Igor Štiks
ZRENJANIN

režija: Boris Liješević
scenografija: Vladimir Savić
kostimografija: Drina Krlić
kompozitorka: Jelena Popržan
tekstovi songova: Igor Štiks
vokalna saradnica: Ana Šajrer
učitelj plesa: Zoran Simonović

Igraju:
Dejan Karlečik.................Zrenjanin
Milan Kolak......................Koča, član komisije
Jovan Torački...................Mini
Edit Tot Miškeljin.............Eva
Sanja Radišić.....................Mala
Stefan Juanin....................Roki
Miljan Vuković...................radnik obezbeđenja

inspicijent: Jelena Ristić    sufler: Ivana Titin



Scenska tehnika:
Šef scene...............................Srđan Vekecki
Dekorateri.............................Siniša Markov, Miroslav Lekić, Milan Marić, Dragan Lekić
Rekvizita................................Aleksandar Došen
Svetlo.....................................Aleksandar Brustul i Tomislav Stoiljković
Ton..........................................Aleksandar Ćuk
Garderoba..............................Verona Sekač i Cvija Đuričin
Šminka....................................Draginja Puškarić
Krojački radovi......................Aranka Aleksić
Stolarski radovi......................Goran Janačković
Bravarski radovi.....................Damir Ristić, Miroljub Milićev
Pod rukovodstvom Vilmoša Kašlika



Zrenjanin


Predstava koja za predmet uzima događaje iz nedavne prošlosti, ali i naše sadašnjosti. Vrijeme privatizacija poharalo je zemlju gore i perfidnije nego ratovi; i bogate industrijske gradove pretvorilo u olupine, ljušture na izdisaju, prazne karoserije na točkovima. Fabrike koje su hranile stotine hiljada porodica prepuštene su najstrašnijem dozvoljenom lopovluku i devastaciji. Sve ono što smo dobili u nasleđe od Očeva koji su gradili zemlju survano je u blato, pogaženo, ispljuvano, poniženo, išibano. Ostale su puste hale, pogoni, zarđale kapije da svjedoče o slavnoj prošlosti i nama koji nismo znali da njene tekovine prihvatimo i nosimo. U toj pustoši sada se rađa klica pobune. Jer pitamo se - treba li ne dirati nepravedni sistem i poredak ako ne vidimo drugi put i ako više ne možemo bez onih koji se na naš račun silno bogate, ali nam barem ponekad dobace našu odavno zarađenu koricu hleba?

Ko je pravedan?

Onaj koji strada pokušavajući da spase društvenu svojinu, društvo i sam Grad, ili onaj koji strada pokušavajuću da zaštiti sebe i sačuva postojeće stanje? Ako i jedan i drugi stradaju – šta da se radi?

Ova predstava pokušava da shvati šta nam se to dogodilo i kako da sadašnjost ne prihvatimo kao sudbinu. Ne uzimajući ni jedan konkretan primjer, niti konkretan Grad, predstava traži uzrok i matricu propadanja i u centar zbivanja dovodi do juče izgubljenog, a danas već pobunjenog čovjeka. Ako borba donosi još veće stradanje – treba li se i onda boriti? Možemo li se ne boriti kada je borba jedini dokaz da smo živi i ima zavodljivi ukus i miris revolucije? Kao i Ljubav bez granica, o kojoj takođe govori ova drama. Jer pobuna je uvijek transgresija: politička, društvena, emotivna i seksualna. Neizbježna je kad dođe spoznaja i pređe se tačka nepovrata.

reč reditelja






uprava NP „Toša Jovanović”:
v.d. direktora Pozorišta: Ivan Francuski
pomoćnik direktora: Ivana Kukolj Solarov
organizator Dramske scene: Vera Skokin
marketing: Marijana Vujčin i Boško Đelilović
grafički dizajn: Uroš Stepanov
urednik: Ivan Trifunjagić


KRITIKE:

