.
#mojeZRpozoriste
U foajeu zrenjaninskog Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“, 2. oktobra u 12 časova, svečano je otvorena izložba lutaka „5 gradova – 5 pozorišta“.
Kreiranje i promocija putujuće turneje odnosi se na organizovanje izložbe lutaka iz pet gradova, odnosno pet pozorišta – dva iz Mađarske (Lutkarsko pozorište „Kever Bela“ iz Segedina i Lutkarsko pozorište „Ciroka“ iz Kečkemeta) i tri iz Vojvodine (Dečje pozorište Subotica, Pozorište mladih Novi Sad i Narodno pozorište „Toša Jovanović“ Zrenjanin).
Na izložbi će svako pozorište izložiti od 5 do 10 lutaka iz proizvoljno odabrane predstave. Prva izložba je održana u maju u Segedinu, nakon čega je preneta u Kečkemet
Turneja lutaka u Srbiji počela je 17. septembra u Subotici, tokom trajanja 25. Međunarodnog festivala pozorišta za decu, da bi zatim iz Subotice došla u Zrenjanin. Nakon Zrenjanina, lutke će biti izložene u Novom Sadu čime će biti završena ova putujuća turneja.
Izložba lutaka biće otvorena do 12. oktobra.
Partnerska institucija je Pozorište lutaka „Kever Bela“ iz Segedina.
28. 6. 2018.
REDITELJ VLADIMIR LAZIĆ O PRVOM MJUZIKLU U ZRENjANINSKOM TEATRU I ISKUSTVU SA ANSAMBLOM
#mojeZRpozoriste
28. 6. 2018. List Zrenjanin
Od slučajnog susreta do zanosne ljubavi
Pre dve nedelje na velikoj sceni NP „Toša Jovanović” okupio se ansambl koji je počeo da radi na novom ostvarenju, žanru dosad neviđenom u zrenjaninskom teatru. Radi se o mjuziklu „Za tebe, ljubavi moja”, prema priči Igora Bojovića „Legenda o pozorištu”. Tekst su napisali Željko Mijanović i Vladimir Lazić, a tekst songova Željko Mijanović. Kompozitor je Miroslav Ademović, koreografkinja Milica Cerović, scenograf Filip Jeftić, a koordinatorka i pomoćnica reditelja Senka Petrović.
Reditelj je Vladimir Lazić, autor više od 120 pozorišnih ostvarenja, između ostalog i mjuzikala „Cigani lete u nebo” i „Mister dolar”, i dobitnik 20 nagrada za režiju. Legenda o nastanku zrenjaninskog pozorišta biće osnova mjuzikla „Za tebe, ljubavi moja”, a ova zanosna ljubavna priča jeste bečkerečki „Mulen Ruž”, ističe reditelj Lazić.
Zbog čega Vas je privukla storija o nastanku našeg pozorišta?
– Predlog je potekao iz zrenjaninskog teatra i još pre dve godine započeli smo razgovor oko moguće saradnje. Postoji legenda da se neki bogati trgovac zaljubio u putujuću peštansku glumicu i da joj je onda sagradio pozorište. Ozbiljno smo krenuli u posao, istraživali i došli do onoliko materijala, koliko je moglo da se pronađe iz Arhiva, Muzeja, Biblioteke i privatnih izvora, kako bismo predočili duh vremena, kao što se radi u ozbiljnim evropskim projektima. U velikim filmovima poput „Kabarea”, „Mulen Ruža” ili „Čikaga”, niko se ne zapita da li se to baš tako dogodilo, bitno je da se ubode duh vremena, kao što je u „Kabareu” začetak fašizma. Naš zadatak je da publici predočimo kako je to moglo da izgleda i da je zaintrigiramo. Mjuzikl ima još jednu funkciju – da publici ponudi, sem duhovite, interesantne priče i žešćeg zapleta, i dobru muziku i koreografiju, tako da je to četvorospreg.
Koja je glavna karakteristika toga vremena?
– Sve se dešavalo u osvit buržoaske revolucije 1848. godine, to je društveni angažman, a sa druge strane je ekonomska stvarnost, uz sve ono što muči mala mesta. Podaci ne govore da je Veliki Bečkerek bio nešto posebno, već palanka, nalik na stotine sličnih. Mi smo se fokusirali na ono što mjuzikl traži – intimne, fatalne ljubavne priče, velike lomove. Bavili smo se ličnim sudbinama i time kako zapravo jedan slučajni susret može da odigra važnu ulogu. Publika bi trebalo da doživi lične sudbine – nije najvažniji društveni angažman. Posle toliko godina rada na raznim mjuziklima, procenio sam da je ovde najbolje ispričati jednu žestoku priču, možda preterujemo, ali to je bečkerečki „Mulen Ruž”.
Ovo je prvi mjuzikl našeg Pozorišta, koliko je to izazov za Vas kao reditelja, ali i za glumce?
– Kada čovek prvi put dođe negde, sve mora da krene od nule. U pitanju je prilježna ekipa i svaka proba je novo otkriće. Gledajući jedni druge, glumci su prosto zapanjeni šta su sve uspeli, a tek je prošlo dve nedelje proba. To ide kao škola plesa, moraju prvo da savladaju jedan, pa deset koraka i tek onda ulazimo u koreografiju. Susretao sam se sa takvim ansamblima, ništa mi nije čudno. Ovde su svi vredni, jako je dobra atmosfera, vrlo su zadovoljni i muzikom, ali da ne kobim…
Da li je ovo Vaš prvi angažman ovde?
– Ne, radio sam pre petnaestak godina dramu „Crna rupa” Gorana Stefanovskog, ali je to bio drugi ansambl. Sada ima puno mladih ljudi, sa većinom nisam sarađivao. Zrenjaninski teatar znam, sticajem okolnosti gledao sam ga nekad u Beogradu. Bila je to vrhunska izvedba, „Revizor” u Žigonovoj režiji, izuzetna predstava i dramski ansambl.
- NAGRADE I FESTIVALI
– Imali smo nekoliko novih ostvarenja – premijeru lutkarske predstave „Vesela kuća”, zatim premijeru melodrame „Tramvaj zvani želja” i komedije „Nemam da platim i neću da platim”. Planirali smo još jednu, ali smo je odložili zbog rekonstrukcije foajea u novembru, kada smo prekinuli sezonu. Bilo nam je bitno da se spasi zgrada koja je bila u lošem stanju. Krajem januara nastavili smo sezonu. U međuvremenu smo dobili domaćinstvo za Susret profesionalnih pozorišta lutaka Srbije i Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine. Oba su bila jako dobro organizovana, uz sjajne predstave, pozorište je bilo puno, tako da smo bili u žiži interesovanja. Od januara do danas, učestvovali smo na tri festivala i osvojili ukupno 10 nagrada – rekao je direktor Pozorišta Ivan Francuski, dodavši da će naredna sezona početi mjuziklom koji bi trebalo da bude urađen do 15. oktobra.
25. 6. 2018.
