Žiri 69. Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine u sastavu:
rediteljka i književnica Vida Ognjenović (predsednica, Beograd), scenograf i kostimograf Miodrag Tabački (Beograd) i glumac i profesor AUNS Predrag Momčilović (Novi Sad), od 12. do 17. aprila 2019. godine video je 10 predstava u izvođenju sedam pozorišta. Na završnoj sednici, održanoj 17. aprila, doneo je sledeće

ODLUKE:

Da se nagrada za najbolju predstavu u celini dodeli predstavi Tartif, po motivima originalne Molijerove drame, autor i reditelj Igor VukTorbica, Narodno pozorište Sombor i Srpsko narodno pozorište, Novi Sad.
Odluka je donesena jednoglasno.

Da se nagrada za najbolju predstavu za decu u celini dodeli predstavi Izvini mama, po bajci Neću da se izvinim Sofije Prokofjeve, dramatizacija i režija Todor Valov, Dečje pozorište Subotica
Odluka je donesena jednoglasno.

Da se nagrada za najbolju režiju dodeli Igoru Vuku Torbici za predstavu Tartif, po motivima originalne Molijerove drame, autor i reditelj Igor VukTorbica, Narodno pozorište Sombor i Srpsko narodno pozorište, Novi Sad.
Odluka je donesena jednoglasno.

Da se dodele ravnopravne glumačke nagrade:

Za najbolju žensku ulogu (2):
Marti Bereš za ulogu Hasanaginice u predstavi Hasanaginica, po motivima drame Ljubomira Simovića, režija Andraš Urban, Novosadskopozorište/Ujvidekisinhaz
Odluka je donesena jednoglasno.

Hani Selimović za ulogu Dorine u predstavi Tartif, po motivima originalne Molijerove drame, autor i reditelj Igor Vuk Torbica, Narodno pozorište Sombor i Srpsko narodno pozorište, Novi Sad.
Odluka je donesena jednoglasno.

Da se nagrada za najbolju mušku ulogu dodeli Saši Torlakoviću za ulogu Trtifa u predstavi Tartif, po motivima originalne Molijerove drame, autor i reditelj Igor VukTorbica, Narodno pozorište Sombor i Srpsko narodno pozorište, Novi Sad.

Da se nagrada za najbolju ulogu u predstavama za decu dodeli Aleksandru Ristovskom za ulogu Pastira i Doktorice Mice u predstavi Konjski zubić u našeg cara, Miodrag Milovanov, režija Đurđa Tešić, Narodno pozorište Sombor
Odluka je donesena jednoglasno.

Da se nagrada za najbolju scenografiju dodeli Olegu Katorginu za predstavu Zatvorenik i Šestoprsti, po istoimenoj priči Viktora Peljevina, režija Dimitrij Vihreckij, Pozorište mladih, Novi Sad

Odluka je donesena jednoglasno.
Da se nagrada za najbolji kostim dodeli Vanji Popović za kostime u predstavi Bilo jednom u Banatu, Željko Mijanović i Vladimir Lazić, prema priči Legenda o pozorištu Igora Bojovića, režija Vladimir Lazić, Narodno pozorište Toša Jovanović Zrenjanin
Odluka je donesena jednoglasno.

Da se nagrada ''Tihomir Mačković'' za najbolju kreaciju lutaka dodeli Nataliji Vočevoj za kreaciju lutaka u predstavi Izvini mama, po bajci Neću da se izvinim Sofije Prokofjeve, dramatizacija i režija Todor Valov, Dečje pozorište Subotica
Odluka je donesena jednoglasno.

Da se nagrada za najbolju muziku dodeli Ireni Popović Dragović za muziku u predstavi Hasanaginica, po motivima drame LjubomiraSimovića, režija Andraš Urban, Novosadskopozorište/Ujvidekisinhaz
Odluka je donesena jednoglasno.

Da se dodele specijalne nagrade (2):

Za pokret i izbor muzike - Amaliji Benet za predstavu Veštice iz Salema, Artur Miler, režija i adaptacija Nikita Milivojević, Srpsko narodno pozorište, Novi Sad.
Odluka je donesena jednoglasno.

Za kolektivnu igru - ansabml predstave Bilo jednom u Banatu, Željko Mijanović i Vladimir Lazić, prema priči Legenda o pozorištu Igora Bojovića, režija Vladimir Lazić, Narodno pozorište Toša Jovanović Zrenjanin
Odluka je donesena jednoglasno.

Da se memorijalna nagrada „Ivana Mirkov-Vlaćić“ za najbolju likovnu obradu predstave dodeli predstavi Veštice iz Salema, Artur Miler, režija i adaptacija Nikita Milivojević, Srpsko narodno pozorište i Centar za razvoj vizuelne kulture, Novi Sad.
Odluka je donesena jednoglasno.

Nagradu dodeljuje porodica Mirkov na osnovu jednoglasne odluke žirija.

Da se nagrada mladom glumcu, koju dodeljuje Savez dramskih umetnika Vojvodine, na osnovu jednoglasne odluke žirija dodeli Viktoriji Plafi za ulogu dečaka Vasje u predstavi Izvini mama, po bajci Neću da se izvinim Sofije Prokofjeve, dramatizacija i režija Todor Valov, Dečje pozorište Subotica
Odluka je donesena jednoglasno.


U Zrenjaninu, 17.04.2019.
Ovde možete preuzeti sve brojeve biltena 69. Fesstivala PPV
bilten_01.pdf
File Size: 2084 kb
File Type: pdf
Download File
bilten_02.pdf
File Size: 8801 kb
File Type: pdf
Download File
bilten_03.pdf
File Size: 648 kb
File Type: pdf
Download File
bilten_04.pdf
File Size: 529 kb
File Type: pdf
Download File
bilten_05.pdf
File Size: 646 kb
File Type: pdf
Download File
bilten_06.pdf
File Size: 527 kb
File Type: pdf
Download File
bilten_07.pdf
File Size: 551 kb
File Type: pdf
Download File


REPERTOAR

SUBOTA, 20. 4. 10h

SUBOTA, 20. 4. 20h


AKTUELNO

9. 4. 2019.
Najavljen 69. festival i potpisan ugovor sa kompanijom GOMEX
Na jučerašnjoj konferenciji za novinare, Ivan Francuski, direktor Narodnog pozorišta "Toša Jovanović", ispred domaćina Festivala i Valentin Vencel, predsednik Zajednice profesionalnih pozorišta Vojvodine, osnivača Festivala, najavili su ovogodišnje, 69. izdanje najstarijeg pozorišnog festivala kod nas u čijem će se takmičarskom programu naći najbolje vojvođanske predstave za odrasle i decu po oceni selektora Slobodana Savića. Festival se održava pod sloganom "Pozorište u stigmatizovanom društvu".
Konferenciji je prisustvovao i direktor kompanije GOMEX sa kojom je potpisan Ugovor o donatorstvu.
Osim kompanije GOMEX koja od 2010. godine pomaže zrenjaninsko pozorište, realizaciju 69. festivala pomogli su Grad Zrenjanin i pokrajinski Sekretarijat za kulturu.

