Поводом 21. марта, Светског дана луткарства, традиционалну поруку коју шаље УНИМА – међународна луткарска асоцијација, написала је Инес Пашић, мостарска луткарка и редитељка:
„Поздрав од УНИМЕ из целог света свим луткарима на Светски дан луткарства. За моје драге колеге, шетаче пределима заједничког сна, интерпрете безвременске актуелности… Професија којом се бавимо једна је од најскромнијих. А ипак, што је парадоксално, разговарамо, расправљамо и свађамо се с божанским светом једнако интимно и отворено као неки стари брачни пар. Сваки пут кад нека дрвена глава оживи у нашим рукама или конци који покрећу лутку поновно потврде повезаност свих живих бића, изнова откривамо сами себе као протагонисте приче коју приказујемо. Сваки пут кад неки предмет којем удахнемо живот пробуди сећања што почивају у нама или када се у игри светлости и сенке утелотворе непроницљиве мистерије, наше историјско време заручује се с безвременским. Када ликови што живе на површини наше коже запоседну делове нашега тела, откривамо да човек у себи носи читаво човечанство.
Поврх свих могућих облика наше уметности, када се предајемо игри луткама, ми изводимо древни ритуал. Чинимо опипљивим и видљивим оно што то није, те у исти мах пружамо луткару и публици прилику да искусе сопствену трансценденталност. Живимо у времену које је чудесно и застрашујуће у исти мах, али није ли увек тако? Као и човечанство само, ходамо ли по самој ивици изумирања или можда ипак никад нисмо били ближе тренутку кад ћемо истински овладати Прометејевом божанском ватром? Каква дрскост! Је ли то знак наше глупости или квантни скок наше свести? Хоћемо ли досегнути критичну масу која ће подстаћи нужну промену или полако нестајати због своје инертности, поплаве лажних информација или страха?! Колико одговора и предлога можемо дати и колико их можемо остварити?! Могу ли лутке спасити свет од климатских промена, ратова или ропства? Не знам!
Свет је такав какав је и нема гаранције ни за кога и ни за шта. Као што је рекао један чудесан песник, „ходањем утире се пут“. Међутим, знам, из искуства и из праксе ове прекрасне уметности, да су лутке светлост у тами, сунце иза облака људске трагикомедије, заклон од олуја тешко рањенога срца. Оне нас позивају да живимо живот пун заноса и боримо се за бољу верзију нас самих. Оне нас лишавају комфора и „политички коректних“ ствари. Оне скидају маску озбиљности с лица оних који су већ свашта доживели и све знају. Оне нас уче да се играмо као деца, без очекивања или брига. Оне су наша авантура, наша небеса и наши чврсти кораци на земљи. Има ли бољег дара за свет и за нас саме од свести о томе да смо део човечанства? Руку под руку с нашим луткама, „дочекајмо времена која долазе с осмехом“, јер управо је време пред нама одличан разлог да извадимо лутке из ковчега и приредимо добру представу.Срећан Светски дан луткарства!