GLUMICA MIRJANA ŠAJTINAC O LJUBAVI PREMA POZORIŠTU, LUTKARSTVU, UMETNIČKOJ PORODICI, LIČNOJ I STVARALAČKOJ SLOBODI
July 25, 2018 List Zrenjanin
#mojeZRpozoriste
Uzajamna podrška je suština našeg zajedničkog života
- Za glumca-lutkara lutka je osnovno izražajno sredstvo. Animacijom lutka oživi. Koren ovog pojma je u grčkoj reči anima, što znači duša. Naravno, iz svega proističe zaključak da glumac daje dušu lutki
Na 48. Susretu profesionalnih pozorišta lutaka Srbije koji je nedavno održan u Zrenjaninu, dobila je Nagradu „Boško Zeković” koju Pozorište mladih iz Novog Sada dodeljuje za sveukupni doprinos razvoju lutkarstva. Bilo je, zaista emotivno, svečano, uz ovacije.
Kakav je osećaj primiti ovu Nagradu, nakon niza koje ste stekli tokom dugogodišnje karijere?
– Osećaj je bio prijatan, a mislim da se moja iskrenost osetila u mojim rečima zahvalnosti.
Nagrađeni ste i za Zekana, Magdu, Cicana u kultnoj predstavi „Rumena i Stari lav” koja je nagrađena na Internacionalnom festival u Varni, u Bugarskoj, 1984. godine, Pantalonea u još jednoj, najnagrađivanijoj, „Bajci o kralju Jelenu”, Lisicu, Ministra… Kako ste uspeli da „uđete” u sve ove likove?
– Svaki lik u predstavi je deo kolektivne igre, odnosa prema partrneru i situaciji. Pripadala sam generaciji koja je, pored talenta, mnogo radila, eksperimentisala, usavršavala se, a iznad svega, imala čist i iskren entuzijazam. Ne može se poreći da smo imali i velike učitelje, kako u kući, tako i u gostujućim rediteljima.
Uporedo sa profesionalnim radom u matičnoj kući, osnovali ste, 1995. godine, Lutkarsko scensku trupu „Tirli virli” koja je i danas aktivna. Šta je na repertoaru i šta pripremate?
– Godine 1995. bilo je teško stanje za realizaciju programa u pozorištu. Za glumca je velika nesreća kada ne radi. Sa kolegama Aleksandrom Dragarom, Kristinom Mirkov, uz podršku Radivoja Šajtinca, kao autora mnogih tekstova i uz moju kreativnu i organizacionu inicijativu, osnovali smo trupu „Tirli-virli”. U toku svoje misije grupa je dobila još saradnika, glumicu Irenu Tot i tonca Roberta Lacka. Naše predstave su kompletni autorski projekti, od teksta, preko režije, izrade lutaka, muzike i scenografije. Trenutno igramo predstave „Ašum- šuma” i „Zavičajna slikovnica”
Šta je za vas gluma?
– Gluma je igra, ali i kreativna obaveza prema tekstu, deci kao ciljnoj grupi, partneru i svim ostalim kreativnim komponentama koje čine predstavu. Za glumca-lutkara lutka je osnovno izražajno sredstvo. Animacijom lutka oživi. Koren ovog pojma je u grčkoj reči anima, što znači duša. Naravno, iz svega proističe zaključak da glumac daje dušu lutki, tom pomenutom izražajnom sredstvu.
Zajedno smo igrale u avangardnoj predstavi „Ćelava pevačica” Ežena Joneskua, u režiji Miše Martinova, u avangardnom teatru Doma mladosti, nakon „Kralja Ibija” i „Mušice”. Kako pamtite period koji vas je zauvek okrenuo umetnosti?
– Period pun volje i želje za samopronalaženjem i bogaćenjem vizije ka kojoj smo žudeli, uz izuzetno sadržajno druženje i mislim da se taj period dokazao u novijoj istoriji gradske kulture. Tada sam upoznala i svog sadašnjeg životnog saputnika Radivoja Šajtinca u kom imam veliku podršku i poštovanje za sve što radim. Ćerka Ljudmila, sin Uglješa, snaha, dever Stanko, svi su u umetničkim vodama.
Kada ste znali da ćete biti glumica?
– Imala sam, naravno, veliku želju još u detinjstvu. Nakon položene audicije u Lutkarskom pozorištu, posle nekoliko godina rada u avangardnom teatru Doma omladine, primljena sam kao glumac pripravnik. Posle svoje prve nagrade za ulogu Žuće u predstavi „Mačak Toša”, u režiji Soje Jovanović, bila sam svesna da nisam pogrešila u izboru svog poziva.
Jovan Bata Putnik je vodio Školu glume?
– Rad sa rediteljem Jovanom-Batom Putnikom bio je izuzetno dragocen, inspirativan i otkrivalački. Imali smo časove dikcije, analize teksta, scenskog pokreta, improvizacije. Sve je to bilo u cilju našeg umetničkog obrazovanja i usavršavanja. To je i za mene bilo konačno saznanje, da osim talenta, u mom poslu uvek treba još puno rada.
Ima li neka posebna uloga?
– Teško je to odvojiti ali, generalno, iz mog ličnog ugla, svaka uloga koja je doprinela uspehu predstave u celini posebno mi je draga.
Kako pripremate ulogu?
– Na probama, kod kuće, u šetnji, u stalnom razmišljanju o svom zadatku u predstavi, ne gubeći iz vida značaj uzajamne kolektivne igre.
Šta vas još ispunjava?
– Čitanje, šetnja, boravci u prirodi, druženje sa dragim ljudima, kulinarstvo kao kreacija za moje najbliže. Poznato vam je da sam deo porodice u kojoj se prepliće pozorište, književnost, etnologija. Tako smo godinam upućeni jedni na druge, kroz razgovor i razmenu kreativnih iskušenja, ali i otkrića. Uzajmna podrška je suština našeg zajedničkog života, kao i puna lična stvaralačka sloboda. Velika je privilegija da moji najbliži učestvuju u stvaranju moje uloge, kao što ja mogu da pratim stvaranje njihovih dela još u rukopisu.
Šta čitate, koju muziku slušate?
– Pratim domaću i svetsku savremenu literature, kao i klasična dela. Neki od mojih najomiljenijih pisaca su Čehov, Gogolj, Herta Miler, Milovan Danojlić, Mirko Kovač. Naravno, s posebnim odnosom pročitala sam sva dela mog supriga i sina, kao i naučne radove ćerke Ljudmile. Volim klasičnu muziku, ali posebno volim rok, hevi metal i rok i bluz balade. Ja svakodnevno slušam muziku i radim uz nju, posebno zbog vrlo konkretnog iskustva u pomoći da pronađem rešenje u svom glumačkom zadatku i istraživanju. Muzika je od izuzetnog značaja, kao sastavni deo predstave.
Pozorište nakad i sada?
– Teško je porediti a, iskreno, ni ne želilim to. Pripadam generaciji i vremenima kada su uslovi, odnosi, mogućnosti i atmosfera bili drugačiji. Radilo se mnogo. Putovalo se, gostovalo po brojnim afirmisanim festivalima, jugoslovenskim i evropskim (Šibenik, Kotor, Varna, Atina, Bekeščaba, Holandija, Nemačka, Austrija, Rumunija…). Kada se jedna moja prijateljica interesovala šta ima značajno u Zrenjaninu dobila je odgovor – imaju dobro Lutkarsko pozorište. Ona je danas stanovnik našeg grada.
