Poštovana publiko,
vidimo se u septembru!
vidimo se u septembru!
PREMIJERA NA DRAMSKOJ SCENI ZRENjANINSKOG NARODNOG POZORIŠTA:
PREDSTAVA „ZRENjANIN”, TEKST I.ŠTIKS, REŽIJA B.LIJEŠEVIĆ (List „Zrenjanin“, 1. jun 2017)
Pogled s leva, i kroz srce – priča o tranzicionoj propasti
Privatizacija društvene imovine i žrtve tog procesa, to je, u najkraćem, osnovna tema predstave „Zrenjanin”, najnovije u repertoaru Dramske scene zrenjaninskog Narodnog pozorišta, čija je premijera bila prošlog četvrtka. Njeni autori su Igor Štiks (tekst) i Boris Liješević (režija), dva stvaraoca koja, trenutno, spadaju možda među najtraženije i najprestižnije u ovom delu Evrope, a muziku je komponovala Jelena Popržan, koja takođe gradi veoma uspešnu internacionalnu karijeru.
Scenograf je Vladimir Savić, kostime je kreirala mlada Drina Krlić, a scenski pokret oblikovao je Zoran Simonović. Udarna autorska imena, naziv predstave – sve su to okolnosti koje su izazvale znatiželju i najšire pozorišne publike – i postavka ih neće razočarati: već premijerno izvođenje ostavilo je veoma snažan utisak na gledaoce.
PLjAČKAŠKA PRIVATIZACIJA
Na inicijativu doskorašnje direktorke zrenjaninskog pozorišta Ivane Kukolj Solarov i umeničke savetnice Anđelke Nikolić koje su uspele da zainteresuju autore predstave za dramski potencijal borbe radnika „Jugoremedije“ i „Šinvoza“ za svoje fabrike, dobili smo ovaj scenski projekat koji je samo na nivou simbolike vezan za Zrenjanin, ali je zapravo tu reč o sublimaciji onog što danas nazivamo pljačkaškom privatizacijom u kojoj je uništena privreda u celom regionu, a radnici su i bukvalno bačeni na ulicu. Tekst Igora Štiksa se time bavi u prvoj tematskoj liniji, a dopunjuje je problemima transeksualnosti, uvezujući u jedno tragizam potpune marginalizacije radničke klase s jedne strane, i društvene homofobičnosti sa druge strane. Štiksova idejna pozicija je levičarska, a tekst je koncipiran plakatno, što je u skladu sa parolama („Fabrike radnicima“) koje pamtimo iz vremena socijalizma, dok emotivni naboji provaljuju u gledalište iz songova (tekstove songova takođe je napisao Igor Štiks) koje pevaju dramske junakinje, „grešnice“ - Eva iz perspektive „pogrešnog pola“, Mala iz perspektive seksualne eksploatacije.
BREHTOVSKI TEATARSKOM
Rediteljski pristup Borisa Liješevića je brehtovski. u odličnom dramskom ritmu povezuje i kombinuje naturalistički glumački obrazac, frontalni govor sa otvorene scene, pevanje „uživo“, jaku simboličku efektuizaciju, govor parola, i u izuzetno dobrom radu sa glumcima zaokružuje celinu koja gledaoce dira i emotivno, a i na nivou ideja. U režiji Borisa Liješevića i Štiksov programski stav vezan za društvenu homofobiju dobija i „treću dimenziju“, jer ga možemo čitati i metaforično, kao problematizovanje društvenog i klasnog identiteta u tranzicionom vremenu, kada smo s tako malo otpora fabrike predali klasi eksploatatora.
INSPIRISANI GLUMCI
Glumačka ekipa našla je verodostojan izraz za Liješevićev koncept. Glumci su karaktere oblikovali u verističkom maniru (u tranzicionoj ravni), a simbolična imena likova navode i na vanvremensko situiranje priče. Posebno težak zadatak imao je ženski deo ansambla, izvanredna Sanja Radišić i Edit Tot Miškeljin jer i pevaju na sceni, i to tako da ti delovi predstave uzburkaju gledalište. Songovi su, zahvaljujući i pomoći vokalne saradnice Ane Aleksić Šajrer, u Liješevićevu postavku uneli snažne emotivne akcente.
Jovan Torački dao je pravi ton pokvarenom gazdi Miniju, koji je ideale pređašnjeg socijalističkog sistema iz kojeg je izrastao, lako zamenio za novu moć. Mini vlada ljudima lažući, varajući, oslanjajući se na vlast, ali i na svog batinaša, koga vrlo dobro dočarava Miljan Vuković. Milan Kolak kao student Koča, politički entuzijasta na strani radnika, na scenu izliva polet, idealizam mladosti, spremnost na žrtvu u ime ubeđenja, i to radi sa punim pokrićem glumačke iskrenosti.
Stefan Juanin je našao ključ za ulogu Rokija koji je, u egzistencijalnoj prinudi, promenio stranu i izdao drugove. Najsloženiji zadatak imao je Dejan Karlečik u naslovnoj ulozi Zrenjanina. S odovoljno glumačke ubedljivosti Karlečik razvija lik radnika koji, u prelomnom momentu, uviđa da je prevaren, razotkrivajući istovremeno u sebi ko je on sam, lično i intimno. I kad su Zrenjaninu rekli: „Ti si sad vođa, vodi nas napred“, njemu je pripalo da pita: „A gde je to napred?“ Nema odgovora na to pitanje, ni predstava ga ne daje.
SCENA, KOSTIM, MUZIKA
Brehtovski teatar Borisa Liješevića odvija se na ogoljenoj sceni koju je scenograf Vladimir Savić opremio tek ponekim rekvizitom značajne simboličke vrednosti - šank, prazna burad, udobni kauč, automobil krntija iz socijalističkog vremena - likovnost tranzicione sirovosti, funkcionalno i efektno. Kostimografska rešenja Drine Krlić koriste se metaforičnim govorom: muški kostim je realističan, naglašeno upotpunjen naturalizmom golog tela, ženski je konstrukcija (kao što su i njihove društvene uloge nametnuti konstrukt), a upućujuća značenja čitamo u izboru detalja i boja.
Liješevićevu postavki zaokružuje, i produbljuje, neobično upečatljiva muzika Jelene Popržan. Ona je u songove dodala i malo lokalne boje, puno osećanja, razgaljenosti, zanosa. Publika će ovaj komad gledati zbog glumaca, zbog Liješevićeve teatarske mere i magije, možda i zbog snage leve ideje, ali svakako i zbog muzike Jelene Popržan. Značajna predstava.
Lj. Bailović
PREDSTAVA „ZRENjANIN”, TEKST I.ŠTIKS, REŽIJA B.LIJEŠEVIĆ (List „Zrenjanin“, 1. jun 2017)
Pogled s leva, i kroz srce – priča o tranzicionoj propasti
Privatizacija društvene imovine i žrtve tog procesa, to je, u najkraćem, osnovna tema predstave „Zrenjanin”, najnovije u repertoaru Dramske scene zrenjaninskog Narodnog pozorišta, čija je premijera bila prošlog četvrtka. Njeni autori su Igor Štiks (tekst) i Boris Liješević (režija), dva stvaraoca koja, trenutno, spadaju možda među najtraženije i najprestižnije u ovom delu Evrope, a muziku je komponovala Jelena Popržan, koja takođe gradi veoma uspešnu internacionalnu karijeru.
Scenograf je Vladimir Savić, kostime je kreirala mlada Drina Krlić, a scenski pokret oblikovao je Zoran Simonović. Udarna autorska imena, naziv predstave – sve su to okolnosti koje su izazvale znatiželju i najšire pozorišne publike – i postavka ih neće razočarati: već premijerno izvođenje ostavilo je veoma snažan utisak na gledaoce.
PLjAČKAŠKA PRIVATIZACIJA
Na inicijativu doskorašnje direktorke zrenjaninskog pozorišta Ivane Kukolj Solarov i umeničke savetnice Anđelke Nikolić koje su uspele da zainteresuju autore predstave za dramski potencijal borbe radnika „Jugoremedije“ i „Šinvoza“ za svoje fabrike, dobili smo ovaj scenski projekat koji je samo na nivou simbolike vezan za Zrenjanin, ali je zapravo tu reč o sublimaciji onog što danas nazivamo pljačkaškom privatizacijom u kojoj je uništena privreda u celom regionu, a radnici su i bukvalno bačeni na ulicu. Tekst Igora Štiksa se time bavi u prvoj tematskoj liniji, a dopunjuje je problemima transeksualnosti, uvezujući u jedno tragizam potpune marginalizacije radničke klase s jedne strane, i društvene homofobičnosti sa druge strane. Štiksova idejna pozicija je levičarska, a tekst je koncipiran plakatno, što je u skladu sa parolama („Fabrike radnicima“) koje pamtimo iz vremena socijalizma, dok emotivni naboji provaljuju u gledalište iz songova (tekstove songova takođe je napisao Igor Štiks) koje pevaju dramske junakinje, „grešnice“ - Eva iz perspektive „pogrešnog pola“, Mala iz perspektive seksualne eksploatacije.
BREHTOVSKI TEATARSKOM
Rediteljski pristup Borisa Liješevića je brehtovski. u odličnom dramskom ritmu povezuje i kombinuje naturalistički glumački obrazac, frontalni govor sa otvorene scene, pevanje „uživo“, jaku simboličku efektuizaciju, govor parola, i u izuzetno dobrom radu sa glumcima zaokružuje celinu koja gledaoce dira i emotivno, a i na nivou ideja. U režiji Borisa Liješevića i Štiksov programski stav vezan za društvenu homofobiju dobija i „treću dimenziju“, jer ga možemo čitati i metaforično, kao problematizovanje društvenog i klasnog identiteta u tranzicionom vremenu, kada smo s tako malo otpora fabrike predali klasi eksploatatora.
