Ускоро на Луткарској сцени НП „Тоша Јовановић“
“ПРАДЕВОЈЧИЦА” – ПРИЧА О ХРАБРОЈ И ТАЛЕНТОВАНОЈ ГАВИ И ЊЕНОЈ БОРБИ ЗА МЕСТО У ЗАЈЕДНИЦИ
Луткарска сцена НП “Тоша Јовановић” ових дана припрема нову представу “Прадевојчица” по истоименом роману Десанке Максимовић. Режија је поверена редитељки Соњи Петровић, драматизација романа Мини Петрић, а први пут уз искусну луткарску екипу зрењанинског Позоришта, заиграће млада глумица Уна Беић у насловној улози Гаве Прадевојчице.
Премијера представе најављена је за 25. новембар у 18 сати, а наредно извођење биће у недељу, 27. новембра у 18 сати.
О храброј девојчици Гави и њеној борби за правду, право и место у друштву, разговарамо са драматуршкињом Мином Петрић.
Роман „Прадевојчица“ је врло сликовит, живописан, пун боја и сложен, са мноштвом ликова. Колико је за Вас овај подухват, да такав роман прилагодите сценском извођењу, био изазован?
М. Петрић: Претварање језика романа у сценски језик, за мене, текло је у две фазе. Прва – драматизација романа и друга – драматургија тј. адаптација тог текста редитељској идеји и околностима сцене. Обе фазе биле су изазовне. Прво – требало је пронаћи радњу у роману чија је најлепша страна управо дескриптивност, богатство епитета у дочаравању чулних опажања природе, онако како је доживљава сликарка Гава. А затим, суочити ту радњу са светом луткарства, који је за мене и даље врло нов. Срећом, Десанкин је крајолик толико простран и разнолик, пун свега што је животно – и смеха и смрти, а најважније – љубави према природи, према људима који се труде, боре и који греше, толико да се у њему ни једног тренутка нисам осећала као уљез.
Радња или фикција романа Десанке Максимовић смештени су у доба праисторије, па је занимљиво размишљати у правцу какве ће повезнице ова представа имати са садашњицом, са данашњом децом?
М. Петрић: Прадевојчица описује свет у коме су људи у сваком погледу зависили од природе, плашили је се, обожавали је, али живели у складу са њом. Девојчица Гава у природи има своју највећу подршку, а друштво је оно које је спутава, не дозвољавајући јој да постане Врач зато што је жена. Пишући о Прадевојчици, Десанка пише о свим девојчицама које желе више него што им је друштво наменило. Деца осете друштвену неправду, и читајући или гледајући приче о њој могу да је препознају и формулишу а то је први корак ка томе да је превазиђу. Сa друге стране – игра са природом је нешто што може да прошири могућности дечије маште и да их понука да размишљају о киши, о сунцу, дрвећу и реци… о живом свету који је свуда око нас, а према коме нове генерације морају да науче да буду много брижније од претходних. У крајњем, важно је да се деца замисле о тој дихотомији природа-друштво и да од најмлађег доба преиспитују шта то значи кад им кажу да је нешто (на пример, мали проценат жена на водећим позицијама) “природно” – да ли је оно заиста такво или је производ штетних уверења.
Ако роман посматрамо из угла односа Гаве прадевојчице и њене околине, можемо да закључимо да се велики део радње заснива на њеном односу према животињама, оцу, другу Буку – колико је акценат у представи стављен на њену интеракцију са другима?
М. Петрић: Природа драматизације захтевала је да се број ликова и линија радње из романа сведе. Ипак, као и у роману, посебну смо пажњу посветили Гавином односу са другом Буком који јој је савезник и највећа подршка. Ако говоримо девојчицама да треба да се боре за себе, мислим да је подједнако важно да кажемо дечацима да треба да буду савезници и саборци својим другарицама. Дечаци морају да траже за своје другарице иста права која сами уживају, да их виде равноправним себи. Ако то није случај, о какавом пријатељству или љубави уопште можемо да говоримо? Бук је један такав дечак – прави пријатељ.
Тежи ли ова представа да децу научи или подсети на неке вредности којима данас мање придајемо значај?
М. Петрић: Представа Прадевојчица пре свега тежи да исприча причу о животу једне талентоване и храбре девојчице која се, уз помоћ природе, бори за своје место у заједници. Срећом, данас се у свету све више говори и о екологији и о женској борби, иако су те вредности и даље занемарене у нашем друштву. Мислим да је, поред тога што се тематизују, важно и на који начин се о тим темама комуницира са децом. Деци се у позоришту често подилази, патронизују се или им се “поучан садржај” углавном у виду парола попут “другарство је најважније на свету” сервира уз мало певања и шарених костима без праве бриге о томе да ли та порука на такав начин заиста до деце допире. Није довољно да је представа “поучна” или “шарена”. Представа је дужна да створи услове у којима дете може да развија своје емоције и своју радозналост, на начин који не може спрам других медија који су сад доминантнији од позоришта. То значи да мора да буде подједнако богата слојевима значења као и добра представа за одрасле, те да дете спрам својих година, сензибилитета и зрелости може из ње да “узме” оно што га у том тренутку занима. Зато мислим да оно “+” у препоруци за узраст, треба схватити врло широко и да представа Прадевојчица може бити занимљива и младима и одраслима.
На овом пројекту сарађујете са редитељком Соњом Петровић и Луткарским ансамблом НП “Тоша Јовановић”. Како се одвија креативни процес између вас?
М. Петрић: Соња Петровић и ја започеле смо сарадњу због једне девојчице – Девојчице са шибицама и драго ми је да јој се убрзо придружила још једна – Прадевојчица. Поверење које имам у Соњу и уметничка инспирација коју ми њена маштовитост, знање и интуитивност дају, чине сваку представу коју радимо заједно приликом да развијам своју уметност и свој занат. Веома сам захвална и на свему што сам научила од врсних глумаца Луткарске сцене НП „Тоша Јовановић” о луткарству, луткарском тексту и драматургији луткарства. То је знање које, нажалост, није лако доступно на академијама уметности у овој земљи и драго ми је што сам баш са овом екипом имала прилику да се отиснем у тај свет. Поред глумачког ансамбла, мислим да је редитељка одабрала сјајан ауторски тим у коме су и Ирина Сомборац (тотал дизајн), Ненад Којић (музика) и Драгана Којичић (стручна сарадница за земљану архитектуру).
Б. Латиновић