Nova predstava na Drami NP „Toša Jovanović”
TEATAR U BORBI ZA RADNIČKA PRAVA
premijera: 25. maj
Razgovor sa rediteljem Borisom Liješevićem povodom rada na novoj predstavi (Zrenjanin, autor Igor Štiks) na Drami Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”, koja za temu ima radničko udruživanje u borbi za radnička prava u društvu razorene privrede i pljačkaške privatizacije, ali koja ujedno aktuelizuje i teme ksenofobije i transfobije u vremenu narastajuće netrpeljivosti i narušenosti ljudskog dostojanstva.
razgovor vodi Ivan Trifunjagić
S obzirom na temu kojom se bavite u komadu, hajde da našim čitaocima ukratko približimo ideju one vrste pozorišta koja se u teatrološkoj literaturi označava pojmom dokumentarnog pozorišta ili teatra činjenica. Naime, poznato je da se u dokumentarnom pozorištu baza predstave gradi od snimaka, dokumenata u užem smislu, pisama, statističkih podataka, fotografija, novinskih i radijskih izveštaja, itd., ali i izjava autentičnih učesnika događaja ili procesa koji se tematizuju, te da je stoga to pozorišni izraz nastao iz potrebe da se istina direktno saopšti na sceni, aktuelizujući upravo one društvene probleme koji su politički neosvešćeni. Da li komad Zrenjanin nagoveštava upravo jedan takav društveni angažman?
- Za mene je dokumentarno pozorište, pre svega, ono pozorište koje nastaje na osnovu intervjuisanja ljudi o određenoj temi, primenom takozvane verbatim tehnike, a ne ono koje je nastalo na osnovu autorskog pisanja. Hoću da kažem da ni ovaj komad na kome radimo nije u pravom smislu dokumentarni izraz jer su situacije prikazane u njemu ipak tipičnog semantičkog karaktera, pa bi stoga i igranje predstave u drugim gradovima konotirale drugačija značenja, ona koja su karakteristična za tu sredinu. Ako je u početku i postojala ideja da se tekst neposrednije veže za zrenjaninsku sredinu, tj. da se univerzalna tema koju komad problematizuje posmatra više u kontekstu lokalnih oznaka, čime bi se nesumnjivo podišlo zrenjaninskoj publici, ona je zapravo bila osnova za razvijanje fikcionalne priče i njenih aktera koji se oslobađaju zrenjaninskih datosti.
Da li to znači da ste se u saradnji sa Igorom Štiksom više nahodili stvaranju predloška na osnovu vaših autentičnih iskustava, a manje dramaturški adaptirali snimljene razgovore sa realnim ljudima? Ovo pitam stoga što ste se već bavili ovom vrstom pozorišta, da podsetimo samo čitaoce na Čekaonicu u Ateljeu 212 ili Jare u mleku u Pozorištu mladih...
- Moj opus od nekih tridesetak predstava često se posmatra u ključu ove vrste pozorišta, ali je zapravo istina da se, po meni, svega jedna šestina njih može podvesti pod dokumentarni pozorišni izraz - režirao sam dve predstave u Ateljeu 212, jednu u Bitef teatru, jednu u Pozorištu mladih u Novom Sadu i jednu u Crnogorskom narodnom pozorištu u Podgorici - dakle nekih 5 predstava, i ne bih u tom smislu „teatar činjenica” posmatrao na kanonski način... Na posletku, čak bih izbrisao to „dokumentarno” i ostavio samo pozorište, jer, bilo da je u pitanju svedočenje, autorski predložak ili ideja koja na neki drugi način dolazi do mene, a koju zatim razvijam, u trenutku istine, a to je onaj trenutak kada se publika nalazi u sali, kada se razmakne zavesa, gledaoca ne zanima da li je to dokumentarno pozorište ili ne, već samo katarza i jedino katarza, i mislim da je ona mera istine, da se sve u pozorištu meri katarzom. Jednostavno, nekome više prija da radi Šekspira i klasične tekstove, ili, pak, da na neki drugi način dođe do materijala, ali mislim da je ključna ta borba za „materijal”. Jer, kada se osvrnem na to kako su pisali neki pisci, npr. Čehov, Koljada, Aca Popović, uvek se prisećam kako je Koljada svedočio o tome da je živeo u takvim delovima Moskve gde su zidovi zgrada bili toliko tanki da je, hteo ne hteo, morao slušati razgovore drugih ljudi, svađe i rasprave iz susedstva svojih komšija, i da je upravo to zapisivao! E sad, da li je to dokumentarno pozorište? Pa, jeste, tek je to dokumentarno pozorište, nastalo iz stvarnosti! Podsetimo se samo njegovih komada Bajka o mrtvoj carevoj kćeri ili Murlin Munro ili Poloneza Oginjskog. Pa, onda, Čehov, iz njegovih se pisama može videti koliko je tek on osluškivao stvarnost i prenosio je direktno u drame. Ili Tomas Man, za koga se smatra da je pola građana Libeka stavio u svoje Budenbrokove... Dakle, kroz neke izmišljne aktere i sudbine koje im se događaju transponovana su umetničkim procesom realna iskustva nastala u stvarnosti. Veza u onome ljudskom između publike i konkretnog iskustva uspostavlja se posredno, preko likova u pozorišnoj predstavi u kojoj „žive” stvarni ljudi.
Kada uzmemo u obzir ono što je do sada rečeno u pogledu obrade umetničkog materijala, i da sada tome priključimo kritički odnos prema temi komada, da li se onda otvaraju i nove perspektive u postizanju umetničkih ciljeva?
- Svakako! Da vas podsetim da je u Brehtovom komadu Majka hrabrost radnja smeštena u okvirima tridesetogodišnjeg rata između katolika i protestanata u 17. veku, ali je to zapravo osuda rata po sebi jer je komad nastao 1939. a izveden 1941. godine, u jeku Drugog svetskog rata. A kada je hteo da govori o Hitlerovom dolasku na vlast (Zaustavljivi uspon Artura Uia), onda je uzeo milje trgovaca karfiolom iz Njujorka s početka veka i stvorio Artura Uia i Ernesta Romu, kao i istu onu, na početku komada datu, shemu mehanizma koja je Hitlera dovela na vlast. Breht je uzimao druga vremena i druge ljude da bi govorio o ljudima iz svog vremena. Ali bi se recimo priča o ovovremenim internacionalno raseljenim ljudima i emigrantima mogla ispričati na osnovu intervjua sa nekima od njih. Hoću da kažem da je postupak formalne obrade materijala, tj. njegove stilizacije, pitanje rediteljskog izbora, već prema tome na koji će se način temi uspešnije umetnički pristupiti.