Ljiljana Bailović:
PREMIJERA NA DRAMSKOJ SCENI ZRENjANINSKOG NARODNOG POZORIŠTA
PREDSTAVA „ZRENjANIN”, TEKST I.ŠTIKS, REŽIJA B.LIJEŠEVIĆ
(List „Zrenjanin“, 1. jun 2017)


Pogled s leva, i kroz srce – priča o tranzicionoj propasti

Privatizacija društvene imovine i žrtve tog procesa, to je, u najkraćem, osnovna tema predstave „Zrenjanin”, najnovije u repertoaru Dramske scene zrenjaninskog Narodnog pozorišta, čija je premijera bila prošlog četvrtka. Njeni autori su Igor Štiks (tekst) i Boris Liješević (režija), dva stvaraoca koja, trenutno, spadaju možda među najtraženije i najprestižnije u ovom delu Evrope, a muziku je komponovala Jelena Popržan, koja takođe gradi veoma uspešnu internacionalnu karijeru.
Scenograf je Vladimir Savić, kostime je kreirala mlada Drina Krlić, a scenski pokret oblikovao je Zoran Simonović. Udarna autorska imena, naziv predstave – sve su to okolnosti koje su izazvale znatiželju i najšire pozorišne publike – i postavka ih neće razočarati: već premijerno izvođenje ostavilo je veoma snažan utisak na gledaoce.
PLjAČKAŠKA PRIVATIZACIJA
Na inicijativu doskorašnje direktorke zrenjaninskog pozorišta Ivane Kukolj Solarov i umeničke savetnice Anđelke Nikolić koje su uspele da zainteresuju autore predstave za dramski potencijal borbe radnika „Jugoremedije“ i „Šinvoza“ za svoje fabrike, dobili smo ovaj scenski projekat koji je samo na nivou simbolike vezan za Zrenjanin, ali je zapravo tu reč o sublimaciji onog što danas nazivamo pljačkaškom privatizacijom u kojoj je uništena privreda u celom regionu, a radnici su i bukvalno bačeni na ulicu. Tekst Igora Štiksa se time bavi u prvoj tematskoj liniji, a dopunjuje je problemima transeksualnosti, uvezujući u jedno tragizam potpune marginalizacije radničke klase s jedne strane, i društvene homofobičnosti sa druge strane. Štiksova idejna pozicija je levičarska, a tekst je koncipiran plakatno, što je u skladu sa parolama („Fabrike radnicima“) koje pamtimo iz vremena socijalizma, dok emotivni naboji provaljuju u gledalište iz songova (tekstove songova takođe je napisao Igor Štiks) koje pevaju dramske junakinje, „grešnice“ - Eva iz perspektive „pogrešnog pola“, Mala iz perspektive seksualne eksploatacije.
BREHTOVSKI TEATAR
Rediteljski pristup Borisa Liješevića je brehtovski. u odličnom dramskom ritmu povezuje i kombinuje naturalistički glumački obrazac, frontalni govor sa otvorene scene, pevanje „uživo“, jaku simboličku efektuizaciju, govor parola, i u izuzetno dobrom radu sa glumcima zaokružuje celinu koja gledaoce dira i emotivno, a i na nivou ideja. U režiji Borisa Liješevića i Štiksov programski stav vezan za društvenu homofobiju dobija i „treću dimenziju“, jer ga možemo čitati i metaforično, kao problematizovanje društvenog i klasnog identiteta u tranzicionom vremenu, kada smo s tako malo otpora fabrike predali klasi eksploatatora.