Čelnik kompanije „Gomex“ Goran Kovačević naglasio je da mu je drago zbog nastavka saradnje sa zrenjaninskim pozorištem.
– Kultura oplemenjuje a samim tim svima donosi dobitak. Mi dugoročno pomažemo Narodno pozorište u Zrenjaninu i Sterijino pozorje, i imali smo odlične rezultate. Raduje da je i ova manifestacija, koju je Zrenjanin preuzeo na pet godina, sve bolja. Mi ne očekujemo promene preko noći, to je uvek dugoročni proces, ali svake godine treba načiniti pozitivan pomak – reči su Kovačevića.
Predsednik Zajednice profesionalnih pozorišta Vojvodine Valentin Vencel istakao je da je veoma uzbuđen zbog dolaska u Zrenjanin, jer je to njegov rodni grad.
– Na ovom mestu načinio sam prve pozorišne korake. Zrenjanin je, po meni, izvanredan spoj sjajne publike i izuzetnog teatra. Živimo u svetu punom antagonizama a pozorište je most koji povezuje različitosti. Zrenjaninska publika, koja je interkulturalna, prava je sredina za ovakvu vrstu događaja, za pozorište kao prostor zajedništva u različitosti – naglasio je Vencel, ocenjujući ovogodišnji festival kao jedan od najkvalitetnijih na Balkanu, sa repertoarom na srednjoevropskom nivou.
– Prošle godine bili smo odlični domaćini ovog festivala, koji nam mnogo znači, jer Zrenjanin mnogo ulaže u kulturu, posebno u pozorište. To mora da rezultira i na ovaj način. U proteklom periodu odrađene su brojne predstave, zapažene i kod publike i kod kritike. Bili smo i domaćini dva festivala, ovog pokrajinskog, i lutkarskog na nivou Srbije. Dobili smo i najviše državno priznanje – Sretenjski orden, i sve to moramo opravdati. Zadatak je ozbiljan i odgovoran, ali mi smo spremni da ga ispunimo – istakao je direktor zrenjaninskog pozorišta Ivan Francuski.
On je napomenuo da je Zrenjanin spreman i za novi zadatak, da ovaj festival organizuje i u naredne tri godine, što mu je već povereno.
26. 3. 2019.
Zahvaljujemo se listu "Zrenjanin" na prilogu
15. 2. 2019.

IZUZETNO PRIZNANJE NAŠEM POZORIŠTU POVODOM DANA DRŽAVNOSTI
Ukazom predsednika Republike Srbije
broj KOPR 14 od 11. februara 2019. godine
za naročite zasluge za Republiku Srbiju
i njene građane u oblasti kulture,
posebno pozorišne umetnosti,
povodom 180 godina rada
odlikovano je
Narodno pozorište
"Toša Jovanović" Zrenjanin
Sretenjskim ordenom
drugog stepena
U Beogradu
15. februara 2019. godine
6. 2. 2019.

NOVA PREDSTAVA
NA LUTKARSKOJ SCENI
Jovan Caran
’’DIVLJOŽDER ili zašto ne želim da porastem’’
Režija: Jovan Caran
ULOGE:
MALIŠAN-NATAŠA MILIŠIĆ
ĆEBENCE-ANDRIJA POŠA
DIVLJOŽDER-MIROSLAV MAĆOŠ
NOJ,KROKODIL,MAČKA-SNEŽANA POPOV
AŽDAJA,OVCA-TATJANA BARAĆ
LAV-DANILO MIHNJEVIĆ
Ispicijent i sufler-ALEKSANDRA ŠALAMON

Ova prestava se bavi odgovorom na pitanje postavljeno u uvodnoj pesmici:
Nikom ovde jasno nije
Što se mali dečak krije...
Od kakve se skriva strave?
Pokriva se preko glave!
I zašto mu cucla treba
kada više nije beba?
Ako priču prepričamo, pokvarićemo iznenađenje. Dovoljno će biti da nabrojimo junake.
To su:
Jedan Mališan koji je rešio  da ponovo bude mala beba, njegovo verno Ćebence-Bebence , Strašni Lav, Opasni Krokodil, Troglava Aždaja (sa jednom glavom), Divljožder, Nervozna Ovca, Cica Maca i Noj
(A ko je i šta je taj Divljožder, to ni nama nije jasno)
Premijera: Petak, 1. mart 2019. u 18h
24. 1. 2019.

„ZLOSTAVLJANJE" - PREDSTAVA O PSIHOLOŠKOM NASILJU U BRAKU
 Dramska scena Narodnog pozorišta „Toša Jovanović" iz Zrenjanina premijerno će 31. januara i 1. februara na kamernoj sceni izvesti predstavu „Zlostavljanje", rađenu prema motivima istoimene pripovetke Iva Andrića, u režiji Momčila Miljkovića.
„Ideja kojom smo se vodili u stvaranju ove predstave bila je da se prikaže kako svuda oko nas, u kućama i stanovima žive žene koje svakodnevno trpe i stradaju, a ljudi ih često, zbog neupućenosti, osuđuju kada im se nešto loše desi", upućuje nas reditelj Momčilo Miljković na pauzi jedne od završnih proba. U osnovi ovog komada položena je tema psihološkog nasilja muškarca nad ženom u braku, ali se u dramskoj igri traga i za uzrocima destruktivnih poriva koji osobu pretvaraju u nasilnika, kao i za funkcijama „maske" koju, svesno ili ne, odabiramo na osnovu konvencije, porekla, ali i rodnog, profesionalnog i socijalnog statusa.
Skladan bračni život naizgled uliva sigurnost, ali idilična slika porodičnog miljea kojom se svakodnevno predstavljamo društvu neretko je nešto savim drugo. Da li se položaj žene u braku suštinski promenio ili su uzusi vremena evocirani u Andrićevoj priči „Zlostavljanje" i danas prisutni, pitali smo Natašu Ilin, glumicu koja tumači lik Anice Marković, siromašne devojke udate za uglednog i bogatog fabrikanta četki, gazdu Andriju Zerekovića (Dragan Đorđević):
- Lik Anice u našoj predstavi nije doživeo transformacije, ostao je veran liku iz pripovetke. Ona je žena koja iz noći u noć trpi psihičko zlostavljanje, koje je nekada teže od fizičkog. U današnjem svetu mnogo je Anica među nama, žena koje ćute, trpe, i u strahu su da se pobune. Mislim da o ovoj temi treba više govoriti i da se Andrićeve junakinje ne razlikuju mnogo od današnjih žena. Vreme je prošlo, te je pitanje šta se sa njime promenilo, a šta ostalo isto.
Režija je poverena Momčilu Miljkoviću, dramske intervencije na tekstu načinila je Maša
Seničić, scenografkinja je Milana Trifunjagić, a za kostim se pobrinula Blagovesta Vasileva.
Igraju Nataša Ilin i Dragan Đorđević, a u posebnoj ulozi pojavljuje se i Stefan Juanin.
Pretpremijera predstave „Zlostavljanje" zakazana je za 30. januar, premijerna izvođenja su 31. januara i 1. februara, dok je prva repriza predstave 2. februara.