Radnim naslovom predstave sugerisano je i poreklo imena grada, a i jedan od likova u komadu takođe se zove Zrenjanin, da li se na taj način simbolički naznačava moralni uzor koji treba slediti i da li se anticipacijom jedne takve, pozitivne kulture sećanja podsećamo na slobodarske tradicije, koje, u kontekstu teme kojom se u predstavi bavite, treba da obuhvate i značenja odbrane ljudskog dostojanstva?
- Za mene je to, pre svega, podsećanje na ljude koji su krvarili za ovu zemlju. I kada se iz perspektive ovog vremena, u kome su skoro sve fabrike uništene, čak i one koje su starije od jednog veka, kada zemlja nije više industrijska, setimo ljudi koji su stvarali sve to, koji su ginuli, onda se pitamo - gde smo to onda mi u odnosu na njih?! Kako treba da stojimo pred takvom, mogu slobodno reći slavnom, hrabrom i graditeljskom prošlošću?! Radnja ovog komada smeštena je u radničkom miljeu fabrike koja je devedesetih godina prošlog veka „prebačena” iz društvenog u državno vlasništvo, a zatim iz državnog u privatno, i danas se nalazi pred stečajem. Nju vode neki sumnjivi tipovi, sa polukriminalnim dosijeima, pa se pitamo kuda je otišlo, u čijim je rukama završilo to nasleđe u kome su, ako ne naši očevi, onda sigurno naši dedovi krvarili i davali svoje živote? Šta se desilo sa tim? Kako je moguće da se sve ovo desilo sa zemljom koja je „u krvi” nastala?
Da li se iz jedne takve kritičke perspektive prema temama sprege politike i kriminala, pljačkaške privatizacije i obespravljenosti radnika, zahvataju i neki drugi gorući problemi u našem društvu? Da li je atmosfera straha, sebičnosti i beznađa dovela ljude u situaciju da ne osećaju elementarnu solidarnost i empatiju, kao ni ljudski identitet u nekome ko je drugačiji?
- U brizi za zemlju, za „zdravlje” nacije, pronalazim nešto veoma uvredljivo, a to je da smo dopustili da sve propadne, da tolika sredstva budu iznešena iz zemlje, da se ugasi privreda, a ne možemo da dopustimo „seksualnu slobodu”. Molim vas, pa kod nas je vrhunac tolerancije da neko kaže da nema ništa protiv homoseksualaca, ali samo da ga ne diraju! Stvar je u tome šta je to što nas boli, čemu se protivimo, a čemu se, pak, ne protivimo! Kojim se sve pošastima nismo protivili dve, tri decenije, a tzv. prohtevima slobodne ljubavi se protivimo! Mislim da je jedan takav kritički stav nezaobilazan, štaviše, on se mora naglasiti u tretmanu tema ksenofobije i transfobije. Jer, sve vreme obrade prikupljenog materijala i rada na predstavi, prisutno je upravo pitanje - šta nam se to dogodilo? Evo, upravo sam juče čuo za neku firmu u kojoj je radno vreme do 17h, a u 10 minuta do 20h niko još nije napustio radno mesto! A onda radnica kaže: joj, boli me stomak! Na šta će još šef reći: naravno, i treba da odete ako vas boli stomak! Dakle, tri sata je prošlo od kraja radnog vremena, a niko nema hrabrosti da ustane od posla jer će dobiti otkaz! Mislim da je došlo neko vreme kada Marks opet postaje popularan i da neke ponižene i survane u blato vrednosti u proteklim decenijama treba revalorizovati. Razmislite, mi opet idemo ka tome da neki poslodavac za koru hleba može da nam radi šta god hoće, ali bukvalno šta god hoće, i da su ljudi u situaciji da moraju da trpe to bacanje kore hleba jer drugu koru hleba nemaju! I taj neki privrednik ili privatnik u stanju je da vas natera da radite i po 12 sati, i da vam još za to ne da platu, zbog čega sigurno neće biti sankcionisan jer svi aktuelni zakoni njima nekako idu na ruku. Tako da kada pominjemo Žarka Zrenjanina i neke tekovine prethodnog vremena, socijalizma, na primer, ne možemo a da se ne zapitamo - gde su te vrednosti? Pa, mi smo ih svukli u blato i počeli da im se rugamo! A onda je, opet, tu i veliki kapital koji nameće nove vidove eksploatacije počivajući upravo na ljudskoj poniznosti. Da, mislim da je tema udruživanje radnika zarad borbe za svoja, radnička prava dominantna tema u ovom komadu.