INSPIRISANI GLUMCI
Glumačka ekipa našla je verodostojan izraz za Liješevićev koncept. Glumci su karaktere oblikovali u verističkom maniru (u tranzicionoj ravni), a simbolična imena likova navode i na vanvremensko situiranje priče. Posebno težak zadatak imao je ženski deo ansambla, izvanredna Sanja Radišić i Edit Tot Miškeljin jer i pevaju na sceni, i to tako da ti delovi predstave uzburkaju gledalište. Songovi su, zahvaljujući i pomoći vokalne saradnice Ane Aleksić Šajrer, u Liješevićevu postavku uneli snažne emotivne akcente.
Jovan Torački dao je pravi ton pokvarenom gazdi Miniju, koji je ideale pređašnjeg socijalističkog sistema iz kojeg je izrastao, lako zamenio za novu moć. Mini vlada ljudima lažući, varajući, oslanjajući se na vlast, ali i na svog batinaša, koga vrlo dobro dočarava Miljan Vuković. Milan Kolak kao student Koča, politički entuzijasta na strani radnika, na scenu izliva polet, idealizam mladosti, spremnost na žrtvu u ime ubeđenja, i to radi sa punim pokrićem glumačke iskrenosti.
Stefan Juanin je našao ključ za ulogu Rokija koji je, u egzistencijalnoj prinudi, promenio stranu i izdao drugove. Najsloženiji zadatak imao je Dejan Karlečik u naslovnoj ulozi Zrenjanina. S odovoljno glumačke ubedljivosti Karlečik razvija lik radnika koji, u prelomnom momentu, uviđa da je prevaren, razotkrivajući istovremeno u sebi ko je on sam, lično i intimno. I kad su Zrenjaninu rekli: „Ti si sad vođa, vodi nas napred“, njemu je pripalo da pita: „A gde je to napred?“ Nema odgovora na to pitanje, ni predstava ga ne daje.
SCENA, KOSTIM, MUZIKA
Brehtovski teatar Borisa Liješevića odvija se na ogoljenoj sceni koju je scenograf Vladimir Savić opremio tek ponekim rekvizitom značajne simboličke vrednosti - šank, prazna burad, udobni kauč, automobil krntija iz socijalističkog vremena - likovnost tranzicione sirovosti, funkcionalno i efektno. Kostimografska rešenja Drine Krlić koriste se metaforičnim govorom: muški kostim je realističan, naglašeno upotpunjen naturalizmom golog tela, ženski je konstrukcija (kao što su i njihove društvene uloge nametnuti konstrukt), a upućujuća značenja čitamo u izboru detalja i boja.
Liješevićevu postavki zaokružuje, i produbljuje, neobično upečatljiva muzika Jelene Popržan. Ona je u songove dodala i malo lokalne boje, puno osećanja, razgaljenosti, zanosa. Publika će ovaj komad gledati zbog glumaca, zbog Liješevićeve teatarske mere i magije, možda i zbog snage leve ideje, ali svakako i zbog muzike Jelene Popržan. Značajna predstava.