M.Malbaški
LIST ZRENJANIN 24. 1. 2019.
3. 12. 2018.
Nakon odgledanih osam lutkarskih predstava na 49. Susretima profesionalnih pozorišta lutaka Srbije, na najznačajnijem nacionalnom lutkarskom festivalu, koji organizuje UNIMA centar Srbije, žiri u sastavu: Željko Hubač, dramaturg i predsednik žirija, Dragoslav Todorović, reditelj, i Saša Latinović, glumac, doneo je odluku da Nagradu za glumačko ostvarenje jednoglasno dodeli Nataši Milišić za ulogu Plavog Petra u predstavi Đule Urbana"Plavi Petar", režija Emilija Mrdaković, Lutkarske scene Narodnog pozorišta "Toša Jovanović" iz Zrenjanina.
10. 11. 2018.

CARSKI PEVAČI ponovo u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović”
- na srpskom i na mađarskom jeziku
Ova višestrukonagrađivana lutkarska predstava naći će se ponovo na repertoaru zrenjaninskog Pozorišta u sredu, 14. novembra (na srpskom) i u četvrtak, 22. novembra (na mađarskom). Prvobitno izvedena 1999. godine, predstava CARSKI PEVAČI, u obe jezičke izvedbe, visoko je ocenjivana ne samo na domaćoj lutkarskoj sceni, već je, prema rečima Stanka Šajtinca, „zrenjaninske lutkare ponovo postavila u žižu evropskih tokova lutkarstva” (Festival lutkarskih pozorišta Srbije 1999.; 49. Susreti profesionalnih pozorišta Vojvodine; Kulturno bijenale Jugoistočne Evrope u Solunu 2000.; Međunarodni Festival u Trgovištu 2003.). Značaj ove predstave ogleda se i u tome što je njome obeležena i poslednja saradnja sa „velikim zadužbinarom” Lutkarske scene Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” - Srboljubom Luletom Stankovićem, koji je započeo režiju ovog komada rađenog prema poznatoj bajci braće Grim „Bremenski muzičari”, ali i po tome što su brojna pristigla priznanja bila konačna potvrda dolaska nove generacije glumaca-lutkara na kojima će počivati budućnost Lutkarske scene. Kao koreditelj koji će dovršiti režiju predstave CARSKI PEVAČI i navestiti neke druge uspešne postavke na zrenjaninskoj sceni, pojavljuje se Irena Tot, dok će kreaciju lutaka obaviti legendarni Tihomir Mačković.
U predstavi igraju: MIROSLAV MAĆOŠ - Magarac, ANDRIJA POŠA - Pas, OLGICA TRBOJEVIĆ KOSTIĆ - Mačka; Pela; udavača IRENA TOT - Petao, SNEŽANA POPOV - Miš. Inspicijent i sufler je Aleksandra Šalamon.
Ivan Trifunjagić
NP "Toša Jovanović"

6. 11. 2018.

U SUSRET NOVOJ PREMIJERI
NA KAMERNOJ SCENI
„TODOR MANOJLOVIĆ” ZRENJANINSKOG POZORIŠTA
- Psihološka drama prema motivima Andrićeve pripovetke „Zlostavljanje”
Dramska scena Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” započela je 5. novembra rad na novoj predstavi. U pitanju je komad nastao prema motivima pripovetke Iva Andrića „Zlostavljanje", koji aktuelizuje psihološko nasilje muškarca nad ženom u braku. Iako smeštena u međuratnom periodu, ova Andrićeva priča nas i danas uverava da pored fizičkog nasilja, koje je (nedovoljno) prepoznato od strane institucija, te je stoga često predmet kampanja javnosti, u našem društvu postoji još jedan, podjednako prisutan problem - verbalno nasilje. Bilo da se ono pojavljuje u vidu vređanja, omalovažavanja, ismevanja, negiranja potreba ili nekog suptilnijeg oblika psihološke torture, verbalno zlostavljanje osobe koje ga trpe dovodi do poniženja i u njima izaziva osećaj manje vrednosti. Da li se položaj žene u porodici i braku suštinski promenio, da li su se stekli društveni uslovi i vrednosne predispozicije koji bi ženi omogućili slobodne životne izbore ne primoravajući je da trpi ili strada zbog njih, ili su uzusi vremena evocirani u Andrićevoj priči i danas prisutni? Pokušavajući da odgovori na ova pitanja umetnička ekipa predstave ujedno traga za uzrocima destruktivnih poriva koji osobu pretvaraju u nasilnika, ali i za funkcijama „maske” koju, svesno ili ne odabiramo pod uticajem konvencije, na osnovu porekla, ali i rodnog, profesionalnog i socijalnog statusa.

Svoj savremeni kontekst ova psihološka drama pronalazi u dramatizaciji Maše Seničić, a režijsku postavku joj daje Momčilo Miljković. Scenografkinja je Milana Trifunjagić. U predstavi igraju Nataša Ilin, Dragan Đorđević i Stefan Juanin. Premijera se očekuje krajem decembra 2018. godine na Kamernoj sceni „Todor Manojlović” zrenjaninskog Pozorišta.

Ivan Trifunjagić
21. oktobra 2018.
 „ZRENJANIN" - NAJUSPEŠNIJA PREDSTAVA „FESTIVALA POBEDNIKA FESTIVALA"
Na XI pozorišnim svečanostima „Festival pobednika festivala", koje su se održale od 15. do 20. oktobra 2018. godine u Centru za kulturu i obrazovanje Rakovica (Beograd), stručni žiri u sastavu Ljiljana Stjepanović, dramska umetnica (predsednica žirija), Jelena Bogavac, pozorišna rediteljka, i Tanja Peternek, novinarka i dramaturškinja, jednoglasno je doneo odluku da se:
nagrada za najbolju predstavu dodeli predstavi „Zrenjanin", NP „Toša Jovanović" iz Zrenjanina: „za kolektivnu i doslednu igru i jedinstvo ansambla u sprovođenju rediteljske ideje, za postizanje maksimalnog stepena empatije koji sadržaj predstave provocira u socijalno političkom ključu iščitavanja savremene stvarnosti". 
Stručni žiri je takođe jednoglasno doneo odluku da se:
nagrada za najboljeg reditelja dodeli Borisu Liješeviću za predstavu „Zrenjanin", obrazloživši je rečima: „kontinuirano i dosledno sprovedena rediteljska ideja na svim nivoima dramskog delovanja; maštovitim i autentičnim rešenjima i autonomnim umetničkim pristupom, osvetlio je i zaokružio ideju teksta sa posebnim akcentom na savremenu tematiku problema našeg postojanja".
Ivan Trifunjagić
glavni urednik
​16. 10. 2018.