INSPIRISANI GLUMCI
Glumačka ekipa našla je verodostojan izraz za Liješevićev koncept. Glumci su karaktere oblikovali u verističkom maniru (u tranzicionoj ravni), a simbolična imena likova navode i na vanvremensko situiranje priče. Posebno težak zadatak imao je ženski deo ansambla, izvanredna Sanja Radišić i Edit Tot Miškeljin jer i pevaju na sceni, i to tako da ti delovi predstave uzburkaju gledalište. Songovi su, zahvaljujući i pomoći vokalne saradnice Ane Aleksić Šajrer, u Liješevićevu postavku uneli snažne emotivne akcente.
Jovan Torački dao je pravi ton pokvarenom gazdi Miniju, koji je ideale pređašnjeg socijalističkog sistema iz kojeg je izrastao, lako zamenio za novu moć. Mini vlada ljudima lažući, varajući, oslanjajući se na vlast, ali i na svog batinaša, koga vrlo dobro dočarava Miljan Vuković. Milan Kolak kao student Koča, politički entuzijasta na strani radnika, na scenu izliva polet, idealizam mladosti, spremnost na žrtvu u ime ubeđenja, i to radi sa punim pokrićem glumačke iskrenosti.
Stefan Juanin je našao ključ za ulogu Rokija koji je, u egzistencijalnoj prinudi, promenio stranu i izdao drugove. Najsloženiji zadatak imao je Dejan Karlečik u naslovnoj ulozi Zrenjanina. S odovoljno glumačke ubedljivosti Karlečik razvija lik radnika koji, u prelomnom momentu, uviđa da je prevaren, razotkrivajući istovremeno u sebi ko je on sam, lično i intimno. I kad su Zrenjaninu rekli: „Ti si sad vođa, vodi nas napred“, njemu je pripalo da pita: „A gde je to napred?“ Nema odgovora na to pitanje, ni predstava ga ne daje.
SCENA, KOSTIM, MUZIKA
Brehtovski teatar Borisa Liješevića odvija se na ogoljenoj sceni koju je scenograf Vladimir Savić opremio tek ponekim rekvizitom značajne simboličke vrednosti - šank, prazna burad, udobni kauč, automobil krntija iz socijalističkog vremena - likovnost tranzicione sirovosti, funkcionalno i efektno. Kostimografska rešenja Drine Krlić koriste se metaforičnim govorom: muški kostim je realističan, naglašeno upotpunjen naturalizmom golog tela, ženski je konstrukcija (kao što su i njihove društvene uloge nametnuti konstrukt), a upućujuća značenja čitamo u izboru detalja i boja.
Liješevićevu postavki zaokružuje, i produbljuje, neobično upečatljiva muzika Jelene Popržan. Ona je u songove dodala i malo lokalne boje, puno osećanja, razgaljenosti, zanosa. Publika će ovaj komad gledati zbog glumaca, zbog Liješevićeve teatarske mere i magije, možda i zbog snage leve ideje, ali svakako i zbog muzike Jelene Popržan. Značajna predstava.
Lj. Bailović
premijera u pozorištu "Toša Jovanović"
POZORIŠTE, EMOCIJA, LEVICA
Igor Štiks: “Zrenjanin”, režija Boris Liješević
Oduvek je pozorište, pod uslovom da je pravo i autentično, za trenutak i santimetar, bilo ispred aktuelne stvarnosti. Najnovija predstava zrenjaninskog pozorišta „ Zrenjanin“, sa nazivom koji je sazdan, danas i ovde, kao svojevrsna personalna ali i ideološko-istorijska aluzija ali i kontraverza, u momentu odvijanja bila je, snagom artističkog umeća i poštenja, bolјa, iskrenija i autentičnija od konteksta u kome se dešavala. Lokalnog i opšteg. Naravno, kada se aplauzi stišaju, slegnu emocije, počinje razlikovanje, analiza, zamerke. Estetičke, ideološke, generacijske, socijalne. Jedino kod dobrog pozorišta, a u ovom slučaju ono se dogodilo, preostaje umetnost glume. Ali, zar je to malo u ovim oskudnim vremenima . U recepciji komada „Zrenjanin“ biće, i normalno je da bude, različitih percepcija i interpretacija. Pre sve ga ideoloških, a najmanje pozorišnih i estetičkih. Pogotovo kada se zna da je tema predstave isečak iz života u nas, u vremenima „ plјačkaških privatizacija“ iz kojih su proizašli masovni gubitnici, odnosno malobrojni profiteri. Koji su bili u publici , ili kao skriveni akteri egzistiraju u našem okruženju. A svi jesu na neki način buduća pozoriš na pub lika. Ili gledaoci nekog tv. rialitija Sve ovo je socio-psihološki ambijent u kome je realizovana ova predstava.
Ipak, jedino što treba da ostane neupitno jeste – glumačka energija, posve ćenost teatru, kao i iskreno dramsko umeće. Zrenjaninski glumci, bez obzira na veličinu zadataka, kao i na funkcionalnost njihovih uloga u ovom tetarskom spoju emocije, ideologije, bliske istorije, sa pomalo filozofije, uspeli su da iznova dokažu da
je moć pozorišta i dalјe nemerlјiva. Odnosno da počiva na onima koji kroz svoje telo, um i dušu propuštaju, boje i usijavaju ideje i emocije trenutka, vremena ili epohe. Dok sve započinje inicijalnim tekstom mladog Igora Štiksa. Koji je u osnovi hibrid levičar ske filozofije, umetničko-socijalne anagažovanosti, dovolјno dramatične fabule, koja je, srećom, spuštena na nivo pojedinačnih sudbina. I sve to prošarano sa elementima felјtona i političkih parola. Dok povezivanje osnovne teme sa, već okrnjenom „legen dom“ o Žarku Zrenjaninu deluje kao dobar marketinški potez, ali ne ništa više.
Prepoznatlјivost lokalnih propalih preduzeća, čak i negativnih aktera, nosi sa sobom pozitivan ali i negativan efekat „identifikacije“, što je danas opšti književno-pozorišni manir. Uisak mi je da Igor Štiks svojim dramskim predloškom reditelјu ove predstave Borisu Liješeviću dao dosta žanrovski neopredelјen tekst, ideološki zaoš tren ali i otvoren za autorsku interpretaciju. Što je Liješević vrlo ispirativno, služeći se snažnom ekspesivnošću, sa izraženim poverenjem u ansambl, iskoristio. Napravio je uzbudlјivu, dramatičnu i scenski plastičnu predstavu. Koja je bila kombinacija namernog „plakatskog kolažiranja“ , mikro scena socio-psiholških minijatura, emotiv nih erupcija odnosno katarzičnih kadenci. Kao i povremenog koketiranja sa mjuziklom.
Liješević je potencirao dramske vrline teksta permanentno premeštajući težište drame sa opštih, ideoloških i načelnih zahvata ( iz istorije našeg društva, koja još traje) na personalne egzistencijalne sudbine. Na taj način dramski tekst „ Zrenja nin„ je profunkcionisao na zrenjaninskoj sceni kao svojevstan melanž brehtovske dramaturgije, sa nečim što je svojevremeno bio rukopis reditelјa Ljubiše Ristića.
Posebna vrlina njegove režije predstavlјa rad sa glumcima, odnosno trud i spemnost da oni budi pravi akteri i nosioci umetničke angažovanosti zrenjaninskog „Zrenja nina“. Što je vidno i u načinu njihov igre koja je više proživlјavanje a manje tehnika i tehnologija, koji su prisutni ali su ostali u drugom planu.
Glavnog negativca, „plјaćkaša“ i biznismena, Minija, Jovan Torački igra kao osobu lišenu svakih skrupula. Štiks ovaj lik piše kao oličenje ugnjetača, društvenih parazita i moćnika tako da joj Torački dodaje samo ekpresivnost i stilske specifič nosti, jer bi sve ostalo menjalo iz temelјa lik koji tumači. Lik koji se u drami samo po jednom slovu u imenu razlkuje od stvarnog lica. Lik/tip/simbol koji ovaj glumac stvara ima dovolјno plastićnosti i uverlјivosti, premda je od svih aktera najviše limitiran fun kcijom i fenomenom prepoznatlјivosti. Što nije bio slučaj sa Milјanom Vukovićem, koji je igrao drugog negativca ove dramske priče. U ulozi „gorile“ i slepog plaćenika, on je stvorio vrlo živopisan lik poslušnika, inelektualno i moralne nule. Izbegavši klišetirani obrazac tumačenja ovakvih likova, on je, svesno ali kontrolisano prelazeći granicu karikaturalnosti, ovoj dosta surovoj predstavi, doneo humorni iskorak.
Ženski likovi iz ove predstave kao da najviše korenspondiraju sa akuelnim vre menom. Konobarica i nesuđena pevačica Mala, igra je Sanja Radišić, potpuno uranjajući u njen lik i sudbinu, iznova otvara temu sudbine ruralne žene u postso cijalističkim društvima, dok aktivistkinja Evu, koju donosi Edit Tot, sa malom distan com prema liku, kao da istovremeno živi i posmatra svoj lik, unosi u savemeno dram sko stvaralaštvo i temu transrodnih osoba. Što je, ipak, dosta vam opšteg dramskog toka ove prerdstave. Premda ne mimo Štiksovih autorskih zamisli. Sanja Radišić. dakle. svoj lik donosi u punoj ekspresionisičkoj tenziji dok se igri Edite Tot osećaju elementi promišlјanja, što režija Borisa Liješevića drži u dobrom balansu.