Zoran Slavić: POZORIŠTE, EMOCIJA, LEVICA
premijera u pozorištu "Toša Jovanović"
Igor Štiks: “Zrenjanin”, režija Boris Liješević

Oduvek je pozorište, pod uslovom da je pravo i autentično, za trenutak i santimetar, bilo ispred aktuelne stvarnosti. Najnovija predstava zrenjaninskog pozorišta „ Zrenjanin“, sa nazivom koji je sazdan, danas i ovde, kao svojevrsna personalna ali i ideološko-istorijska aluzija ali i kontraverza, u momentu odvijanja bila je, snagom artističkog umeća i poštenja, bolјa, iskrenija i autentičnija od konteksta u kome se dešavala. Lokalnog i opšteg. Naravno, kada se aplauzi stišaju, slegnu emocije, počinje razlikovanje, analiza, zamerke. Estetičke, ideološke, generacijske, socijalne. Jedino kod dobrog pozorišta, a u ovom slučaju ono se dogodilo, preostaje umetnost glume. Ali, zar je to malo u ovim oskudnim vremenima . U recepciji komada „Zrenjanin“ biće, i normalno je da bude, različitih percepcija i interpretacija. Pre sve ga ideoloških, a najmanje pozorišnih i estetičkih. Pogotovo kada se zna da je tema predstave isečak iz života u nas, u vremenima „ plјačkaških privatizacija“ iz kojih su proizašli masovni gubitnici, odnosno malobrojni profiteri. Koji su bili u publici , ili kao skriveni akteri egzistiraju u našem okruženju. A svi jesu na neki način buduća pozoriš na pub lika. Ili gledaoci nekog tv. rialitija Sve ovo je socio-psihološki ambijent u kome je realizovana ova predstava.
Ipak, jedino što treba da ostane neupitno jeste – glumačka energija, posve ćenost teatru, kao i iskreno dramsko umeće. Zrenjaninski glumci, bez obzira na veličinu zadataka, kao i na funkcionalnost njihovih uloga u ovom tetarskom spoju emocije, ideologije, bliske istorije, sa pomalo filozofije, uspeli su da iznova dokažu da
je moć pozorišta i dalјe nemerlјiva. Odnosno da počiva na onima koji kroz svoje telo, um i dušu propuštaju, boje i usijavaju ideje i emocije trenutka, vremena ili epohe. Dok sve započinje inicijalnim tekstom mladog Igora Štiksa. Koji je u osnovi hibrid levičar ske filozofije, umetničko-socijalne anagažovanosti, dovolјno dramatične fabule, koja je, srećom, spuštena na nivo pojedinačnih sudbina. I sve to prošarano sa elementima felјtona i političkih parola. Dok povezivanje osnovne teme sa, već okrnjenom „legen dom“ o Žarku Zrenjaninu deluje kao dobar marketinški potez, ali ne ništa više.
Prepoznatlјivost lokalnih propalih preduzeća, čak i negativnih aktera, nosi sa sobom pozitivan ali i negativan efekat „identifikacije“, što je danas opšti književno-pozorišni manir. Uisak mi je da Igor Štiks svojim dramskim predloškom reditelјu ove predstave Borisu Liješeviću dao dosta žanrovski neopredelјen tekst, ideološki zaoš tren ali i otvoren za autorsku interpretaciju. Što je Liješević vrlo ispirativno, služeći se snažnom ekspesivnošću, sa izraženim poverenjem u ansambl, iskoristio. Napravio je uzbudlјivu, dramatičnu i scenski plastičnu predstavu. Koja je bila kombinacija namernog „plakatskog kolažiranja“ , mikro scena socio-psiholških minijatura, emotiv nih erupcija odnosno katarzičnih kadenci. Kao i povremenog koketiranja sa mjuziklom.
Liješević je potencirao dramske vrline teksta permanentno premeštajući težište drame sa opštih, ideoloških i načelnih zahvata ( iz istorije našeg društva, koja još traje) na personalne egzistencijalne sudbine. Na taj način dramski tekst „ Zrenja nin„ je profunkcionisao na zrenjaninskoj sceni kao svojevstan melanž brehtovske dramaturgije, sa nečim što je svojevremeno bio rukopis reditelјa Ljubiše Ristića.
Posebna vrlina njegove režije predstavlјa rad sa glumcima, odnosno trud i spemnost da oni budi pravi akteri i nosioci umetničke angažovanosti zrenjaninskog „Zrenja nina“. Što je vidno i u načinu njihov igre koja je više proživlјavanje a manje tehnika i tehnologija, koji su prisutni ali su ostali u drugom planu.