Već ste sarađivali sa zrenjaninskim glumcima radivši na predstavi Sluga dvaju gospodara, da li ste na osnovu tog iskustva zadovoljni napravljenom podelom, ali i možda u nekoj vrsti stvaralačke neizvesnosti da li će njihova igra odgovoriti potrebama ove, ipak specifične vrste teatra
- Da, u ovoj podeli od 7 glumaca, već sam imao to zadovoljstvo da radim sa Jovanom Toračkim i Sanjom Radišić, koju poznajem još kao kolega sa fakulteta, na predstavi Sluga dvaju gospodara, koja je zapravo bila koprodukcija SNP, NP „Toša Jovanović” i Budva grad teatra. Dejanu Karlečiku, Stefanu Juaninu i Milanu Kolaku bio sam asistent na Akademiji i znam ih od njihovog prijemnog do diplomskog ispita, i veoma se radujem što su pronašli svoje mesto u pozorištu i da dobro i predano rade. Zapravo, jedina su mi „nepoznanica” Edit Tot Miškeljin i Miljan Vuković. Ali bih ovom prilikom želeo da istaknem to da ja ipak više volim da radim u jednom ansamblu nego u nekoj koprodukciji gde se ljudi slabije ili uopšte ne znaju, više volim da nekako uđem, da uplivam u neki ansambl, i to mi je iskustvo uvek šok za organizam! Jer, treba se privići, pogotovu u početku koji obično traje desetak dana, a onda se pojavi ta radost probe, stvaranja i susreta sa glumcima kada se sve to nekako „ispegla”. Ali, ipak, na svaku probu idem nekako sa mukom i izmišljam razloge za njeno odlaganje, a završim je presrećan i ne mogu da dočekam sledeću! Tako je i sa svakim novim poslom, ako se uđe punom nogom, te je stoga ceo taj stvaralački proces čudo - neki ljudi okupljeni oko nekakvog materijala, koji je pre dve godine predstavljao samo ideju uprave zrenjaninskog pozorišta da se na pozorišni način ispriča priča o Zrenjaninu i problemu njegovih fabrika, a onda je ta ideja prešla kod mene, pa je od mene otišla Igoru Štiksu kada nastaje nekakav komad koji se od Igora vraća ponovo meni, a od mene, zatim, biva predat glumcima. Vi, zapravo, vidite kako se duh ideje pretvara u nešto materijalno, vidite kako početna ideja-reč ima snagu da postane nešto. I sad smo već na pozornici na kome su neki šank, neka lopta, mapa nekog mizanscena. To je upravo ono čudo stvaranja ni iz čega.
TEATAR U BORBI ZA RADNIČKA PRAVA
premijera: 25. maj
Razgovor sa rediteljem Borisom Liješevićem povodom rada na novoj predstavi (Zrenjanin, autor Igor Štiks) na Drami Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”, koja za temu ima radničko udruživanje u borbi za radnička prava u društvu razorene privrede i pljačkaške privatizacije, ali koja ujedno aktuelizuje i teme ksenofobije i transfobije u vremenu narastajuće netrpeljivosti i narušenosti ljudskog dostojanstva.
razgovor vodi Ivan Trifunjagić
S obzirom na temu kojom se bavite u komadu, hajde da našim čitaocima ukratko približimo ideju one vrste pozorišta koja se u teatrološkoj literaturi označava pojmom dokumentarnog pozorišta ili teatra činjenica. Naime, poznato je da se u dokumentarnom pozorištu baza predstave gradi od snimaka, dokumenata u užem smislu, pisama, statističkih podataka, fotografija, novinskih i radijskih izveštaja, itd., ali i izjava autentičnih učesnika događaja ili procesa koji se tematizuju, te da je stoga to pozorišni izraz nastao iz potrebe da se istina direktno saopšti na sceni, aktuelizujući upravo one društvene probleme koji su politički neosvešćeni. Da li komad Zrenjanin nagoveštava upravo jedan takav društveni angažman?
- Za mene je dokumentarno pozorište, pre svega, ono pozorište koje nastaje na osnovu intervjuisanja ljudi o određenoj temi, primenom takozvane verbatim tehnike, a ne ono koje je nastalo na osnovu autorskog pisanja. Hoću da kažem da ni ovaj komad na kome radimo nije u pravom smislu dokumentarni izraz jer su situacije prikazane u njemu ipak tipičnog semantičkog karaktera, pa bi stoga i igranje predstave u drugim gradovima konotirale drugačija značenja, ona koja su karakteristična za tu sredinu. Ako je u početku i postojala ideja da se tekst neposrednije veže za zrenjaninsku sredinu, tj. da se univerzalna tema koju komad problematizuje posmatra više u kontekstu lokalnih oznaka, čime bi se nesumnjivo podišlo zrenjaninskoj publici, ona je zapravo bila osnova za razvijanje fikcionalne priče i njenih aktera koji se oslobađaju zrenjaninskih datosti.
Da li to znači da ste se u saradnji sa Igorom Štiksom više nahodili stvaranju predloška na osnovu vaših autentičnih iskustava, a manje dramaturški adaptirali snimljene razgovore sa realnim ljudima? Ovo pitam stoga što ste se već bavili ovom vrstom pozorišta, da podsetimo samo čitaoce na Čekaonicu u Ateljeu 212 ili Jare u mleku u Pozorištu mladih...
- Moj opus od nekih tridesetak predstava često se posmatra u ključu ove vrste pozorišta, ali je zapravo istina da se, po meni, svega jedna šestina njih može podvesti pod dokumentarni pozorišni izraz - režirao sam dve predstave u Ateljeu 212, jednu u Bitef teatru, jednu u Pozorištu mladih u Novom Sadu i jednu u Crnogorskom narodnom pozorištu u Podgorici - dakle nekih 5 predstava, i ne bih u tom smislu „teatar činjenica” posmatrao na kanonski način... Na posletku, čak bih izbrisao to „dokumentarno” i ostavio samo pozorište, jer, bilo da je u pitanju svedočenje, autorski predložak ili ideja koja na neki drugi način dolazi do mene, a koju zatim razvijam, u trenutku istine, a to je onaj trenutak kada se publika nalazi u sali, kada se razmakne zavesa, gledaoca ne zanima da li je to dokumentarno pozorište ili ne, već samo katarza i jedino katarza, i mislim da je ona mera istine, da se sve u pozorištu meri katarzom. Jednostavno, nekome više prija da radi Šekspira i klasične tekstove, ili, pak, da na neki drugi način dođe do materijala, ali mislim da je ključna ta borba za „materijal”. Jer, kada se osvrnem na to kako su pisali neki pisci, npr. Čehov, Koljada, Aca Popović, uvek se prisećam kako je Koljada svedočio o tome da je živeo u takvim delovima Moskve gde su zidovi zgrada bili toliko tanki da je, hteo ne hteo, morao slušati razgovore drugih ljudi, svađe i rasprave iz susedstva svojih komšija, i da je upravo to zapisivao! E sad, da li je to dokumentarno pozorište? Pa, jeste, tek je to dokumentarno pozorište, nastalo iz stvarnosti! Podsetimo se samo njegovih komada Bajka o mrtvoj carevoj kćeri ili Murlin Munro ili Poloneza Oginjskog. Pa, onda, Čehov, iz njegovih se pisama može videti koliko je tek on osluškivao stvarnost i prenosio je direktno u drame. Ili Tomas Man, za koga se smatra da je pola građana Libeka stavio u svoje Budenbrokove... Dakle, kroz neke izmišljne aktere i sudbine koje im se događaju transponovana su umetničkim procesom realna iskustva nastala u stvarnosti. Veza u onome ljudskom između publike i konkretnog iskustva uspostavlja se posredno, preko likova u pozorišnoj predstavi u kojoj „žive” stvarni ljudi.
