О нама

Историјат

Пише: Ивана Кукољ Соларов

ГРАД ДОБИЈА ПОЗОРИШНУ ЗГРАДУ

Сваки град има своју позоришну причу и традицију, а зрењанинска, осим што је дуга, сигурно је једна од најинтересантнијих. Зрењанин спада у градове са најстаријом позоришном историјом у Војводини која је карактеристична за феномене овог поднебља.

Питање је шта је прво настало у граду на Бегеју, позоришни живот или позоришна зграда. Судећи по сачуваним документима и сведочанствима, пресудан утицај на одлуку да град добије позориште имала су гостовања представа првог српског позоришног посленика, учитеља Марка Јелисејића још крајем XVIII века. Потом су уследила бројна гостовања путујућих позоришних трупа из овог дела Европе о чему сведоче њихове молбе да играју у нашем граду, али и бројни новински чланци који су подржавали позоришни живот, критиковали га и промовисали без обзира на ком језику су представе биле игране.

Узимајући у обзир чињеницу да је велики део архивске грађе Магистрата за период 1747-1804 пропао и нестао, о самом настанку позоришта можемо само да претпостављамо, али никако да сумњамо у његово постојање јер имамо позоришну зграду на истом месту дуже од 180 година која није мењала своју функцију.

Након великог пожара 1807. године Велики Бечкерек је почео економски да напредује и да се гради. Изградњом позоришта доказао је своју економску снагу, а становништво виши ниво свести о позоришту и његовој неопходности као месту неговања културе свих народа који су ту живели.

Као што је много тога у вези са нашим позориштем обавијено тајном или прекривено легендом, тако је и са годином његовог настанка. Историчари уметности и архитекте говоре о 1835, а театролози 1839. години (јер су гостујуће позоришне трупе до те године играле у другим просторима, пре свега кафанама). Чињеница је да наш троимени град, како га Зоран Славић зове, има позориште од 1830-их година, што је само по себи фасцинантно.

ЛЕГЕНДЕ О НАСТАНКУ ПОЗОРИШТА

Сваком суграђанину познате су две легенде везане за позоришну зграду и постале су део сваке приче о граду, туристички потенцијал и учиниле да позориште постане симбол Зрењанина колико и четир’ коња дебела“.

Велики Бечкерек 1796. добија статус великог трговишта, нагло се развија грађанска класа, привредно оснажује. У том периоду долази до значајних културних иницијатива – оснивања прве касине (1833), прве библиотеке (1837), прве књижаре (1843), првог обданишта (1845), прве штампарије (1847)…

Шта је довело до настанка легенди о изградњи позоришта не може са сигурношћу да се тврди. Да ли је у питању био добар ПР који је помагао најпре у иницијативи да се позориште изгради, а затим и сачува, јер су и изградња и одржавање зграде били скупи.

Једна легенда каже да је камење које је чинило бечкеречку тврђаву уграђено у зидове житног магацина који је преуређен у позоришну зграду. Друга легенда каже да је позориште настало из љубави, а чињеница је да је великим делом због љубави оволико дуго опстало. По овој љубавној причи утканој у историју наше позоришне зграде богати Бечкеречанин се заљубивши у пештанску глумицу одлучио да изгради позориште као би је фасцинирао и привукао себи.

Позориште је постало центар културног живота и главно место окупљања. Шта је позориште тада значило за сам град сведоче речи новинара „Вохенбалата“ из 1873. године, а поводом иницијативе да се позориште сруши и на том месту подигне суд: „Ми који смо принуђени да вегетирамо у овоме граду укљештеном између воде и блата, за нас је насушна потреба ово позориште у којем нам се указује могућност за разоноду и просвећивање…“.

ЖИТНИ МАГАЦИН ПОРОДИЦЕ ЂЕРЋАНФИ

Врсни историчар др Ференц Немет се бавио историјом нашег града, а самим тим и позоришне зграде. Његова истраживања су драгоцена за ову нашу причу. Изложба „Под Талијиним кровом“ чији смо били коаутори поводом 170 година постојања позоришне зграде 2009. године, а у сарадњи са Позоришним музејом Војводине и Народним позориштем „Тоша Јовановић“, која је одржана у Малом салону Народног музеја током 59. фестивала професионалних позоришта Војводине, имала је и каталог у којем је др Немет изнео низ вредних и интересантних података.

Како др Немет наводи, високи градски службеник и у више наврата поджупан Торонталске жупаније Јанош Ђерћанфи поседовао је између осталог и житни магацин на два спрата у самом центру града, на обали тада пловног Бегеја. По оцени историчара, овај житни магацин у власништву богате јерменске породице Ђерћанфи изграђен је између 1830. и 1832. године и било га је релативно лако преуредити у позоришну дворану елипсастог облика.

По сачуваним подацима из локалних новина прва позоришна сезона почела је у јесен 1839. године, а породица Ђерћанфи је позоришну салу давала граду у закуп. Због финансијских проблема у које су Ђерћанфијеви запали, односно дугова према градској каси, после дугих преговора, 1847. године позориште је прешло у власништво града.

