Интервју: Сања Радишић, овогодишња добитница признања НП „Тоша Јовановић“

Обележавајући свој дан концертом филмске музике у извођењу групе Трио Казабланка (13. октобар), зрењанинско позориште прославило је 71. рођендан професионалног рада (15. октобар). Као и на свакој позоришној годишњици сумиране су представе и фестивалски успеси који су обележили претходну сезону, али је укратко предочен и будући ангажман Драмске и Луткарске сцене. Поред тога, на Дан позоришта, зрењанински театар већ десетак година додељује признање драмским ствараоцима који су се својим радом и остварењима истакли у протеклом периоду. Овогодишње признање, према једногласном мишљењу запослених и глумаца, као и на основу реакције публике и позоришне критике, припало је Сањи Радишић, глумици Драмске сцене.

Испољавајући јединствен уметнички сезибилитет у тумачењу ликова, чиме је допринела квалитету извођења представа, својим је улогама постала глумица од репертоарског значаја за зрењанинско позориште. Да поменемо само неке: Она („Не мош побећ од недеље”), Соња („Реалисти”), Мица („Власт”), Смералдина („Слуга двају господара”), Клара („Леда”), Кристин („Прсо”), Елвира („Дон Жуан”), али сав раскош глумачког талента изразила је у улози Мале из најновије представе „Зрењанин”, где је приказала маестралну игру која се огледа у моћи трансформације лика и у умећу коришћења глумачких изражајних средстава: гласа, тела, геста, плеса и игре, у функцији испољавања унутрашњих проживљавања. Успешно је овладала сложеним душевним склопом лика Мале и у истом замаху декомпоновала човека у њему сводећи га на употребну вредност. Тиме је себе поставила у центар акције драмске радње и постала водич за гледаоце кроз збивање на сцени. За остварену улогу Мале у представи „Зрењанин”, у режији Бориса Лијешевића, а по тексту Игора Штикса, Народно позориште „Тоша Јовановић” кандидује Сању Радишић за глумачку награду „Милош Жутић” коју додељује Удружење драмских уметника Србије.

Тим поводом водимо и разговор са њом.

Ко је Мала, лик који тумачите у представи „Зрењанин” и на који начин сте се припремали за ову улогу?

– Мала је жена коју су, нажалост, обликовале окрутне животне околности. Њена рањивост, младост и таленат злоупотребљени су зарад личне користи и профита старијег мушкарца. Бавећи се понижавајућим послом, очекујемо једну хладнокрвну, прорачунату, материјалистичку душу, међутим она машта о породици и љубави само са једним човеком. Иако ми је тај животни сценарио Мале стран и далек, разумевала сам и препознавала њену прилагодљивост постојећем стању, њену снагу да отупи кад заболи, да зажмури на личне неправде, као и њену личну неосвешћеност. Тражила сам сличности у нашим заблудама, потенцијалима, приликама, љубавима, а различите околности су дале јаснији и другачији израз Мале од мене саме.

Колико је захтевно и инспиративно било ући у лик особе која стиче свест о неодрживости сопствене ситуације, те у једном тренутку увиђа могућност прекорачења властитих емотивних и интелектуалних граница?

– Мала је пример жене из друштвеног дна, она предаје своје тело пословним партнерима свога газде зарад лакшег и успешнијег склапања послова. То јесте екстремни животни избор. Она је и фижички и душевно понижена, али се питам како је онима који својевољно продају своја политичка, лична, пословна, уметничка уверења због шачице пара или само због опстајања у круговима где се удељује моћ? А таквих је много и све више данас. Она, за разлику од горепоменутих, није својевољно бирала, увучена је у ту причу као гладна, млада девојчица, а била је жељна сигурности и љубави. Дуго је веровала да нема избора све док у њен живот нису ушетали млади, освешћени људи који су јој својим начином мишљења и живљења указали на могућност кројења личне приче, са вером у личне потенцијале. Гледајући и осећајући њихов жар, полет и подршку поверовала је да је све могуће. Таквим буђењем, она природно губи човека кога воли и то је додатни окидач да се по први пут загледа у себе и потражи своју сврху не ослањајући се ни на једног мушкарца, већ искључиво на себе. То је огроман корак. То је исправан корак.

Сонгови које изводите у представи подвлаче емотивни набој ликова, колико вам је певање као изражајно средство помогло?

– Сонгове сам увек доживљавала као најемотивнији део сваке улоге. Кад лик не може да проговори о себи, својој радости, чезњи, тузи, он је отпева и тада свако осећање добије други облик, софистициранији, универзалнији, непатетичан. У том смислу било ми је изазов наћи прави израз и на тај начин дати емотивни коментар своме лику. Сонговима се увек радујем и мислим да дају волумен и комплексност улози.

Да ли су овакви захтеви допринели сазревању вас као уметника?

– Верујем да свака улога, ако јој прилазиш посвећено и отворена срца, доноси нешто ново у сазревању глумца. А чим је задатак комплекснији, чим нуди неки развојни пут лика, унутрашњу промену, сазревање је веће. Тада се аутоматски пали глумчев унутрашњи систем одбране, да ће болети огољавање, чачкање по себи, ископавање личних мракова. Ако пристанеш на то с љубављу, можеш спознати себе свакаквог, и рањивог и моћног, и невештог и спретног, и блесавог и досадног, и осветољубивог и пожртвованог, и гневног и нежног, јер човек је биће котрадикторности. И што су му контрасти лика јачи, аутентичност му је већа. Али тек кад его престане да се опире и да прикрива душу глумчевог бића. А то је драгоцено искуство и најлепше глумачко искуство, да не кажем да треба да буде једино.

И. Трифуњагић