Kada uzmemo u obzir ono što je do sada rečeno u pogledu obrade umetničkog materijala, i da sada tome priključimo kritički odnos prema temi komada, da li se onda otvaraju i nove perspektive u postizanju umetničkih ciljeva?
- Svakako! Da vas podsetim da je u Brehtovom komadu Majka hrabrost radnja smeštena u okvirima tridesetogodišnjeg rata između katolika i protestanata u 17. veku, ali je to zapravo osuda rata po sebi jer je komad nastao 1939. a izveden 1941. godine, u jeku Drugog svetskog rata. A kada je hteo da govori o Hitlerovom dolasku na vlast (Zaustavljivi uspon Artura Uia), onda je uzeo milje trgovaca karfiolom iz Njujorka s početka veka i stvorio Artura Uia i Ernesta Romu, kao i istu onu, na početku komada datu, shemu mehanizma koja je Hitlera dovela na vlast. Breht je uzimao druga vremena i druge ljude da bi govorio o ljudima iz svog vremena. Ali bi se recimo priča o ovovremenim internacionalno raseljenim ljudima i emigrantima mogla ispričati na osnovu intervjua sa nekima od njih. Hoću da kažem da je postupak formalne obrade materijala, tj. njegove stilizacije, pitanje rediteljskog izbora, već prema tome na koji će se način temi uspešnije umetnički pristupiti.
Radnim naslovom predstave sugerisano je i poreklo imena grada, a i jedan od likova u komadu takođe se zove Zrenjanin, da li se na taj način simbolički naznačava moralni uzor koji treba slediti i da li se anticipacijom jedne takve, pozitivne kulture sećanja podsećamo na slobodarske tradicije, koje, u kontekstu teme kojom se u predstavi bavite, treba da obuhvate i značenja odbrane ljudskog dostojanstva?
- Za mene je to, pre svega, podsećanje na ljude koji su krvarili za ovu zemlju. I kada se iz perspektive ovog vremena, u kome su skoro sve fabrike uništene, čak i one koje su starije od jednog veka, kada zemlja nije više industrijska, setimo ljudi koji su stvarali sve to, koji su ginuli, onda se pitamo - gde smo to onda mi u odnosu na njih?! Kako treba da stojimo pred takvom, mogu slobodno reći slavnom, hrabrom i graditeljskom prošlošću?! Radnja ovog komada smeštena je u radničkom miljeu fabrike koja je devedesetih godina prošlog veka „prebačena” iz društvenog u državno vlasništvo, a zatim iz državnog u privatno, i danas se nalazi pred stečajem. Nju vode neki sumnjivi tipovi, sa polukriminalnim dosijeima, pa se pitamo kuda je otišlo, u čijim je rukama završilo to nasleđe u kome su, ako ne naši očevi, onda sigurno naši dedovi krvarili i davali svoje živote? Šta se desilo sa tim? Kako je moguće da se sve ovo desilo sa zemljom koja je „u krvi” nastala?
Da li se iz jedne takve kritičke perspektive prema temama sprege politike i kriminala, pljačkaške privatizacije i obespravljenosti radnika, zahvataju i neki drugi gorući problemi u našem društvu? Da li je atmosfera straha, sebičnosti i beznađa dovela ljude u situaciju da ne osećaju elementarnu solidarnost i empatiju, kao ni ljudski identitet u nekome ko je drugačiji?
- U brizi za zemlju, za „zdravlje” nacije, pronalazim nešto veoma uvredljivo, a to je da smo dopustili da sve propadne, da tolika sredstva budu iznešena iz zemlje, da se ugasi privreda, a ne možemo da dopustimo „seksualnu slobodu”. Molim vas, pa kod nas je vrhunac tolerancije da neko kaže da nema ništa protiv homoseksualaca, ali samo da ga ne diraju! Stvar je u tome šta je to što nas boli, čemu se protivimo, a čemu se, pak, ne protivimo! Kojim se sve pošastima nismo protivili dve, tri decenije, a tzv. prohtevima slobodne ljubavi se protivimo! Mislim da je jedan takav kritički stav nezaobilazan, štaviše, on se mora naglasiti u tretmanu tema ksenofobije i transfobije. Jer, sve vreme obrade prikupljenog materijala i rada na predstavi, prisutno je upravo pitanje - šta nam se to dogodilo? Evo, upravo sam juče čuo za neku firmu u kojoj je radno vreme do 17h, a u 10 minuta do 20h niko još nije napustio radno mesto! A onda radnica kaže: joj, boli me stomak! Na šta će još šef reći: naravno, i treba da odete ako vas boli stomak! Dakle, tri sata je prošlo od kraja radnog vremena, a niko nema hrabrosti da ustane od posla jer će dobiti otkaz! Mislim da je došlo neko vreme kada Marks opet postaje popularan i da neke ponižene i survane u blato vrednosti u proteklim decenijama treba revalorizovati. Razmislite, mi opet idemo ka tome da neki poslodavac za koru hleba može da nam radi šta god hoće, ali bukvalno šta god hoće, i da su ljudi u situaciji da moraju da trpe to bacanje kore hleba jer drugu koru hleba nemaju! I taj neki privrednik ili privatnik u stanju je da vas natera da radite i po 12 sati, i da vam još za to ne da platu, zbog čega sigurno neće biti sankcionisan jer svi aktuelni zakoni njima nekako idu na ruku. Tako da kada pominjemo Žarka Zrenjanina i neke tekovine prethodnog vremena, socijalizma, na primer, ne možemo a da se ne zapitamo - gde su te vrednosti? Pa, mi smo ih svukli u blato i počeli da im se rugamo! A onda je, opet, tu i veliki kapital koji nameće nove vidove eksploatacije počivajući upravo na ljudskoj poniznosti. Da, mislim da je tema udruživanje radnika zarad borbe za svoja, radnička prava dominantna tema u ovom komadu.
