Пише: Ивана Кукољ Соларов

ГРАД ДОБИЈА ПОЗОРИШНУ ЗГРАДУ

Сваки град има своју позоришну причу и традицију, а зрењанинска, осим што је дуга, сигурно је једна од најинтересантнијих. Зрењанин спада у градове са најстаријом позоришном историјом у Војводини која је карактеристична за феномене овог поднебља.

Питање је шта је прво настало у граду на Бегеју, позоришни живот или позоришна зграда. Судећи по сачуваним документима и сведочанствима, пресудан утицај на одлуку да град добије позориште имала су гостовања представа првог српског позоришног посленика, учитеља Марка Јелисејића још крајем XVIII века. Потом су уследила бројна гостовања путујућих позоришних трупа из овог дела Европе о чему сведоче њихове молбе да играју у нашем граду, али и бројни новински чланци који су подржавали позоришни живот, критиковали га и промовисали без обзира на ком језику су представе биле игране.

Узимајући у обзир чињеницу да је велики део архивске грађе Магистрата за период 1747-1804 пропао и нестао, о самом настанку позоришта можемо само да претпостављамо, али никако да сумњамо у његово постојање јер имамо позоришну зграду на истом месту дуже од 180 година која није мењала своју функцију.

Након великог пожара 1807. године Велики Бечкерек је почео економски да напредује и да се гради. Изградњом позоришта доказао је своју економску снагу, а становништво виши ниво свести о позоришту и његовој неопходности као месту неговања културе свих народа који су ту живели.

Као што је много тога у вези са нашим позориштем обавијено тајном или прекривено легендом, тако је и са годином његовог настанка. Историчари уметности и архитекте говоре о 1835, а театролози 1839. години (јер су гостујуће позоришне трупе до те године играле у другим просторима, пре свега кафанама). Чињеница је да наш троимени град, како га Зоран Славић зове, има позориште од 1830-их година, што је само по себи фасцинантно.

ЛЕГЕНДЕ О НАСТАНКУ ПОЗОРИШТА

Сваком суграђанину познате су две легенде везане за позоришну зграду и постале су део сваке приче о граду, туристички потенцијал и учиниле да позориште постане симбол Зрењанина колико и „четир’ коња дебела“.

Велики Бечкерек 1796. добија статус великог трговишта, нагло се развија грађанска класа, привредно оснажује. У том периоду долази до значајних културних иницијатива – оснивања прве касине (1833), прве библиотеке (1837), прве књижаре (1843), првог обданишта (1845), прве штампарије (1847)…

Шта је довело до настанка легенди о изградњи позоришта не може са сигурношћу да се тврди. Да ли је у питању био добар ПР који је помагао најпре у иницијативи да се позориште изгради, а затим и сачува, јер су и изградња и одржавање зграде били скупи.

Једна легенда каже да је камење које је чинило бечкеречку тврђаву уграђено у зидове житног магацина који је преуређен у позоришну зграду. Друга легенда каже да је позориште настало из љубави, а чињеница је да је великим делом због љубави оволико дуго опстало. По овој љубавној причи утканој у историју наше позоришне зграде богати Бечкеречанин се заљубивши у пештанску глумицу одлучио да изгради позориште као би је фасцинирао и привукао себи.

Позориште је постало центар културног живота и главно место окупљања. Шта је позориште тада значило за сам град сведоче речи новинара „Вохенбалата“ из 1873. године, а поводом иницијативе да се позориште сруши и на том месту подигне суд: „Ми који смо принуђени да вегетирамо у овоме граду укљештеном између воде и блата, за нас је насушна потреба ово позориште у којем нам се указује могућност за разоноду и просвећивање…“.

ЖИТНИ МАГАЦИН ПОРОДИЦЕ ЂЕРЋАНФИ

Врсни историчар др Ференц Немет се бавио историјом нашег града, а самим тим и позоришне зграде. Његова истраживања су драгоцена за ову нашу причу. Изложба „Под Талијиним кровом“ чији смо били коаутори поводом 170 година постојања позоришне зграде 2009. године, а у сарадњи са Позоришним музејом Војводине и Народним позориштем „Тоша Јовановић“, која је одржана у Малом салону Народног музеја током 59. фестивала професионалних позоришта Војводине, имала је и каталог у којем је др Немет изнео низ вредних и интересантних података.

Како др Немет наводи, високи градски службеник и у више наврата поджупан Торонталске жупаније Јанош Ђерћанфи поседовао је између осталог и житни магацин на два спрата у самом центру града, на обали тада пловног Бегеја. По оцени историчара, овај житни магацин у власништву богате јерменске породице Ђерћанфи изграђен је између 1830. и 1832. године и било га је релативно лако преуредити у позоришну дворану елипсастог облика.