​„U MAGIJI POZORIŠNE STVARNOSTI - pozorišni dnevnik 1969-2018”
U pitanju su odabrane pozorišne kritike Zorana Slavića, odnosno prikazi dramskih i lutkarskih predstava zrenjaninskog pozorišta u proteklih 50 godina koji su objavljeni u štampi i na internet portalima, u izdanju Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” i Gradske narodne biblioteke „Žarko Zrenjanin”.
Sabiranje tekstova pozorišne kritike, nažalost, i dalje je kuriozitet ne samo za domaću izdavačku delatnost, već i za samu teatrološku literaturu, budući da su takva izdanja njen neizostavni deo. Hoću da kažem da je objavljivanje ovakve knjige kultorološki događaj prvog reda, i da bi stoga njena percepcija u našoj sredini morala da nadiđe okvire zainteresovanosti pozorišne javnosti.
Bez obzira što pri razmatranju uređivačkog aspekta ove knjige možemo poći od autorskog načela i samog predmeta kritike, smatram da je vremenska odrednica u naslovu - pozorišni dnevnik od 1969. do 2018. godine - ključna indikacija za razumevanje značenja zbirke pozorišnih kritika kao svedočanstva o institucionalnom kontinuitetu i metamorfozičkom karakteru pozorišta, čiji se identitet stoga nikada ne dovršava, jer da nije tako, verujem da bi svako, bilo da radi u pozorištu ili ga posećuje kao gledalac, sa sigurnošću mogao reći šta je njegova nepromenjiva suština, a šta veo epohe ili trag neponovljivog izraza talentovanog umetnika. Ili, možda, upravo pozorišni kritičar može dati obrise tog jedinstvenog identiteta u nastajanju - nalazeći se u svojevrsnom raskoraku između dve stvarnosti, on u jednoj osluškuje moral i estetske prohteve konkretne sredine u realnom vremenu, dok, istovremeno, u drugoj otvara svoje biće za umetničke nadražaje koji ga uvode u stvarnost u kojoj vladaju mimezis pozorišnim jezikom i katarza pozorišnim oblikom, pokušavajući na taj način da dokuči analogije između dva sveta. A kada se veze uspostave, zadatak je obavljen - društvena stvarnost postala je lik u ogledalu pozorišne stvarnosti čiju nam sliku upravo daje pozorišni kritičar. Iz tih razloga, ova nam se knjiga nudi ne samo kao hronologija pozorišnih kritika, već i kao hronika zrenjaninskog pozorišta, odnosno pozorišna hronika grada.
Ivan Trifunjagić
15. 10. 2018.

OBELEŽEN DAN NARODNOG POZORIŠTA „TOŠA JOVANOVIĆ“:
Nagrade pojedincima i knjiga o hronici zrenjaninskog teatra
oktobar 15. 2018 List Zrenjanin

Teatarsko zdanje, ponos grada, nastalo je baš ovakvog oktobra, pre 179 godina, rečeno je danas, 15. oktobra, u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović“ na proslavi dana ove ustanove. Obeležava se i 72 godine rada dramske i 62 godine lutkarske scene. Na svečanosti je predstavljena prva knjiga pozorišnih kritika u istoriji Zrenjanina, a dodeljena su i priznanja članovima NP „Toša Jovanović“.
Prošla sezona bila jedna od najuzbudljivijih – zrenjaninski teatar je gostovao na festivalima u Zenici i Sarajevu, a takođe je bio i domaćin za dve pozorišne smotre, kazao je direktor Narodnog pozorišta Ivan Francuski. Zamenica predsednika Skupštine grada Ljuba Travica čestitala je rođendan svim članovima NP „Toša Jovanović“, naglasivši da ova ustanova vaspitava, obrazuje i svojim delom čini našu sredinu boljom.
„U magiji pozorišne stvarnosti – pozorišni dnevnik od 1969. do 2018. godine“ (izdanje NP „Toša Jovanović“ i Gradske narodne biblioteke „Žarko Zrenjanin“), autora Zorana Slavića, prva je hronika zrenjaninskog pozorišta. Kako je bila uloga teatra tokom svih tih godina, objasnio je Zoran Slavić.
– Samo je magija ista, a sve ostalo se hodom vremena izmenilo. Pozorište kao institucija je u raznim epohama imalo različite uloge. Međutim, pozorište kao scena i magija uvek je imalo jednu isključivu svrhu – ono se bori za umetničku istinu, za čoveka, za bolje životne okolnosti. Pozorište i danas hoće da vaspitava, da bude humano na braniku opšte čovečanske slobode i u tom smislu ono se ne menja – kazao je Slavić.
Priznanja povodom Dana zrenjaninskog Pozorišta dobili su Andrija Poša i Danilo Mihnjević, koji su bili nagrađeni za uloge oca, odnosno pukovnika Bojića u predstavi „Vesela kuća“ (tekst Stevana Pešića, režija Irene Tot) na Susretima lutkarskih pozorišta Srbije u martu ove godine. Priznanje je pripalo i Blagovesti Vasilevoj, koja je na Susretima bila nagrađena za kreaciju lutaka u ovoj predstavi. Nagrađeni su i Dejan Karlečik i Sanja Radišić, koji su dobili priznanja za glavnu mušku ulogu i ulogu Male u predstavi „Zrenjanin“ (tekst Igora Štiksa, režija Borisa Liješevića) na Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine i Festivalu bosanskohercegovačke drame.
Tokom svečanosti u baroknoj sali Narodnog pozorišta nastupili su bariton Vladimir Jakšić, koji je izveo numeru „Snove snivam“ uz klavirsku saradnju profesorke Tine Nikolovske, kao i Gradski dečji hor Kulturnog centra.
M.M.
Foto: J. NJ. Drndak
2. 10. 2018.