BRANKA JAJIĆ
6. 3 2018.
LILIJANA IVANOVIĆ O NAJNOVIJOJ REŽIJI U ZRENjANINSKOM POZORIŠTU I USPEŠNOJ KARIJERI
„Tramvaj zvani želja”, Dramska scena Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”,
premijera: sreda, 7. mart, u 20 časova
Zašto baš sad i ovde „Tramvaj zvani želja”?
- U zrenjaninskom pozorištu radim posle mnogo godina. Nemojte me pitati zašto sam toliko dugo odsustvovala jer ne bih znala da odgovorim. Zato sam i odabrala da radim tekst koji je bio moja studentska ljubav. Tenesi Vilijems i Čehov su dramski pisci koje beskrajno cenim i rado radim, a „Tramvaj“ je psihološka drama sa elementima melodrame, žanr koji najviše volim i u kojem najbolje plivam. Autorski tim čine ljudi sa kojima sarađujem godinama.
Kažete da pozorište može bez svih, samo ne bez glumaca. Ali, ne i bez publike. Šta nam poručujete?
- Vidite, ja jako volim glumce, veoma cenim njihov posao i tvrdim da pozorište može bez svih nas, samo ne bez glumaca. Slažem se i sa tim da je publika veliki i značajan faktor u našem poslu. Daje nam vetar u leđa, aplaudira nam ili zviždi, sve zavisi od njene ocene našeg posla. Svi koji rade na predstavi strepe od ocena publike. Ne govore istinu oni koji govore drugačije.
Rediteljka ste koja je potpisala najviše predstava na dramskim i lutkarskim scenama u Srbiji i regionu. Koja vam je po redu ova najnovija, zrenjaninska?
- Ovo je 268 režija koju potpisujem. Naš kolega Dejan Penčić Poljanski, hroničar naših pozorišta, rekao mi je da niko, ni kod nas, ni u regionu, nije uradio više predstava. Mnogi me pitaju kako sam to uspela? Radoholiku kakav sam ja, to nije teško. Retko kad se dogodi da u pozorištu radim samo jednu predstavu, uvek ih bude dve-tri… Prošle godine sam, u jednom profesionalnom pozorištu, za 40 dana uradila 4 predstave. Radilo se kao na traci. Dolazila sam u pozorište u 11 sati, sedala u rediteljsku stolicu, a ekipe su se smenjivale jedna za drugom, sve do ponoći. Nije bilo lako, ali uspeli smo. I vredelo je. Eto, tako sam u svoju rediteljsku beležnicu uspela da upišem 268 režija. I naravo da sam ponosna na to.
Šta je sledeće?
- Desetak dana posle premijere „Tramvaja” putujem u Prijedor. Oni imaju veoma uspešno i jako dobro organizovano pozorište, sa relativno malim, ali akademski obrazovanim ansamblom. Radiću i sa njima dve predstave. Budući da tamo radim prvi put, učiniću sve da to bude profesionalno urađen posao. I nadam se dobrim predstavama.
izvod iz intervjua Branke Jajić objavljenog u listu Zrenjanin 2. marta 2018.
19. 2. 2018.
INTERVJU: IRENA TOT, GLUMICA I REDITELjKA
Povodom premijere komada „Vesela kuća”: tekst: Stevan Pešić, režija: Irena Tot, NP „Toša Jovanović” (14. mart 2018.)
„Vesela kuća“ je vaša najnovija režija. Lule Stanković, za koga ste uvek govorili da je genijalan reditelj, ovu predstavu je režirao 1987. godine. U čemu se kreativnosti razlikuju?
- Razlika između predstave čija je premijera bila 1987. godine i sadašnje je u jednom drugačijem rediteljskom iščitavanju Pešićevog teksta, koje neminovno nameće jedno potpuno drugačije vreme u kome danas živimo. Moja „Vesela kuća” je kućica lutkara. Mesto, gde se odrasli makar na kratko mogu vratiti u detinjstvo. Tu će, igrajući se, zaboraviti svoje brige i nezadovoljstva koje donosi ovaj stresan život. U našoj kućici je moguće i nemoguće! Ona nema zidove, vrata su joj otvorena za dobronamernike. Ko jednom zakorači u ovaj magičan svet, zaželi da igra nikada ne prestane!
Kada vas je Lule Stanković nagovorio da igrate dečaka, rekao je: Treba mi dečak koji nosi u srcu poeziju.
- Jedina uloga u koju nisam verovala da ću moći da je odigram bila je uloga dečaka u predstavi „Krilata krava”, u režiji Srboljuba Stankovića. Smatrala sam da treba da je igra muškarac, a ne žena. „Mala, treba mi dečak koji nosi u srcu poeziju, veruj mi možeš ti to!” – rekao je Lule, a ja sam mu verovala. Taj dečak je bio drugačiji, poseban. Bio je to moj dečak u koga su svi verovali. Tada sam shvatila da međusobno poverenje reditelj – glumac daje snagu da se sve prepreke tokom rada prebrode, a onda rezultati ne izostaju ni sa jedne strane.
Svakom svojom ulogom i režijom potvrđujete da lutka može da bude samo čovek koji igra. Šta je za Vas lutka?
- Glumac lutkar može da bude samo čovek koji je i pored odrastanja u duši sačuvao dete i radost igre. Lutka je za mene više od igre. Ona nije neživa stvar. Materijali od kojih je stvorena zrače nekom neobjašnjivom energijom. Tog trenutka kada se moje emocije preliju i isprepliću i sudare sa onom energijom koju lutka nosi nastaje jedan čudesan, mističan spoj lutke i mene. Ponekad nisam sigurna da li ja animiram lutku ili lutka mene.
A lutkarstvo?
- Lutkarstvo je svevremena umetnost. Moja „Vesela kuća”. Moj „kist” kojim slikam, izražavajući svoje misli, emocije svoj unutrašnji svet, jezikom koji je razumljiv svim ljudima na ovoj planeti!
Kolika je prednost dece koja odrastaju uz Lutkarsko pozorište, uz zaljubljenike pozorišta?
- Retko koji grad može da se pohvali da ima lutkarsko pozorište, čiji su glumci zaljubljenici svog posla, koji se bore za opstanak lutke u lutkarskom teatru. Srećna su i privilegovana deca koja odrastaju uz takvo pozorište koje je njihova nasušna potreba. Poistovećujući se sa likovima, oslobađaju se svojih strahova. Razvijaju maštu, likovnost, govor, uče da razaznaju dobro i zlo i još mnogo lepih i korisnih stvari. A sve to će u mnogome uticati na njihovo odrastanje.
U Srbiji nema škole za lutkare, ali je Zrenjaninska škola lutkarstva prepoznatljiva širom bivše Jugoslavije, pa i Evrope, s obzirom i na prestižne nagrade koje ste osvajali!
- Škola u zrenjaninskom Pozorištu, odnosno Studio, iznedrila je sadašnju generaciju lutkara koji već godinama uspešno rade i bore se za opstanak. A šta posle? Bez školovanih kadrova, nažalost, ne vidim neku svetlu budućnost za lutkarstvo. - Mi moramo imati glumce, reditelje, dramaturge za ovu umetnost u našoj zemlji na našim fakultetima ako želimo da imamo naše lutkarstvo, a ne loše kopije inostranih. Sve naše inicijative, elaborati, predlozi, ne nailaze na razumevanje ve ih dočeka – odbijanje. Neshvatljivo! Toliko o tome „sve za decu”.