По сачуваним подацима из локалних новина прва позоришна сезона почела је у јесен 1839. године, а породица Ђерћанфи је позоришну салу давала граду у закуп. Због финансијских проблема у које су Ђерћанфијеви запали, односно дугова према градској каси, после дугих преговора, 1847. године позориште је прешло у власништво града.

Тако да нам остаје још једна недоумица, зашто је позоришна зграда изграђена, да ли као приватна иницијатива породице Ђерћанфи или је и град који се развијао имао утицаја на то. Без обзира на разлоге, зграда је опстала, у њу је улагано и позоришне сезоне су редовно организоване.

Остао је забележен податак да је 12. октобра 1870. године изведена представа „Ромео и Јулија“ на -15С у сали, када нико од хладноће није могао да аплаудира.

ОРГАНИЗАЦИЈА РАДА ПОЗОРИШТА

Торонталска жупанија основала је Позоришни одбор који се бавио прикупљањем понуда путујућих позоришних трупа и одлучивањем која ће од њих одржати јесењу, односно пролећну позоришну сезону. Прва сачувана молба је из 1835. године трупе директора Готфрида Ланга.

Захваљујући таквом приступу, позоришна сала је била место на ком су наши суграђани имали прилике да гледају представе на свом језику, немачком, мађарском, српском, па неколико пута и на јидишу, да осим мађиончарских представа, концерата, опера и оперета уживају у привилегији да гледају неке од највећих уметника тога доба.

Историјом нашег позоришта бавио се и професор Алојз Ујес са Факултета драмских уметности и један од оснивача Катедре за позоришну организацију (продукцију/менаџмент). У каталогу изложбе „Позоришне традиције града Зрењанина 1783(?)-1972“ која је одржана у фоајеу позоришта поводом 22. Сусрета позоришта САП Војводине у Зрењанину 1972. године, професор Ујес наводи да су позориште посећивали највећи уметници тог времена, али и да су наступали локални дилетантни што јесте заметак будућег професионалнизма.

На зрењанинској позоришној сцени играли су и Лујза Блаха, трупе Едварда Милера, опере трупе директора Леополда Менсера, али и новоосновано Српско народно позориште од 1861. године. Чувени бечкеречки сликар Јохан Гојгнер је оставио значајан траг израђујући сценографије између 1862-1870. године.

Како професор Ујес наводи у поменутом каталогу осврћући се на тај период: „Овај град је заљубљен у позориште. Овде се с пуно разумевања хвале добре трупе и представе, а лоше осуђују и одбацују“. Ову тврдњу поткрепљује велики број чланака локалних новина из друге половине XIX века.

ИЗГЛЕД ЗГРАДЕ И АДАПТАЦИЈЕ

По подацима које је Милан Туторов износио у свом фељтону „Знате ли о Банату“ који је излазио у листу „Зрењанин“, бечкеречко позориште 1840-их година имало је 246 седишта у партеру, 210 седишта по ложама у партеру и на два спрата, док је на трећој галерији било чак 200 места за стајање.

Редовно коришћење позоришне сале захтевало је њено одржавање и адаптацију. Прва велика санација позоришта је била 1884. године. Позоришна сала је те године темељно реновирана по нацртима архитетке Пелцла, а унутрашњост је богато украшена добивши данашњи изглед. Ово реновирање је уследило након иницијативе 1870-их година да се позориште сруши.

Неколико деценија касније, тачније новембра 1920. године, градска комисија је затворила позориште због опасности од пожара, како нас „Торонтал“ обавештава. Почетком марта 1923. године исте новине најављују врло амбициозну оправку позоришта са обновом фасаде и заменом дрвене конструкције бетонском. Архитекта Драгиша Брашован је Градоначелничком звању Великог Бечкерека поднео снимак тадашњег стања позоришта и предложио план оправке зграде. На жалост, до тих радова због економске кризе није дошло, али су оригинални планови архитекте Брашована сачувани.

Током 1928. године у два наврата је на седницама Градског сената покретано питање лошег стања позоришне зграде, те је предлагано да се за те потребе узме кредит од „пријатеља културе и позоришта“ који би био враћан од прихода изведених представа. Како ни тај предлог није прошао, зграда је 1928. године ипак у функцији и то захваљујући итицају великог жуапана који је искористивши свој ауторитет код милиције издејствовао употребну дозволу.

Ипак се 1931. године приступило мањим унутрашњим оправкама позоришта.

