МАРТА АРОКСАЛАШИ, директорка Дечјег позоришта Суботица

Зашто зрењанинска публика треба да види представу „Чипкар Самсон“ Дечјег позоришта Суботица/Dičijeg pozorišta Subatica/Szabadkai Gyermekszínház/Dječjeg kazališta Subotica, као и шта јој се чини какав је позоришни тренутак у којем се одржава овогодишњи фестивал, говори Марта Ароксалаши, директорка овог суботичког театра…

Фестивал професионалних позоришта Војводине, с две године паузе, поново се враћа на позоришну сцену Србије. Зашто зрењаниска публика не сме да пропусти вашу представу?

Зрењанинска публика је свакако једaн од најоданијих пратилаца стваралаштва за децу. Однос Луткарске сцене Народног позоришта „Тоша Јовановић“ и нашег Дечјег позоришта из Суботице је био и остаје ,више од професионално уобичајеног. Дајем себи слободу да кажем, врло пријатељски.

Обрадовала нас је намера да зрењанинско позориште прихвати улогу домаћина Фестивала након скоро двогодишње паузе, коју лично нисам никако разумела. Сусрет професионалних позоришта Војводине прошле године није одржан, замало да се то понови и ове године, али се јавља Народно позориште “Тоша Јовановић” прихватајући организацију са свим обавезама, одговорношћу и спашава тај наш празник професије. “Све се може, кад се хоће”, рекли би неки мудрији.

Одлучили смо да због специфичне ситуације изостанка селектора, свако позориште пријави једну представу за коју сматра да адекватно представља уметнички квалитет који је по пропозицијама Фестивала настао током протекле позоришне сезоне, тако да смо се ми определили за мјузикл “Цсипкéс Сáмсон éс аз Елвесзетт Местерсéгек Мúзеума”. Литерарни предложак је написао Роберт Ленард, музику су компоновали Ервин Ерош и Давид Клем, а редитељски рукопис оставио Золтан Пушкаш. Представу изводе глумци на мађарском језику, а разлог зашто је препоручујемо зрењанинској публици је што је ово праизведба луткарског мјузикла с врло јасном поруком очувања одређених заната од изумирања.

Шта вам се чини какав је позоришни тренутак у којем се одржава овогодишњи фестивал?

Позоришта полажу право да можда превише истичу себе у самољубивом значају. Данас је много тога промењено у односу на времена када смо (наше генерације) са страшћу и бескрајним пожртвовањем следили пут “… тражења уметности у себи, а не себе у уметности.” И публика је то од нас очекивала с дубоком вером у све изговорено са сцене и сваку поруку је усвајала као истиниту и верну. Данас је то поверено друштеним мрежама, па ако се ту нешто позитивно прокоментарише, подиже се рејтинг позоришног догађаја, односно, обрнуто. Критеријуми су девалвирани. Све може, сви се у све разумемо, све је супер, сви су талентовани, компетентни, образовани, препуни самопоуздања! Убеђујемо себе да свака представа има свог гледаоца, све има неку вредност, тргујемо уметношћу, али себе наравно изузимамо из те приче. Прихватамо готово све што нам долази из “авангарднијег света”, баш и не разумевајући то сасвим, просто то није наш генетски код, али пратимо глобалне трендове и без критичког става усвајамо понуђено. Позориште пресликава живот, а живот имитира позориште на друштвеним мрежама.

Фото: Subotica.com