Pokazali ste bezbroj puta da svaka stvar može da se oživi…
- Velika je sreća što je u našem Pozorištu radio i stvarao jedan Tihomir Mačković, koji nije bio samo sjajan glumac - lutkar, nego i odličan kreator i majstor izrade lutaka. Pored njega je stasao i današnji majstor Tibor Farago čije vešte ruke već dugo godina stvaraju lutke za naše pozorište. Tako sam i kao glumac i kao reditelj uvek bila u mogućnosti da ispratim ceo proces rađanja mojih lutaka i da ih u tehničkom smislu prilagodim svojim animatorskim mogućnostima i potrebama. Ovakvi majstori izrade lutaka su prava dragocenost za svako pozorište!
Sećam se kada smo u Kotoru, 1994. godine, čekali do pola tri ujutro u Kafani „Kod Šešelja” da žiri proglasi pobednike Jugoslovenskog dječjeg pozorišnog festivala. Pobedila je „Mala Ruža”...
- Da, Kotor! Na tom Festivalu su mogle učestvovati samo najbolje predstave iz cele Jugoslasvije, koje su prethodno prošle jaku selekciju. Naše lutkarsko pozorište je sve do raspada bivše Juge, svake godine selektovano na ovaj prestižni festival. Sa Jugoslovenskog festivala pozorišta za decu ponela sam na moje veliko zadovoljstvo tri nagrade. Nagrada za najbolju žensku ulogu u predstavi „Mala Ruža”, 1994. godine, za najbolju režiju predstave „Mala princeza”, 1999. godine, kada je ova predstava proglašena za najbolju na Festivalu, a Danilo Mihnjevič dobio nagradu za najbolju mušku ulogu. Nagradu za maštovitu i poetsku scensku metaforu – za režiju predstave „Carevo novo odelo u zemlji čuda”, osvojili smo 2003. godine.
Kažete da je najveća nagrada što se vaše predstave i dalje gledaju?
- Da. Nagrade prijaju, stvaraju osećaj da to što radiš, radiš dobro. Ali ako moje predstave ne pregazi vreme i ako one dugo opstaju, na radost dece i odraslih, to je prava nagrada za svakog reditelja.
Branka Jajić
20.10.2017.
Intervju: Sanja Radišić, ovogodišnja dobitnica priznanja NP "Toša Jovanović"
Iskustva otkrivanja duše
Obeležavajući svoj dan koncertom filmske muzike u izvođenju grupe Trio Kazablanka (13. oktobar), zrenjaninsko pozorište proslavilo je 71. rođendan profesionalnog rada (15. oktobar). Kao i na svakoj pozorišnoj godišnjici sumirane su predstave i festivalski uspesi koji su obeležili prethodnu sezonu, ali je ukratko predočen i budući angažman Dramske i Lutkarske scene. Pored toga, na Dan pozorišta, zrenjaninski teatar već desetak godina dodeljuje priznanje dramskim stvaraocima koji su se svojim radom i ostvarenjima istakli u proteklom periodu. Ovogodišnje priznanje, prema jednoglasnom mišljenju zaposlenih i glumaca, kao i na osnovu reakcije publike i pozorišne kritike, pripalo je Sanji Radišić, glumici Dramske scene.
Ispoljavajući jedinstven umetnički sezibilitet u tumačenju likova, čime je doprinela kvalitetu izvođenja predstava, svojim je ulogama postala glumica od repertoarskog značaja za zrenjaninsko pozorište. Da pomenemo samo neke: Ona („Ne moš pobeć od nedelje”), Sonja („Realisti”), Mica („Vlast”), Smeraldina („Sluga dvaju gospodara”), Klara („Leda”), Kristin („Prso”), Elvira („Don Žuan”), ali sav raskoš glumačkog talenta izrazila je u ulozi Male iz najnovije predstave „Zrenjanin”, gde je prikazala maestralnu igru koja se ogleda u moći transformacije lika i u umeću korišćenja glumačkih izražajnih sredstava: glasa, tela, gesta, plesa i igre, u funkciji ispoljavanja unutrašnjih proživljavanja. Uspešno je ovladala složenim duševnim sklopom lika Male i u istom zamahu dekomponovala čoveka u njemu svodeći ga na upotrebnu vrednost. Time je sebe postavila u centar akcije dramske radnje i postala vodič za gledaoce kroz zbivanje na sceni. Za ostvarenu ulogu Male u predstavi „Zrenjanin”, u režiji Borisa Liješevića, a po tekstu Igora Štiksa, Narodno pozorište „Toša Jovanović” kandiduje Sanju Radišić za glumačku nagradu „Miloš Žutić” koju dodeljuje Udruženje dramskih umetnika Srbije.
Tim povodom vodimo i razgovor sa njom.
Ko je Mala, lik koji tumačite u predstavi „Zrenjanin” i na koji način ste se pripremali za ovu ulogu?
- Mala je žena koju su, nažalost, oblikovale okrutne životne okolnosti. Njena ranjivost, mladost i talenat zloupotrebljeni su zarad lične koristi i profita starijeg muškarca. Baveći se ponižavajućim poslom, očekujemo jednu hladnokrvnu, proračunatu, materijalističku dušu, međutim ona mašta o porodici i ljubavi samo sa jednim čovekom. Iako mi je taj životni scenario Male stran i dalek, razumevala sam i prepoznavala njenu prilagodljivost postojećem stanju, njenu snagu da otupi kad zaboli, da zažmuri na lične nepravde, kao i njenu ličnu neosvešćenost. Tražila sam sličnosti u našim zabludama, potencijalima, prilikama, ljubavima, a različite okolnosti su dale jasniji i drugačiji izraz Male od mene same.
Koliko je zahtevno i inspirativno bilo ući u lik osobe koja stiče svest o neodrživosti sopstvene situacije, te u jednom trenutku uviđa mogućnost prekoračenja vlastitih emotivnih i intelektualnih granica?
- Mala je primer žene iz društvenog dna, ona predaje svoje telo poslovnim partnerima svoga gazde zarad lakšeg i uspešnijeg sklapanja poslova. To jeste ekstremni životni izbor. Ona je i fižički i duševno ponižena, ali se pitam kako je onima koji svojevoljno prodaju svoja politička, lična, poslovna, umetnička uverenja zbog šačice para ili samo zbog opstajanja u krugovima gde se udeljuje moć? A takvih je mnogo i sve više danas. Ona, za razliku od gorepomenutih, nije svojevoljno birala, uvučena je u tu priču kao gladna, mlada devojčica, a bila je željna sigurnosti i ljubavi. Dugo je verovala da nema izbora sve dok u njen život nisu ušetali mladi, osvešćeni ljudi koji su joj svojim načinom mišljenja i življenja ukazali na mogućnost krojenja lične priče, sa verom u lične potencijale. Gledajući i osećajući njihov žar, polet i podršku poverovala je da je sve moguće. Takvim buđenjem, ona prirodno gubi čoveka koga voli i to je dodatni okidač da se po prvi put zagleda u sebe i potraži svoju svrhu ne oslanjajući se ni na jednog muškarca, već isključivo na sebe. To je ogroman korak. To je ispravan korak.