Već ste sarađivali sa zrenjaninskim glumcima radivši na predstavi Sluga dvaju gospodara, da li ste na osnovu tog iskustva zadovoljni napravljenom podelom, ali i možda u nekoj vrsti stvaralačke neizvesnosti da li će njihova igra odgovoriti potrebama ove, ipak specifične vrste teatra
- Da, u ovoj podeli od 7 glumaca, već sam imao to zadovoljstvo da radim sa Jovanom Toračkim i Sanjom Radišić, koju poznajem još kao kolega sa fakulteta, na predstavi Sluga dvaju gospodara, koja je zapravo bila koprodukcija SNP, NP „Toša Jovanović” i Budva grad teatra. Dejanu Karlečiku, Stefanu Juaninu i Milanu Kolaku bio sam asistent na Akademiji i znam ih od njihovog prijemnog do diplomskog ispita, i veoma se radujem što su pronašli svoje mesto u pozorištu i da dobro i predano rade. Zapravo, jedina su mi „nepoznanica” Edit Tot Miškeljin i Miljan Vuković. Ali bih ovom prilikom želeo da istaknem to da ja ipak više volim da radim u jednom ansamblu nego u nekoj koprodukciji gde se ljudi slabije ili uopšte ne znaju, više volim da nekako uđem, da uplivam u neki ansambl, i to mi je iskustvo uvek šok za organizam! Jer, treba se privići, pogotovu u početku koji obično traje desetak dana, a onda se pojavi ta radost probe, stvaranja i susreta sa glumcima kada se sve to nekako „ispegla”. Ali, ipak, na svaku probu idem nekako sa mukom i izmišljam razloge za njeno odlaganje, a završim je presrećan i ne mogu da dočekam sledeću! Tako je i sa svakim novim poslom, ako se uđe punom nogom, te je stoga ceo taj stvaralački proces čudo - neki ljudi okupljeni oko nekakvog materijala, koji je pre dve godine predstavljao samo ideju uprave zrenjaninskog pozorišta da se na pozorišni način ispriča priča o Zrenjaninu i problemu njegovih fabrika, a onda je ta ideja prešla kod mene, pa je od mene otišla Igoru Štiksu kada nastaje nekakav komad koji se od Igora vraća ponovo meni, a od mene, zatim, biva predat glumcima. Vi, zapravo, vidite kako se duh ideje pretvara u nešto materijalno, vidite kako početna ideja-reč ima snagu da postane nešto. I sad smo već na pozornici na kome su neki šank, neka lopta, mapa nekog mizanscena. To je upravo ono čudo stvaranja ni iz čega.
Intervju: Igor Štiks
POBUNA ILI ŠTA ZNAČI BITI U BORBI
- Ovde je ključan pojam transgresije (prestupa, prekoračenja), koji sa sobom donosi pobuna. Ali ono što je značajno u kontekstu ove dramske priče jeste da nema kraja toj pobuni, da se ne možemo vratiti na ishodišne pozicije! Jer postoji tačka, i na ličnom i na kolektivnom planu, posle koje, ukoliko je se pređe, nema više povratka - kaže Igor Štiks, autor komada Zrenjanin (režija: Boris Liješević) koji je svoje premijerno izvođenje imao 25. maja na Drami Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” iz Zrenjanina
Ivan Trifunjagić
Kako se došlo do ideje da se radi ovakva predstava?
- Do ideje je došlo za vreme razgovora na Filozofskom teatru u Narodnom pozorištu u Beogradu između Tarika Alija i Srećka Horvata, kada mi je Boris rekao da je pozvan u Zrenjanin da napravi predstavu. Ona tada još nije imala definiranu temu, pa me je Boris pitao šta mislim o tome s obzirom na to da sam pratio radničke borbe na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Počeli smo razgovarati i razmišljati koji bi bio pravi pristup takvoj temi danas, ali i kako se o temi radničke borbe generalno može govoriti teatarskim jezikom. Iz tih razgovora sam razvio priču ove predstave, a trenutak u kome se taj komad „otvorio” bio je kada se ime Zrenjanin nametnulo kao ime lika u samoj predstavi, a ne nužno kao ime samog grada. Postalo nam je svima jasno da će naš komad biti inspiriran recentnom istorijom grada Zrenjanina. Međutim, prikazati samo određene socijalne borbe nije dovoljno, jer su ljudi koji ih vode ljudi od krvi i mesa, sa svojim kompleksnim životima, na čije ponašanje utiče prošlost, porodična situacija, osećaj nepravde, ali i ljubav. Komad Zrenjanin priča je o transformaciji do koje nas dovodi pobuna protiv okolnosti u kojima živimo, ali je to i priča o nadilaženju vlastitih granica, kako emocionalnih i intelektualnih, tako i političkih, a, u ovom slučaju, i seksualnih.
Da li je na taj način bilo olakšano iznalaženje simbola/lika kojim bi se uspostavio kontinuitet od „slavne” prošlosti do aktuelnih događanja u gradu?
- Ime lika nužno asocira na grad, a ime grada na Žarka Zrenjanina, heroja iz Drugog svetskog rata po kome je grad i dobio ime. Ali istodobno ovo nije predstava o gradu Zrenjaninu, niti o Žarku Zrenjaninu, već o tome da se jedna „zaboravljena” istorija, time što je gurnuta na margine, zapravo želi ukloniti iz javnosti. Kao da se već samim tim što se jedan od likova zove Zrenjanin evocira određena prošlost koja je bezmalo izbrisana iz imena mnogih ulica, dakle iz memorije stanovnika, ali koja se, što još strašnije, briše i iz memorije radnika, time što oni svoje heroje više ne nalaze među onima koji su se borili za njihova prava.
Kakav je Vaš stav po pitanju revizije imena gradova, delova gradova, ulica i mesta?
- Čuo sam da postoji ideja da se promeni ime gradu Zrenjaninu. Mimo skandaloznosti jedne takve ideje i istorijskog revizionizma koji se posvuda širi, radi se o nečemu što vidim kao poslednji ekser u kovčegu ovog grada. Ne samo da vam oduzimaju sredstva za život, nego vam brišu i ime grada u kojem ste se rodili, u kojem ste odrastali, ime koje očito smeta jer podseća na drugačiju prošlost. A ono što podseća na drugačiju prošlost, ukazuje da možemo razmišljati i o drugačijoj budućnosti, i stoga se meni čini da se upravo to želi zabraniti.