U foajeu zrenjaninskog Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“, 2. oktobra u 12 časova, svečano je otvorena izložba lutaka „5 gradova – 5 pozorišta“.
Kreiranje i promocija putujuće turneje odnosi se na organizovanje izložbe lutaka iz pet gradova, odnosno pet pozorišta – dva iz Mađarske (Lutkarsko pozorište „Kever Bela“ iz Segedina i Lutkarsko pozorište „Ciroka“ iz Kečkemeta) i tri iz Vojvodine (Dečje pozorište Subotica, Pozorište mladih Novi Sad i Narodno pozorište „Toša Jovanović“ Zrenjanin).
Na izložbi će svako pozorište izložiti od 5 do 10 lutaka iz proizvoljno odabrane predstave. Prva izložba je održana u maju u Segedinu, nakon čega je preneta u Kečkemet
Turneja lutaka u Srbiji počela je 17. septembra u Subotici, tokom trajanja 25. Međunarodnog festivala pozorišta za decu, da bi zatim iz Subotice došla u Zrenjanin. Nakon Zrenjanina, lutke će biti izložene u Novom Sadu čime će biti završena ova putujuća turneja.
Izložba lutaka biće otvorena do 12. oktobra.
Partnerska institucija je Pozorište lutaka „Kever Bela“ iz Segedina.
28. 6. 2018.
REDITELJ VLADIMIR LAZIĆ O PRVOM MJUZIKLU U ZRENjANINSKOM TEATRU I ISKUSTVU SA ANSAMBLOM
28. 6. 2018. List Zrenjanin

Od slučajnog susreta do zanosne ljubavi

Pre dve nedelje na velikoj sceni NP „Toša Jovanović” okupio se ansambl koji je počeo da radi na novom ostvarenju, žanru dosad neviđenom u zrenjaninskom teatru. Radi se o mjuziklu „Za tebe, ljubavi moja”, prema priči Igora Bojovića „Legenda o pozorištu”. Tekst su napisali Željko Mijanović i Vladimir Lazić, a tekst songova Željko Mijanović. Kompozitor je Miroslav Ademović, koreografkinja Milica Cerović, scenograf Filip Jeftić, a koordinatorka i pomoćnica reditelja Senka Petrović.
Reditelj je Vladimir Lazić, autor više od 120 pozorišnih ostvarenja, između ostalog i mjuzikala „Cigani lete u nebo” i „Mister dolar”, i dobitnik 20 nagrada za režiju. Legenda o nastanku zrenjaninskog pozorišta biće osnova mjuzikla „Za tebe, ljubavi moja”, a ova zanosna ljubavna priča jeste bečkerečki „Mulen Ruž”, ističe reditelj Lazić.
Zbog čega Vas je privukla storija o nastanku našeg pozorišta?
– Predlog je potekao iz zrenjaninskog teatra i još pre dve godine započeli smo razgovor oko moguće saradnje. Postoji legenda da se neki bogati trgovac zaljubio u putujuću peštansku glumicu i da joj je onda sagradio pozorište. Ozbiljno smo krenuli u posao, istraživali i došli do onoliko materijala, koliko je moglo da se pronađe iz Arhiva, Muzeja, Biblioteke i privatnih izvora, kako bismo predočili duh vremena, kao što se radi u ozbiljnim evropskim projektima. U velikim filmovima poput „Kabarea”, „Mulen Ruža” ili „Čikaga”, niko se ne zapita da li se to baš tako dogodilo, bitno je da se ubode duh vremena, kao što je u „Kabareu” začetak fašizma. Naš zadatak je da publici predočimo kako je to moglo da izgleda i da je zaintrigiramo. Mjuzikl ima još jednu funkciju – da publici ponudi, sem duhovite, interesantne priče i žešćeg zapleta, i dobru muziku i koreografiju, tako da je to četvorospreg.
Koja je glavna karakteristika toga vremena?
– Sve se dešavalo u osvit buržoaske revolucije 1848. godine, to je društveni angažman, a sa druge strane je ekonomska stvarnost, uz sve ono što muči mala mesta. Podaci ne govore da je Veliki Bečkerek bio nešto posebno, već palanka, nalik na stotine sličnih. Mi smo se fokusirali na ono što mjuzikl traži – intimne, fatalne ljubavne priče, velike lomove. Bavili smo se ličnim sudbinama i time kako zapravo jedan slučajni susret može da odigra važnu ulogu. Publika bi trebalo da doživi lične sudbine – nije najvažniji društveni angažman. Posle toliko godina rada na raznim mjuziklima, procenio sam da je ovde najbolje ispričati jednu žestoku priču, možda preterujemo, ali to je bečkerečki „Mulen Ruž”.
Ovo je prvi mjuzikl našeg Pozorišta, koliko je to izazov za Vas kao reditelja, ali i za glumce?
– Kada čovek prvi put dođe negde, sve mora da krene od nule. U pitanju je prilježna ekipa i svaka proba je novo otkriće. Gledajući jedni druge, glumci su prosto zapanjeni šta su sve uspeli, a tek je prošlo dve nedelje proba. To ide kao škola plesa, moraju prvo da savladaju jedan, pa deset koraka i tek onda ulazimo u koreografiju. Susretao sam se sa takvim ansamblima, ništa mi nije čudno. Ovde su svi vredni, jako je dobra atmosfera, vrlo su zadovoljni i muzikom, ali da ne kobim…
Da li je ovo Vaš prvi angažman ovde?
– Ne, radio sam pre petnaestak godina dramu „Crna rupa” Gorana Stefanovskog, ali je to bio drugi ansambl. Sada ima puno mladih ljudi, sa većinom nisam sarađivao. Zrenjaninski teatar znam, sticajem okolnosti gledao sam ga nekad u Beogradu. Bila je to vrhunska izvedba, „Revizor” u Žigonovoj režiji, izuzetna predstava i dramski ansambl.

  • NAGRADE I FESTIVALI
    – Imali smo nekoliko novih ostvarenja – premijeru lutkarske predstave „Vesela kuća”, zatim premijeru melodrame „Tramvaj zvani želja” i komedije „Nemam da platim i neću da platim”. Planirali smo još jednu, ali smo je odložili zbog rekonstrukcije foajea u novembru, kada smo prekinuli sezonu. Bilo nam je bitno da se spasi zgrada koja je bila u lošem stanju. Krajem januara nastavili smo sezonu. U međuvremenu smo dobili domaćinstvo za Susret profesionalnih pozorišta lutaka Srbije i Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine. Oba su bila jako dobro organizovana, uz sjajne predstave, pozorište je bilo puno, tako da smo bili u žiži interesovanja. Od januara do danas, učestvovali smo na tri festivala i osvojili ukupno 10 nagrada – rekao je direktor Pozorišta Ivan Francuski, dodavši da će naredna sezona početi mjuziklom koji bi trebalo da bude urađen do 15. oktobra.
M.MARIČIĆ
25. 6. 2018.

