Интервју: Ирена Тот, глумица и редитељка

Поводом премијере комада „Весела кућа”: текст: Стеван Пешић, режија: Ирена Тот, НП „Тоша Јовановић” (14. март 2018.)

„Весела кућа“ је ваша најновија режија. Луле Станковић, за кога сте увек говорили да је генијалан редитељ, ову представу је режирао 1987. године. У чему се креативности разликују?

– Разлика између представе чија је премијера била 1987. године и садашње је у једном другачијем редитељском ишчитавању Пешићевог текста, које неминовно намеће једно потпуно другачије време у коме данас живимо. Моја „Весела кућа” је кућица луткара. Место, где се одрасли макар на кратко могу вратити у детињство. Ту ће, играјући се, заборавити своје бриге и незадовољства које доноси овај стресан живот. У нашој кућици је могуће и немогуће! Она нема зидове, врата су јој отворена за добронамернике. Ко једном закорачи у овај магичан свет, зажели да игра никада не престане!

Када вас је Луле Станковић наговорио да играте дечака, рекао је: Треба ми дечак који носи у срцу поезију.

– Једина улога у коју нисам веровала да ћу моћи да је одиграм била је улога дечака у представи „Крилата крава”, у режији Србољуба Станковића. Сматрала сам да треба да је игра мушкарац, а не жена. „Мала, треба ми дечак који носи у срцу поезију, веруј ми можеш ти то!” – рекао је Луле, а ја сам му веровала. Тај дечак је био другачији, посебан. Био је то мој дечак у кога су сви веровали. Тада сам схватила да међусобно поверење редитељ – глумац даје снагу да се све препреке током рада преброде, а онда резултати не изостају ни са једне стране.

Сваком својом улогом и режијом потврђујете да лутка може да буде само човек који игра. Шта је за Вас лутка?

– Глумац луткар може да буде само човек који је и поред одрастања у души сачувао дете и радост игре. Лутка је за мене више од игре. Она није нежива ствар. Материјали од којих је створена зраче неком необјашњивом енергијом. Тог тренутка када се моје емоције прелију и испреплићу и сударе са оном енергијом коју лутка носи настаје један чудесан, мистичан спој лутке и мене. Понекад нисам сигурна да ли ја анимирам лутку или лутка мене.

А луткарство?

– Луткарство је свевремена уметност. Моја „Весела кућа”. Мој „кист” којим сликам, изражавајући своје мисли, емоције свој унутрашњи свет, језиком који је разумљив свим људима на овој планети!

Колика је предност деце која одрастају уз Луткарско позориште, уз заљубљенике позоришта?

– Ретко који град може да се похвали да има луткарско позориште, чији су глумци заљубљеници свог посла, који се боре за опстанак лутке у луткарском театру. Срећна су и привилегована деца која одрастају уз такво позориште које је њихова насушна потреба. Поистовећујући се са ликовима, ослобађају се својих страхова. Развијају машту, ликовност, говор, уче да разазнају добро и зло и још много лепих и корисних ствари. А све то ће у многоме утицати на њихово одрастање.

У Србији нема школе за луткаре, али је Зрењанинска школа луткарства препознатљива широм бивше Југославије, па и Европе, с обзиром и на престижне награде које сте освајали!

– Школа у зрењанинском Позоришту, односно Студио, изнедрила је садашњу генерацију луткара који већ годинама успешно раде и боре се за опстанак. А шта после? Без школованих кадрова, нажалост, не видим неку светлу будућност за луткарство. – Ми морамо имати глумце, редитеље, драматурге за ову уметност у нашој земљи на нашим факултетима ако желимо да имамо наше луткарство, а не лоше копије иностраних. Све наше иницијативе, елаборати, предлози, не наилазе на разумевање ве их дочека – одбијање. Несхватљиво! Толико о томе „све за децу”.

Показали сте безброј пута да свака ствар може да се оживи…

– Велика је срећа што је у нашем Позоришту радио и стварао један Тихомир Мачковић, који није био само сјајан глумац – луткар, него и одличан креатор и мајстор израде лутака. Поред њега је стасао и данашњи мајстор Тибор Фараго чије веште руке већ дуго година стварају лутке за наше позориште. Тако сам и као глумац и као редитељ увек била у могућности да испратим цео процес рађања мојих лутака и да их у техничком смислу прилагодим својим аниматорским могућностима и потребама. Овакви мајстори израде лутака су права драгоценост за свако позориште!

Сећам се када смо у Котору, 1994. године, чекали до пола три ујутро у Кафани „Код Шешеља” да жири прогласи победнике Југословенског дјечјег позоришног фестивала. Победила је „Мала Ружа”…

– Да, Котор! На том Фестивалу су могле учествовати само најбоље представе из целе Југосласвије, које су претходно прошле јаку селекцију. Наше луткарско позориште је све до распада бивше Југе, сваке године селектовано на овај престижни фестивал. Са Југословенског фестивала позоришта за децу понела сам на моје велико задовољство три награде. Награда за најбољу женску улогу у представи „Мала Ружа”, 1994. године, за најбољу режију представе „Мала принцеза”, 1999. године, када је ова представа проглашена за најбољу на Фестивалу, а Данило Михњевич добио награду за најбољу мушку улогу. Награду за маштовиту и поетску сценску метафору – за режију представе „Царево ново одело у земљи чуда”, освојили смо 2003. године.

Кажете да је највећа награда што се ваше представе и даље гледају?

– Да. Награде пријају, стварају осећај да то што радиш, радиш добро. Али ако моје представе не прегази време и ако оне дуго опстају, на радост деце и одраслих, то је права награда за сваког редитеља.

Бранка Јајић