Премијерно извођење: среда, 20. мај, у 20ч
ЛИСИСТРАТА
Аристофан
Превод: Радмила Шалабалић
Режија, дизајн светла: Никола Завишић
Адаптација текста и драматургија: Уна Ђелошевић, Марија Ритан и Никола Завишић
Лектор: Ђорђе Марковић
Сценографија и костимографија: Благовеста Василева
Сценски покрет: Уна Ђелошевић
Музика и хорске деонице: Душан Страјнић Дукат и Марко Игњатовић
ИГРАЈУ:
Женски хор: Сташа Миловановић, Јана Бјелица, Уна Ђелошевић (к.г.), Јелена Лончар (к.г.), Наташа Илин, Сара Симовић
Мушки хор: Миљан Вуковић, Драган Ђорђевић, Стефан Јуанин, Дејан Карлечик, Игор Филиповић (к.г.), Звонко Гојковић
Лисистрата: Јана Бјелица, Уна Ђелошевић (к.г.), Сара Симовић, Сташа Миловановић, Јелена Лончар (к.г.)
Атињанке: Наташа Илин, Јелена Лончар (к.г.), Јана Бјелица
Спартанке: Уна Ђелошевић (к.г.), Сара Симовић, Сташа Миловановић
Атински комесар: Игор Филиповић (к.г.)
Пролог и Атињанин: Драган Ђорђевић
Кинесија: Дејан Карлечик
Стојко: Стефан Јуанин
Јоргос Мизогинис: Звонко Гојковић
Спартански гласник, Спартанац: Миљан Вуковић
Инспицијент: Соња Ристоски
Суфлер: Ивана Титин
Фотограф: Нинослав Исаиловић
РЕЧ РЕДИТЕЉА
Нека Аристофанова дела су сачувана до дањашњег времена јер је већ у време када је био савремен овај натпросечно даровити, мудри и духовити хроничар свога времена постао практично обавезна лектира код својих сународника. Културни споменик.
Аристофан је, иако је био уско везан за своју чаршију (свој полис, Атину), ипак је успео да своја дела пренесе нама, овде и данас.
Успео је да и за нас данас буде забаван, духовит и актуелан, и поред у великој мери заборављеног контекста на који су се његове духовите, сатиричне и понекад разорно убитачне политичке и комичке жаоке односиле.
Аристофан је културно благо (на нивоу људске цивилизације уопште) и сусрет са њим у Народном позоришту „Тоша Јовановић“ у Зрењанину био привилегија, част и велико задовољство; посебно са екипом која је заједно са мном вредно радила на остварењу и сценском упризорењу овог ремек-дела класичне уметности. Једнако мислим на ауторски тим, као и глумачку екипу и технику позоришта.
Било је ово ванредно узбудљиво, креативно и пријатно путовање. Сродили смо се до мере да смо реалност (шта год да она била) почели да осећамо исто. То је благослов.
Ипак, морам да поменем особу која нам је омогућила овако непосредан и радостан сусрет са Аристофаном. То је Радмила Цица Шалабалић, мало божанство међу професорима класичних наука, преводиоцима и чуварима класичне баштине. Њено познавање најпре Старогрчког, а затим и Српско(-Хрватско)г језика; њена вештина у превођењу; разумевање духа и врцаве, блесаве, сочне Аристофанове лексике допринеле су у огромној мери коначном изгледу наше представе. Без Радмиле Цице Шалабалић наша позоришна авантура не би била то што јесте – ефемерни споменик заједничкој креацији, рађању смисла и организацији живота и времена (на сцени и око ње, јер смо као каква комуна бивали изопштени од живота око нас и потпуно усредсређени само на Аристофана и свет представе коју ћете гледали или сте је већ гледали, зависи када читате ово).
Могао бих дуго да објашњавам због чега смо изабрали ово уместо оног решења, због чега смо Стојка персонификовали, због чега су напеви налик госпел певању а ипак личе и на обредне античке песме (или макар како ми то замишљамо). Могао бих да дубински и детаљно анализирам пут којим смо се кретали да бисмо дошли до сусрета са вама, нашом публиком, али сигуран сам да то није потребно. Пред вама је плод вредног рада и искрено желим да се у овом сусрету спријатељимо. Уколико нам то пође за руком, биће ми неописиво драго.
На крају морам да захвалим свима са којима сам имао част и срећу да проведем ова два и по месеца:
ХВАЛА Уно, Јано, Јелено, Саро, Сташо, Нађа
ХВАЛА Стефе, Деки, Фики, Звоне, Мики, Геџо
ХВАЛА Дукате, Маре, Маријо, Уно, Блага, Ђоле
ХВАЛА Уроше, Веро, Аранко, Капри, Сале, Јело, Драгана
ХВАЛА Срки, Дошке и сви сви други около, технико, гардеробе, шминко, сви – хвала за све!
Никола Завишић
РЕЧ ДРАМАТУРШКИЊЕ
Аристофан је прије више од двадесет и четири вијека написао комедију Лисистрата у којој жене, сложне и марљиве као пчеле, заустављају рат.
Иза копрене бујне комедије, пуне необузданог хумора и дрске тјелесности, крије се савршено озбиљна порука о миру, моћи и здравом разуму. Аристофан нас смијехом води до суштине: ратови су апсурдни, а они који их воде још апсурднији.
Радмила Шалабалић је својим пријеводом сачувала тај двојаки дух – и оштрицу и шалу, и старину и непосредност. Текст дише, котрља се и смије исто онако слободно и храбро као што је то чинио у атинском позоришту. Оно што гледате резултат је заједничког напора читавог ансамбла – разговора, преиспитивања, слушања, снажне енергије и проналажења заједничког језика с комадом који је древан колико и сама позоришна умјетност.
Добродошли на најстарији и најмлађи антиратни чин на свијету.
Марија Ритан