GLUMICA MIRJANA ŠAJTINAC O LJUBAVI PREMA POZORIŠTU, LUTKARSTVU, UMETNIČKOJ PORODICI, LIČNOJ I STVARALAČKOJ SLOBODI 
July 25, 2018 List Zrenjanin
Uzajamna podrška je suština našeg zajedničkog života
  • Za glumca-lutkara lutka je osnovno izražajno sredstvo. Animacijom lutka oživi. Koren ovog pojma je u grčkoj reči anima, što znači duša. Naravno, iz svega proističe zaključak da glumac daje dušu lutki
Jednom glumica – uvek glumica. To najbolje potvrđuje naša sugrađanka Mirjana Šajtinac, dugogodišnja glumica Lutkarske scene Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”, koja je glumi posvetila ceo život i ni danas je ne napušta. Jedna od onih koji, uprkos godinama, umeju da se igraju na sceni i koja je renome sticala brojnim ulogama, nagradama, odnosom prema glumi i pozorištu, ali i prema kolegama…
Na 48. Susretu profesionalnih pozorišta lutaka Srbije koji je nedavno održan u Zrenjaninu, dobila je Nagradu „Boško Zeković” koju Pozorište mladih iz Novog Sada dodeljuje za sveukupni doprinos razvoju lutkarstva. Bilo je, zaista emotivno, svečano, uz ovacije.
Kakav je osećaj primiti ovu Nagradu, nakon niza koje ste stekli tokom dugogodišnje karijere?
– Osećaj je bio prijatan, a mislim da se moja iskrenost osetila u mojim rečima zahvalnosti.
Nagrađeni ste i za Zekana, Magdu, Cicana u kultnoj predstavi „Rumena i Stari lav” koja je nagrađena na Internacionalnom festival u Varni, u Bugarskoj, 1984. godine, Pantalonea u još jednoj, najnagrađivanijoj, „Bajci o kralju Jelenu”, Lisicu, Ministra… Kako ste uspeli da „uđete” u sve ove likove?
– Svaki lik u predstavi je deo kolektivne igre, odnosa prema partrneru i situaciji. Pripadala sam generaciji koja je, pored talenta, mnogo radila, eksperimentisala, usavršavala se, a iznad svega, imala čist i iskren entuzijazam. Ne može se poreći da smo imali i velike učitelje, kako u kući, tako i u gostujućim rediteljima.
Uporedo sa profesionalnim radom u matičnoj kući, osnovali ste, 1995. godine, Lutkarsko scensku trupu „Tirli virli” koja je i danas aktivna. Šta je na repertoaru i šta pripremate?
– Godine 1995. bilo je teško stanje za realizaciju programa u pozorištu. Za glumca je velika nesreća kada ne radi. Sa kolegama Aleksandrom Dragarom, Kristinom Mirkov, uz podršku Radivoja Šajtinca, kao autora mnogih tekstova i uz moju kreativnu i organizacionu inicijativu, osnovali smo trupu „Tirli-virli”. U toku svoje misije grupa je dobila još saradnika, glumicu Irenu Tot i tonca Roberta Lacka. Naše predstave su kompletni autorski projekti, od teksta, preko režije, izrade lutaka, muzike i scenografije. Trenutno igramo predstave „Ašum- šuma” i „Zavičajna slikovnica”
Šta je za vas gluma?
– Gluma je igra, ali i kreativna obaveza prema tekstu, deci kao ciljnoj grupi, partneru i svim ostalim kreativnim komponentama koje čine predstavu. Za glumca-lutkara lutka je osnovno izražajno sredstvo. Animacijom lutka oživi. Koren ovog pojma je u grčkoj reči anima, što znači duša. Naravno, iz svega proističe zaključak da glumac daje dušu lutki, tom pomenutom izražajnom sredstvu.
Zajedno smo igrale u avangardnoj predstavi „Ćelava pevačica” Ežena Joneskua, u režiji Miše Martinova, u avangardnom teatru Doma mladosti, nakon „Kralja Ibija” i „Mušice”. Kako pamtite period koji vas je zauvek okrenuo umetnosti?
– Period pun volje i želje za samopronalaženjem i bogaćenjem vizije ka kojoj smo žudeli, uz izuzetno sadržajno druženje i mislim da se taj period dokazao u novijoj istoriji gradske kulture. Tada sam upoznala i svog sadašnjeg životnog saputnika Radivoja Šajtinca u kom imam veliku podršku i poštovanje za sve što radim. Ćerka Ljudmila, sin Uglješa, snaha, dever Stanko, svi su u umetničkim vodama.
Kada ste znali da ćete biti glumica?
– Imala sam, naravno, veliku želju još u detinjstvu. Nakon položene audicije u Lutkarskom pozorištu, posle nekoliko godina rada u avangardnom teatru Doma omladine, primljena sam kao glumac pripravnik. Posle svoje prve nagrade za ulogu Žuće u predstavi „Mačak Toša”, u režiji Soje Jovanović, bila sam svesna da nisam pogrešila u izboru svog poziva.
Jovan Bata Putnik je vodio Školu glume?
– Rad sa rediteljem Jovanom-Batom Putnikom bio je izuzetno dragocen, inspirativan i otkrivalački. Imali smo časove dikcije, analize teksta, scenskog pokreta, improvizacije. Sve je to bilo u cilju našeg umetničkog obrazovanja i usavršavanja. To je i za mene bilo konačno saznanje, da osim talenta, u mom poslu uvek treba još puno rada.
Ima li neka posebna uloga?
– Teško je to odvojiti ali, generalno, iz mog ličnog ugla, svaka uloga koja je doprinela uspehu predstave u celini posebno mi je draga.
Kako pripremate ulogu?
– Na probama, kod kuće, u šetnji, u stalnom razmišljanju o svom zadatku u predstavi, ne gubeći iz vida značaj uzajamne kolektivne igre.
Šta vas još ispunjava?
– Čitanje, šetnja, boravci u prirodi, druženje sa dragim ljudima, kulinarstvo kao kreacija za moje najbliže. Poznato vam je da sam deo porodice u kojoj se prepliće pozorište, književnost, etnologija. Tako smo godinam upućeni jedni na druge, kroz razgovor i razmenu kreativnih iskušenja, ali i otkrića. Uzajmna podrška je suština našeg zajedničkog života, kao i puna lična stvaralačka sloboda. Velika je privilegija da moji najbliži učestvuju u stvaranju moje uloge, kao što ja mogu da pratim stvaranje njihovih dela još u rukopisu.
Šta čitate, koju muziku slušate?
– Pratim domaću i svetsku savremenu literature, kao i klasična dela. Neki od mojih najomiljenijih pisaca su Čehov, Gogolj, Herta Miler, Milovan Danojlić, Mirko Kovač. Naravno, s posebnim odnosom pročitala sam sva dela mog supriga i sina, kao i naučne radove ćerke Ljudmile. Volim klasičnu muziku, ali posebno volim rok, hevi metal i rok i bluz balade. Ja svakodnevno slušam muziku i radim uz nju, posebno zbog vrlo konkretnog iskustva u pomoći da pronađem rešenje u svom glumačkom zadatku i istraživanju. Muzika je od izuzetnog značaja, kao sastavni deo predstave.
Pozorište nakad i sada?
– Teško je porediti a, iskreno, ni ne želilim to. Pripadam generaciji i vremenima kada su uslovi, odnosi, mogućnosti i atmosfera bili drugačiji. Radilo se mnogo. Putovalo se, gostovalo po brojnim afirmisanim festivalima, jugoslovenskim i evropskim (Šibenik, Kotor, Varna, Atina, Bekeščaba, Holandija, Nemačka, Austrija, Rumunija…). Kada se jedna moja prijateljica interesovala šta ima značajno u Zrenjaninu dobila je odgovor – imaju dobro Lutkarsko pozorište. Ona je danas stanovnik našeg grada.
BRANKA JAJIĆ
6. 3 2018.
LILIJANA IVANOVIĆ O NAJNOVIJOJ REŽIJI U ZRENjANINSKOM POZORIŠTU I USPEŠNOJ KARIJERI