Milan Kolak, igrajući dosta nedefinisani lik mladog ( nevladinog) aktiviste Koče gipko, živahno i pomalo impresionistički, oživlјava mladića koji je poreklom deo vladajuće nomenklature a opredelenjem pripada onima koji pokušavaju da deluju socijalno odgovorno, čak podsticajno, u artikulisanju radničkog bunta. Šematičnost, sa kojoj pisac uspostavlјa ovaj lik, Milan Kolak, uz pomoć Liješevića, u većini klјučnih scena prevazilazi.
Tandem radnika, socijalni pozitivac Zrenjanin, obeležen i sa ideološkim predznakom, koji donosi nadimak, koga igra eksplozivno i ekspresivno Dejan Karlećik, i prevrtlјivac i “izdajnik“ svoje klase, Roki, donosii ga izraženom savitlјivošću i elastičnošću - Stefan Juanin, kao antipodi i paradigme naše tranzicije, funkcionalno ali i simboličkii obeležavaju suštinu predstave. Jer se u njoj glavna drama odvija unutar korpusa gu bitnika, dok kapitalizam, plјačkaški i „nemoralni bizismeni“ u komadu „ Zrenjanin“ samo predstavlјa neophodnu platformu ibzenovski shvaćene društvene nepravde. Karličik je u svojoj ulozi potpuno uverlјiv u sve tri faze transformacije. Od oportuniste, do na samožrtvovanje spremnog ćoveka, prošavši i seksualno otrežnjenje. Eruptivan ali sa preciznom kontrolom energije. Jaunin je u razvoju svog lika, prevrtlјivca i konver tita, vešto koristio umeće preplitanja karakternih osobina, što je ovom negativnom ulozi dalo slojevitost.
Predstava sadrži u sebi i dosta muzičkih elemenata ali ne i dovolјno da bitnije poprimi elemente mjuzikla . Međutim, Sanja Radišić vrlo ekspresivno i posvećeno najintimnije delove svog lika plasira kroz tu formu. Dok je sama muzika Jelene Popržan scenski uverlјiva a muzikološki eklektična. Scenska rešenja Vladimira Savića su u okvirima modernog realizma i izrazito funkcionalna. Što važi i za kostime Drine Krlić ,koji su imali u sebi i diskretne elemente elegancije.
Konačno, gledali smo dobru, uzbudlјivu, angažovanu i poštenu predstavu, koja će se više svideti levičarima ali ni to nije najgore što nam se može desiti u savremenom životu.Meni ne! Čak naprotiv.
Zoran Slavić
POZORIŠTE, EMOCIJA, LEVICA
Igor Štiks: “Zrenjanin”, režija Boris Liješević
Oduvek je pozorište, pod uslovom da je pravo i autentično, za trenutak i santimetar, bilo ispred aktuelne stvarnosti. Najnovija predstava zrenjaninskog pozorišta „ Zrenjanin“, sa nazivom koji je sazdan, danas i ovde, kao svojevrsna personalna ali i ideološko-istorijska aluzija ali i kontraverza, u momentu odvijanja bila je, snagom artističkog umeća i poštenja, bolјa, iskrenija i autentičnija od konteksta u kome se dešavala. Lokalnog i opšteg. Naravno, kada se aplauzi stišaju, slegnu emocije, počinje razlikovanje, analiza, zamerke. Estetičke, ideološke, generacijske, socijalne. Jedino kod dobrog pozorišta, a u ovom slučaju ono se dogodilo, preostaje umetnost glume. Ali, zar je to malo u ovim oskudnim vremenima . U recepciji komada „Zrenjanin“ biće, i normalno je da bude, različitih percepcija i interpretacija. Pre sve ga ideoloških, a najmanje pozorišnih i estetičkih. Pogotovo kada se zna da je tema predstave isečak iz života u nas, u vremenima „ plјačkaških privatizacija“ iz kojih su proizašli masovni gubitnici, odnosno malobrojni profiteri. Koji su bili u publici , ili kao skriveni akteri egzistiraju u našem okruženju. A svi jesu na neki način buduća pozoriš na pub lika. Ili gledaoci nekog tv. rialitija Sve ovo je socio-psihološki ambijent u kome je realizovana ova predstava.
Ipak, jedino što treba da ostane neupitno jeste – glumačka energija, posve ćenost teatru, kao i iskreno dramsko umeće. Zrenjaninski glumci, bez obzira na veličinu zadataka, kao i na funkcionalnost njihovih uloga u ovom tetarskom spoju emocije, ideologije, bliske istorije, sa pomalo filozofije, uspeli su da iznova dokažu da
je moć pozorišta i dalјe nemerlјiva. Odnosno da počiva na onima koji kroz svoje telo, um i dušu propuštaju, boje i usijavaju ideje i emocije trenutka, vremena ili epohe. Dok sve započinje inicijalnim tekstom mladog Igora Štiksa. Koji je u osnovi hibrid levičar ske filozofije, umetničko-socijalne anagažovanosti, dovolјno dramatične fabule, koja je, srećom, spuštena na nivo pojedinačnih sudbina. I sve to prošarano sa elementima felјtona i političkih parola. Dok povezivanje osnovne teme sa, već okrnjenom „legen dom“ o Žarku Zrenjaninu deluje kao dobar marketinški potez, ali ne ništa više.
Prepoznatlјivost lokalnih propalih preduzeća, čak i negativnih aktera, nosi sa sobom pozitivan ali i negativan efekat „identifikacije“, što je danas opšti književno-pozorišni manir. Uisak mi je da Igor Štiks svojim dramskim predloškom reditelјu ove predstave Borisu Liješeviću dao dosta žanrovski neopredelјen tekst, ideološki zaoš tren ali i otvoren za autorsku interpretaciju. Što je Liješević vrlo ispirativno, služeći se snažnom ekspesivnošću, sa izraženim poverenjem u ansambl, iskoristio. Napravio je uzbudlјivu, dramatičnu i scenski plastičnu predstavu. Koja je bila kombinacija namernog „plakatskog kolažiranja“ , mikro scena socio-psiholških minijatura, emotiv nih erupcija odnosno katarzičnih kadenci. Kao i povremenog koketiranja sa mjuziklom.
Liješević je potencirao dramske vrline teksta permanentno premeštajući težište drame sa opštih, ideoloških i načelnih zahvata ( iz istorije našeg društva, koja još traje) na personalne egzistencijalne sudbine. Na taj način dramski tekst „ Zrenja nin„ je profunkcionisao na zrenjaninskoj sceni kao svojevstan melanž brehtovske dramaturgije, sa nečim što je svojevremeno bio rukopis reditelјa Ljubiše Ristića.
Posebna vrlina njegove režije predstavlјa rad sa glumcima, odnosno trud i spemnost da oni budi pravi akteri i nosioci umetničke angažovanosti zrenjaninskog „Zrenja nina“. Što je vidno i u načinu njihov igre koja je više proživlјavanje a manje tehnika i tehnologija, koji su prisutni ali su ostali u drugom planu.
Glavnog negativca, „plјaćkaša“ i biznismena, Minija, Jovan Torački igra kao osobu lišenu svakih skrupula. Štiks ovaj lik piše kao oličenje ugnjetača, društvenih parazita i moćnika tako da joj Torački dodaje samo ekpresivnost i stilske specifič nosti, jer bi sve ostalo menjalo iz temelјa lik koji tumači. Lik koji se u drami samo po jednom slovu u imenu razlkuje od stvarnog lica. Lik/tip/simbol koji ovaj glumac stvara ima dovolјno plastićnosti i uverlјivosti, premda je od svih aktera najviše limitiran fun kcijom i fenomenom prepoznatlјivosti. Što nije bio slučaj sa Milјanom Vukovićem, koji je igrao drugog negativca ove dramske priče. U ulozi „gorile“ i slepog plaćenika, on je stvorio vrlo živopisan lik poslušnika, inelektualno i moralne nule. Izbegavši klišetirani obrazac tumačenja ovakvih likova, on je, svesno ali kontrolisano prelazeći granicu karikaturalnosti, ovoj dosta surovoj predstavi, doneo humorni iskorak.
Ženski likovi iz ove predstave kao da najviše korenspondiraju sa akuelnim vre menom. Konobarica i nesuđena pevačica Mala, igra je Sanja Radišić, potpuno uranjajući u njen lik i sudbinu, iznova otvara temu sudbine ruralne žene u postso cijalističkim društvima, dok aktivistkinja Evu, koju donosi Edit Tot, sa malom distan com prema liku, kao da istovremeno živi i posmatra svoj lik, unosi u savemeno dram sko stvaralaštvo i temu transrodnih osoba. Što je, ipak, dosta vam opšteg dramskog toka ove prerdstave. Premda ne mimo Štiksovih autorskih zamisli. Sanja Radišić. dakle. svoj lik donosi u punoj ekspresionisičkoj tenziji dok se igri Edite Tot osećaju elementi promišlјanja, što režija Borisa Liješevića drži u dobrom balansu.
Milan Kolak, igrajući dosta nedefinisani lik mladog ( nevladinog) aktiviste Koče gipko, živahno i pomalo impresionistički, oživlјava mladića koji je poreklom deo vladajuće nomenklature a opredelenjem pripada onima koji pokušavaju da deluju socijalno odgovorno, čak podsticajno, u artikulisanju radničkog bunta. Šematičnost, sa kojoj pisac uspostavlјa ovaj lik, Milan Kolak, uz pomoć Liješevića, u većini klјučnih scena prevazilazi.
