Фото: Урош Степанов

Интервју припремила: Бојана Латиновић

Народно позориште „Тоша Јовановић” из Зрењанина премијерно ће на Драмској сцени извести 20. октобра, у 20 часова, Нушићев комад „Госпођа министарка” у режији Душана Петровића. Насловну улогу Живке министарке тумачи Јелена Шнеблић Живковић, а поред ње играју Стефан Јуанин, Јован Торачки, Сара Симовић, Сања Радишић, Срђан Кнер (к.г.), Мирко Пантелић, Милош Лазић (к.г.), Љубиша Милишић, Наташа Илин, Наташа Луковић, Миљан Вуковић, Весна Варићак, Звонко Гојковић и Александар Дошен. Лектор је Дејан Средојевић, за костим је задужена Драгица Лаушевић, за сценографију Марија Калабић, асистент сценографа је Милана Мијић, а дизајнер звука Никола Павковић. Ово је иначе четврта режија Д. Петровића у зрењанинском Позоришту, те смо поводом нове поставке Нушићевог класика замолили редитеља да нас упути у своје читање комада.

Комад „Госпођа министарка“ написан је 1929. године, какво је Ваше читање Нушића скоро цео век касније?
– Са Нушићем као и са свим великим значајним писцима је права ствар та да су њихови најбољи комади увек актуелни. Ово је управо један од тих комада који је потпуно тачан, чини ми се да је био тачан и пре него што је написан, а био је тачан и у свом овом периоду од скоро сто година и то је једна од ствари о којој ће ова представа да говори. Покушаћемо да ту проблематику коју комад носи провучемо кроз разна раздобља и да укажемо да се неке ствари нажалост не мењају код нас, да су неке ствари константа нашег друштва. То је неки мој главни приступ овом комаду. Ја га пре свега доживљавам као комад о политичким елитама, као комад о људима који су близу власти, на власти или који тек освајају власт и који су, ето, нажалост, кроз времена врло слични. Тако је још од времена када је Нушић почео да пише своје прве комаде, од „Народног посланика“, па педесетих и шездесетих година, колико је он као писац стварао, све до данас – ствари се ту нису много промениле. Имамо људе који су близу власти, политичку елиту која пати од многих недостатака – недостатка образовања, стручности, разних квалитета, недостатка дотицаја са културом, уметношћу, уопште са цивилизацијским тековинама. Нушић је у овом комаду чини ми се прилично разоткрио цео тај механизам шта се дешава са тим људима у тренутку када дођу на власт, какав се ту механизам око њих покрене јер није то само слика једне особе, жене која је нешто погрешно сабрала, него је то слика целог друштва које се налази око ње и које учествује у тој некој чудној игри која се зове власт и борба за неке привилегије.

Да ли то значи да као друштво нисмо много одмакли или је друштво ипак модернизовано, али да одређена понашања истрајавају због интереса?
– Можда је то због годинама у којима сам, али имам утисак да је сада горе време него када је Нушић писао. Цео свет је технолошки напредовао, али нисам сигуран да смо напредовали у неким другим стварима. Чини ми се да су ствари горе, јер, рецимо, оно око чега смо се сви сложили на пробама, у овом комаду избија скандал око нечега што данас, мислим, нико не би ни пријавио, да је то нешто толико бенигно у односу на читав скандал који је везан за госпођу министарку. И данашњи скандали су далеко, далеко већи и страшнији од онога што је Нушић написао.

Да ли сте као редитељ мењали нешто у изворном комаду?
– Минималне ствари, али 99.9% текста је Нушићев. Публика ће моћи да препозна муке, потребе, жеље, фантазије које се рађају са том идејом „ето некоме је пала секира у мед“ и сад ће да реши све проблеме своје ближе и даље фамилије. Као редитељ волим да направим нешто након чега ће се публика понешто и запитати. Мислим да управо то што Шекспир каже да је „стављање огледала пред публику главна ствар“, јако важно – да будемо огледало онога што се дешава у друштву, то је негде циљ позоришта и давање прилике публици да се запита зашто нам се неке ствари дешавају, не дешавају или што је још најстрашније – понављају.