За две године колико Иван Ђорђевић у зрењанинском позоришту није играо Молијеровог „Дон Жуана“ у истоименој представи, у друштву се много тога променило. Информација да ће ова сјајна представа о легендарном лику, заводнику сукобљеним са окружењем које га спутава, бити враћена на репертоару за јануар, одвела нас је на једну од проба. Кроз разговор са главним глумцем потврдили смо ону тезу да се смисао Дон Жуана као лика мења онако како се мењају и околности у друштву. Сходно ономе што се у том тренутку дешава у свакодневници, публика боље или пак недовољно добро разуме ликове попут Дон Жуана. Чињеница је да у свакоме од нас може да лежи један Дон Жуан, уколико му дозволимо да буде део наше личности.
Током интервјуа провлачила се и константно наметала реч „оквир“. Шта данас представља друштвени оквир и како га Дон Жуан (у свакоме од нас) одбацује? То ћемо имати прилику да закључимо у петак, 17. јануара, након представе која ће бити изведена на драмској сцени Народног позоришта „Тоша Јовановић“ са почетком у 20 часова.
– Како након паузе доживљавам представу? Па гледано са занатске стране, врло је трицкy. Две године уопште нисам размишљао о тој представи пошто је била скинута са репертоара, а ево сада је враћена па ћемо видети како ће се она уклопити у време у коме данас живимо. Период паузе од две године није мала ствар. И ми глумци смо у међувремену професионално одрасли и стасали, верујем да су нам негде и мишљења, виђења, ставови, другачији. Представа је специфична, склоњен је тај „четврти зид“, има доста интеракције са публиком. И на основу тога ћемо видети како они данас виде и прихватају Дон Жуана и све што са њим иде, каже на почетку разговора Иван Ђорђевић.
Да ли је добро то што се представа у овом моменту враћа на репертоар, гледано на амбијент у коме живимо?
Иван Ђорђевић: Свакако. Ми смо и онда када је била на репертоару први пут, учитавали и конотовали неке ствари у односу на дневно-политичку ситуацију. У овој представи свако од глумаца има прилику да – ако је довољно брз, луцидан и шармантан – искористи прилику да прокоментарише нешто са сцене у своје име. Не у име лика који игра. То смо управо Дејан Дедић (у представи Зганарел) и ја често радили, посебно у задњих 6-7 играња. Материјала данас има пуно. А да ли ћемо нешто учитати, убацити, зависи и од тренутка, публике, инспирације, од брзине мисли, ситуације која се намести, да ли нешто може јавно да се каже. Ја се тога не либим. Мислим да позориште треба да користи томе, да помера границе и да служи истини.
Колики је данас тај простор за померање граница и јавно исказивање ставова?
Иван Ђорђевић: Па видите, зависи. Простор је онолики колика вам је храброст. На сва „звона“ се понавља да смо у времену у коме не могу да нам стављају оквир. Ви мене питате о оквирима, а ја кажем да је ствар искључиво до храбрости.
Ко у данашњем друштву може да буде „Дон Жуан“?
Иван Ђорђевић: Па овако како смо ми поставили представу са Игором Вуком Торбицом, Дон Жуан може да буде свако ко не жели да буде стављен ни у један оквир. То је човек који је дао себи за право да има слободу, да се понаша онако како он мисли да у том тренутку треба да се понаша ван оквира. Не говорим сад о законским, правним, моралним, али у оквиру својих деловања. И да се бори за истину. А свачија истина је другачија, зар не? У суштини се све своди на то да ми најбоље знамо шта је наша истина, и да знамо да оквири не постоје. Ето такав је Дон Жуан. Не преза да сам себи скине окове оквира.
Од свих ликова које си тумачио на позоришној сцени, да ли се неки дубоко утиснуо у твоју личност?
Иван Ђорђевић: Дон Жуан је дефинитивно тај лик. Доста сам се мучио са њим, пролазио кроз трансформацију. Има седам година од како смо урадили ову представу и тада сам ја можда био у неким оквирима. Нисам толико био заинтересован за свет који нас окружује него сам имао своје неке младалачке циљеве, идеје, жеље које су се мењале, а овај лик ми је помогао да схватим да је свет много шира слика него што је то мене у том тренутку занимало, што ме је окруживало.
То значи да ћемо сада имати другачијег Дон Жуана на сцени?
Иван Ђорђевић: Вероватно. Ако будемо остали на репертоару, вероватно ће то бити један „пун човек“ који се не либи да каже и покаже, да разбија предрасуде, да буде и аморалан када то мора.
Шта доживљаваш док тумачиш лика који има изражену критичку свест и који има задатак да публици саопшти одређену поруку?
Иван Ђорђевић: То је питање задовољства, поготово ако се десе комади великих писаца оних који су учинковити и данас. Лакше ми је с те стране да неко погура моју мисао и да ме додатно окуражи да кажем нешто и у своје име, кроз одређени текст и лик. Ослобађујуће је, катарзично. Јер ви немате сваког дана прилику да искажете гласно мишљење, да станете на трг или неки балкон и да ударате у шерпе, а у приликама за које ме питате, човек се испразни. Ја се у таквим тренуцима осећам задовољно јер сам рекао нешто људима у вези чега они могу да се замисле.