Tandem radnika, socijalni pozitivac Zrenjanin, obeležen i sa ideološkim predznakom, koji donosi nadimak, koga igra eksplozivno i ekspresivno Dejan Karlećik, i prevrtlјivac i “izdajnik“ svoje klase, Roki, donosii ga izraženom savitlјivošću i elastičnošću - Stefan Juanin, kao antipodi i paradigme naše tranzicije, funkcionalno ali i simboličkii obeležavaju suštinu predstave. Jer se u njoj glavna drama odvija unutar korpusa gu bitnika, dok kapitalizam, plјačkaški i „nemoralni bizismeni“ u komadu „ Zrenjanin“ samo predstavlјa neophodnu platformu ibzenovski shvaćene društvene nepravde. Karličik je u svojoj ulozi potpuno uverlјiv u sve tri faze transformacije. Od oportuniste, do na samožrtvovanje spremnog ćoveka, prošavši i seksualno otrežnjenje. Eruptivan ali sa preciznom kontrolom energije. Jaunin je u razvoju svog lika, prevrtlјivca i konver tita, vešto koristio umeće preplitanja karakternih osobina, što je ovom negativnom ulozi dalo slojevitost.
Predstava sadrži u sebi i dosta muzičkih elemenata ali ne i dovolјno da bitnije poprimi elemente mjuzikla . Međutim, Sanja Radišić vrlo ekspresivno i posvećeno najintimnije delove svog lika plasira kroz tu formu. Dok je sama muzika Jelene Popržan scenski uverlјiva a muzikološki eklektična. Scenska rešenja Vladimira Savića su u okvirima modernog realizma i izrazito funkcionalna. Što važi i za kostime Drine Krlić ,koji su imali u sebi i diskretne elemente elegancije.
Konačno, gledali smo dobru, uzbudlјivu, angažovanu i poštenu predstavu, koja će se više svideti levičarima ali ni to nije najgore što nam se može desiti u savremenom životu.Meni ne! Čak naprotiv.
Zoran Slavić
ZLATKO JELISAVAC: Zrenjanin kao distopijska vizija budućosti
28 May 2017
O predstavi “Zrenjanin” Borisa Liješevića (Narodno pozorište Toša Jovanović, Zrenjanin)
Bio jednom jedan grad… U njemu se nije živelo bogato, ali je bilo posla i ljudi su živeli solidno i od svog rada – što se ono kaže. Hemijska i prehrambena industrija bili su osnova razvoja ovog grada u kome nije bilo nezaposlenih i koji je u onoj bivšoj, socijalističkoj Jugoslaviji važio za mesto gde se uvek može naći posla. A onda je došlo da raspada države i krvavog, bratoubilačkog rata u kojem je pored „danka u krvi“ ovaj grad platio možda i najveću ekonomsku cenu od svih velikih industrijskih centara eks-Jugoslavije. Jedan za drugim veliki industrijski kompleksi su prestajali da rade, raspadali su se usled ekonomske krize koja je opustošila sve ono što su nekada bili glavni ornamenti ovog mesta. Radnici su ostajali bez posla, zavladala je beda, očaj, a poslednji ekser u kovčeg našem ubijenom gradu zabile su tzv. privatizacije preostalih firmi i fabrika koje su po pravilu dolazile u ruke sumnjivih tipova i ljudi sa kriminalnom istorijom.
Znam da se to verovatno desilo i u vašem gradu ili mestu gde živite i da je to manje-više ista priča koja nas povezuje diljem današnje Srbije, a bogami i šire. Verovatno ste i vi u vašem mestu bili svedoci neke od privatizacija koje su služile samo kao lažno pokriće za finalno uništenje preostalih preduzeća koja su još davala znake života. Potom su ta preduzeća odlazila u stečaj i zavšavala svoje tužne sudbine tako što bi radnici ostali na ulici, a vlasnici firmi bi rasprodali sve što u istoj iole vredi, a potom „zbogom žohari“. Sve ste vi to i imali i u svom gradu…
Ali da li je o vašem gradu napravljena pozorišna predstava na temu ekonomskog i svakog drugog raspada koji neminovno ide uz osiromašenje građana? E, o ovom gradu, o kome vam pričam, napravljena je i pozorišna predstava pod nazivom “Zrenjanin”, a radi se i istoimenom gradu u kome živim, to jeste delim sudbinu građana koji imaju tu (ne)sreću da žive u verovatno ekonomski najrazorenijem gradu današnje Srbije, a verovatno i bivše Jugoslavije – bez preterivanja. Predstavu “Zrenjanin” režirao je Boris Liješević, a prema tekstu Igora Štiksa i režiser se baš potrudio da nam “stane na muku” i pokrene bolan talog muke i ogorčenja koji u sebi nosi svaka Zrenjaninka i svaki Zrenjaninac. Bolno realna predstava u kojoj su sudbine Zrenjaninaca surovo jasno predstavljene upravo onakvim kakve i jesu postale nakon svega što im se izdešavalo.
Bečkerek je zlo… Moglo se čuti u jednoj od pesama u predstavi. Ako ne znate, Bečkerek je stari naziv Zrenjanina još iz doba austro-ugarske vladavine,da bi nakon oslobođenja od strane srpske vojske kralja Petra dobio naziv Petrovgrad, a posle Drugog svetskog rata Petrovgrad postaje Zrenjanin i to po imenu narodnog heroja Žarka Zrenjanina. Bez obzira na to što se danas Zrenjanin „formalno“ tako zove, građanke i građani često koriste stari naziv Bečkerek, od kojeg lokalni nacionalisti i poklonici monarhije dobjaju ospice – možda ih još samo više nervira trenutni naziv grada jer, po njima, Žarko Zrenjanin je bio samo revolucionarni avanturista i lokalni „Kazanova“ koji je zavodio snaše koje su mu na kraju, prema legendi, i došle glave. Ali da se vratimo pozorišnoj predstavi…
Zanimljivo, u predstavi Zrenjanin je čovek-radnik, to jeste to mu je nadimak jer, prema sopstvenom priznanju, kada je bio mali nije mogao da razlikuje pitanja: odakle si i kako se zoveš? Sjajna identifikacija protagoniste predstave i sudbine jednog grada jer čovek Zrenjanin je predstavljen kao tipičan radnik današnjice na ovim našim prostorima, a mogli bi reći i još tipičniji kao Zrenjaninac: ubijen u pojam, ogorčen, nezainteresovan za politiku, ljut na sindikate i sve one koji su ga toliko puta prevarili. Zrenjaninov otac je bio poslednji direktor fabrike pre privatizacije koju on nije preživeo – naime, izvršio je samoubistvo jer nije mogao da podnese lažne optužbe za proneveru koje su usledile „sa vrha“ i nije hteo da dopusti pljačkašku privatizaciju. Sam radnik Zrenjanin nije svestan toga i on je ubeđen da je njegov otac bio umešan u neku aferu i da se zbog toga ubio. Inače, vlasnik preduzeća, u kojem Zrenjanin radi, zove se Mini, što je aluzija na nadimak Jovice Stefanovića Ninija, koji je postao vlasnik fabrike lekova „Jugoremedija“ – sigurno ste čuli za celu aferu, da je sada ne prepričavam. Ovaj Mini u predstavi je još jedna sjajan primer identifikacije sa stvarnošću događaja u kojoj su razni kriminalni tipovi, poput ovog Ninija, dobili u ruke velika i uspešna preduzeća, da bi ih potom upropastili. Jugoremedija je postala i slavna zbog toga što je to prva fabrika koju se u svoje ruke preuzeli radnici i pokazali da ona može uspešno poslovati bez „obavezne“privatizacije. Radnik Zrenjanin radi u fabrici u kojoj već mesecima nije dobio platu i ogočen je na sve, ali, zanimljivo, ne i toliko na samog vlasnika Minija. No, borac za radnička prava Koča – opet vrlo zanimljiv odabir imena – otvara mu oči. Koča i njegova drugarica Eva pokušavaju da vrate fabriku radnicima i u Zrenjaninu nalaze čoveka koji može da povede radnike koji bi ponovo vratili „sredstva za proizvodnju“ u svoje ruke. Sve se završava užasnom tragedijom u kojoj Evu ubijaju Minijevi telohranitelji, a Zrenjanina oslepljuju. Koča pronalazi mrtvu Evu i slepog Zrenjanina i kaže mu da su radnici preuzeli fabriku i da sada on mora da ih povede napred. A Zrenjanin pita: A gde je napred? Koča zbunjeno konstatuje: Ne znam!
Izvinite zbog ovog mog nemuštog prepričavanja predstave… Da biste doista doživeli Zrenjanin, morate i sami videti ovu predstavu, a najbolje bi bilo da dođete u Zrenjanin i da tu doživite „puni ugođaj“. Tragedije deluju katarzično na gledaoca – kako je to još davno ustanovio Aristotel, a Zrenjanin je predstava koja je otvorila dušu ovog grada. Dođite da upoznate Zrenjanin na daskama koje život znače, dođite da vidite naš grad kome su uzeli dušu i „oslepeli“ ga za budućnost. Zašto? Zato što je Zrenjanin distopijska vizija budućnosti ove zemlje sa kojom se morate upoznati kako biste sutra znali sa čime se borite. Zrenjanin su oslepeli i nemojte dozvoliti da se to i vama desi. Zrenjanin je budućnost koja se već desila kako na sceni tako i u realnosti. A ja posle predstave i ne znam šta je realnije: da li ono što se desilo ovom gradu ili pak ono što mu se događa na pozorišnoj sceni? Boris Liješević je uradio remek-delo pozorišne režije, po mom skromnom mišljenju, i uvrstio se među intelektualce naše jugoslovenske „pozorišne misli“ sa ljudima kao što su Oliver Frljić ili Zlatko Paković koji na sebi svojstven način predstavljaju ono najbolje što imamo. Zato je „Zrenjanin“ predstava koju morate da vidite i ne smete da propustite jer nije u pitanju samo pozorište već naša budućnost.
