ТРИ ЗИМЕ
Тена Штивичић
Академско позориште „Промена“, Србија
Редитељка: Јасна Ђуричић
ИГРАЈУ:
Владимир Кос – Никола Кнежевић
Маша Кос – Исидора Влчек
Алиса Кос – Вања Ковачевић
Луција Кос – Ксенија Митровић
Дуња Краљ – Сунчица Милановић
Каролина Амруш – Ана Рудакијевић
Александар Краљ – Стефан Бероња
Моника Винтер – Андријана Ђорђевић
Швабо (Карло Долинар) – Аљоша Ђидић
Ружа Краљ – Сташа Блечић
Марко Хорват – Аца Лазин
Игор Маревић – Милош Лучић
Маринко – Срђан Кнер
Дизајнер светла: Анђелко Попић
Дизајнер звука: Александар Мрђан
О представи:
Представа је настала као дипломски рад студената глуме у класи професорке Јасне Ђуричић и Сање Ристић Крајнов. Премијера представе била је 25. марта 2018. год.
„Три зиме“ представљају причу која прати историју једне загребачке породице и њихове куће у три кључна историјска тренутка (1945, 1990. и 2011.), где свака година доноси важне прекетнице које утичу на судбину не само јунака ове приче, већ и на читаву историју бивше Југославије. Између ратова, савремених политичких дешавања и љубави, храброст да пронађу своје место у свету видимо првенствено кроз женске ликове ове породице које чине њен стуб већ генерацијама. Док пратимо њихов пут у данашњем времену, повремено са ретроспекцијом, присећамо се са чиме се једна породица сусретала у прошлости и колико је та прошлост заправо далеко од нас.
Комплексну причу о четири генерације жена једне загребачке породице, у времену када се Југославија стварала и времену када се она распадала, све до данас, са свим надама, илузијама, погрешним одлукама и ломовима њених јунака, ти студенти су одиграли са толико зрелости, глумачке вештине и фине поетске енергије, што је заиста јединствено, не виђа се баш сваки дан и зато је толико вредно. Не само да су ти студенти савршено савладали урбани кајкавски дијалект Загреба, него тај мелодиозни говор, којим су говорила и господа и слуге, њихова социјалистичка деца и каснији нараштај новог капитализма, постао је прозор кроз који се у овој представи види читава та несретна земља која се некада звала Југославија. У амбијенту веће просторије која је адаптирана као загребачка грађанска дневна соба, кроз коју, са радостима и жалостима, са срећом и свађама, хуји та турбулентна хисторија ових простора, седела је свуда около публика и у муклој тишини, у једном даху, пратила је ову четворосатну сагу о судбини тринаесторо јунака једне породице у рату и миру. Та збивања не догађају се правоцртно, као ни наши животи: час видимо дирљиву сцену баке и унуке уз неку ноћну лампу, час сећање на нешто ружно од пре педесет година, час су опет сви за столом, свесни да се о неким темама не говори, а онда се о њима ипак говори, у тренутку када је већ касно. На крају, сви ти јунаци, живи и мртви, и са хиљаду рана, срећу се на средини те собе, у помирењу до којег у стварном животу никада није дошло, чује се нека тиха музика наше младости и на сцени полако пада мрак. Тај мрак, као да се растворио свемир, пропарао је заједнички узвик одушевљења и аплауз публике која је ову невероватну представу доживела као своју емотивну причу, која већ деценијама чучи у њој и оптерећује јој душу.
Бојан Муњин, Радио Београд
„У драми су догађаји испричани нелинеарно, али су зато снажно увезани. Низање ситних детаља поентилистички слика, на први поглед рекло би се епску причу, која блиста у драмској форми. Иако не постоји централни сукоб, причи ни у једном тренутку не мањка драматичности. Судбине јунака нас узбуђују због њихових јарких карактера, а посебан су празник за гледаоца који мноштво женских гласова нема често прилику да у сличној разноврсности види у позоришту.“
Мина Петрић