Тако да нам остаје још једна недоумица, зашто је позоришна зграда изграђена, да ли као приватна иницијатива породице Ђерћанфи или је и град који се развијао имао утицаја на то. Без обзира на разлоге, зграда је опстала, у њу је улагано и позоришне сезоне су редовно организоване.

Остао је забележен податак да је 12. октобра 1870. године изведена представа „Ромео и Јулија“ на -15С у сали, када нико од хладноће није могао да аплаудира.

ОРГАНИЗАЦИЈА РАДА ПОЗОРИШТА

Торонталска жупанија основала је Позоришни одбор који се бавио прикупљањем понуда путујућих позоришних трупа и одлучивањем која ће од њих одржати јесењу, односно пролећну позоришну сезону. Прва сачувана молба је из 1835. године трупе директора Готфрида Ланга.

Захваљујући таквом приступу, позоришна сала је била место на ком су наши суграђани имали прилике да гледају представе на свом језику, немачком, мађарском, српском, па неколико пута и на јидишу, да осим мађиончарских представа, концерата, опера и оперета уживају у привилегији да гледају неке од највећих уметника тога доба.

Историјом нашег позоришта бавио се и професор Алојз Ујес са Факултета драмских уметности и један од оснивача Катедре за позоришну организацију (продукцију/менаџмент). У каталогу изложбе „Позоришне традиције града Зрењанина 1783(?)-1972“ која је одржана у фоајеу позоришта поводом 22. Сусрета позоришта САП Војводине у Зрењанину 1972. године, професор Ујес наводи да су позориште посећивали највећи уметници тог времена, али и да су наступали локални дилетантни што јесте заметак будућег професионалнизма.

На зрењанинској позоришној сцени играли су и Лујза Блаха, трупе Едварда Милера, опере трупе директора Леополда Менсера, али и новоосновано Српско народно позориште од 1861. године. Чувени бечкеречки сликар Јохан Гојгнер је оставио значајан траг израђујући сценографије између 1862-1870. године.

Како професор Ујес наводи у поменутом каталогу осврћући се на тај период: „Овај град је заљубљен у позориште. Овде се с пуно разумевања хвале добре трупе и представе, а лоше осуђују и одбацују“. Ову тврдњу поткрепљује велики број чланака локалних новина из друге половине XIX века.

ИЗГЛЕД ЗГРАДЕ И АДАПТАЦИЈЕ

По подацима које је Милан Туторов износио у свом фељтону „Знате ли о Банату“ који је излазио у листу „Зрењанин“, бечкеречко позориште 1840-их година имало је 246 седишта у партеру, 210 седишта по ложама у партеру и на два спрата, док је на трећој галерији било чак 200 места за стајање.

Редовно коришћење позоришне сале захтевало је њено одржавање и адаптацију. Прва велика санација позоришта је била 1884. године. Позоришна сала је те године темељно реновирана по нацртима архитетке Пелцла, а унутрашњост је богато украшена добивши данашњи изглед. Ово реновирање је уследило након иницијативе 1870-их година да се позориште сруши.

Неколико деценија касније, тачније новембра 1920. године, градска комисија је затворила позориште због опасности од пожара, како нас „Торонтал“ обавештава. Почетком марта 1923. године исте новине најављују врло амбициозну оправку позоришта са обновом фасаде и заменом дрвене конструкције бетонском. Архитекта Драгиша Брашован је Градоначелничком звању Великог Бечкерека поднео снимак тадашњег стања позоришта и предложио план оправке зграде. На жалост, до тих радова због економске кризе није дошло, али су оригинални планови архитекте Брашована сачувани.

Током 1928. године у два наврата је на седницама Градског сената покретано питање лошег стања позоришне зграде, те је предлагано да се за те потребе узме кредит од „пријатеља културе и позоришта“ који би био враћан од прихода изведених представа. Како ни тај предлог није прошао, зграда је 1928. године ипак у функцији и то захваљујући итицају великог жуапана који је искористивши свој ауторитет код милиције издејствовао употребну дозволу.

Ипак се 1931. године приступило мањим унутрашњим оправкама позоришта.

На седници Градског сената 16.10.1934. године донета је одлука о буџету који ће бити утрошен током 1935/1936. године на санацију позоришне зграде. „Торонтал“ преноси део образложења градског инжењера: „Стање Градског позоришта није завидно. Потребне су хитне унутрашње оправке да би се доцније избегли много већи издаци, да би се сачувало то репрезентативно градско место“.

ЈЕЗГРО БУДУЋЕГ ПРОФЕСИОНАЛНОГ ПОЗОРИШТА – СОКОЛСКО ДРУШТВО „МАТИЦА“

За наше позориште после изградње и очувања позоришне сале најважнија је професионалнизација 1946. године. Да би до стварања позоришне институције са професионалним глумачким ансамблом могло да дође веома је значајан период између два светска рата, а посебно деловање Соколског друштва „Матица“ и њихове позоришне дружине. Овај период је одржао континуитет у позоришним догађањима, што је постала база на којој је створено професионално позориште.