Songovi koje izvodite u predstavi podvlače emotivni naboj likova, koliko vam je pevanje kao izražajno sredstvo pomoglo?
- Songove sam uvek doživljavala kao najemotivniji deo svake uloge. Kad lik ne može da progovori o sebi, svojoj radosti, čeznji, tuzi, on je otpeva i tada svako osećanje dobije drugi oblik, sofisticiraniji, univerzalniji, nepatetičan. U tom smislu bilo mi je izazov naći pravi izraz i na taj način dati emotivni komentar svome liku. Songovima se uvek radujem i mislim da daju volumen i kompleksnost ulozi.
Da li su ovakvi zahtevi doprineli sazrevanju vas kao umetnika?
- Verujem da svaka uloga, ako joj prilaziš posvećeno i otvorena srca, donosi nešto novo u sazrevanju glumca. A čim je zadatak kompleksniji, čim nudi neki razvojni put lika, unutrašnju promenu, sazrevanje je veće. Tada se automatski pali glumčev unutrašnji sistem odbrane, da će boleti ogoljavanje, čačkanje po sebi, iskopavanje ličnih mrakova. Ako pristaneš na to s ljubavlju, možeš spoznati sebe svakakvog, i ranjivog i moćnog, i neveštog i spretnog, i blesavog i dosadnog, i osvetoljubivog i požrtvovanog, i gnevnog i nežnog, jer čovek je biće kotradiktornosti. I što su mu kontrasti lika jači, autentičnost mu je veća. Ali tek kad ego prestane da se opire i da prikriva dušu glumčevog bića. A to je dragoceno iskustvo i najlepše glumačko iskustvo, da ne kažem da treba da bude jedino.
I.Trifunjagić
12.10.2017.
Pozorište solidarnosti i utehe
Približavajući se Danu pozorišta (15. oktobar), Drama Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” koncipirala je repertoar u novoj sezoni postavljanjem poznatih komada koji aktuelizuju probleme običnog čoveka datih u stanju društvene hipokrizije, socijalnih previranja, ali i neizvesne budućnosti jednog društva koje se još uvek bori sa zaostavštinom tragičnih degađaja iz bliske prošlosti. Pokušavajući tako da ukaže na to čime je određena egzistencija pojedinca u društvu koje ne uspeva da kroči na put stvaranja uslova za razvoj elementarne ljudskosti, ako i nema moć da bude uticajan društveni korektiv, pozorište nastoji da pruži utehu u stanjima doživljene nepravde i egzistencijalne neizvesnosti. Mogućnost takve katarze svakako pruža predstava „Zrenjanin” u režiji Borisa Liješevića, koja ove jeseni doživljava svoju drugu premijeru (subota, 14. oktobar, 20h). Njeni se protagonisti pojavljuju iz socijalnih miljea suprotstavljenih interesa, ali oni sa istovrsnim strahovima i problemima razvijaju međuljudsku solidarnost, budeći na taj način nadu da oblikovanje vlastite sudbine, makar i delimično, može zavisiti i od čovekove lične volje, iako su dublje socijalne promene još uvek nerealne. Nastavak ovakvog tematskog koncepta, u novoj pozorišnoj sezoni biće rad na predstavi koja će ujedno biti prvi od 4 projekta planiranih u sezoni 2017/2018. U pitanju je komad Tenesi Vilijamsa „Tramvaj zvani želja”, čiju adaptaciju i režiju potpisuje Lilijana Ivanović, a glumački ansambl čine Sanja Radišić (Blanš), Jelena Kesić (Stela Kovalski), Stefan Juanin (Mič) i Daniel Kovačević (Stenli Kovalski). Iako napisan kao scenario za film koji je prikazan davne 1951. godine, ovaj je komad izvođen i kao pozorišna predstava koja na tematskom planu korespondira sa aktuelnim društvenim stanjem. Problemi homoseksualizma, nasilja u porodici, zlostavljanja žena, alkoholizma i promiskuiteta, kao i njihovo poricanje svedoče o duhovnoj bedi i materijalnoj nemaštini u kojoj se Srbija nalazi. Aktuelnosti komada doprinosi i atmosfera pritiska sredine koja obesmišljava sve napore onih koji ispoljavaju lepotu i duhovnost, a unesrećene osudama gura u još veći ponor. Premijera predstave predviđena je 10. novembra. Drugi komad koji će se postaviti na Drami jeste komedija nobelovca Darija Foa „Nemam da platim i neću da platim”. Ova pozorišna predstava koja na duhovit način prati pojedinačne sudbine pripadnika skrajnute radničke klase kritika je socijalnih prilika, ali i ekonomskog i političkog sistema Italije, koja se preko mnogih dodirnih tačaka sa problemima naše sredine može i kod nas uputiti. Predstavu će režirati Miloš Jagodić, a premijera je predviđena za kraj januara 2018. Dugo najavljivana predstava koja za temu ima zrenjaninsko pozorište, tačnije društvene okolnosti koje svedoče o pozorišnom životu grada u prvoj polovini 19. veka (Bečkereka) i ličnu priču imućnog građanina, koji iz ljubavi, da bi se približio čuvenoj peštanskoj glumici, gradi pozorište u svome mestu, u planu je u drugoj polovini sezone. Dramatizacija ove istorijsko/legendarne građe poverena je Igoru Bojoviću, a režija komada Vladimiru Laziću. Kao poslednja postavka na Drami, ali stoga ne i manje bitna od prethodnih, biće diplomska režija Nikole Končarevića u okviru saradnje koje Narodno pozorište „Toša Jovanović” iz Zrenjanina ima sa Akademijom umetnosti iz Novog Sada. U pitanju je poznati komad Borislava Mihajlovića Mihiza „Komandant Sajler” koji je 1967. u Zrenjaninu već bio postavljen. Okosnica ove drame jeste nepretenciozna priča o ideološkom fanatizmu (fašističkom i nacionalističkom) i tragičnosti njegovih posledica, koja nam, na prvi pogled, zbog vremenske distance same radnje (1941), ne izgleda dovoljno bliska. Ali osiromašena ekonomija društva i psihološka uniženost naroda, kao što nas istorija uči a svakodnevica potvrđuje, idealna je podloga za bujanje svih oblika ideoloških fanatizama koji se zasniva na nasilnoj promeni stvarnosti.
Ivan Trifunjagić
Nova predstava na Drami NP „Toša Jovanović”
TEATAR U BORBI ZA RADNIČKA PRAVA
premijera: 25. maj
Razgovor sa rediteljem Borisom Liješevićem povodom rada na novoj predstavi (Zrenjanin, autor Igor Štiks) na Drami Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”, koja za temu ima radničko udruživanje u borbi za radnička prava u društvu razorene privrede i pljačkaške privatizacije, ali koja ujedno aktuelizuje i teme ksenofobije i transfobije u vremenu narastajuće netrpeljivosti i narušenosti ljudskog dostojanstva.
razgovor vodi Ivan Trifunjagić
S obzirom na temu kojom se bavite u komadu, hajde da našim čitaocima ukratko približimo ideju one vrste pozorišta koja se u teatrološkoj literaturi označava pojmom dokumentarnog pozorišta ili teatra činjenica. Naime, poznato je da se u dokumentarnom pozorištu baza predstave gradi od snimaka, dokumenata u užem smislu, pisama, statističkih podataka, fotografija, novinskih i radijskih izveštaja, itd., ali i izjava autentičnih učesnika događaja ili procesa koji se tematizuju, te da je stoga to pozorišni izraz nastao iz potrebe da se istina direktno saopšti na sceni, aktuelizujući upravo one društvene probleme koji su politički neosvešćeni. Da li komad Zrenjanin nagoveštava upravo jedan takav društveni angažman?