(Autonomija)
28 May 2017
O predstavi “Zrenjanin” Borisa Liješevića (Narodno pozorište Toša Jovanović, Zrenjanin)
Bio jednom jedan grad… U njemu se nije živelo bogato, ali je bilo posla i ljudi su živeli solidno i od svog rada – što se ono kaže. Hemijska i prehrambena industrija bili su osnova razvoja ovog grada u kome nije bilo nezaposlenih i koji je u onoj bivšoj, socijalističkoj Jugoslaviji važio za mesto gde se uvek može naći posla. A onda je došlo da raspada države i krvavog, bratoubilačkog rata u kojem je pored „danka u krvi“ ovaj grad platio možda i najveću ekonomsku cenu od svih velikih industrijskih centara eks-Jugoslavije. Jedan za drugim veliki industrijski kompleksi su prestajali da rade, raspadali su se usled ekonomske krize koja je opustošila sve ono što su nekada bili glavni ornamenti ovog mesta. Radnici su ostajali bez posla, zavladala je beda, očaj, a poslednji ekser u kovčeg našem ubijenom gradu zabile su tzv. privatizacije preostalih firmi i fabrika koje su po pravilu dolazile u ruke sumnjivih tipova i ljudi sa kriminalnom istorijom.
Znam da se to verovatno desilo i u vašem gradu ili mestu gde živite i da je to manje-više ista priča koja nas povezuje diljem današnje Srbije, a bogami i šire. Verovatno ste i vi u vašem mestu bili svedoci neke od privatizacija koje su služile samo kao lažno pokriće za finalno uništenje preostalih preduzeća koja su još davala znake života. Potom su ta preduzeća odlazila u stečaj i zavšavala svoje tužne sudbine tako što bi radnici ostali na ulici, a vlasnici firmi bi rasprodali sve što u istoj iole vredi, a potom „zbogom žohari“. Sve ste vi to i imali i u svom gradu…
Ali da li je o vašem gradu napravljena pozorišna predstava na temu ekonomskog i svakog drugog raspada koji neminovno ide uz osiromašenje građana? E, o ovom gradu, o kome vam pričam, napravljena je i pozorišna predstava pod nazivom “Zrenjanin”, a radi se i istoimenom gradu u kome živim, to jeste delim sudbinu građana koji imaju tu (ne)sreću da žive u verovatno ekonomski najrazorenijem gradu današnje Srbije, a verovatno i bivše Jugoslavije – bez preterivanja. Predstavu “Zrenjanin” režirao je Boris Liješević, a prema tekstu Igora Štiksa i režiser se baš potrudio da nam “stane na muku” i pokrene bolan talog muke i ogorčenja koji u sebi nosi svaka Zrenjaninka i svaki Zrenjaninac. Bolno realna predstava u kojoj su sudbine Zrenjaninaca surovo jasno predstavljene upravo onakvim kakve i jesu postale nakon svega što im se izdešavalo.
Bečkerek je zlo… Moglo se čuti u jednoj od pesama u predstavi. Ako ne znate, Bečkerek je stari naziv Zrenjanina još iz doba austro-ugarske vladavine,da bi nakon oslobođenja od strane srpske vojske kralja Petra dobio naziv Petrovgrad, a posle Drugog svetskog rata Petrovgrad postaje Zrenjanin i to po imenu narodnog heroja Žarka Zrenjanina. Bez obzira na to što se danas Zrenjanin „formalno“ tako zove, građanke i građani često koriste stari naziv Bečkerek, od kojeg lokalni nacionalisti i poklonici monarhije dobjaju ospice – možda ih još samo više nervira trenutni naziv grada jer, po njima, Žarko Zrenjanin je bio samo revolucionarni avanturista i lokalni „Kazanova“ koji je zavodio snaše koje su mu na kraju, prema legendi, i došle glave. Ali da se vratimo pozorišnoj predstavi…
Zanimljivo, u predstavi Zrenjanin je čovek-radnik, to jeste to mu je nadimak jer, prema sopstvenom priznanju, kada je bio mali nije mogao da razlikuje pitanja: odakle si i kako se zoveš? Sjajna identifikacija protagoniste predstave i sudbine jednog grada jer čovek Zrenjanin je predstavljen kao tipičan radnik današnjice na ovim našim prostorima, a mogli bi reći i još tipičniji kao Zrenjaninac: ubijen u pojam, ogorčen, nezainteresovan za politiku, ljut na sindikate i sve one koji su ga toliko puta prevarili. Zrenjaninov otac je bio poslednji direktor fabrike pre privatizacije koju on nije preživeo – naime, izvršio je samoubistvo jer nije mogao da podnese lažne optužbe za proneveru koje su usledile „sa vrha“ i nije hteo da dopusti pljačkašku privatizaciju. Sam radnik Zrenjanin nije svestan toga i on je ubeđen da je njegov otac bio umešan u neku aferu i da se zbog toga ubio. Inače, vlasnik preduzeća, u kojem Zrenjanin radi, zove se Mini, što je aluzija na nadimak Jovice Stefanovića Ninija, koji je postao vlasnik fabrike lekova „Jugoremedija“ – sigurno ste čuli za celu aferu, da je sada ne prepričavam. Ovaj Mini u predstavi je još jedna sjajan primer identifikacije sa stvarnošću događaja u kojoj su razni kriminalni tipovi, poput ovog Ninija, dobili u ruke velika i uspešna preduzeća, da bi ih potom upropastili. Jugoremedija je postala i slavna zbog toga što je to prva fabrika koju se u svoje ruke preuzeli radnici i pokazali da ona može uspešno poslovati bez „obavezne“privatizacije. Radnik Zrenjanin radi u fabrici u kojoj već mesecima nije dobio platu i ogočen je na sve, ali, zanimljivo, ne i toliko na samog vlasnika Minija. No, borac za radnička prava Koča – opet vrlo zanimljiv odabir imena – otvara mu oči. Koča i njegova drugarica Eva pokušavaju da vrate fabriku radnicima i u Zrenjaninu nalaze čoveka koji može da povede radnike koji bi ponovo vratili „sredstva za proizvodnju“ u svoje ruke. Sve se završava užasnom tragedijom u kojoj Evu ubijaju Minijevi telohranitelji, a Zrenjanina oslepljuju. Koča pronalazi mrtvu Evu i slepog Zrenjanina i kaže mu da su radnici preuzeli fabriku i da sada on mora da ih povede napred. A Zrenjanin pita: A gde je napred? Koča zbunjeno konstatuje: Ne znam!
Izvinite zbog ovog mog nemuštog prepričavanja predstave… Da biste doista doživeli Zrenjanin, morate i sami videti ovu predstavu, a najbolje bi bilo da dođete u Zrenjanin i da tu doživite „puni ugođaj“. Tragedije deluju katarzično na gledaoca – kako je to još davno ustanovio Aristotel, a Zrenjanin je predstava koja je otvorila dušu ovog grada. Dođite da upoznate Zrenjanin na daskama koje život znače, dođite da vidite naš grad kome su uzeli dušu i „oslepeli“ ga za budućnost. Zašto? Zato što je Zrenjanin distopijska vizija budućnosti ove zemlje sa kojom se morate upoznati kako biste sutra znali sa čime se borite. Zrenjanin su oslepeli i nemojte dozvoliti da se to i vama desi. Zrenjanin je budućnost koja se već desila kako na sceni tako i u realnosti. A ja posle predstave i ne znam šta je realnije: da li ono što se desilo ovom gradu ili pak ono što mu se događa na pozorišnoj sceni? Boris Liješević je uradio remek-delo pozorišne režije, po mom skromnom mišljenju, i uvrstio se među intelektualce naše jugoslovenske „pozorišne misli“ sa ljudima kao što su Oliver Frljić ili Zlatko Paković koji na sebi svojstven način predstavljaju ono najbolje što imamo. Zato je „Zrenjanin“ predstava koju morate da vidite i ne smete da propustite jer nije u pitanju samo pozorište već naša budućnost.
(Autonomija)
Nova predstava na Drami NP „Toša Jovanović”
TEATAR U BORBI ZA RADNIČKA PRAVA
premijera: 25. maj
Razgovor sa rediteljem Borisom Liješevićem povodom rada na novoj predstavi (Zrenjanin, autor Igor Štiks) na Drami Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”, koja za temu ima radničko udruživanje u borbi za radnička prava u društvu razorene privrede i pljačkaške privatizacije, ali koja ujedno aktuelizuje i teme ksenofobije i transfobije u vremenu narastajuće netrpeljivosti i narušenosti ljudskog dostojanstva.
razgovor vodi Ivan Trifunjagić
S obzirom na temu kojom se bavite u komadu, hajde da našim čitaocima ukratko približimo ideju one vrste pozorišta koja se u teatrološkoj literaturi označava pojmom dokumentarnog pozorišta ili teatra činjenica. Naime, poznato je da se u dokumentarnom pozorištu baza predstave gradi od snimaka, dokumenata u užem smislu, pisama, statističkih podataka, fotografija, novinskih i radijskih izveštaja, itd., ali i izjava autentičnih učesnika događaja ili procesa koji se tematizuju, te da je stoga to pozorišni izraz nastao iz potrebe da se istina direktno saopšti na sceni, aktuelizujući upravo one društvene probleme koji su politički neosvešćeni. Da li komad Zrenjanin nagoveštava upravo jedan takav društveni angažman?
- Za mene je dokumentarno pozorište, pre svega, ono pozorište koje nastaje na osnovu intervjuisanja ljudi o određenoj temi, primenom takozvane verbatim tehnike, a ne ono koje je nastalo na osnovu autorskog pisanja. Hoću da kažem da ni ovaj komad na kome radimo nije u pravom smislu dokumentarni izraz jer su situacije prikazane u njemu ipak tipičnog semantičkog karaktera, pa bi stoga i igranje predstave u drugim gradovima konotirale drugačija značenja, ona koja su karakteristična za tu sredinu. Ako je u početku i postojala ideja da se tekst neposrednije veže za zrenjaninsku sredinu, tj. da se univerzalna tema koju komad problematizuje posmatra više u kontekstu lokalnih oznaka, čime bi se nesumnjivo podišlo zrenjaninskoj publici, ona je zapravo bila osnova za razvijanje fikcionalne priče i njenih aktera koji se oslobađaju zrenjaninskih datosti.