Од 1918. до 1941. године у нашем граду делују многобројне аматерске позоришне трупе, гостују позоришта из новонастале државе и иностранства. Редовно гостује Позориште Дунавске бановине (Српско народно позориште), а Соколско друштво „Матица“ у својим просторијама од 1924. до почетка Другог светског рата (Спортски центар или Дом спортова, сада „Партизан“) изводи готово 500 представа.

Соколско друштво је у Великом Бечкереку основано 1912. године, а 1924. је добило своју зграду која је и данас украс града. Позоришна делатност покренута је већ у првим послератним данима, а 1928. године добија и Луткарско позориште. Остало је забележено да је у оквиру југословенске турнеје у Соколани 8, 9. и 10. марта 1930. године гостовао московски МХАТ. На зрењанинкој сцени тих међуратних година играле су и Олга Спиридоновић и Жанка Стокић. Позоришним делатницима придружује се 1925. године „бели Рус“ Никола Мељничук који је у свој позоришни дневник од 6. априла 1941. године забележио: „Представа Народни посланик није одржана – рат покварио све“.

15. ОКТОБАР 1944. – ДАН ПОЗОРИШТА

После четворогодишње немачке окупације наш град је ослобођен 2. октобра 1944. године. О тим првим данима слободе и рада позоришта писао је глумац Стојан Нотарош у својој књизи „О позоришту зрењанинском“. Господин Нотарош се сећа да је већ 3. октобра изабран да испред тек формираног Позоришног одбора организује и припреми позоришни програм. Путем разгласне станице која се налазила у Буковчевој палати, господин Нотарош је свега 24 сата по ослобођењу позвао све заинтересоване да се пријаве за рад у позоришту 4. октобра од 10 сати и како се сећа, одзив је био фантастичан.

Позоришни ентузијасти су откључали зграду и затекли прљавштину и фашистичке симболе, натруле подове, са великом Хитлеровом сликом која је висила са сцене. И поред веома лошег стања зграде, прва представа је изведена већ 15. октобра. У питању је Нушићев „Аналфабета“ у режији Милана Цвејанова у сарадњи са уметницима који су потекли из „Матице“. Програм је почео у 16 сати због још важећег полицијског часа, а публика је дизање завесе и прве реплике пропратила громогласним аплаузом. Како се господин Нотарош сећа, то је био призор за историју.

Стојан Нотарош је наставио да преко градског разгласа редовно обавештава грађанство о раду позоришта. Током следеће две године редовно се изводио репертоар, позоришна зграда сређивала, а фундус пунио углавном оним што су учесници набављали и публика поклањала. Све представе за војску и раднике су биле бесплатне, а нико од ангажованих на стварању и извођењу репертоара није био плаћен.

Зрењанинско позориште 15. октобар прославља као свој дан, а од 2006. године тим поводом додељује признање „Тоша Јовановић“.

ОСНИВАЊЕ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА „ТОША ЈОВАНОВИЋ“ 1946.

На седници Окружног народног одбора одржаној 25. маја 1946. године једногласно је усвојен предлог да се оснује професионално позориште. У Акту о оснивању, по писању Душана Ћука, стајало је: „… У жељи да се у народу града Петровграда што више развија смисао за културу и разумевање културних и социјалних појава и питања и да се што шири круг народа активира за схватање и решавање тих појава и питања, оснива се Народно позориште „Тоша Јовановић“… са циљем да развија и негује смисао и укус за позоришну уметност као изванредно средство за васпитање широких народних слојева…“. Први управник новооснованог позоришта била је Анђа Јанков Малбашки, а легенда каже да је Тодор Манојловић дао предлог да позориште понесе име по великом српском глумцу родом из нашег града.

Душан Ћук у свом спису НП ‘Тоша Јовановић’ од ослобођења до 1964. године“ пише: „Свечано отварање новооснованог позоришта извршено је 15. септембра 1946. године уз присуство великог броја како војних, тако и цивилних руководилаца и уз премијеру представе Ђуре Јакшића Станоје Главаш у режији Лазара Богдановића“. Те 1946. године уведено је и парно грејање у позоришну зграду, а добијена је препорука да се играју Станоје Главаш, Сумњиво лице, Покондирена тиква, Ревизор… а никако не изводе Др, Избирачица, Чеховљеве једночинке, Коштана, На дну… Образложења за овакве „предлоге“ су гласила како наведени комади могу или не могу да испуне захтеве васпитања широких народних маса.

Из једног акта који је 30. августа 1947. године Позориште упутило Градском народном одбору читамо: „Управа позоришта се бори са ужасним тешкоћама од почетка свога рада па до данас. Ове тешкоће су углавном материјалне природе јер приходи позоришта не могу да покрију огромне издатке које изискује један прогресиван рад ове установе…“.

 

оригинални-план