- Za mene je dokumentarno pozorište, pre svega, ono pozorište koje nastaje na osnovu intervjuisanja ljudi o određenoj temi, primenom takozvane verbatim tehnike, a ne ono koje je nastalo na osnovu autorskog pisanja. Hoću da kažem da ni ovaj komad na kome radimo nije u pravom smislu dokumentarni izraz jer su situacije prikazane u njemu ipak tipičnog semantičkog karaktera, pa bi stoga i igranje predstave u drugim gradovima konotirale drugačija značenja, ona koja su karakteristična za tu sredinu. Ako je u početku i postojala ideja da se tekst neposrednije veže za zrenjaninsku sredinu, tj. da se univerzalna tema koju komad problematizuje posmatra više u kontekstu lokalnih oznaka, čime bi se nesumnjivo podišlo zrenjaninskoj publici, ona je zapravo bila osnova za razvijanje fikcionalne priče i njenih aktera koji se oslobađaju zrenjaninskih datosti.
Da li to znači da ste se u saradnji sa Igorom Štiksom više nahodili stvaranju predloška na osnovu vaših autentičnih iskustava, a manje dramaturški adaptirali snimljene razgovore sa realnim ljudima? Ovo pitam stoga što ste se već bavili ovom vrstom pozorišta, da podsetimo samo čitaoce na Čekaonicu u Ateljeu 212 ili Jare u mleku u Pozorištu mladih...
- Moj opus od nekih tridesetak predstava često se posmatra u ključu ove vrste pozorišta, ali je zapravo istina da se, po meni, svega jedna šestina njih može podvesti pod dokumentarni pozorišni izraz - režirao sam dve predstave u Ateljeu 212, jednu u Bitef teatru, jednu u Pozorištu mladih u Novom Sadu i jednu u Crnogorskom narodnom pozorištu u Podgorici - dakle nekih 5 predstava, i ne bih u tom smislu „teatar činjenica” posmatrao na kanonski način... Na posletku, čak bih izbrisao to „dokumentarno” i ostavio samo pozorište, jer, bilo da je u pitanju svedočenje, autorski predložak ili ideja koja na neki drugi način dolazi do mene, a koju zatim razvijam, u trenutku istine, a to je onaj trenutak kada se publika nalazi u sali, kada se razmakne zavesa, gledaoca ne zanima da li je to dokumentarno pozorište ili ne, već samo katarza i jedino katarza, i mislim da je ona mera istine, da se sve u pozorištu meri katarzom. Jednostavno, nekome više prija da radi Šekspira i klasične tekstove, ili, pak, da na neki drugi način dođe do materijala, ali mislim da je ključna ta borba za „materijal”. Jer, kada se osvrnem na to kako su pisali neki pisci, npr. Čehov, Koljada, Aca Popović, uvek se prisećam kako je Koljada svedočio o tome da je živeo u takvim delovima Moskve gde su zidovi zgrada bili toliko tanki da je, hteo ne hteo, morao slušati razgovore drugih ljudi, svađe i rasprave iz susedstva svojih komšija, i da je upravo to zapisivao! E sad, da li je to dokumentarno pozorište? Pa, jeste, tek je to dokumentarno pozorište, nastalo iz stvarnosti! Podsetimo se samo njegovih komada Bajka o mrtvoj carevoj kćeri ili Murlin Munro ili Poloneza Oginjskog. Pa, onda, Čehov, iz njegovih se pisama može videti koliko je tek on osluškivao stvarnost i prenosio je direktno u drame. Ili Tomas Man, za koga se smatra da je pola građana Libeka stavio u svoje Budenbrokove... Dakle, kroz neke izmišljne aktere i sudbine koje im se događaju transponovana su umetničkim procesom realna iskustva nastala u stvarnosti. Veza u onome ljudskom između publike i konkretnog iskustva uspostavlja se posredno, preko likova u pozorišnoj predstavi u kojoj „žive” stvarni ljudi.
Kada uzmemo u obzir ono što je do sada rečeno u pogledu obrade umetničkog materijala, i da sada tome priključimo kritički odnos prema temi komada, da li se onda otvaraju i nove perspektive u postizanju umetničkih ciljeva?
- Svakako! Da vas podsetim da je u Brehtovom komadu Majka hrabrost radnja smeštena u okvirima tridesetogodišnjeg rata između katolika i protestanata u 17. veku, ali je to zapravo osuda rata po sebi jer je komad nastao 1939. a izveden 1941. godine, u jeku Drugog svetskog rata. A kada je hteo da govori o Hitlerovom dolasku na vlast (Zaustavljivi uspon Artura Uia), onda je uzeo milje trgovaca karfiolom iz Njujorka s početka veka i stvorio Artura Uia i Ernesta Romu, kao i istu onu, na početku komada datu, shemu mehanizma koja je Hitlera dovela na vlast. Breht je uzimao druga vremena i druge ljude da bi govorio o ljudima iz svog vremena. Ali bi se recimo priča o ovovremenim internacionalno raseljenim ljudima i emigrantima mogla ispričati na osnovu intervjua sa nekima od njih. Hoću da kažem da je postupak formalne obrade materijala, tj. njegove stilizacije, pitanje rediteljskog izbora, već prema tome na koji će se način temi uspešnije umetnički pristupiti.
Radnim naslovom predstave sugerisano je i poreklo imena grada, a i jedan od likova u komadu takođe se zove Zrenjanin, da li se na taj način simbolički naznačava moralni uzor koji treba slediti i da li se anticipacijom jedne takve, pozitivne kulture sećanja podsećamo na slobodarske tradicije, koje, u kontekstu teme kojom se u predstavi bavite, treba da obuhvate i značenja odbrane ljudskog dostojanstva?
- Za mene je to, pre svega, podsećanje na ljude koji su krvarili za ovu zemlju. I kada se iz perspektive ovog vremena, u kome su skoro sve fabrike uništene, čak i one koje su starije od jednog veka, kada zemlja nije više industrijska, setimo ljudi koji su stvarali sve to, koji su ginuli, onda se pitamo - gde smo to onda mi u odnosu na njih?! Kako treba da stojimo pred takvom, mogu slobodno reći slavnom, hrabrom i graditeljskom prošlošću?! Radnja ovog komada smeštena je u radničkom miljeu fabrike koja je devedesetih godina prošlog veka „prebačena” iz društvenog u državno vlasništvo, a zatim iz državnog u privatno, i danas se nalazi pred stečajem. Nju vode neki sumnjivi tipovi, sa polukriminalnim dosijeima, pa se pitamo kuda je otišlo, u čijim je rukama završilo to nasleđe u kome su, ako ne naši očevi, onda sigurno naši dedovi krvarili i davali svoje živote? Šta se desilo sa tim? Kako je moguće da se sve ovo desilo sa zemljom koja je „u krvi” nastala?