Glavnog negativca, „plјaćkaša“ i biznismena, Minija, Jovan Torački igra kao osobu lišenu svakih skrupula. Štiks ovaj lik piše kao oličenje ugnjetača, društvenih parazita i moćnika tako da joj Torački dodaje samo ekpresivnost i stilske specifič nosti, jer bi sve ostalo menjalo iz temelјa lik koji tumači. Lik koji se u drami samo po jednom slovu u imenu razlkuje od stvarnog lica. Lik/tip/simbol koji ovaj glumac stvara ima dovolјno plastićnosti i uverlјivosti, premda je od svih aktera najviše limitiran fun kcijom i fenomenom prepoznatlјivosti. Što nije bio slučaj sa Milјanom Vukovićem, koji je igrao drugog negativca ove dramske priče. U ulozi „gorile“ i slepog plaćenika, on je stvorio vrlo živopisan lik poslušnika, inelektualno i moralne nule. Izbegavši klišetirani obrazac tumačenja ovakvih likova, on je, svesno ali kontrolisano prelazeći granicu karikaturalnosti, ovoj dosta surovoj predstavi, doneo humorni iskorak.
Ženski likovi iz ove predstave kao da najviše korenspondiraju sa akuelnim vre menom. Konobarica i nesuđena pevačica Mala, igra je Sanja Radišić, potpuno uranjajući u njen lik i sudbinu, iznova otvara temu sudbine ruralne žene u postso cijalističkim društvima, dok aktivistkinja Evu, koju donosi Edit Tot, sa malom distan com prema liku, kao da istovremeno živi i posmatra svoj lik, unosi u savemeno dram sko stvaralaštvo i temu transrodnih osoba. Što je, ipak, dosta vam opšteg dramskog toka ove prerdstave. Premda ne mimo Štiksovih autorskih zamisli. Sanja Radišić. dakle. svoj lik donosi u punoj ekspresionisičkoj tenziji dok se igri Edite Tot osećaju elementi promišlјanja, što režija Borisa Liješevića drži u dobrom balansu.
Milan Kolak, igrajući dosta nedefinisani lik mladog ( nevladinog) aktiviste Koče gipko, živahno i pomalo impresionistički, oživlјava mladića koji je poreklom deo vladajuće nomenklature a opredelenjem pripada onima koji pokušavaju da deluju socijalno odgovorno, čak podsticajno, u artikulisanju radničkog bunta. Šematičnost, sa kojoj pisac uspostavlјa ovaj lik, Milan Kolak, uz pomoć Liješevića, u većini klјučnih scena prevazilazi.
Tandem radnika, socijalni pozitivac Zrenjanin, obeležen i sa ideološkim predznakom, koji donosi nadimak, koga igra eksplozivno i ekspresivno Dejan Karlećik, i prevrtlјivac i “izdajnik“ svoje klase, Roki, donosii ga izraženom savitlјivošću i elastičnošću - Stefan Juanin, kao antipodi i paradigme naše tranzicije, funkcionalno ali i simboličkii obeležavaju suštinu predstave. Jer se u njoj glavna drama odvija unutar korpusa gu bitnika, dok kapitalizam, plјačkaški i „nemoralni bizismeni“ u komadu „ Zrenjanin“ samo predstavlјa neophodnu platformu ibzenovski shvaćene društvene nepravde. Karličik je u svojoj ulozi potpuno uverlјiv u sve tri faze transformacije. Od oportuniste, do na samožrtvovanje spremnog ćoveka, prošavši i seksualno otrežnjenje. Eruptivan ali sa preciznom kontrolom energije. Jaunin je u razvoju svog lika, prevrtlјivca i konver tita, vešto koristio umeće preplitanja karakternih osobina, što je ovom negativnom ulozi dalo slojevitost.
Predstava sadrži u sebi i dosta muzičkih elemenata ali ne i dovolјno da bitnije poprimi elemente mjuzikla . Međutim, Sanja Radišić vrlo ekspresivno i posvećeno najintimnije delove svog lika plasira kroz tu formu. Dok je sama muzika Jelene Popržan scenski uverlјiva a muzikološki eklektična. Scenska rešenja Vladimira Savića su u okvirima modernog realizma i izrazito funkcionalna. Što važi i za kostime Drine Krlić ,koji su imali u sebi i diskretne elemente elegancije.
Konačno, gledali smo dobru, uzbudlјivu, angažovanu i poštenu predstavu, koja će se više svideti levičarima ali ni to nije najgore što nam se može desiti u savremenom životu.Meni ne! Čak naprotiv.