„Tramvaj zvani želja”, Dramska scena Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”,
premijera: sreda, 7. mart, u 20 časova

Zašto baš sad i ovde „Tramvaj zvani želja”?
- U zrenjaninskom pozorištu radim posle mnogo godina. Nemojte me pitati zašto sam toliko dugo odsustvovala jer ne bih znala da odgovorim. Zato sam i odabrala da radim tekst koji je bio moja studentska ljubav. Tenesi Vilijems i Čehov su dramski pisci koje beskrajno cenim i rado radim, a „Tramvaj“ je psihološka drama sa elementima melodrame, žanr koji najviše volim i u kojem najbolje plivam. Autorski tim čine ljudi sa kojima sarađujem godinama.
Kažete da pozorište može bez svih, samo ne bez glumaca. Ali, ne i bez publike. Šta nam poručujete?
- Vidite, ja jako volim glumce, veoma cenim njihov posao i tvrdim da pozorište može bez svih nas, samo ne bez glumaca. Slažem se i sa tim da je publika veliki i značajan faktor u našem poslu. Daje nam vetar u leđa, aplaudira nam ili zviždi, sve zavisi od njene ocene našeg posla. Svi koji rade na predstavi strepe od ocena publike. Ne govore istinu oni koji govore drugačije.
Rediteljka ste koja je potpisala najviše predstava na dramskim i lutkarskim scenama u Srbiji i regionu. Koja vam je po redu ova najnovija, zrenjaninska?
- Ovo je 268 režija koju potpisujem. Naš kolega Dejan Penčić Poljanski, hroničar naših pozorišta, rekao mi je da niko, ni kod nas, ni u regionu, nije uradio više predstava. Mnogi me pitaju kako sam to uspela? Radoholiku kakav sam ja, to nije teško. Retko kad se dogodi da u pozorištu radim samo jednu predstavu, uvek ih bude dve-tri… Prošle godine sam, u jednom profesionalnom pozorištu, za 40 dana uradila 4 predstave. Radilo se kao na traci. Dolazila sam u pozorište u 11 sati, sedala u rediteljsku stolicu, a ekipe su se smenjivale jedna za drugom, sve do ponoći. Nije bilo lako, ali uspeli smo. I vredelo je. Eto, tako sam u svoju rediteljsku beležnicu uspela da upišem 268 režija. I naravo da sam ponosna na to.
Šta je sledeće?
- Desetak dana posle premijere „Tramvaja” putujem u Prijedor. Oni imaju veoma uspešno i jako dobro organizovano pozorište, sa relativno malim, ali akademski obrazovanim ansamblom. Radiću i sa njima dve predstave. Budući da tamo radim prvi put, učiniću sve da to bude profesionalno urađen posao. I nadam se dobrim predstavama.

izvod iz intervjua Branke Jajić objavljenog u listu Zrenjanin 2. marta 2018.
19. 2. 2018.

INTERVJU: IRENA TOT, GLUMICA I REDITELjKA
Povodom premijere komada „Vesela kuća”: tekst: Stevan Pešić, režija: Irena Tot, NP „Toša Jovanović” (14. mart 2018.)
„Vesela kuća“ je vaša najnovija režija. Lule Stanković, za koga ste uvek govorili da je genijalan reditelj, ovu predstavu je režirao 1987. godine. U čemu se kreativnosti razlikuju?

- Razlika između predstave čija je premijera bila 1987. godine i sadašnje je u jednom drugačijem rediteljskom iščitavanju Pešićevog teksta, koje neminovno nameće jedno potpuno drugačije vreme u kome danas živimo. Moja „Vesela kuća” je kućica lutkara. Mesto, gde se odrasli makar na kratko mogu vratiti u detinjstvo. Tu će, igrajući se, zaboraviti svoje brige i nezadovoljstva koje donosi ovaj stresan život. U našoj kućici je moguće i nemoguće! Ona nema zidove, vrata su joj otvorena za dobronamernike. Ko jednom zakorači u ovaj magičan svet, zaželi da igra nikada ne prestane!

Kada vas je Lule Stanković nagovorio da igrate dečaka, rekao je: Treba mi dečak koji nosi u srcu poeziju.

- Jedina uloga u koju nisam verovala da ću moći da je odigram bila je uloga dečaka u predstavi „Krilata krava”, u režiji Srboljuba Stankovića. Smatrala sam da treba da je igra muškarac, a ne žena. „Mala, treba mi dečak koji nosi u srcu poeziju, veruj mi možeš ti to!” – rekao je Lule, a ja sam mu verovala. Taj dečak je bio drugačiji, poseban. Bio je to moj dečak u koga su svi verovali. Tada sam shvatila da međusobno poverenje reditelj – glumac daje snagu da se sve prepreke tokom rada prebrode, a onda rezultati ne izostaju ni sa jedne strane.

Svakom svojom ulogom i režijom potvrđujete da lutka može da bude samo čovek koji igra. Šta je za Vas lutka?

- Glumac lutkar može da bude samo čovek koji je i pored odrastanja u duši sačuvao dete i radost igre. Lutka je za mene više od igre. Ona nije neživa stvar. Materijali od kojih je stvorena zrače nekom neobjašnjivom energijom. Tog trenutka kada se moje emocije preliju i isprepliću i sudare sa onom energijom koju lutka nosi nastaje jedan čudesan, mističan spoj lutke i mene. Ponekad nisam sigurna da li ja animiram lutku ili lutka mene.

A lutkarstvo?

- Lutkarstvo je svevremena umetnost. Moja „Vesela kuća”. Moj „kist” kojim slikam, izražavajući svoje misli, emocije svoj unutrašnji svet, jezikom koji je razumljiv svim ljudima na ovoj planeti!

Kolika je prednost dece koja odrastaju uz Lutkarsko pozorište, uz zaljubljenike pozorišta?