Kojim ste se istorijskim izvorima služili i sa kime ste razgovarali pri pisanju komada?
- Ono što prikazujemo u komadu Zrenjanin jeste nešto što biste našli u velikom broju postjugoslovenskih i postsocijalističkih gradova. Ovaj komad će putovati i na jednak način biti prepoznavan u Šibeniku, Tuzli, Kutini, Mostaru ili Štipu. Scenariji su varirali, ali je konačni ishod bio isti - društvena svojina je prvo pretvarana u državno vlasništvo, a zatim je uz pomoć onih koji su upravljali državom prebacivana u privatno vlasništvo. Privatni je kapital iz toga nastojao isisati što veći profit, ali često gaseći fabrike i ukidajući radna mesta, rasprodajući pogone ili zemljište. Kada naši junaci viču „fabrike radnicima”, oni se suočavaju ne sa situacijom zauzimanja fabrika koje bi i dalje mogle da proizvode, niti sa mogućnošću da ih vrate onim radnicima koji su ih stvorili, nego sa situacijom da dobrog dela te industrije više nema, tj. da je u potpunosti izbrisana sa lica zemlje. Mi se doista nalazimo u strašnom istorijskom trenutku u kojem ne znamo kako voditi borbu, jer bi ona podrazumevala da u potpunosti redefiniramo društvo i privredne osnove na kojima ono počiva. Ovaj komad govori o nužnosti pobune, ali istodobno i o nesigurnosti koju svi osećamo s obzirom na pitanje - šta je to za šta se borimo? Još nam nije postalo ni sasvim jasno protiv čega se moramo boriti, a kamoli kako da jasno definiramo ciljeve te borbe.
Da li u tom smislu možemo govoriti o postojanju neprozirne tranzicione matrice, pa čak i da je komad Zrenjanin neka vrsta studije slučaja u kojoj se konkretizuje opšti obrazac?
- Ovaj komad zapravo je kompozitni slučaj koji nam govori univerzalnu priču, a ta se priča tiče toga šta znači biti u borbi. Naime, komad prikazuje kako pobuna na dramatičan način kreće od spoznaje tragičnih okolnosti vlastitog života. Ovde je ključan pojam transgresije (prestupa, prekoračenja), koji sa sobom donosi pobuna. Ali ono što je značajno u kontekstu ove dramske priče jeste da nema kraja toj pobuni, da se ne možemo vratiti na ishodišne pozicije! Jer postoji tačka, i na ličnom i na kolektivnom planu, posle koje, ukoliko je se pređe, nema više povratka..
Budući da govorimo o pobuni koja je univerzalnog karaktera, kako se ona ispoljava u drugim segmentima društvenog života koje komad aktuelizuje?
- Pravi skandal nije homoseksualnost ili transseksualnost, već je pravi skandal da vi u društvu u kome ste eksploatisani vidite transseksualnost ili homoseksualnost kao skandal! Dakle, ova drama upravo prikazuje koliko su i same fobije kontrolirane - fobija od drugoga, fobija od drugačijeg, bilo da je taj neko drugačiji etnički, kulturološki, rasno, rodno ili seksualno, da je drugačiji stoga što drugačije vidi svet ili drugačije u njemu zamišlja svoju budućnost. Sve su te fobije izrazito rasprostranjene ne bi li nas odvojile od suštinskog pitanja - kakav mi to život, zapravo, živimo danas? I kao što komad pokazuje, jedino što u okolnostima ropstva preostaje jeste sloboda izbora, ličnog izbora koji je onda nužno i politički i društveni, ali upravo sa svešću da takvi izbori nose i posledice.
Nakon odgledane premijere, u čemu pronalazite Borisov doprinos u oživljavanju ideja i koncepata koje zastupate u komadu?
- Da ne postoji jasna umetnička intervencija, onda bi ovo bila propaganda, a kao takva sasvim sigurno ne bi bila dobra umetnost i govorila bi nam neke stvari koje su nam odavno poznate. Umetnost daje drugačiji ugao gledanja na uobičajene stvari i upravo način na koji ćemo ispripovedati priču otkriće nam mnogo štošta o onome što smo mislili da znamo. Boris Liješević je jedan od vodećih teatarskih mislilaca, a ne samo praktičara. Ovo je već treća predstava koju radim sa Borisom Liješevićem, on je režirao dramatizaciju mog romana Elijahova stolica, kao i moj komad Brašno u venama, i on je neko s kim već godinama razgovaram o ovim pitanjima u jednom intenzivnom procesu razmene ideja, ali i ideja s obzirom na medij u kome ih predstavljamo, bilo da se radi o romanu ili teatru, ili, pak, aktivističkom planu. Dakle, lako je složiti se oko nekih osnovnih stvari i uskladiti stavove, ali kako to prikazati da bi se proizveo efekat koji će delovati na nas koji stvaramo predstavu, na glumce, a onda posledično i na publiku - je otvoreno umetničko, ali i političko pitanje.
POBUNA ILI ŠTA ZNAČI BITI U BORBI
- Ovde je ključan pojam transgresije (prestupa, prekoračenja), koji sa sobom donosi pobuna. Ali ono što je značajno u kontekstu ove dramske priče jeste da nema kraja toj pobuni, da se ne možemo vratiti na ishodišne pozicije! Jer postoji tačka, i na ličnom i na kolektivnom planu, posle koje, ukoliko je se pređe, nema više povratka - kaže Igor Štiks, autor komada Zrenjanin (režija: Boris Liješević) koji je svoje premijerno izvođenje imao 25. maja na Drami Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” iz Zrenjanina
Ivan Trifunjagić
Kako se došlo do ideje da se radi ovakva predstava?