Da li se iz jedne takve kritičke perspektive prema temama sprege politike i kriminala, pljačkaške privatizacije i obespravljenosti radnika, zahvataju i neki drugi gorući problemi u našem društvu? Da li je atmosfera straha, sebičnosti i beznađa dovela ljude u situaciju da ne osećaju elementarnu solidarnost i empatiju, kao ni ljudski identitet u nekome ko je drugačiji?
- U brizi za zemlju, za „zdravlje” nacije, pronalazim nešto veoma uvredljivo, a to je da smo dopustili da sve propadne, da tolika sredstva budu iznešena iz zemlje, da se ugasi privreda, a ne možemo da dopustimo „seksualnu slobodu”. Molim vas, pa kod nas je vrhunac tolerancije da neko kaže da nema ništa protiv homoseksualaca, ali samo da ga ne diraju! Stvar je u tome šta je to što nas boli, čemu se protivimo, a čemu se, pak, ne protivimo! Kojim se sve pošastima nismo protivili dve, tri decenije, a tzv. prohtevima slobodne ljubavi se protivimo! Mislim da je jedan takav kritički stav nezaobilazan, štaviše, on se mora naglasiti u tretmanu tema ksenofobije i transfobije. Jer, sve vreme obrade prikupljenog materijala i rada na predstavi, prisutno je upravo pitanje - šta nam se to dogodilo? Evo, upravo sam juče čuo za neku firmu u kojoj je radno vreme do 17h, a u 10 minuta do 20h niko još nije napustio radno mesto! A onda radnica kaže: joj, boli me stomak! Na šta će još šef reći: naravno, i treba da odete ako vas boli stomak! Dakle, tri sata je prošlo od kraja radnog vremena, a niko nema hrabrosti da ustane od posla jer će dobiti otkaz! Mislim da je došlo neko vreme kada Marks opet postaje popularan i da neke ponižene i survane u blato vrednosti u proteklim decenijama treba revalorizovati. Razmislite, mi opet idemo ka tome da neki poslodavac za koru hleba može da nam radi šta god hoće, ali bukvalno šta god hoće, i da su ljudi u situaciji da moraju da trpe to bacanje kore hleba jer drugu koru hleba nemaju! I taj neki privrednik ili privatnik u stanju je da vas natera da radite i po 12 sati, i da vam još za to ne da platu, zbog čega sigurno neće biti sankcionisan jer svi aktuelni zakoni njima nekako idu na ruku. Tako da kada pominjemo Žarka Zrenjanina i neke tekovine prethodnog vremena, socijalizma, na primer, ne možemo a da se ne zapitamo - gde su te vrednosti? Pa, mi smo ih svukli u blato i počeli da im se rugamo! A onda je, opet, tu i veliki kapital koji nameće nove vidove eksploatacije počivajući upravo na ljudskoj poniznosti. Da, mislim da je tema udruživanje radnika zarad borbe za svoja, radnička prava dominantna tema u ovom komadu.
Već ste sarađivali sa zrenjaninskim glumcima radivši na predstavi Sluga dvaju gospodara, da li ste na osnovu tog iskustva zadovoljni napravljenom podelom, ali i možda u nekoj vrsti stvaralačke neizvesnosti da li će njihova igra odgovoriti potrebama ove, ipak specifične vrste teatra
- Da, u ovoj podeli od 7 glumaca, već sam imao to zadovoljstvo da radim sa Jovanom Toračkim i Sanjom Radišić, koju poznajem još kao kolega sa fakulteta, na predstavi Sluga dvaju gospodara, koja je zapravo bila koprodukcija SNP, NP „Toša Jovanović” i Budva grad teatra. Dejanu Karlečiku, Stefanu Juaninu i Milanu Kolaku bio sam asistent na Akademiji i znam ih od njihovog prijemnog do diplomskog ispita, i veoma se radujem što su pronašli svoje mesto u pozorištu i da dobro i predano rade. Zapravo, jedina su mi „nepoznanica” Edit Tot Miškeljin i Miljan Vuković. Ali bih ovom prilikom želeo da istaknem to da ja ipak više volim da radim u jednom ansamblu nego u nekoj koprodukciji gde se ljudi slabije ili uopšte ne znaju, više volim da nekako uđem, da uplivam u neki ansambl, i to mi je iskustvo uvek šok za organizam! Jer, treba se privići, pogotovu u početku koji obično traje desetak dana, a onda se pojavi ta radost probe, stvaranja i susreta sa glumcima kada se sve to nekako „ispegla”. Ali, ipak, na svaku probu idem nekako sa mukom i izmišljam razloge za njeno odlaganje, a završim je presrećan i ne mogu da dočekam sledeću! Tako je i sa svakim novim poslom, ako se uđe punom nogom, te je stoga ceo taj stvaralački proces čudo - neki ljudi okupljeni oko nekakvog materijala, koji je pre dve godine predstavljao samo ideju uprave zrenjaninskog pozorišta da se na pozorišni način ispriča priča o Zrenjaninu i problemu njegovih fabrika, a onda je ta ideja prešla kod mene, pa je od mene otišla Igoru Štiksu kada nastaje nekakav komad koji se od Igora vraća ponovo meni, a od mene, zatim, biva predat glumcima. Vi, zapravo, vidite kako se duh ideje pretvara u nešto materijalno, vidite kako početna ideja-reč ima snagu da postane nešto. I sad smo već na pozornici na kome su neki šank, neka lopta, mapa nekog mizanscena. To je upravo ono čudo stvaranja ni iz čega.
Intervju: Igor Štiks
POBUNA ILI ŠTA ZNAČI BITI U BORBI
- Ovde je ključan pojam transgresije (prestupa, prekoračenja), koji sa sobom donosi pobuna. Ali ono što je značajno u kontekstu ove dramske priče jeste da nema kraja toj pobuni, da se ne možemo vratiti na ishodišne pozicije! Jer postoji tačka, i na ličnom i na kolektivnom planu, posle koje, ukoliko je se pređe, nema više povratka - kaže Igor Štiks, autor komada Zrenjanin (režija: Boris Liješević) koji je svoje premijerno izvođenje imao 25. maja na Drami Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” iz Zrenjanina
Ivan Trifunjagić
Kako se došlo do ideje da se radi ovakva predstava?
- Do ideje je došlo za vreme razgovora na Filozofskom teatru u Narodnom pozorištu u Beogradu između Tarika Alija i Srećka Horvata, kada mi je Boris rekao da je pozvan u Zrenjanin da napravi predstavu. Ona tada još nije imala definiranu temu, pa me je Boris pitao šta mislim o tome s obzirom na to da sam pratio radničke borbe na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Počeli smo razgovarati i razmišljati koji bi bio pravi pristup takvoj temi danas, ali i kako se o temi radničke borbe generalno može govoriti teatarskim jezikom. Iz tih razgovora sam razvio priču ove predstave, a trenutak u kome se taj komad „otvorio” bio je kada se ime Zrenjanin nametnulo kao ime lika u samoj predstavi, a ne nužno kao ime samog grada. Postalo nam je svima jasno da će naš komad biti inspiriran recentnom istorijom grada Zrenjanina. Međutim, prikazati samo određene socijalne borbe nije dovoljno, jer su ljudi koji ih vode ljudi od krvi i mesa, sa svojim kompleksnim životima, na čije ponašanje utiče prošlost, porodična situacija, osećaj nepravde, ali i ljubav. Komad Zrenjanin priča je o transformaciji do koje nas dovodi pobuna protiv okolnosti u kojima živimo, ali je to i priča o nadilaženju vlastitih granica, kako emocionalnih i intelektualnih, tako i političkih, a, u ovom slučaju, i seksualnih.
