Интервју припремила: Бојана Латиновић
Луткарски ансамбл Народног позоришта „Тоша Јовановић“ припрема нову представу за децу по приповеци Јасминке Петровић „Гига прави море“. Представу чија ће премијера бити 20. и 21. јуна режира Миља Мазарак Маринков, док је драматизацију текста урадила Дуња Матић. Ово дело је својевремено сама ауторка приповетке описала као „антиратну причу о деци која се од сурове стварности боре игром и маштом“. У овој фази израде представе, недељу дана пред премијеру, редитељка нам открива детаље о представи.
Прича о дечаку Гиги који свом пријатељу Цврчку прави море намењена је деци старијој од седам година. Шта је Вас конкретно инспирисало да се определите за ово дело?
– Чим сам први пут прочитала причу знала сам да не могу да је пустим тек тако. Између Јасминкине приче „Гига прави море“ и мене догодило се истант препознавање и љубав на први поглед. Дакле, одлука односно инспирација није дошла из главе и рација већ директно из душе и срца: сама поетика приче, ликови, њихови интимни светови, најкомплексније дубинске емоције и многобројне танане нити које чине ову малу а велику причу, испричану из визуре деце, само су неки од елемената због којих сам се заљубила у ову причу. Наравно, одмах затим ту је и свест о значају и актуелности околности и контекста у којем се прича дешава као и Јасминкин превасходно искрен, храбар и директан приступ великим и важним темама лишен сувишне филозофије који ме је такође освојио. „Гига прави море“ је прави бисер и мало ремек-дело велике приче у микрокосмосу дечјег света и не престаје да ме из дана у дан једнако одушевљава и покреће исто као и након првог сусрета, каже редитељка Миља Мазарак Маринков.
Како бисте, из угла редитеља, укратко описали представу?
– Прилично је тешко одговорити на ово питање с обзиром да процес није завршен, али ако се по јутру дан познаје онда ће ова представа имати потенцијал да оплемењује, храбри и делује подстицајно и лековито у овом заиста мрачном времену у којем живимо…
Око ове представе окупили су се сви до једног прави посвећеници, врхунски уметници и истински заљубљеници у позориште за децу: драматизацију Јасминкине приче урадила је изванредна драматуршкиња и драмска списатељица Дуња Матић, ауторство над комплетним визуелним идентитетом припада сјајној Благовести Василевој, композиције нам прави дивни Драшко Аџић, а дизајн светла урадиће мађионичар Никола Маринков. У представи играју једни од најбољих аниматора луткака у нашој земљи: Данило Михњевић и Наташа Милишић као и млада нада луткарства Предраг Грујић. Са нама је у екипи и једна од оних невероватних особа због којих позориште никада неће престати да постоји: испицијенткиња и суфлерка Александра Шаламон. Бићу искрена па ћу рећи да је нама у процесу стварно толико лепо (буквално се осећа треперење у ваздуху), да ако пренесемо део тога на публику кроз нашу представу, сигурна сам да неће бити потребне велике најаве за ову представу, већ да ће она сама пронаћи пут до срца публике.
С обзиром на то да је дело написано 1996. године, да ли сте је прилагодили садашњим генерацијама?
– Нисмо мислили да је потребно, нити смо желели да мењамо ишта што не морамо да мењамо у самом оригиналу. Јасминка ову причу смешта у околност рата и последица рата 1996. године, али је посебност ове приче баш у том суптилном и одмереном бојењу и дозирању, као и у пажљивом преплитању фабуле приче са контекстом у коме се дешава.
Нажалост, ми и данас живимо у врло суровом, ако не суровијем свету и сами се, налик на Гигу и Цврчка (протагонисте наше представе), трудимо да у својим животима стварамо своје интимне приче – одвојене од свега ружног, а спремне да пригрле све лепо што ипак свако време у сваком тренутку на сваком месту на свету има да да.
Коју поруку желите да пренесете деци? Шта би требало да науче након ове представе?
Ова представа није никад ни била замишљена као представа која било кога треба научи било шта. Ово је представа која има циљ да пробуди и да да одобрење на осећање свих емоција: и болних и тужних као и оних радосних, али и на понекад истовремено осећање и једних и других – за шта сматрам да је већи циљ од било којег учења, поготово данас.
Навели сте да је представа намењена и родитељима. На које вредности ће их подсетити?
– И те како, и ту бих пре свега поменула емпатију, праштање, разумевање, отвореност, храброст, разумевање, али и подсећање на то колико су сва људска бића невероватно јака и способна да носећи се са страхом, болом и губицима иду напред.