Da li to znači da ste se u saradnji sa Igorom Štiksom više nahodili stvaranju predloška na osnovu vaših autentičnih iskustava, a manje dramaturški adaptirali snimljene razgovore sa realnim ljudima? Ovo pitam stoga što ste se već bavili ovom vrstom pozorišta, da podsetimo samo čitaoce na Čekaonicu u Ateljeu 212 ili Jare u mleku u Pozorištu mladih...
- Moj opus od nekih tridesetak predstava često se posmatra u ključu ove vrste pozorišta, ali je zapravo istina da se, po meni, svega jedna šestina njih može podvesti pod dokumentarni pozorišni izraz - režirao sam dve predstave u Ateljeu 212, jednu u Bitef teatru, jednu u Pozorištu mladih u Novom Sadu i jednu u Crnogorskom narodnom pozorištu u Podgorici - dakle nekih 5 predstava, i ne bih u tom smislu „teatar činjenica” posmatrao na kanonski način... Na posletku, čak bih izbrisao to „dokumentarno” i ostavio samo pozorište, jer, bilo da je u pitanju svedočenje, autorski predložak ili ideja koja na neki drugi način dolazi do mene, a koju zatim razvijam, u trenutku istine, a to je onaj trenutak kada se publika nalazi u sali, kada se razmakne zavesa, gledaoca ne zanima da li je to dokumentarno pozorište ili ne, već samo katarza i jedino katarza, i mislim da je ona mera istine, da se sve u pozorištu meri katarzom. Jednostavno, nekome više prija da radi Šekspira i klasične tekstove, ili, pak, da na neki drugi način dođe do materijala, ali mislim da je ključna ta borba za „materijal”. Jer, kada se osvrnem na to kako su pisali neki pisci, npr. Čehov, Koljada, Aca Popović, uvek se prisećam kako je Koljada svedočio o tome da je živeo u takvim delovima Moskve gde su zidovi zgrada bili toliko tanki da je, hteo ne hteo, morao slušati razgovore drugih ljudi, svađe i rasprave iz susedstva svojih komšija, i da je upravo to zapisivao! E sad, da li je to dokumentarno pozorište? Pa, jeste, tek je to dokumentarno pozorište, nastalo iz stvarnosti! Podsetimo se samo njegovih komada Bajka o mrtvoj carevoj kćeri ili Murlin Munro ili Poloneza Oginjskog. Pa, onda, Čehov, iz njegovih se pisama može videti koliko je tek on osluškivao stvarnost i prenosio je direktno u drame. Ili Tomas Man, za koga se smatra da je pola građana Libeka stavio u svoje Budenbrokove... Dakle, kroz neke izmišljne aktere i sudbine koje im se događaju transponovana su umetničkim procesom realna iskustva nastala u stvarnosti. Veza u onome ljudskom između publike i konkretnog iskustva uspostavlja se posredno, preko likova u pozorišnoj predstavi u kojoj „žive” stvarni ljudi.
Kada uzmemo u obzir ono što je do sada rečeno u pogledu obrade umetničkog materijala, i da sada tome priključimo kritički odnos prema temi komada, da li se onda otvaraju i nove perspektive u postizanju umetničkih ciljeva?
- Svakako! Da vas podsetim da je u Brehtovom komadu Majka hrabrost radnja smeštena u okvirima tridesetogodišnjeg rata između katolika i protestanata u 17. veku, ali je to zapravo osuda rata po sebi jer je komad nastao 1939. a izveden 1941. godine, u jeku Drugog svetskog rata. A kada je hteo da govori o Hitlerovom dolasku na vlast (Zaustavljivi uspon Artura Uia), onda je uzeo milje trgovaca karfiolom iz Njujorka s početka veka i stvorio Artura Uia i Ernesta Romu, kao i istu onu, na početku komada datu, shemu mehanizma koja je Hitlera dovela na vlast. Breht je uzimao druga vremena i druge ljude da bi govorio o ljudima iz svog vremena. Ali bi se recimo priča o ovovremenim internacionalno raseljenim ljudima i emigrantima mogla ispričati na osnovu intervjua sa nekima od njih. Hoću da kažem da je postupak formalne obrade materijala, tj. njegove stilizacije, pitanje rediteljskog izbora, već prema tome na koji će se način temi uspešnije umetnički pristupiti.
Radnim naslovom predstave sugerisano je i poreklo imena grada, a i jedan od likova u komadu takođe se zove Zrenjanin, da li se na taj način simbolički naznačava moralni uzor koji treba slediti i da li se anticipacijom jedne takve, pozitivne kulture sećanja podsećamo na slobodarske tradicije, koje, u kontekstu teme kojom se u predstavi bavite, treba da obuhvate i značenja odbrane ljudskog dostojanstva?
- Za mene je to, pre svega, podsećanje na ljude koji su krvarili za ovu zemlju. I kada se iz perspektive ovog vremena, u kome su skoro sve fabrike uništene, čak i one koje su starije od jednog veka, kada zemlja nije više industrijska, setimo ljudi koji su stvarali sve to, koji su ginuli, onda se pitamo - gde smo to onda mi u odnosu na njih?! Kako treba da stojimo pred takvom, mogu slobodno reći slavnom, hrabrom i graditeljskom prošlošću?! Radnja ovog komada smeštena je u radničkom miljeu fabrike koja je devedesetih godina prošlog veka „prebačena” iz društvenog u državno vlasništvo, a zatim iz državnog u privatno, i danas se nalazi pred stečajem. Nju vode neki sumnjivi tipovi, sa polukriminalnim dosijeima, pa se pitamo kuda je otišlo, u čijim je rukama završilo to nasleđe u kome su, ako ne naši očevi, onda sigurno naši dedovi krvarili i davali svoje živote? Šta se desilo sa tim? Kako je moguće da se sve ovo desilo sa zemljom koja je „u krvi” nastala?
Da li se iz jedne takve kritičke perspektive prema temama sprege politike i kriminala, pljačkaške privatizacije i obespravljenosti radnika, zahvataju i neki drugi gorući problemi u našem društvu? Da li je atmosfera straha, sebičnosti i beznađa dovela ljude u situaciju da ne osećaju elementarnu solidarnost i empatiju, kao ni ljudski identitet u nekome ko je drugačiji?
- U brizi za zemlju, za „zdravlje” nacije, pronalazim nešto veoma uvredljivo, a to je da smo dopustili da sve propadne, da tolika sredstva budu iznešena iz zemlje, da se ugasi privreda, a ne možemo da dopustimo „seksualnu slobodu”. Molim vas, pa kod nas je vrhunac tolerancije da neko kaže da nema ništa protiv homoseksualaca, ali samo da ga ne diraju! Stvar je u tome šta je to što nas boli, čemu se protivimo, a čemu se, pak, ne protivimo! Kojim se sve pošastima nismo protivili dve, tri decenije, a tzv. prohtevima slobodne ljubavi se protivimo! Mislim da je jedan takav kritički stav nezaobilazan, štaviše, on se mora naglasiti u tretmanu tema ksenofobije i transfobije. Jer, sve vreme obrade prikupljenog materijala i rada na predstavi, prisutno je upravo pitanje - šta nam se to dogodilo? Evo, upravo sam juče čuo za neku firmu u kojoj je radno vreme do 17h, a u 10 minuta do 20h niko još nije napustio radno mesto! A onda radnica kaže: joj, boli me stomak! Na šta će još šef reći: naravno, i treba da odete ako vas boli stomak! Dakle, tri sata je prošlo od kraja radnog vremena, a niko nema hrabrosti da ustane od posla jer će dobiti otkaz! Mislim da je došlo neko vreme kada Marks opet postaje popularan i da neke ponižene i survane u blato vrednosti u proteklim decenijama treba revalorizovati. Razmislite, mi opet idemo ka tome da neki poslodavac za koru hleba može da nam radi šta god hoće, ali bukvalno šta god hoće, i da su ljudi u situaciji da moraju da trpe to bacanje kore hleba jer drugu koru hleba nemaju! I taj neki privrednik ili privatnik u stanju je da vas natera da radite i po 12 sati, i da vam još za to ne da platu, zbog čega sigurno neće biti sankcionisan jer svi aktuelni zakoni njima nekako idu na ruku. Tako da kada pominjemo Žarka Zrenjanina i neke tekovine prethodnog vremena, socijalizma, na primer, ne možemo a da se ne zapitamo - gde su te vrednosti? Pa, mi smo ih svukli u blato i počeli da im se rugamo! A onda je, opet, tu i veliki kapital koji nameće nove vidove eksploatacije počivajući upravo na ljudskoj poniznosti. Da, mislim da je tema udruživanje radnika zarad borbe za svoja, radnička prava dominantna tema u ovom komadu.