На седници Градског сената 16.10.1934. године донета је одлука о буџету који ће бити утрошен током 1935/1936. године на санацију позоришне зграде. „Торонтал“ преноси део образложења градског инжењера: „Стање Градског позоришта није завидно. Потребне су хитне унутрашње оправке да би се доцније избегли много већи издаци, да би се сачувало то репрезентативно градско место“.

ЈЕЗГРО БУДУЋЕГ ПРОФЕСИОНАЛНОГ ПОЗОРИШТА – СОКОЛСКО ДРУШТВО „МАТИЦА“

За наше позориште после изградње и очувања позоришне сале најважнија је професионалнизација 1946. године. Да би до стварања позоришне институције са професионалним глумачким ансамблом могло да дође веома је значајан период између два светска рата, а посебно деловање Соколског друштва „Матица“ и њихове позоришне дружине. Овај период је одржао континуитет у позоришним догађањима, што је постала база на којој је створено професионално позориште.

Од 1918. до 1941. године у нашем граду делују многобројне аматерске позоришне трупе, гостују позоришта из новонастале државе и иностранства. Редовно гостује Позориште Дунавске бановине (Српско народно позориште), а Соколско друштво „Матица“ у својим просторијама од 1924. до почетка Другог светског рата (Спортски центар или Дом спортова, сада „Партизан“) изводи готово 500 представа.

Соколско друштво је у Великом Бечкереку основано 1912. године, а 1924. је добило своју зграду која је и данас украс града. Позоришна делатност покренута је већ у првим послератним данима, а 1928. године добија и Луткарско позориште. Остало је забележено да је у оквиру југословенске турнеје у Соколани 8, 9. и 10. марта 1930. године гостовао московски МХАТ. На зрењанинкој сцени тих међуратних година играле су и Олга Спиридоновић и Жанка Стокић. Позоришним делатницима придружује се 1925. године „бели Рус“ Никола Мељничук који је у свој позоришни дневник од 6. априла 1941. године забележио: „Представа Народни посланик није одржана – рат покварио све“.

15. ОКТОБАР 1944. – ДАН ПОЗОРИШТА

После четворогодишње немачке окупације наш град је ослобођен 2. октобра 1944. године. О тим првим данима слободе и рада позоришта писао је глумац Стојан Нотарош у својој књизи „О позоришту зрењанинском“. Господин Нотарош се сећа да је већ 3. октобра изабран да испред тек формираног Позоришног одбора организује и припреми позоришни програм. Путем разгласне станице која се налазила у Буковчевој палати, господин Нотарош је свега 24 сата по ослобођењу позвао све заинтересоване да се пријаве за рад у позоришту 4. октобра од 10 сати и како се сећа, одзив је био фантастичан.

Позоришни ентузијасти су откључали зграду и затекли прљавштину и фашистичке симболе, натруле подове, са великом Хитлеровом сликом која је висила са сцене. И поред веома лошег стања зграде, прва представа је изведена већ 15. октобра. У питању је Нушићев „Аналфабета“ у режији Милана Цвејанова у сарадњи са уметницима који су потекли из „Матице“. Програм је почео у 16 сати због још важећег полицијског часа, а публика је дизање завесе и прве реплике пропратила громогласним аплаузом. Како се господин Нотарош сећа, то је био призор за историју.

Стојан Нотарош је наставио да преко градског разгласа редовно обавештава грађанство о раду позоришта. Током следеће две године редовно се изводио репертоар, позоришна зграда сређивала, а фундус пунио углавном оним што су учесници набављали и публика поклањала. Све представе за војску и раднике су биле бесплатне, а нико од ангажованих на стварању и извођењу репертоара није био плаћен.

Зрењанинско позориште 15. октобар прославља као свој дан, а од 2006. године тим поводом додељује признање „Тоша Јовановић“.

ОСНИВАЊЕ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА „ТОША ЈОВАНОВИЋ“ 1946.

На седници Окружног народног одбора одржаној 25. маја 1946. године једногласно је усвојен предлог да се оснује професионално позориште. У Акту о оснивању, по писању Душана Ћука, стајало је: „… У жељи да се у народу града Петровграда што више развија смисао за културу и разумевање културних и социјалних појава и питања и да се што шири круг народа активира за схватање и решавање тих појава и питања, оснива се Народно позориште „Тоша Јовановић“… са циљем да развија и негује смисао и укус за позоришну уметност као изванредно средство за васпитање широких народних слојева…“. Први управник новооснованог позоришта била је Анђа Јанков Малбашки, а легенда каже да је Тодор Манојловић дао предлог да позориште понесе име по великом српском глумцу родом из нашег града.