- Do ideje je došlo za vreme razgovora na Filozofskom teatru u Narodnom pozorištu u Beogradu između Tarika Alija i Srećka Horvata, kada mi je Boris rekao da je pozvan u Zrenjanin da napravi predstavu. Ona tada još nije imala definiranu temu, pa me je Boris pitao šta mislim o tome s obzirom na to da sam pratio radničke borbe na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Počeli smo razgovarati i razmišljati koji bi bio pravi pristup takvoj temi danas, ali i kako se o temi radničke borbe generalno može govoriti teatarskim jezikom. Iz tih razgovora sam razvio priču ove predstave, a trenutak u kome se taj komad „otvorio” bio je kada se ime Zrenjanin nametnulo kao ime lika u samoj predstavi, a ne nužno kao ime samog grada. Postalo nam je svima jasno da će naš komad biti inspiriran recentnom istorijom grada Zrenjanina. Međutim, prikazati samo određene socijalne borbe nije dovoljno, jer su ljudi koji ih vode ljudi od krvi i mesa, sa svojim kompleksnim životima, na čije ponašanje utiče prošlost, porodična situacija, osećaj nepravde, ali i ljubav. Komad Zrenjanin priča je o transformaciji do koje nas dovodi pobuna protiv okolnosti u kojima živimo, ali je to i priča o nadilaženju vlastitih granica, kako emocionalnih i intelektualnih, tako i političkih, a, u ovom slučaju, i seksualnih.
Da li je na taj način bilo olakšano iznalaženje simbola/lika kojim bi se uspostavio kontinuitet od „slavne” prošlosti do aktuelnih događanja u gradu?
- Ime lika nužno asocira na grad, a ime grada na Žarka Zrenjanina, heroja iz Drugog svetskog rata po kome je grad i dobio ime. Ali istodobno ovo nije predstava o gradu Zrenjaninu, niti o Žarku Zrenjaninu, već o tome da se jedna „zaboravljena” istorija, time što je gurnuta na margine, zapravo želi ukloniti iz javnosti. Kao da se već samim tim što se jedan od likova zove Zrenjanin evocira određena prošlost koja je bezmalo izbrisana iz imena mnogih ulica, dakle iz memorije stanovnika, ali koja se, što još strašnije, briše i iz memorije radnika, time što oni svoje heroje više ne nalaze među onima koji su se borili za njihova prava.
Kakav je Vaš stav po pitanju revizije imena gradova, delova gradova, ulica i mesta?
- Čuo sam da postoji ideja da se promeni ime gradu Zrenjaninu. Mimo skandaloznosti jedne takve ideje i istorijskog revizionizma koji se posvuda širi, radi se o nečemu što vidim kao poslednji ekser u kovčegu ovog grada. Ne samo da vam oduzimaju sredstva za život, nego vam brišu i ime grada u kojem ste se rodili, u kojem ste odrastali, ime koje očito smeta jer podseća na drugačiju prošlost. A ono što podseća na drugačiju prošlost, ukazuje da možemo razmišljati i o drugačijoj budućnosti, i stoga se meni čini da se upravo to želi zabraniti.
Kojim ste se istorijskim izvorima služili i sa kime ste razgovarali pri pisanju komada?
- Ono što prikazujemo u komadu Zrenjanin jeste nešto što biste našli u velikom broju postjugoslovenskih i postsocijalističkih gradova. Ovaj komad će putovati i na jednak način biti prepoznavan u Šibeniku, Tuzli, Kutini, Mostaru ili Štipu. Scenariji su varirali, ali je konačni ishod bio isti - društvena svojina je prvo pretvarana u državno vlasništvo, a zatim je uz pomoć onih koji su upravljali državom prebacivana u privatno vlasništvo. Privatni je kapital iz toga nastojao isisati što veći profit, ali često gaseći fabrike i ukidajući radna mesta, rasprodajući pogone ili zemljište. Kada naši junaci viču „fabrike radnicima”, oni se suočavaju ne sa situacijom zauzimanja fabrika koje bi i dalje mogle da proizvode, niti sa mogućnošću da ih vrate onim radnicima koji su ih stvorili, nego sa situacijom da dobrog dela te industrije više nema, tj. da je u potpunosti izbrisana sa lica zemlje. Mi se doista nalazimo u strašnom istorijskom trenutku u kojem ne znamo kako voditi borbu, jer bi ona podrazumevala da u potpunosti redefiniramo društvo i privredne osnove na kojima ono počiva. Ovaj komad govori o nužnosti pobune, ali istodobno i o nesigurnosti koju svi osećamo s obzirom na pitanje - šta je to za šta se borimo? Još nam nije postalo ni sasvim jasno protiv čega se moramo boriti, a kamoli kako da jasno definiramo ciljeve te borbe.
Da li u tom smislu možemo govoriti o postojanju neprozirne tranzicione matrice, pa čak i da je komad Zrenjanin neka vrsta studije slučaja u kojoj se konkretizuje opšti obrazac?
- Ovaj komad zapravo je kompozitni slučaj koji nam govori univerzalnu priču, a ta se priča tiče toga šta znači biti u borbi. Naime, komad prikazuje kako pobuna na dramatičan način kreće od spoznaje tragičnih okolnosti vlastitog života. Ovde je ključan pojam transgresije (prestupa, prekoračenja), koji sa sobom donosi pobuna. Ali ono što je značajno u kontekstu ove dramske priče jeste da nema kraja toj pobuni, da se ne možemo vratiti na ishodišne pozicije! Jer postoji tačka, i na ličnom i na kolektivnom planu, posle koje, ukoliko je se pređe, nema više povratka..
Budući da govorimo o pobuni koja je univerzalnog karaktera, kako se ona ispoljava u drugim segmentima društvenog života koje komad aktuelizuje?
- Pravi skandal nije homoseksualnost ili transseksualnost, već je pravi skandal da vi u društvu u kome ste eksploatisani vidite transseksualnost ili homoseksualnost kao skandal! Dakle, ova drama upravo prikazuje koliko su i same fobije kontrolirane - fobija od drugoga, fobija od drugačijeg, bilo da je taj neko drugačiji etnički, kulturološki, rasno, rodno ili seksualno, da je drugačiji stoga što drugačije vidi svet ili drugačije u njemu zamišlja svoju budućnost. Sve su te fobije izrazito rasprostranjene ne bi li nas odvojile od suštinskog pitanja - kakav mi to život, zapravo, živimo danas? I kao što komad pokazuje, jedino što u okolnostima ropstva preostaje jeste sloboda izbora, ličnog izbora koji je onda nužno i politički i društveni, ali upravo sa svešću da takvi izbori nose i posledice.