Već ste sarađivali sa zrenjaninskim glumcima radivši na predstavi Sluga dvaju gospodara, da li ste na osnovu tog iskustva zadovoljni napravljenom podelom, ali i možda u nekoj vrsti stvaralačke neizvesnosti da li će njihova igra odgovoriti potrebama ove, ipak specifične vrste teatra
- Da, u ovoj podeli od 7 glumaca, već sam imao to zadovoljstvo da radim sa Jovanom Toračkim i Sanjom Radišić, koju poznajem još kao kolega sa fakulteta, na predstavi Sluga dvaju gospodara, koja je zapravo bila koprodukcija SNP, NP „Toša Jovanović” i Budva grad teatra. Dejanu Karlečiku, Stefanu Juaninu i Milanu Kolaku bio sam asistent na Akademiji i znam ih od njihovog prijemnog do diplomskog ispita, i veoma se radujem što su pronašli svoje mesto u pozorištu i da dobro i predano rade. Zapravo, jedina su mi „nepoznanica” Edit Tot Miškeljin i Miljan Vuković. Ali bih ovom prilikom želeo da istaknem to da ja ipak više volim da radim u jednom ansamblu nego u nekoj koprodukciji gde se ljudi slabije ili uopšte ne znaju, više volim da nekako uđem, da uplivam u neki ansambl, i to mi je iskustvo uvek šok za organizam! Jer, treba se privići, pogotovu u početku koji obično traje desetak dana, a onda se pojavi ta radost probe, stvaranja i susreta sa glumcima kada se sve to nekako „ispegla”. Ali, ipak, na svaku probu idem nekako sa mukom i izmišljam razloge za njeno odlaganje, a završim je presrećan i ne mogu da dočekam sledeću! Tako je i sa svakim novim poslom, ako se uđe punom nogom, te je stoga ceo taj stvaralački proces čudo - neki ljudi okupljeni oko nekakvog materijala, koji je pre dve godine predstavljao samo ideju uprave zrenjaninskog pozorišta da se na pozorišni način ispriča priča o Zrenjaninu i problemu njegovih fabrika, a onda je ta ideja prešla kod mene, pa je od mene otišla Igoru Štiksu kada nastaje nekakav komad koji se od Igora vraća ponovo meni, a od mene, zatim, biva predat glumcima. Vi, zapravo, vidite kako se duh ideje pretvara u nešto materijalno, vidite kako početna ideja-reč ima snagu da postane nešto. I sad smo već na pozornici na kome su neki šank, neka lopta, mapa nekog mizanscena. To je upravo ono čudo stvaranja ni iz čega
TEATAR U BORBI ZA RADNIČKA PRAVA
premijera: 25. maj
Razgovor sa rediteljem Borisom Liješevićem povodom rada na novoj predstavi (Zrenjanin, autor Igor Štiks) na Drami Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”, koja za temu ima radničko udruživanje u borbi za radnička prava u društvu razorene privrede i pljačkaške privatizacije, ali koja ujedno aktuelizuje i teme ksenofobije i transfobije u vremenu narastajuće netrpeljivosti i narušenosti ljudskog dostojanstva.
razgovor vodi Ivan Trifunjagić
S obzirom na temu kojom se bavite u komadu, hajde da našim čitaocima ukratko približimo ideju one vrste pozorišta koja se u teatrološkoj literaturi označava pojmom dokumentarnog pozorišta ili teatra činjenica. Naime, poznato je da se u dokumentarnom pozorištu baza predstave gradi od snimaka, dokumenata u užem smislu, pisama, statističkih podataka, fotografija, novinskih i radijskih izveštaja, itd., ali i izjava autentičnih učesnika događaja ili procesa koji se tematizuju, te da je stoga to pozorišni izraz nastao iz potrebe da se istina direktno saopšti na sceni, aktuelizujući upravo one društvene probleme koji su politički neosvešćeni. Da li komad Zrenjanin nagoveštava upravo jedan takav društveni angažman?
- Za mene je dokumentarno pozorište, pre svega, ono pozorište koje nastaje na osnovu intervjuisanja ljudi o određenoj temi, primenom takozvane verbatim tehnike, a ne ono koje je nastalo na osnovu autorskog pisanja. Hoću da kažem da ni ovaj komad na kome radimo nije u pravom smislu dokumentarni izraz jer su situacije prikazane u njemu ipak tipičnog semantičkog karaktera, pa bi stoga i igranje predstave u drugim gradovima konotirale drugačija značenja, ona koja su karakteristična za tu sredinu. Ako je u početku i postojala ideja da se tekst neposrednije veže za zrenjaninsku sredinu, tj. da se univerzalna tema koju komad problematizuje posmatra više u kontekstu lokalnih oznaka, čime bi se nesumnjivo podišlo zrenjaninskoj publici, ona je zapravo bila osnova za razvijanje fikcionalne priče i njenih aktera koji se oslobađaju zrenjaninskih datosti.
Da li to znači da ste se u saradnji sa Igorom Štiksom više nahodili stvaranju predloška na osnovu vaših autentičnih iskustava, a manje dramaturški adaptirali snimljene razgovore sa realnim ljudima? Ovo pitam stoga što ste se već bavili ovom vrstom pozorišta, da podsetimo samo čitaoce na Čekaonicu u Ateljeu 212 ili Jare u mleku u Pozorištu mladih...
- Moj opus od nekih tridesetak predstava često se posmatra u ključu ove vrste pozorišta, ali je zapravo istina da se, po meni, svega jedna šestina njih može podvesti pod dokumentarni pozorišni izraz - režirao sam dve predstave u Ateljeu 212, jednu u Bitef teatru, jednu u Pozorištu mladih u Novom Sadu i jednu u Crnogorskom narodnom pozorištu u Podgorici - dakle nekih 5 predstava, i ne bih u tom smislu „teatar činjenica” posmatrao na kanonski način... Na posletku, čak bih izbrisao to „dokumentarno” i ostavio samo pozorište, jer, bilo da je u pitanju svedočenje, autorski predložak ili ideja koja na neki drugi način dolazi do mene, a koju zatim razvijam, u trenutku istine, a to je onaj trenutak kada se publika nalazi u sali, kada se razmakne zavesa, gledaoca ne zanima da li je to dokumentarno pozorište ili ne, već samo katarza i jedino katarza, i mislim da je ona mera istine, da se sve u pozorištu meri katarzom. Jednostavno, nekome više prija da radi Šekspira i klasične tekstove, ili, pak, da na neki drugi način dođe do materijala, ali mislim da je ključna ta borba za „materijal”. Jer, kada se osvrnem na to kako su pisali neki pisci, npr. Čehov, Koljada, Aca Popović, uvek se prisećam kako je Koljada svedočio o tome da je živeo u takvim delovima Moskve gde su zidovi zgrada bili toliko tanki da je, hteo ne hteo, morao slušati razgovore drugih ljudi, svađe i rasprave iz susedstva svojih komšija, i da je upravo to zapisivao! E sad, da li je to dokumentarno pozorište? Pa, jeste, tek je to dokumentarno pozorište, nastalo iz stvarnosti! Podsetimo se samo njegovih komada Bajka o mrtvoj carevoj kćeri ili Murlin Munro ili Poloneza Oginjskog. Pa, onda, Čehov, iz njegovih se pisama može videti koliko je tek on osluškivao stvarnost i prenosio je direktno u drame. Ili Tomas Man, za koga se smatra da je pola građana Libeka stavio u svoje Budenbrokove... Dakle, kroz neke izmišljne aktere i sudbine koje im se događaju transponovana su umetničkim procesom realna iskustva nastala u stvarnosti. Veza u onome ljudskom između publike i konkretnog iskustva uspostavlja se posredno, preko likova u pozorišnoj predstavi u kojoj „žive” stvarni ljudi.
Kada uzmemo u obzir ono što je do sada rečeno u pogledu obrade umetničkog materijala, i da sada tome priključimo kritički odnos prema temi komada, da li se onda otvaraju i nove perspektive u postizanju umetničkih ciljeva?
- Svakako! Da vas podsetim da je u Brehtovom komadu Majka hrabrost radnja smeštena u okvirima tridesetogodišnjeg rata između katolika i protestanata u 17. veku, ali je to zapravo osuda rata po sebi jer je komad nastao 1939. a izveden 1941. godine, u jeku Drugog svetskog rata. A kada je hteo da govori o Hitlerovom dolasku na vlast (Zaustavljivi uspon Artura Uia), onda je uzeo milje trgovaca karfiolom iz Njujorka s početka veka i stvorio Artura Uia i Ernesta Romu, kao i istu onu, na početku komada datu, shemu mehanizma koja je Hitlera dovela na vlast. Breht je uzimao druga vremena i druge ljude da bi govorio o ljudima iz svog vremena. Ali bi se recimo priča o ovovremenim internacionalno raseljenim ljudima i emigrantima mogla ispričati na osnovu intervjua sa nekima od njih. Hoću da kažem da je postupak formalne obrade materijala, tj. njegove stilizacije, pitanje rediteljskog izbora, već prema tome na koji će se način temi uspešnije umetnički pristupiti.
Radnim naslovom predstave sugerisano je i poreklo imena grada, a i jedan od likova u komadu takođe se zove Zrenjanin, da li se na taj način simbolički naznačava moralni uzor koji treba slediti i da li se anticipacijom jedne takve, pozitivne kulture sećanja podsećamo na slobodarske tradicije, koje, u kontekstu teme kojom se u predstavi bavite, treba da obuhvate i značenja odbrane ljudskog dostojanstva?
- Za mene je to, pre svega, podsećanje na ljude koji su krvarili za ovu zemlju. I kada se iz perspektive ovog vremena, u kome su skoro sve fabrike uništene, čak i one koje su starije od jednog veka, kada zemlja nije više industrijska, setimo ljudi koji su stvarali sve to, koji su ginuli, onda se pitamo - gde smo to onda mi u odnosu na njih?! Kako treba da stojimo pred takvom, mogu slobodno reći slavnom, hrabrom i graditeljskom prošlošću?! Radnja ovog komada smeštena je u radničkom miljeu fabrike koja je devedesetih godina prošlog veka „prebačena” iz društvenog u državno vlasništvo, a zatim iz državnog u privatno, i danas se nalazi pred stečajem. Nju vode neki sumnjivi tipovi, sa polukriminalnim dosijeima, pa se pitamo kuda je otišlo, u čijim je rukama završilo to nasleđe u kome su, ako ne naši očevi, onda sigurno naši dedovi krvarili i davali svoje živote? Šta se desilo sa tim? Kako je moguće da se sve ovo desilo sa zemljom koja je „u krvi” nastala?