Пред публиком и на сцени београдских позоришта и у ТВ серијама
– Тренутно играм два наслова у Београду – „Царство мрака“ Игора Вука Торбице у Народном позоришту и у Академији 28 представу „Шта ћемо сад“ са мојом драгом колегиницом Софијом Јуричан. „Царство мрака“ је генијалан комад. Сјајна екипа и представа, проглашена за представу сезоне у Београду. Играмо је 2-3 месечно и сала је сваки пут пуна. Било је преговора да будем на Драмској сцени зрењанинског позоришта, у редовном репертоару, али засад се то није реализовало. Причали смо о критички настројеним, „политичким“ представама, али сматрам да овој публици треба и она друга страна позоришта, када људи могу да дођу у позориште, да се насмеју и да уживају у некој љубавној комедији.
Какав је твој тренутни ангажман у серијама? Из серије „Убице мога оца“ као исти лик прешао си у „Државног службеника“, и то је нешто што публика није виђала, али чини се да је потез био добар.
Иван Ђорђевић: Баш сам доста био ангажован ове године. Играо сам једну од главних улога у „Ургентном центру“, то сам радио отприлике четири месеца. Радио сам и нови филм „Тајкун“ у режији Мирослава Мише Терзића, по сценарију Ђорђа Милосављевића. Много сам срећан што сам добио ту улогу јер нисам до сада ништа слично имао на телевизији. То се негде уклопило у моју потребу да играм помало „померене“, несвакидашње ликове. Такви ликови ме сада занимају, то представља мој тренутни изазов када је у питању телевизија. Стандардно снимам „Убице мога оца“, четврту сезону. Слажем се, занимљиво је то што сте рекли да је мој лик Веса из „Убица“, прешао у „Државног службеника“, домаћа публика није навикла на такве „излете“. У најави је велики филм Младена Ђорђевића – „Први мај“ у коме ћу играти и ту треба да се појави озбиљна плејада глумаца из Србије, Црне Горе, Бугарске што предстваља велико искуство у најави.
Какво је твоје мишљење о новом таласу ТВ серија које је публика изузетно добро прихватила?
Иван Ђорђевић: То померање стандарда и продукције које смо доживели у последњих пар година је сјајно. Мислим да су то неке ствари које полако доводе до индустрије у нашем послу јер је ми и даље немамо. То је озбиљна машинерија, јер није серија само оно што видите на ектрану. Иза крајњег продукта данас постоји пуно радника. Тренутно је присутна нека добра клима што се тиче посла, људи воле домаће серије. Гага Антонијевић је са „Убицама“ померио стандарде, онда је дошао Бјелогрлић, а сада ево поичињу и неке нове продукције да раде самосталне пројекте. Одважују се људи. Вратило се златно доба телевизије прво у Америци, а враћа се и код нас. Филм је био скрајнут, али је примат данас преузела телевизија. Ви имате сада епизоду од сат времена коју гледате као филм. И што се тиче квалитета тих серија које настају у Србији, све је то подигнуто на н-ти ниво у односу на оно што смо имали.
Познат си по томе да ниси сујетан у послу и да си спреман да послушаш сваки савет.
Иван Ђорђевић: Наравно. Без тога нема ништа. Ако слушате само себе ту се онда враћамо на почетак разговора, значи да сте уоквирени. Сваки савет који не мора чак ни да буде добронамеран, можеш да се узме и „премеси“ онако како ће нама бити од користи. Не слушам само колеге, него и друге паметне људе, старије, млађе, моју децу од које учим доста.
Филм који је по твом мишљењу обележио протеклу годину је?
Иван Ђорђевић: „Џокер“. Могао бих да повучем паралелу са Дон Жуаном. Сад сам на проби размишљао о томе. Не у смислу стварања анархије, (мада и она, иако радикална, зна понекад да доведе до добрих ствари. Тај филм је, на првом месту, једна велика критика друштва и говори о томе како друштво третира појединца. Као што и у Дон Жуану на једној страни имате појединца, а на другој групу људи која га третира тако како га третира. Прати га у једном тренутку и онда одустаје од њега, онда када постаје јасно у ствари ко је он и шта је он… А од домаћих филмова то је „Мој јутарњи смех“ једне младе екипе, феноменалан филм који је померио стандарде српске кинематографије.
Када би у 2020. могао да поставиш ствари слободном вољом онако како би желео, како то би изгледало?
Иван Ђорђевић: Пожелео бих да будем искренији према себи, самим тим бих био искренији и према другима. То не значи да лажем али можда нешто задржавам за себе, можда се још увек нечега бојим да кажем, можда тај неки оквир… Пожелео бих себи дашто више времена проводим са својом децом, да учим од њих, и они од мене колико је то могуће. Ужасно прижељкујем неку добру, баш добру позоришну улогу. Са неким добрим редитељем и добром екипом. И овом позоришту бих пожелео једну добру, изузетну представу, јер волим овај ансамбл.
Крај године коју смо испратили у позоришном свету нарочито, обележила је вест о погибији изврсног глумца Алексаандра Богдановића са којим си играо у зрењанинском позоришту.
(дуга ћутња) Иван Ђорђевић: Сале… Ја сам од тог човека доста учио и криво ми је што нисмо провели више времена заједно. Он је био један од најбољих глумаца са којим сам радио. Био је диван човек, и супруг и отац. Он је био један од најразигранијих и најневинијих глумаца на сцени са којима сам имао прилику да радим.
Бојана Латиновић