Душан Ћук у свом спису „НП ‘Тоша Јовановић’ од ослобођења до 1964. године“ пише: „Свечано отварање новооснованог позоришта извршено је 15. септембра 1946. године уз присуство великог броја како војних, тако и цивилних руководилаца и уз премијеру представе Ђуре Јакшића Станоје Главаш у режији Лазара Богдановића“. Те 1946. године уведено је и парно грејање у позоришну зграду, а добијена је препорука да се играју Станоје Главаш, Сумњиво лице, Покондирена тиква, Ревизор… а никако не изводе Др, Избирачица, Чеховљеве једночинке, Коштана, На дну… Образложења за овакве „предлоге“ су гласила како наведени комади могу или не могу да испуне захтеве васпитања широких народних маса.

Из једног акта који је 30. августа 1947. године Позориште упутило Градском народном одбору читамо: „Управа позоришта се бори са ужасним тешкоћама од почетка свога рада па до данас. Ове тешкоће су углавном материјалне природе јер приходи позоришта не могу да покрију огромне издатке које изискује један прогресиван рад ове установе…“.

ПИОНИРСКИ ДОМ И ПРЕЛАЗАК У ЗГРАДУ ПОЗОРИШТА

Прва представа професионалног позоришта за децу названог Градско марионетско позориште изведена је 6. јула 1956. године у малој сали КУД-а „Петефи”. У питању је била марионетска представа „Коломбина” за коју је режију, сценографско решење и креацију лутака потписао Шандор Хартиг.

Ново позориште у граду се суочило са великом заинтесованошћу публике те је убрзо прешло у зграду Пионирског дома на ободу Омладинског парка, односно Планкове баште коју велики број суграђана и даље памти као место на ком су се први пут сусрели са позориштем.

Пуних 25 година је ова зграда била дом зрењанинских луткара све док се након интеграције два позоришта и пропадања Пионирског дома нису уселили у зграду Народног позоришта “Тоша Јовановић”.

Прве године Градског марионетског позоришта обележио је својим великим талентом, посвећеношћу и знањем Шандор Хартиг. Позориште је изводило 8 премијераа годишње, што на српском, што на мађарском језику, а већ 1963. године је обележило извођење 1000. представе.

Све представе у Пионирском дому су у почетку биле марионетске, али су талентовани зрењанински луткари постепено усвајали и све друге луткарске технике и то са великим успехом о чему сведочи импозантан број награда.

Да су се наши луткари од почетка рада наметнули као изузетни ствараоци за децу сведочи и чињеница да су управо у Зрењанину 1958. године одржане прве „Мајске игре”.

Период од 1980. године и преласка у зграду Позоришта био је веома успешан и мора да се, као веома заслужног, помене име Владимира Грубанова, вишдеценијског руководиоца Луткарске сцене.

РАЗВОЈ ЛУТКАРСКОГ ПОЗОРИШТА И ОСНИВАЊЕ СУСРЕТА

Народно позориште „Тоша Јовановић“ је од почетка 1950-их година стварало и репертоар за децу, а новоосновано Градско марионетско позориште је да би формирало ансамбл и технички сектор посезало за глумцима и техничарима који су показали афинитет према позоришном стваралаштву за децу. Стога су глумци из „великог“ позоришта, као и колеге из „Мадача“ почеле да се укључују у све бројнију и озбиљнију продукцију луткарског позоришта.

Осим представа на српском и мађарском, а због потребе становништва, луткари су правили представе на словачком и румунском језику захваљујући сарадњи са редакцијама Радиja Нови Сад. Гласови извођача су снимани на магнетофонску траку, а добро обучени зрењанински аниматори су оживљавали лутке. Оваква активност је значајна јер је мотивисала румунска и словачка аматерска позоришта у Војводини да се баве и представама за децу.

Град Зрењанин и његови луткари су 1960. године били домаћини првог послератног семинара за луткарство на ком су дефинисани циљеви и сва важност оваквог позоришта, његова специфичност и неопходност озбиљног и промишљеног приступања раду са децом узимајући у обзир чињеницу да не постоји (ни данас) школа за луткарство. На овом семинару је покренуто и питање подршке и афирмације домаће драмске литературе намењене најмлађима.

Резултат настојања правог позиционирања луткарства у едукацији и развоју позоришта у земљи била је организација првог Сусрета професионалних позоришта лутака Србије у Зрењанину од 22. до 27. априла 1962. године. Овај једини национални фестивал посвећен луткарству се и даље одржава, сваке године у другом граду са лурткарским позориштем. Зрењанин је последњи пут био домаћин ове значајне манифестације у марту 2018. године.