- Retko koji grad može da se pohvali da ima lutkarsko pozorište, čiji su glumci zaljubljenici svog posla, koji se bore za opstanak lutke u lutkarskom teatru. Srećna su i privilegovana deca koja odrastaju uz takvo pozorište koje je njihova nasušna potreba. Poistovećujući se sa likovima, oslobađaju se svojih strahova. Razvijaju maštu, likovnost, govor, uče da razaznaju dobro i zlo i još mnogo lepih i korisnih stvari. A sve to će u mnogome uticati na njihovo odrastanje.

U Srbiji nema škole za lutkare, ali je Zrenjaninska škola lutkarstva prepoznatljiva širom bivše Jugoslavije, pa i Evrope, s obzirom i na prestižne nagrade koje ste osvajali!

- Škola u zrenjaninskom Pozorištu, odnosno Studio, iznedrila je sadašnju generaciju lutkara koji već godinama uspešno rade i bore se za opstanak. A šta posle? Bez školovanih kadrova, nažalost, ne vidim neku svetlu budućnost za lutkarstvo. - Mi moramo imati glumce, reditelje, dramaturge za ovu umetnost u našoj zemlji na našim fakultetima ako želimo da imamo naše lutkarstvo, a ne loše kopije inostranih. Sve naše inicijative, elaborati, predlozi, ne nailaze na razumevanje ve ih dočeka – odbijanje. Neshvatljivo! Toliko o tome „sve za decu”.

Pokazali ste bezbroj puta da svaka stvar može da se oživi…

- Velika je sreća što je u našem Pozorištu radio i stvarao jedan Tihomir Mačković, koji nije bio samo sjajan glumac - lutkar, nego i odličan kreator i majstor izrade lutaka. Pored njega je stasao i današnji majstor Tibor Farago čije vešte ruke već dugo godina stvaraju lutke za naše pozorište. Tako sam i kao glumac i kao reditelj uvek bila u mogućnosti da ispratim ceo proces rađanja mojih lutaka i da ih u tehničkom smislu prilagodim svojim animatorskim mogućnostima i potrebama. Ovakvi majstori izrade lutaka su prava dragocenost za svako pozorište!

Sećam se kada smo u Kotoru, 1994. godine, čekali do pola tri ujutro u Kafani „Kod Šešelja” da žiri proglasi pobednike Jugoslovenskog dječjeg pozorišnog festivala. Pobedila je „Mala Ruža”...

- Da, Kotor! Na tom Festivalu su mogle učestvovati samo najbolje predstave iz cele Jugoslasvije, koje su prethodno prošle jaku selekciju. Naše lutkarsko pozorište je sve do raspada bivše Juge, svake godine selektovano na ovaj prestižni festival. Sa Jugoslovenskog festivala pozorišta za decu ponela sam na moje veliko zadovoljstvo tri nagrade. Nagrada za najbolju žensku ulogu u predstavi „Mala Ruža”, 1994. godine, za najbolju režiju predstave „Mala princeza”, 1999. godine, kada je ova predstava proglašena za najbolju na Festivalu, a Danilo Mihnjevič dobio nagradu za najbolju mušku ulogu. Nagradu za maštovitu i poetsku scensku metaforu – za režiju predstave „Carevo novo odelo u zemlji čuda”, osvojili smo 2003. godine.

Kažete da je najveća nagrada što se vaše predstave i dalje gledaju?

- Da. Nagrade prijaju, stvaraju osećaj da to što radiš, radiš dobro. Ali ako moje predstave ne pregazi vreme i ako one dugo opstaju, na radost dece i odraslih, to je prava nagrada za svakog reditelja.

Branka Jajić

20. 10. 2017.
Intervju: Sanja Radišić, ovogodišnja dobitnica priznanja NP "Toša Jovanović"
Iskustva otkrivanja duše
Obeležavajući svoj dan koncertom filmske muzike u izvođenju grupe Trio Kazablanka (13. oktobar), zrenjaninsko pozorište proslavilo je 71. rođendan profesionalnog rada (15. oktobar). Kao i na svakoj pozorišnoj godišnjici sumirane su predstave i festivalski uspesi koji su obeležili prethodnu sezonu, ali je ukratko predočen i budući angažman Dramske i Lutkarske scene. Pored toga, na Dan pozorišta, zrenjaninski teatar već desetak godina dodeljuje priznanje dramskim stvaraocima koji su se svojim radom i ostvarenjima istakli u proteklom periodu. Ovogodišnje priznanje, prema jednoglasnom mišljenju zaposlenih i glumaca, kao i na osnovu reakcije publike i pozorišne kritike, pripalo je Sanji Radišić, glumici Dramske scene.
12. 10. 2017.

Uoči Dana zrenjaninskog pozorišta:
nova sezona na Dramskoj sceni
Pozorište solidarnosti i utehe

Približavajući se Danu pozorišta (15. oktobar), Drama Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” koncipirala je repertoar u novoj sezoni postavljanjem poznatih komada koji aktuelizuju probleme običnog čoveka datih u stanju društvene hipokrizije, socijalnih previranja, ali i neizvesne budućnosti jednog društva koje se još uvek bori sa zaostavštinom tragičnih degađaja iz bliske prošlosti.
Nova predstava na Drami NP „Toša Jovanović”
TEATAR U BORBI ZA RADNIČKA PRAVA
premijera: 25. maj

Razgovor sa rediteljem Borisom Liješevićem povodom rada na novoj predstavi (Zrenjanin, autor Igor Štiks) na Drami Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”, koja za temu ima radničko udruživanje u borbi za radnička prava u društvu razorene privrede i pljačkaške privatizacije, ali koja ujedno aktuelizuje i teme ksenofobije i transfobije u vremenu narastajuće netrpeljivosti i narušenosti ljudskog dostojanstva.

razgovor vodi Ivan Trifunjagić
Intervju: Igor Štiks

POBUNA ILI ŠTA ZNAČI BITI U BORBI

- Ovde je ključan pojam transgresije (prestupa, prekoračenja), koji sa sobom donosi pobuna. Ali ono što je značajno u kontekstu ove dramske priče jeste da nema kraja toj pobuni, da se ne možemo vratiti na ishodišne pozicije! Jer postoji tačka, i na ličnom i na kolektivnom planu, posle koje, ukoliko je se pređe, nema više povratka - kaže Igor Štiks, autor komada Zrenjanin (režija: Boris Liješević) koji je svoje premijerno izvođenje imao 25. maja na Drami Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” iz Zrenjanina

Ivan Trifunjagić

Kako se došlo do ideje da se radi ovakva predstava?

- Do ideje je došlo za vreme razgovora na Filozofskom teatru u Narodnom pozorištu u Beogradu između Tarika Alija i Srećka Horvata, kada mi je Boris rekao da je pozvan u Zrenjanin da napravi predstavu. Ona tada još nije imala definiranu temu, pa me je Boris pitao šta mislim o tome s obzirom na to da sam pratio radničke borbe na prostorima nekadašnje Jugoslavije.