Zlatko Jelisavac:  Zrenjanin kao distopijska vizija budućosti
O predstavi “Zrenjanin” Borisa Liješevića (Narodno pozorište Toša Jovanović, Zrenjanin)
(Autonomija)
28 May 2017


Bio jednom jedan grad… U njemu se nije živelo bogato, ali je bilo posla i ljudi su živeli solidno i od svog rada – što se ono kaže. Hemijska i prehrambena industrija bili su osnova razvoja ovog grada u kome nije bilo nezaposlenih i koji je u onoj bivšoj, socijalističkoj Jugoslaviji važio za mesto gde se uvek može naći posla. A onda je došlo da raspada države i krvavog, bratoubilačkog rata u kojem je pored „danka u krvi“ ovaj grad platio možda i najveću ekonomsku cenu od svih velikih industrijskih centara eks-Jugoslavije. Jedan za drugim veliki industrijski kompleksi su prestajali da rade, raspadali su se usled ekonomske krize koja je opustošila sve ono što su nekada bili glavni ornamenti ovog mesta. Radnici su ostajali bez posla, zavladala je beda, očaj, a poslednji ekser u kovčeg našem ubijenom gradu zabile su tzv. privatizacije preostalih firmi i fabrika koje su po pravilu dolazile u ruke sumnjivih tipova i ljudi sa kriminalnom istorijom.
Znam da se to verovatno desilo i u vašem gradu ili mestu gde živite i da je to manje-više ista priča koja nas povezuje diljem današnje Srbije, a bogami i šire. Verovatno ste i vi u vašem mestu bili svedoci neke od privatizacija koje su služile samo kao lažno pokriće za finalno uništenje preostalih preduzeća koja su još davala znake života. Potom su ta preduzeća odlazila u stečaj i zavšavala svoje tužne sudbine tako što bi radnici ostali na ulici, a vlasnici firmi bi rasprodali sve što u istoj iole vredi, a potom „zbogom žohari“. Sve ste vi to i imali i u svom gradu…
Ali da li je o vašem gradu napravljena pozorišna predstava na temu ekonomskog i svakog drugog raspada koji neminovno ide uz osiromašenje građana? E, o ovom gradu, o kome vam pričam, napravljena je i pozorišna predstava pod nazivom “Zrenjanin”, a radi se i istoimenom gradu u kome živim, to jeste delim sudbinu građana koji imaju tu (ne)sreću da žive u verovatno ekonomski najrazorenijem gradu današnje Srbije, a verovatno i bivše Jugoslavije – bez preterivanja. Predstavu “Zrenjanin” režirao je Boris Liješević, a prema tekstu Igora Štiksa i režiser se baš potrudio da nam “stane na muku” i pokrene bolan talog muke i ogorčenja koji u sebi nosi svaka Zrenjaninka i svaki Zrenjaninac. Bolno realna predstava u kojoj su sudbine Zrenjaninaca surovo jasno predstavljene upravo onakvim kakve i jesu postale nakon svega što im se izdešavalo.
Bečkerek je zlo… Moglo se čuti u jednoj od pesama u predstavi. Ako ne znate, Bečkerek je stari naziv Zrenjanina još iz doba austro-ugarske vladavine,da bi nakon oslobođenja od strane srpske vojske kralja Petra dobio naziv Petrovgrad, a posle Drugog svetskog rata Petrovgrad postaje Zrenjanin i to po imenu narodnog heroja Žarka Zrenjanina. Bez obzira na to što se danas Zrenjanin „formalno“ tako zove, građanke i građani često koriste stari naziv Bečkerek, od kojeg lokalni nacionalisti i poklonici monarhije dobjaju ospice – možda ih još samo više nervira trenutni naziv grada jer, po njima, Žarko Zrenjanin je bio samo revolucionarni avanturista i lokalni „Kazanova“ koji je zavodio snaše koje su mu na kraju, prema legendi, i došle glave. Ali da se vratimo pozorišnoj predstavi…