Da li je na taj način bilo olakšano iznalaženje simbola/lika kojim bi se uspostavio kontinuitet od „slavne” prošlosti do aktuelnih događanja u gradu?
- Ime lika nužno asocira na grad, a ime grada na Žarka Zrenjanina, heroja iz Drugog svetskog rata po kome je grad i dobio ime. Ali istodobno ovo nije predstava o gradu Zrenjaninu, niti o Žarku Zrenjaninu, već o tome da se jedna „zaboravljena” istorija, time što je gurnuta na margine, zapravo želi ukloniti iz javnosti. Kao da se već samim tim što se jedan od likova zove Zrenjanin evocira određena prošlost koja je bezmalo izbrisana iz imena mnogih ulica, dakle iz memorije stanovnika, ali koja se, što još strašnije, briše i iz memorije radnika, time što oni svoje heroje više ne nalaze među onima koji su se borili za njihova prava.
Kakav je Vaš stav po pitanju revizije imena gradova, delova gradova, ulica i mesta?
- Čuo sam da postoji ideja da se promeni ime gradu Zrenjaninu. Mimo skandaloznosti jedne takve ideje i istorijskog revizionizma koji se posvuda širi, radi se o nečemu što vidim kao poslednji ekser u kovčegu ovog grada. Ne samo da vam oduzimaju sredstva za život, nego vam brišu i ime grada u kojem ste se rodili, u kojem ste odrastali, ime koje očito smeta jer podseća na drugačiju prošlost. A ono što podseća na drugačiju prošlost, ukazuje da možemo razmišljati i o drugačijoj budućnosti, i stoga se meni čini da se upravo to želi zabraniti.
Kojim ste se istorijskim izvorima služili i sa kime ste razgovarali pri pisanju komada?
- Ono što prikazujemo u komadu Zrenjanin jeste nešto što biste našli u velikom broju postjugoslovenskih i postsocijalističkih gradova. Ovaj komad će putovati i na jednak način biti prepoznavan u Šibeniku, Tuzli, Kutini, Mostaru ili Štipu. Scenariji su varirali, ali je konačni ishod bio isti - društvena svojina je prvo pretvarana u državno vlasništvo, a zatim je uz pomoć onih koji su upravljali državom prebacivana u privatno vlasništvo. Privatni je kapital iz toga nastojao isisati što veći profit, ali često gaseći fabrike i ukidajući radna mesta, rasprodajući pogone ili zemljište. Kada naši junaci viču „fabrike radnicima”, oni se suočavaju ne sa situacijom zauzimanja fabrika koje bi i dalje mogle da proizvode, niti sa mogućnošću da ih vrate onim radnicima koji su ih stvorili, nego sa situacijom da dobrog dela te industrije više nema, tj. da je u potpunosti izbrisana sa lica zemlje. Mi se doista nalazimo u strašnom istorijskom trenutku u kojem ne znamo kako voditi borbu, jer bi ona podrazumevala da u potpunosti redefiniramo društvo i privredne osnove na kojima ono počiva. Ovaj komad govori o nužnosti pobune, ali istodobno i o nesigurnosti koju svi osećamo s obzirom na pitanje - šta je to za šta se borimo? Još nam nije postalo ni sasvim jasno protiv čega se moramo boriti, a kamoli kako da jasno definiramo ciljeve te borbe.
Da li u tom smislu možemo govoriti o postojanju neprozirne tranzicione matrice, pa čak i da je komad Zrenjanin neka vrsta studije slučaja u kojoj se konkretizuje opšti obrazac?
- Ovaj komad zapravo je kompozitni slučaj koji nam govori univerzalnu priču, a ta se priča tiče toga šta znači biti u borbi. Naime, komad prikazuje kako pobuna na dramatičan način kreće od spoznaje tragičnih okolnosti vlastitog života. Ovde je ključan pojam transgresije (prestupa, prekoračenja), koji sa sobom donosi pobuna. Ali ono što je značajno u kontekstu ove dramske priče jeste da nema kraja toj pobuni, da se ne možemo vratiti na ishodišne pozicije! Jer postoji tačka, i na ličnom i na kolektivnom planu, posle koje, ukoliko je se pređe, nema više povratka..
Budući da govorimo o pobuni koja je univerzalnog karaktera, kako se ona ispoljava u drugim segmentima društvenog života koje komad aktuelizuje?
- Pravi skandal nije homoseksualnost ili transseksualnost, već je pravi skandal da vi u društvu u kome ste eksploatisani vidite transseksualnost ili homoseksualnost kao skandal! Dakle, ova drama upravo prikazuje koliko su i same fobije kontrolirane - fobija od drugoga, fobija od drugačijeg, bilo da je taj neko drugačiji etnički, kulturološki, rasno, rodno ili seksualno, da je drugačiji stoga što drugačije vidi svet ili drugačije u njemu zamišlja svoju budućnost. Sve su te fobije izrazito rasprostranjene ne bi li nas odvojile od suštinskog pitanja - kakav mi to život, zapravo, živimo danas? I kao što komad pokazuje, jedino što u okolnostima ropstva preostaje jeste sloboda izbora, ličnog izbora koji je onda nužno i politički i društveni, ali upravo sa svešću da takvi izbori nose i posledice.
Nakon odgledane premijere, u čemu pronalazite Borisov doprinos u oživljavanju ideja i koncepata koje zastupate u komadu?
- Da ne postoji jasna umetnička intervencija, onda bi ovo bila propaganda, a kao takva sasvim sigurno ne bi bila dobra umetnost i govorila bi nam neke stvari koje su nam odavno poznate. Umetnost daje drugačiji ugao gledanja na uobičajene stvari i upravo način na koji ćemo ispripovedati priču otkriće nam mnogo štošta o onome što smo mislili da znamo. Boris Liješević je jedan od vodećih teatarskih mislilaca, a ne samo praktičara. Ovo je već treća predstava koju radim sa Borisom Liješevićem, on je režirao dramatizaciju mog romana Elijahova stolica, kao i moj komad Brašno u venama, i on je neko s kim već godinama razgovaram o ovim pitanjima u jednom intenzivnom procesu razmene ideja, ali i ideja s obzirom na medij u kome ih predstavljamo, bilo da se radi o romanu ili teatru, ili, pak, aktivističkom planu. Dakle, lako je složiti se oko nekih osnovnih stvari i uskladiti stavove, ali kako to prikazati da bi se proizveo efekat koji će delovati na nas koji stvaramo predstavu, na glumce, a onda posledično i na publiku - je otvoreno umetničko, ali i političko pitanje.