Након неколико безуспешних покушаја да зграда Омладинског дома буде реновирана, 30. јуна 1975. године одлуком о интеграцији самостално Луткарско позориште је постало Луткарска сцена Народног позоришта „Тоша Јовановић“. Уследио је период великих успеха на фестивалима, рађања уметника који глуме, пишу, режирају луткарске представе, али стварају и нове генерације глумаца. Остаје ипак чињеница да наши луткари, њихова публика и сам град заслужују зграду Луткарског позоришта.

СУСРЕТ ВОЈВОЂАНСКИХ ПОЗОРИШТА

У овом кратком подсећању на сву уметничку и историјску тежину позоришне завесе неопходно је испричати причу о Сусретима који су прерасли у Фестивал и који су створени да буду војвођански, а некако постали зрењанински.
Од када постоје позоришни фестивали они који би требало да их финансијски подрже сматрају да их има превише или да нису јасно конципирани, да су прескупи или непотребни. Али свака средина која стратешки промишља о развоју културе, читај позоришта, треба да има и фестивал. Фестивал није само место на ком се срећу уметници и додељују награде, већ они промовишу оно најбоље и најквалитетније из позоришта. Позоришни фестивал мобилише све снаге једне локалне самоуправе.

Зрењанин није основао свој позоришни фестивал, али је здушно прихватио Фестивал професионалних позоришта Војводине 2002. године у који су се Сусрети трансформисали.
Први Сусрет војвођанских позоришта одржан је у пролеће 1947. године у Новом Саду и на њему су учествовала новооснована позоришта Војводине, из Панчева, Вршца, Зрењанина, Сремске Митровице, Сомбора и Суботице.

Сусрети су током прве две године били у процесу програмског и организационог конституисања, без оцењивачких комисија и додељивања награда. Замишљени као прилика да нова власт покаже свој однос према култури, да се позоришта међусобно одмере, они су били и остали (доцније и као фестивал) битан чинилац на плану вредновања домета војвођанских театара. Том својом функцијом Сусрети/Фестивал су значајно допринели унапређењу позоришног стваралаштва у Војводини, из године у годину потврђујући виталност и неопходност свог постојања.

Сусрети су основани са мишљу да свако позориште само селектује представу са којом ће се представити позоришној јавности. Често су Сусрети трајали по две недеље током којих су сви ансамбли пратили фестивал. Домаћинство је сваке године било у другом граду.

Током 1950-их година сусрети су се спорадично одржавали (1953, 1956. и 1957.) да би се њихов прави живот наставио 1959. године и то управо у Зрењанину.

ФЕСТИВАЛ ПРОФЕСИОНАЛНИХ ПОЗОРИШТА ВОЈВОДИНЕ – НАЈСТАРИЈИ ПОЗОРИШНИ ФЕСТИВАЛ У РЕГИОНУ

Сусрет професионалних позоришта Војводине 2002. године прераста у Фестивал, као најзначајнију, а с обзиром на годину утемељења, и најстарију позоришну манифестацију те врсте у земљи на основу мишљења селектора. Први слекторски Фестивал професионалних позоришта Војводине одржан је баш у зрењанинском Позоришту.

Народно позориште „Тоша Јовановић“ Фестивал је реализовало у сарадњи са Народним музејом, Градском народном библиотеком „Жарко Зрењанин“, Савременом галеријом и Културним центром, што ће убудуће бити пракса.

Народно позориште „Тоша Јовановић“ је на досадашњих седам деценија фестивала освојило готово 160 награда са обе сцене и било 25 пута домаћин.

Прича о историји позоришта троименог града се наставља. Немогуће ју је сажети у један фељтон који би ипак требало да буде довољан да заинтересоване поштоваоце театра упути на даље проучавање и то кроз монографије, књиге сећања и позоришних критика од Стојана Нотароша, Станка Шајтинца, Драгана Рајачића до Зорана Славића… Захваљујући листу „Зрењанин“, од 1952. године ревносно су забележена сва позоришна збивања у Зрењанину. Ово је прилика да се јавно захвалимо мр Бранки Јајић и Љиљани Баиловић које су својим писањем отргле од заборава представе и позоришне уметнике.

Евидентно је неизводљиво испричати све, а још теже поменути сва имена оних који су својим радом, уметничким или иза сцене градили позоришну институцију. Остаје захвалност позоришта према онима који су га стварали, према онима који су га гледали и аплаудирали, према онима који су о њему писали.

И да за крај парафразирам песника Душана Матића, позориште је вечита свежина овог града.