Nakon odgledane premijere, u čemu pronalazite Borisov doprinos u oživljavanju ideja i koncepata koje zastupate u komadu?
- Da ne postoji jasna umetnička intervencija, onda bi ovo bila propaganda, a kao takva sasvim sigurno ne bi bila dobra umetnost i govorila bi nam neke stvari koje su nam odavno poznate. Umetnost daje drugačiji ugao gledanja na uobičajene stvari i upravo način na koji ćemo ispripovedati priču otkriće nam mnogo štošta o onome što smo mislili da znamo. Boris Liješević je jedan od vodećih teatarskih mislilaca, a ne samo praktičara. Ovo je već treća predstava koju radim sa Borisom Liješevićem, on je režirao dramatizaciju mog romana Elijahova stolica, kao i moj komad Brašno u venama, i on je neko s kim već godinama razgovaram o ovim pitanjima u jednom intenzivnom procesu razmene ideja, ali i ideja s obzirom na medij u kome ih predstavljamo, bilo da se radi o romanu ili teatru, ili, pak, aktivističkom planu. Dakle, lako je složiti se oko nekih osnovnih stvari i uskladiti stavove, ali kako to prikazati da bi se proizveo efekat koji će delovati na nas koji stvaramo predstavu, na glumce, a onda posledično i na publiku - je otvoreno umetničko, ali i političko pitanje.
Karte po ceni od 300 din za dramske i 150 din za lutkarske predstave mogu se kupiti na biletarnici Narodnog pozorišta »Toša Jovanović« radnim danima i subotom od 10h do 12h i od 18h do 20h, ili poručiti putem telefona 561-135 i 560-136 (biletarnica). Đaci, studenti i penzioneri imaju redovan popust za naše predstave – cena karte sa popustom je 200 din. Za organizovano gledanje predstava cena karte je 200 din. Karte za predstave možete rezervisati i preko sajta NP „Toša Jovanović - www.tosajovanovic.org.rs ili porukom na facebook stranici www.facebook.com/narodnopozoriste.tosajovanovic
Pozorište zadržava pravo izmene repertoara.
Vaše NARODNO POZORIŠTE »TOŠA JOVANOVIĆ«, ZRENJANIN
Pozorište zadržava pravo izmene repertoara.
Vaše NARODNO POZORIŠTE »TOŠA JOVANOVIĆ«, ZRENJANIN
REPERTOAR
SUBOTA, 30. 9. U 10h
Ludvig Štreda
ZVEZDAN režija: Irena Tot Lutkarska scena SUBOTA, 30. 9. U 20h
Tekst: Veselin Gatalo
"Ja sam pas... I zovem se Salvatore..." Režija: Dragan Rajačić Dramatizacija: Zvonko Gojkovic i Miljan Vuković Kamerna scena "Todor Manojlović" |
AKTUELNO
28. 4. 2017.
Radimo, gradimo!
Baš kako i dolikuje uoči Prvog maja! Ansambl Dramske scene, ovog puta pod rediteljskom palicom Borisa Liješevića, radi na tekstu o našem proslavljenom industrijskom Gradu. Uloge: Stefan Juanin, Milan Kolak, Jovan Torački, Edit Tot Miškeljin, Sanja Radišić, Dejan Karlečik, Miljan Vuković. Boris Liješević je našoj publici poznat po predstavi "Sluga dvaju gospodara". Kada je reč o tekstu, priču o Zrenjaninu napisao je Igor Štiks. Premijeru očekujte 25.maja, a do tada, budite uz nas! 3. 3. 2017.
Zrenjaninske predstave „Romeo i Julija” i „Pesma belog kita” u selekciji najboljih predstava 67. Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine 
Redosled predstava 67. Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine
ROMEO I JULIJA
PESMA BELOG KITA
Na jučerašnjoj konferenciji za medije, selektor Goran Ibrajter, objavio je svoj izbor od 7 dramskih i 5 lutkarskih predstava koje će se naći na ovogodišnjem, 67. Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine koji će se održati u Novom Sadu od 3. do 9. aprila.
Nakon odgledanih četrdesetak predstava na dramskim i lutkarskim scenama, koje čine najbolja pozorišna ostvarenja jednogodišnje produkcije vojvođanskih pozorišta, u selekciju Festivala uvrštene su i dve predstave Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” iz Zrenjanina - Romeo i Julija Vilijama Šekspira, u režiji Nikole Zavišića - koja, po rečima selektora, „daje jedan od mogućih obrazaca kako se ova tragedija može igrati u XXI veku, tako da nosi duh svog vremena a da pri tom Šekspir ne bude izneveren”, i predstava sa Lutkarske scene - Pesma belog kita, po romanu Hermana Melvila Mobi Dik, u režiji Atile Antala, i po adaptaciji Luke Kurjačkog i reditelja - koja ponavlja osnovni motivski sklop romana-predloška: osvetu i borbu za život. Ostale predstave koje su se našle u selekciji 67. Festivala PPV jesu: Dramska scena - Požar. Laundž/Kontrast (režija: Mie Knežević, SNP), Fama o biciklistima (režija: Robert Lenard, Novosadsko pozorište/Újvidéki Színház), Ždrelo (režija: Snežana Trišić, Narodno pozorište Kikinda), Na Drini ćuprija (režija i adaptacija: Kokan Mladenović, SNP), Amadeus (režija: Atila Bereš, Narodno pozorište/Narodno kazalište/Népsínház Subotica), Crni (režija: Žanko Tomić, Novosadsko pozorište/Újvidéki Színház); Lutkarska scena - Ivica i Marica (Jancsi es Juliska, režija: Todor Valov, Dečje pozorište Subotica), Petar Pan (režija: Robert Valtl, Pozorište mladih, Novi Sad), Alegro con brio (režija: Jevgenij Ibragimov, Dečje pozorište Subotica), Bajka o uspavanom Vremenku (autorski projekat: Bojana Ivanov Đorđević, Narodno pozorište „Sterija”, Vršac). |