Zanimljivo, u predstavi Zrenjanin je čovek-radnik, to jeste to mu je nadimak jer, prema sopstvenom priznanju, kada je bio mali nije mogao da razlikuje pitanja: odakle si i kako se zoveš? Sjajna identifikacija protagoniste predstave i sudbine jednog grada jer čovek Zrenjanin je predstavljen kao tipičan radnik današnjice na ovim našim prostorima, a mogli bi reći i još tipičniji kao Zrenjaninac: ubijen u pojam, ogorčen, nezainteresovan za politiku, ljut na sindikate i sve one koji su ga toliko puta prevarili. Zrenjaninov otac je bio poslednji direktor fabrike pre privatizacije koju on nije preživeo – naime, izvršio je samoubistvo jer nije mogao da podnese lažne optužbe za proneveru koje su usledile „sa vrha“ i nije hteo da dopusti pljačkašku privatizaciju. Sam radnik Zrenjanin nije svestan toga i on je ubeđen da je njegov otac bio umešan u neku aferu i da se zbog toga ubio. Inače, vlasnik preduzeća, u kojem Zrenjanin radi, zove se Mini, što je aluzija na nadimak Jovice Stefanovića Ninija, koji je postao vlasnik fabrike lekova „Jugoremedija“ – sigurno ste čuli za celu aferu, da je sada ne prepričavam. Ovaj Mini u predstavi je još jedna sjajan primer identifikacije sa stvarnošću događaja u kojoj su razni kriminalni tipovi, poput ovog Ninija, dobili u ruke velika i uspešna preduzeća, da bi ih potom upropastili. Jugoremedija je postala i slavna zbog toga što je to prva fabrika koju se u svoje ruke preuzeli radnici i pokazali da ona može uspešno poslovati bez „obavezne“privatizacije. Radnik Zrenjanin radi u fabrici u kojoj već mesecima nije dobio platu i ogočen je na sve, ali, zanimljivo, ne i toliko na samog vlasnika Minija. No, borac za radnička prava Koča – opet vrlo zanimljiv odabir imena – otvara mu oči. Koča i njegova drugarica Eva pokušavaju da vrate fabriku radnicima i u Zrenjaninu nalaze čoveka koji može da povede radnike koji bi ponovo vratili „sredstva za proizvodnju“ u svoje ruke. Sve se završava užasnom tragedijom u kojoj Evu ubijaju Minijevi telohranitelji, a Zrenjanina oslepljuju. Koča pronalazi mrtvu Evu i slepog Zrenjanina i kaže mu da su radnici preuzeli fabriku i da sada on mora da ih povede napred. A Zrenjanin pita: A gde je napred? Koča zbunjeno konstatuje: Ne znam!
Izvinite zbog ovog mog nemuštog prepričavanja predstave… Da biste doista doživeli Zrenjanin, morate i sami videti ovu predstavu, a najbolje bi bilo da dođete u Zrenjanin i da tu doživite „puni ugođaj“. Tragedije deluju katarzično na gledaoca – kako je to još davno ustanovio Aristotel, a Zrenjanin je predstava koja je otvorila dušu ovog grada. Dođite da upoznate Zrenjanin na daskama koje život znače, dođite da vidite naš grad kome su uzeli dušu i „oslepeli“ ga za budućnost. Zašto? Zato što je Zrenjanin distopijska vizija budućnosti ove zemlje sa kojom se morate upoznati kako biste sutra znali sa čime se borite. Zrenjanin su oslepeli i nemojte dozvoliti da se to i vama desi. Zrenjanin je budućnost koja se već desila kako na sceni tako i u realnosti. A ja posle predstave i ne znam šta je realnije: da li ono što se desilo ovom gradu ili pak ono što mu se događa na pozorišnoj sceni? Boris Liješević je uradio remek-delo pozorišne režije, po mom skromnom mišljenju, i uvrstio se među intelektualce naše jugoslovenske „pozorišne misli“ sa ljudima kao što su Oliver Frljić ili Zlatko Paković koji na sebi svojstven način predstavljaju ono najbolje što imamo. Zato je „Zrenjanin“ predstava koju morate da vidite i ne smete da propustite jer nije u pitanju samo pozorište već naša budućnost.