Da li se iz jedne takve kritičke perspektive prema temama sprege politike i kriminala, pljačkaške privatizacije i obespravljenosti radnika, zahvataju i neki drugi gorući problemi u našem društvu? Da li je atmosfera straha, sebičnosti i beznađa dovela ljude u situaciju da ne osećaju elementarnu solidarnost i empatiju, kao ni ljudski identitet u nekome ko je drugačiji?
- U brizi za zemlju, za „zdravlje” nacije, pronalazim nešto veoma uvredljivo, a to je da smo dopustili da sve propadne, da tolika sredstva budu iznešena iz zemlje, da se ugasi privreda, a ne možemo da dopustimo „seksualnu slobodu”. Molim vas, pa kod nas je vrhunac tolerancije da neko kaže da nema ništa protiv homoseksualaca, ali samo da ga ne diraju! Stvar je u tome šta je to što nas boli, čemu se protivimo, a čemu se, pak, ne protivimo! Kojim se sve pošastima nismo protivili dve, tri decenije, a tzv. prohtevima slobodne ljubavi se protivimo! Mislim da je jedan takav kritički stav nezaobilazan, štaviše, on se mora naglasiti u tretmanu tema ksenofobije i transfobije. Jer, sve vreme obrade prikupljenog materijala i rada na predstavi, prisutno je upravo pitanje - šta nam se to dogodilo? Evo, upravo sam juče čuo za neku firmu u kojoj je radno vreme do 17h, a u 10 minuta do 20h niko još nije napustio radno mesto! A onda radnica kaže: joj, boli me stomak! Na šta će još šef reći: naravno, i treba da odete ako vas boli stomak! Dakle, tri sata je prošlo od kraja radnog vremena, a niko nema hrabrosti da ustane od posla jer će dobiti otkaz! Mislim da je došlo neko vreme kada Marks opet postaje popularan i da neke ponižene i survane u blato vrednosti u proteklim decenijama treba revalorizovati. Razmislite, mi opet idemo ka tome da neki poslodavac za koru hleba može da nam radi šta god hoće, ali bukvalno šta god hoće, i da su ljudi u situaciji da moraju da trpe to bacanje kore hleba jer drugu koru hleba nemaju! I taj neki privrednik ili privatnik u stanju je da vas natera da radite i po 12 sati, i da vam još za to ne da platu, zbog čega sigurno neće biti sankcionisan jer svi aktuelni zakoni njima nekako idu na ruku. Tako da kada pominjemo Žarka Zrenjanina i neke tekovine prethodnog vremena, socijalizma, na primer, ne možemo a da se ne zapitamo - gde su te vrednosti? Pa, mi smo ih svukli u blato i počeli da im se rugamo! A onda je, opet, tu i veliki kapital koji nameće nove vidove eksploatacije počivajući upravo na ljudskoj poniznosti. Da, mislim da je tema udruživanje radnika zarad borbe za svoja, radnička prava dominantna tema u ovom komadu.
Već ste sarađivali sa zrenjaninskim glumcima radivši na predstavi Sluga dvaju gospodara, da li ste na osnovu tog iskustva zadovoljni napravljenom podelom, ali i možda u nekoj vrsti stvaralačke neizvesnosti da li će njihova igra odgovoriti potrebama ove, ipak specifične vrste teatra
- Da, u ovoj podeli od 7 glumaca, već sam imao to zadovoljstvo da radim sa Jovanom Toračkim i Sanjom Radišić, koju poznajem još kao kolega sa fakulteta, na predstavi Sluga dvaju gospodara, koja je zapravo bila koprodukcija SNP, NP „Toša Jovanović” i Budva grad teatra. Dejanu Karlečiku, Stefanu Juaninu i Milanu Kolaku bio sam asistent na Akademiji i znam ih od njihovog prijemnog do diplomskog ispita, i veoma se radujem što su pronašli svoje mesto u pozorištu i da dobro i predano rade. Zapravo, jedina su mi „nepoznanica” Edit Tot Miškeljin i Miljan Vuković. Ali bih ovom prilikom želeo da istaknem to da ja ipak više volim da radim u jednom ansamblu nego u nekoj koprodukciji gde se ljudi slabije ili uopšte ne znaju, više volim da nekako uđem, da uplivam u neki ansambl, i to mi je iskustvo uvek šok za organizam! Jer, treba se privići, pogotovu u početku koji obično traje desetak dana, a onda se pojavi ta radost probe, stvaranja i susreta sa glumcima kada se sve to nekako „ispegla”. Ali, ipak, na svaku probu idem nekako sa mukom i izmišljam razloge za njeno odlaganje, a završim je presrećan i ne mogu da dočekam sledeću! Tako je i sa svakim novim poslom, ako se uđe punom nogom, te je stoga ceo taj stvaralački proces čudo - neki ljudi okupljeni oko nekakvog materijala, koji je pre dve godine predstavljao samo ideju uprave zrenjaninskog pozorišta da se na pozorišni način ispriča priča o Zrenjaninu i problemu njegovih fabrika, a onda je ta ideja prešla kod mene, pa je od mene otišla Igoru Štiksu kada nastaje nekakav komad koji se od Igora vraća ponovo meni, a od mene, zatim, biva predat glumcima. Vi, zapravo, vidite kako se duh ideje pretvara u nešto materijalno, vidite kako početna ideja-reč ima snagu da postane nešto. I sad smo već na pozornici na kome su neki šank, neka lopta, mapa nekog mizanscena. To je upravo ono čudo stvaranja ni iz čega
Karte po ceni od 300 din za dramske i 150 din za lutkarske predstave mogu se kupiti na biletarnici Narodnog pozorišta »Toša Jovanović« radnim danima i subotom od 10h do 12h i od 18h do 20h, ili poručiti putem telefona 561-135 i 560-136 (biletarnica). Đaci, studenti i penzioneri imaju redovan popust za naše predstave – cena karte sa popustom je 200 din. Za organizovano gledanje predstava cena karte je 200 din. Karte za predstave možete rezervisati i preko sajta NP „Toša Jovanović - www.tosajovanovic.org.rs ili porukom na facebook stranici www.facebook.com/narodnopozoriste.tosajovanovic
Pozorište zadržava pravo izmene repertoara.
Vaše NARODNO POZORIŠTE »TOŠA JOVANOVIĆ«, ZRENJANIN
Pozorište zadržava pravo izmene repertoara.
Vaše NARODNO POZORIŠTE »TOŠA JOVANOVIĆ«, ZRENJANIN
REPERTOAR
|
AKTUELNO
28. 4. 2017.
Radimo, gradimo!
Baš kako i dolikuje uoči Prvog maja! Ansambl Dramske scene, ovog puta pod rediteljskom palicom Borisa Liješevića, radi na tekstu o našem proslavljenom industrijskom Gradu. Uloge: Stefan Juanin, Milan Kolak, Jovan Torački, Edit Tot Miškeljin, Sanja Radišić, Dejan Karlečik, Miljan Vuković. Boris Liješević je našoj publici poznat po predstavi "Sluga dvaju gospodara". Kada je reč o tekstu, priču o Zrenjaninu napisao je Igor Štiks. Premijeru očekujte 25.maja, a do tada, budite uz nas! 3. 3. 2017.
Zrenjaninske predstave „Romeo i Julija” i „Pesma belog kita” u selekciji najboljih predstava 67. Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine 
Redosled predstava 67. Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine
ROMEO I JULIJA
PESMA BELOG KITA
Na jučerašnjoj konferenciji za medije, selektor Goran Ibrajter, objavio je svoj izbor od 7 dramskih i 5 lutkarskih predstava koje će se naći na ovogodišnjem, 67. Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine koji će se održati u Novom Sadu od 3. do 9. aprila.
Nakon odgledanih četrdesetak predstava na dramskim i lutkarskim scenama, koje čine najbolja pozorišna ostvarenja jednogodišnje produkcije vojvođanskih pozorišta, u selekciju Festivala uvrštene su i dve predstave Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” iz Zrenjanina - Romeo i Julija Vilijama Šekspira, u režiji Nikole Zavišića - koja, po rečima selektora, „daje jedan od mogućih obrazaca kako se ova tragedija može igrati u XXI veku, tako da nosi duh svog vremena a da pri tom Šekspir ne bude izneveren”, i predstava sa Lutkarske scene - Pesma belog kita, po romanu Hermana Melvila Mobi Dik, u režiji Atile Antala, i po adaptaciji Luke Kurjačkog i reditelja - koja ponavlja osnovni motivski sklop romana-predloška: osvetu i borbu za život. Ostale predstave koje su se našle u selekciji 67. Festivala PPV jesu: Dramska scena - Požar. Laundž/Kontrast (režija: Mie Knežević, SNP), Fama o biciklistima (režija: Robert Lenard, Novosadsko pozorište/Újvidéki Színház), Ždrelo (režija: Snežana Trišić, Narodno pozorište Kikinda), Na Drini ćuprija (režija i adaptacija: Kokan Mladenović, SNP), Amadeus (režija: Atila Bereš, Narodno pozorište/Narodno kazalište/Népsínház Subotica), Crni (režija: Žanko Tomić, Novosadsko pozorište/Újvidéki Színház); Lutkarska scena - Ivica i Marica (Jancsi es Juliska, režija: Todor Valov, Dečje pozorište Subotica), Petar Pan (režija: Robert Valtl, Pozorište mladih, Novi Sad), Alegro con brio (režija: Jevgenij Ibragimov, Dečje pozorište Subotica), Bajka o uspavanom Vremenku (autorski projekat: Bojana Ivanov Đorđević, Narodno pozorište „Sterija”, Vršac). |
