Побуна или шта значи бити у борби

ИНТЕРВЈУ: ИГОР ШТИКС

– Овде је кључан појам трансгресије (преступа, прекорачења), који са собом доноси побуна. Али оно што је значајно у контексту ове драмске приче јесте да нема краја тој побуни, да се не можемо вратити на исходишне позиције! Јер постоји тачка, и на личном и на колективном плану, после које, уколико је се пређе, нема више повратка – каже Игор Штикс, аутор комада Зрењанин (режија: Борис Лијешевић) који је своје премијерно извођење имао 25. маја на Драми Народног позоришта „Тоша Јовановић” из Зрењанина

Иван Трифуњагић

Како се дошло до идеје да се ради оваква представа?

– До идеје је дошло за време разговора на Филозофском театру у Народном позоришту у Београду између Тарика Алија и Срећка Хорвата, када ми је Борис рекао да је позван у Зрењанин да направи представу. Она тада још није имала дефинирану тему, па ме је Борис питао шта мислим о томе с обзиром на то да сам пратио радничке борбе на просторима некадашње Југославије. Почели смо разговарати и размишљати који би био прави приступ таквој теми данас, али и како се о теми радничке борбе генерално може говорити театарским језиком. Из тих разговора сам развио причу ове представе, а тренутак у коме се тај комад „отворио” био је када се име Зрењанин наметнуло као име лика у самој представи, а не нужно као име самог града. Постало нам је свима јасно да ће наш комад бити инспириран рецентном историјом града Зрењанина. Међутим, приказати само одређене социјалне борбе није довољно, јер су људи који их воде људи од крви и меса, са својим комплексним животима, на чије понашање утиче прошлост, породична ситуација, осећај неправде, али и љубав. Комад Зрењанин прича је о трансформацији до које нас доводи побуна против околности у којима живимо, али је то и прича о надилажењу властитих граница, како емоционалних и интелектуалних, тако и политичких, а, у овом случају, и сексуалних.

Да ли је на тај начин било олакшано изналажење симбола/лика којим би се успоставио континуитет од „славне” прошлости до актуелних догађања у граду?

– Име лика нужно асоцира на град, а име града на Жарка Зрењанина, хероја из Другог светског рата по коме је град и добио име. Али истодобно ово није представа о граду Зрењанину, нити о Жарку Зрењанину, већ о томе да се једна „заборављена” историја, тиме што је гурнута на маргине, заправо жели уклонити из јавности. Као да се већ самим тим што се један од ликова зове Зрењанин евоцира одређена прошлост која је безмало избрисана из имена многих улица, дакле из меморије становника, али која се, што још страшније, брише и из меморије радника, тиме што они своје хероје више не налазе међу онима који су се борили за њихова права.

Какав је Ваш став по питању ревизије имена градова, делова градова, улица и места?

– Чуо сам да постоји идеја да се промени име граду Зрењанину. Мимо скандалозности једне такве идеје и историјског ревизионизма који се посвуда шири, ради се о нечему што видим као последњи ексер у ковчегу овог града. Не само да вам одузимају средства за живот, него вам бришу и име града у којем сте се родили, у којем сте одрастали, име које очито смета јер подсећа на другачију прошлост. А оно што подсећа на другачију прошлост, указује да можемо размишљати и о другачијој будућности, и стога се мени чини да се управо то жели забранити.

Којим сте се историјским изворима служили и са киме сте разговарали при писању комада?

– Оно што приказујемо у комаду Зрењанин јесте нешто што бисте нашли у великом броју постјугословенских и постсоцијалистичких градова. Овај комад ће путовати и на једнак начин бити препознаван у Шибенику, Тузли, Кутини, Мостару или Штипу. Сценарији су варирали, али је коначни исход био исти – друштвена својина је прво претварана у државно власништво, а затим је уз помоћ оних који су управљали државом пребацивана у приватно власништво. Приватни је капитал из тога настојао исисати што већи профит, али често гасећи фабрике и укидајући радна места, распродајући погоне или земљиште. Када наши јунаци вичу „фабрике радницима”, они се суочавају не са ситуацијом заузимања фабрика које би и даље могле да производе, нити са могућношћу да их врате оним радницима који су их створили, него са ситуацијом да доброг дела те индустрије више нема, тј. да је у потпуности избрисана са лица земље. Ми се доиста налазимо у страшном историјском тренутку у којем не знамо како водити борбу, јер би она подразумевала да у потпуности редефинирамо друштво и привредне основе на којима оно почива. Овај комад говори о нужности побуне, али истодобно и о несигурности коју сви осећамо с обзиром на питање – шта је то за шта се боримо? Још нам није постало ни сасвим јасно против чега се морамо борити, а камоли како да јасно дефинирамо циљеве те борбе.

Да ли у том смислу можемо говорити о постојању непрозирне транзиционе матрице, па чак и да је комад Зрењанин нека врста студије случаја у којој се конкретизује општи образац?

– Овај комад заправо је композитни случај који нам говори универзалну причу, а та се прича тиче тога шта значи бити у борби. Наиме, комад приказује како побуна на драматичан начин креће од спознаје трагичних околности властитог живота. Овде је кључан појам трансгресије (преступа, прекорачења), који са собом доноси побуна. Али оно што је значајно у контексту ове драмске приче јесте да нема краја тој побуни, да се не можемо вратити на исходишне позиције! Јер постоји тачка, и на личном и на колективном плану, после које, уколико је се пређе, нема више повратка..

Будући да говоримо о побуни која је универзалног карактера, како се она испољава у другим сегментима друштвеног живота које комад актуелизује?

– Прави скандал није хомосексуалност или транссексуалност, већ је прави скандал да ви у друштву у коме сте експлоатисани видите транссексуалност или хомосексуалност као скандал! Дакле, ова драма управо приказује колико су и саме фобије контролиране – фобија од другога, фобија од другачијег, било да је тај неко другачији етнички, културолошки, расно, родно или сексуално, да је другачији стога што другачије види свет или другачије у њему замишља своју будућност. Све су те фобије изразито распрострањене не би ли нас одвојиле од суштинског питања – какав ми то живот, заправо, живимо данас? И као што комад показује, једино што у околностима ропства преостаје јесте слобода избора, личног избора који је онда нужно и политички и друштвени, али управо са свешћу да такви избори носе и последице.

Након одгледане премијере, у чему проналазите Борисов допринос у оживљавању идеја и концепата које заступате у комаду?

– Да не постоји јасна уметничка интервенција, онда би ово била пропаганда, а као таква сасвим сигурно не би била добра уметност и говорила би нам неке ствари које су нам одавно познате. Уметност даје другачији угао гледања на уобичајене ствари и управо начин на који ћемо исприповедати причу откриће нам много штошта о ономе што смо мислили да знамо. Борис Лијешевић је један од водећих театарских мислилаца, а не само практичара. Ово је већ трећа представа коју радим са Борисом Лијешевићем, он је режирао драматизацију мог романа Елијахова столица, као и мој комад Брашно у венама, и он је неко с ким већ годинама разговарам о овим питањима у једном интензивном процесу размене идеја, али и идеја с обзиром на медиј у коме их представљамо, било да се ради о роману или театру, или, пак, активистичком плану. Дакле, лако је сложити се око неких основних ствари и ускладити ставове, али како то приказати да би се произвео ефекат који ће деловати на нас који стварамо представу, на глумце, а онда последично и на публику – је отворено уметничко, али и политичко питање.