Отишао је велики глумац и човек. Напустила нас је сила која је у животу и са сцене померала све око себе.

Увек између глуме и спорта, између два позоришта, веровали смо и надали се да ће у овој последњој борби опет добро изабрати, да ће то бити живот. Делује невероватно да је нешто успело да победи Салета.

Изгубили смо сви, његове колеге из Зрењанина нашег Салета, ви из Хрватске Ацу, редитељи су изгубили великог глумца, публика остаје ускраћена за непоновљиво сценско искуство које је само Сале умео да им пружи, а сцена је остала празна.

Сале је једнако био упадљив и убедљив и у животу и са сцене. Од прве улоге 1997. године на сцени зрењанинског Позоришта у „Драгој Јелени Сергејевној”, где је играо са својим класићима Наташом Илин, Југославом Крајновим и Љубишом Милишићем, најавио је озбиљан глумачки потенцијал. Следила је улога Хемона у „Антигони” којом је потврдио да је у нашем Позоришту наступила ера нових глумаца. Затим у истој сезони игра у „Спасенима”, а онда следи улога у Молијеровим „Скапеновим сплеткама” због које су га обожаватељке пратиле по улицама Зрењанина. Одличан је био у представама „Пријатељство, занат најстарији” и „Богојављенска ноћ”.

Огромне енергије, немирног духа, радознао, жељан нових искустава није био сасвим задовољан свиме што је постигао у зрењанинском Театру. Није желео мир, стабилност, нешто га је гурало даље, па је тако први пут од одласка на Академију уметности напустио глуму и посветио се својој старој љубави – тенису.

Али, глумац какав је наш Сале био не може дуго без позоришта. И вратио нам се. Тријумфално и гласно као и када је дошао први пут. Други пут је глумио у зрењанинском Позоришту од 2007. до 2010. године. Тада је остварио једну од најзапаженијих улога, улогу Чичикова у Гогољевим „Мртвим душама“. За Чичикова је добио награду за најбољу мушку улогу на 59. Фестивалу професионалних позоришта Војводине. Поред „Мртвих душа” играо је и у представама „Крон”, „Чудо у Шаргану”…
Драги наш Сале, није нам било важно у ком позоришту играш јер смо знали да је позоришна публика, ма где те гледала, уживала, јер си чинио сваку улогу, сваку представу, само позориште, бољим и већим. Припадао си позоришту свим својим бићем, бар смо тако осећали, и вечно ћемо жалити што си нам ускраћен. Жалимо јер те театар остаје жељан.
Заувек ћемо те памтити и носити у срцима.

Твоје колеге из Народног позоришта „Тоша Јовановић”