Тоша Јовановић
Михајло Пупин, Војислав Деспотов, Никола Тесла, Тодор Манојловић, Тоша Јовановић и Угљеша Шајтинац, не знам да ли је неко позориште у Србији имало могућности да конципира репертоар у кључу омажа научницима и уметницима од националног и/или светског значаја, што по себи није толико за истицање будући да су таква имена обично, појединачно или заједно, „знаменитија“ од позоришта које их помиње, али сам сигуран да је зрењанинско Позориште пронашло заједнички именитељ за све њих и од њихове љубави према својима и своме створило свој позоришни знак понудивши га публици на дар.
Миша Пупин Идворски
Јер, било да је у питању „само луткарски доживљај” (У. Шајтинац) Пупиновог родитељског огњишта у Идвору („Миша Пупин Идворски“, режија Петар Пејаковић) које се раскрива док цела васиона плаче, наговештавајући велики растанак који се можда никада није завршио већ само проширио са мале на велику сцену, где наступају највећи, Поштуј туђе, смеран буди, али мисли и на своје остаје лајтмотив представе који, како се сезона 2023/2024. ближи крају, отвара позоришни времеплов бацајући нас поетичким квантним скоком 100 година унапред да бисмо се „повратили у будућност“ из једне „примитивне“ банатске хтоничности у херметичност романескног универзума В. Деспотова, где обитавају посебна бића ништа мање необична од „праисторије“ банатских родовских заједница Пупиновог 19. века („Андраци, јепури и остала најважнија чудовишта Петровграда и средњег Баната“, режија и драматургија Никола Завишић).
Андраци, јепури и остала најважнија чудовишта Петровграда и средњег Баната
И опет, пређашњи „време-простор” се поништавају – глума, покрет и говор дејствују у новом складу: унутрашњост човека скрива радњу док тескоба кулисе надкрива сцену. Измештен 100 година уназад, заплет је поникао на другачијем судбинском стецишту, где живе људи личкога кова, у којима влада другачија природа… Након две представе Луткарске сцене, при чему је са „Андрацима“ у марту отпочела зрењанинска Национална престоница културе за 2025, Драма нас води у Теслин свет драматизованих родбинских односа. Овог пута „родна груда“ не (от)пушта дете својих (изневерених) великих очекивања. Али када живот изгуби на извесности после ноћи нејасног исхода, мајчинска љубав развејава сумњу у будућност свог најпознатијег детета отварајући му нове-старе „пролазе у свет“… Чисто да се подсетимо коме шта, много тога „дугујемо“ (Милица Константиновић „Ђука“, режија Ана Томовић).
Ђука
Да стваралачки импулс уметника или проницљивост жеље научника не бирају околности већ да су управо то једина „средства“ да се таленат испољи, драмска је ситуација позоришне биографије „Ја, Тодор“ (Ана Ђорђевић, режија Јана Маричић). Ова формално ауторевизија уметничке и људске судбине рођеног Великобечкерекчанина, а у тренуцима одвијања радње Зрењанинца Тодора Манојловића, бисер је сижејне обраде јунакове потраге за собом, која у кабаретско-документаристичкој интерпретацији добија обрисе едипалних мотивација – заувек изгубљену сигурност мајчинског скута коју после цивилизацијског сусрета са европским па домаћим светом (и полусветом) симболички репрезентује Тодоров безуспешни повратак у „одрођени“, завичајни град.
Ја, Тодор
Некако у исто време, непосредно по завршетку Другог великог рата, у истом граду, још један уметник „повраћен“ je себи, нама, и изнова рођен… Умро је прерано 1893. у 46. години, сагоревши се од посвећености својим улогама и од грудобоље. Кажу, међутим, да је по смрти глумца Тоше Јовановића (Велики Бечкерек, 1845, и то се само каже) његов романтичарски дух лутао по местима и градовима где су играле путујуће дружине којима је припадао, али да му мир није био могућ ни за живота, иако је као драмски првак припадао и ансамблима народних позоришта/казалишта Београда и Загреба, у више наврата. Исто тако кажу да је у време Тошиног рођења Велики Бечкерек добио позориште (1839), али да ни дан данас не знамо са сигурношћу како је оно настало, те смо приморани да се служимо (љубавним) легендама. Опет, каже се да позоришно здање, уосталом, као и свако друго здање у људске сврхе, не може постојати без идентитета, тј. неће се знати коме припада све док се у њега не усели дух глумца који му одговара и који се у њему осећа као у својој кући… Е сад, ако је Зрењанин можда заборавио Тодора, Тодор није заборавио Тошу, али је и све нас упознао са њим оставивши нам његово (и своје) име да нас подсећа коме „дугујемо“ своје позоришно порекло, те да ништа не почиње нити се завршава са нама, садашњима…. Како се све то збило, „заправо“, могли сте видети и прочитати на изложби „Тоша Јовановић: од глумца до Народног позоришта у Зрењанину“ (29. октобар 2025, ауторка мр Александра Милошевић), уочи обележавања 80 година рада Драмске сцене.
Огигијанке
Али да ли је заборав лоше сећање или отуђеност срца за нечије припадање, или, да ли је сваки човек, знаменит или не, осуђен на заборав уколико заборави онога коме припада? Да ли је припадање љубав која не ограничава већ ослобађа од условљавања да се постоји? Да ли нас (знаменита) дела чине заборавним за припадање ако су чињена због нас самих или нас једино за Другог преводи из непостојања у постојање? Да ли смо слободни зато што смо ослобођени других или волимо Другог да бисмо ослободили себе?… За кога постојимо да бисмо постојали, питају себе (и нас) „обичне” жене и мушкарци у „Огигијанкама” Угљеше Шајтинца (режија Жељко Ђукић), док обитавају „заробљени” на банатској Огигији. Да ли њихов самовољни привремени долазак (или дужи животни боравак?) на вештачко острво треба да нас подсети да смо се сами егзистенцијално осудили, те да је острвска самоћа само (наш) избор одсечености од Других, једна умишљеност коју хранимо у страху од Других, уколико као појединци, колективи или друштво не живимо у слободном односу са Другим?
И. Трифуњагић