Јул 25, 2018 Лист Зрењанин
Узајамна подршка је суштина нашег заједничког живота. За глумца-луткара лутка је основно изражајно средство. Анимацијом лутка оживи. Корен овог појма је у грчкој речи анима, што значи душа. Наравно, из свега проистиче закључак да глумац даје душу лутки. Једном глумица – увек глумица. То најбоље потврђује наша суграђанка Мирјана Шајтинац, дугогодишња глумица Луткарске сцене Народног позоришта „Тоша Јовановић”, која је глуми посветила цео живот и ни данас је не напушта. Једна од оних који, упркос годинама, умеју да се играју на сцени и која је реноме стицала бројним улогама, наградама, односом према глуми и позоришту, али и према колегама… На 48. Сусрету професионалних позоришта лутака Србије који је недавно одржан у Зрењанину, добила је Награду „Бошко Зековић” коју Позориште младих из Новог Сада додељује за свеукупни допринос развоју луткарства. Било је, заиста емотивно, свечано, уз овације.
Какав је осећај примити ову Награду, након низа које сте стекли током дугогодишње каријере?
– Осећај је био пријатан, а мислим да се моја искреност осетила у мојим речима захвалности.
Награђени сте и за Зекана, Магду, Цицана у култној представи „Румена и Стари лав” која је награђена на Интернационалном фестивал у Варни, у Бугарској, 1984. године, Панталонеа у још једној, најнаграђиванијој, „Бајци о краљу Јелену”, Лисицу, Министра… Како сте успели да „уђете” у све ове ликове?
– Сваки лик у представи је део колективне игре, односа према партрнеру и ситуацији. Припадала сам генерацији која је, поред талента, много радила, експериментисала, усавршавала се, а изнад свега, имала чист и искрен ентузијазам. Не може се порећи да смо имали и велике учитеље, како у кући, тако и у гостујућим редитељима.
Упоредо са професионалним радом у матичној кући, основали сте, 1995. године, Луткарско сценску трупу „Тирли вирли” која је и данас активна. Шта је на репертоару и шта припремате?
– Године 1995. било је тешко стање за реализацију програма у позоришту. За глумца је велика несрећа када не ради. Са колегама Александром Драгаром, Кристином Мирков, уз подршку Радивоја Шајтинца, као аутора многих текстова и уз моју креативну и организациону иницијативу, основали смо трупу „Тирли-вирли”. У току своје мисије група је добила још сарадника, глумицу Ирену Тот и тонца Роберта Лацка. Наше представе су комплетни ауторски пројекти, од текста, преко режије, израде лутака, музике и сценографије. Тренутно играмо представе „Ашум- шума” и „Завичајна сликовница”
Шта је за вас глума?
– Глума је игра, али и креативна обавеза према тексту, деци као циљној групи, партнеру и свим осталим креативним компонентама које чине представу. За глумца-луткара лутка је основно изражајно средство. Анимацијом лутка оживи. Корен овог појма је у грчкој речи анима, што значи душа. Наравно, из свега проистиче закључак да глумац даје душу лутки, том поменутом изражајном средству.
Заједно смо играле у авангардној представи „Ћелава певачица” Ежена Јонескуа, у режији Мише Мартинова, у авангардном театру Дома младости, након „Краља Ибија” и „Мушице”. Како памтите период који вас је заувек окренуо уметности?
– Период пун воље и жеље за самопроналажењем и богаћењем визије ка којој смо жудели, уз изузетно садржајно дружење и мислим да се тај период доказао у новијој историји градске културе. Тада сам упознала и свог садашњег животног сапутника Радивоја Шајтинца у ком имам велику подршку и поштовање за све што радим. Ћерка Људмила, син Угљеша, снаха, девер Станко, сви су у уметничким водама.
Када сте знали да ћете бити глумица?
– Имала сам, наравно, велику жељу још у детињству. Након положене аудиције у Луткарском позоришту, после неколико година рада у авангардном театру Дома омладине, примљена сам као глумац приправник. После своје прве награде за улогу Жуће у представи „Мачак Тоша”, у режији Соје Јовановић, била сам свесна да нисам погрешила у избору свог позива.
Јован Бата Путник је водио Школу глуме?
– Рад са редитељем Јованом-Батом Путником био је изузетно драгоцен, инспиративан и откривалачки. Имали смо часове дикције, анализе текста, сценског покрета, импровизације. Све је то било у циљу нашег уметничког образовања и усавршавања. То је и за мене било коначно сазнање, да осим талента, у мом послу увек треба још пуно рада.
Има ли нека посебна улога?
– Тешко је то одвојити али, генерално, из мог личног угла, свака улога која је допринела успеху представе у целини посебно ми је драга.
Како припремате улогу?
– На пробама, код куће, у шетњи, у сталном размишљању о свом задатку у представи, не губећи из вида значај узајамне колективне игре.
Шта вас још испуњава?
– Читање, шетња, боравци у природи, дружење са драгим људима, кулинарство као креација за моје најближе. Познато вам је да сам део породице у којој се преплиће позориште, књижевност, етнологија. Тако смо годинам упућени једни на друге, кроз разговор и размену креативних искушења, али и открића. Узајмна подршка је суштина нашег заједничког живота, као и пуна лична стваралачка слобода. Велика је привилегија да моји најближи учествују у стварању моје улоге, као што ја могу да пратим стварање њихових дела још у рукопису.
Шта читате, коју музику слушате?
– Пратим домаћу и светску савремену литературе, као и класична дела. Неки од мојих најомиљенијих писаца су Чехов, Гогољ, Херта Милер, Милован Данојлић, Мирко Ковач. Наравно, с посебним односом прочитала сам сва дела мог суприга и сина, као и научне радове ћерке Људмиле. Волим класичну музику, али посебно волим рок, хеви метал и рок и блуз баладе. Ја свакодневно слушам музику и радим уз њу, посебно због врло конкретног искуства у помоћи да пронађем решење у свом глумачком задатку и истраживању. Музика је од изузетног значаја, као саставни део представе.
Позориште накад и сада?
– Тешко је поредити а, искрено, ни не желилим то. Припадам генерацији и временима када су услови, односи, могућности и атмосфера били другачији. Радило се много. Путовало се, гостовало по бројним афирмисаним фестивалима, југословенским и европским (Шибеник, Котор, Варна, Атина, Бекешчаба, Холандија, Немачка, Аустрија, Румунија…). Када се једна моја пријатељица интересовала шта има значајно у Зрењанину добила је одговор – имају добро Луткарско позориште. Она је данас становник нашег града.
Бранка Јајић