Представа „Слободне жене балканске“ пуних 10 година је на репертоару Драмске сцене НП „Тоша Јовановић”. Судбина две жене режирана из угла глумице и ауторке Љиљане Лашић доноси нам увид у сурову стварност, танку жицу између светла и мрака, добрих дела и грешака. Ово је прича која већ десет година никога од публике не оставља равнодушним.

Лашићева нам овај комад пре десет година описује на следећи начин:

„На прузи Београд-Бар, две жене живе судбине своје отаџбине. Шверцерка и патриота, свака са својом идејом, са својом муком, а обе су жене од духа и срца… Неки истину саопштавају великим речима, кроз сузе, у представи су истине исказане кроз СМЕХ! Смех је одувек био велико уточиште овог народа. У срећама, у несрећама, смех нам је често замењивао хлеб… Овде на Балкану, док возови пролазе… Неким другим пругама.“

У представи играју Снежана Ковачев Челар и Весна Варићак.

– Представа је болно истинита, животна, удара у стомак, многи се препознају… Мени је врло инспиративна за игру јер таквих улога нема много. Емотивно ме је дирала, тицала се тренутка и још на пробама ме је врло померала. Весна и ја смо је радиле саме, пробале у нашим становима, парковима, шеталиштима крај реке, откривале смо је више од пола године и онда је толико заволеле и саживеле са ликовима, саживеле се једна са другом, да то јединство траје већ 10 година. Увек јој се радујемо и увек је отплачемо! Реч је о теми која је била актуелна тада, али је то она и данас. Нисмо се померили. Не учимо на својим грешкама. Најлошији ђаци су постали бизнисмени, а они најбољи су заборављени, сатерани у ћошак. Представа коренспондира са свима – нарочито са средњом генерацијом и старијима. А млада генерација на овај начин може да извуче поуке из наше историје која се стално понавља – каже Снежана Ковачев Челар.

– Снешка и ја смо имале потребу за глумачким изазовима које због околности у Позоришту нисмо могле да добијемо и тако смо дошле до текста Љиљане Лашић који нам је то омогућио и који нас се лично врло тицао. Саме смо се ухватиле за причу и све саме реализовале. Десет година ми дишемо и идентификујемо се са тим женама, растемо и развијамо се као глумице, свесне своје снаге да пренесемо емоцију и неку нашу истину. То публика препознаје и здушно нас подржава! Смеје се и плаче, а ми улазимо у њихове душе као у нечију празну кућу. Ми смо стално на неким историјским прекретницама, увек бирамо на чијој смо страни, бирамо између добра и зла, и никад ништа не изберемо зато што смо заборавили на праве вредности, на знање, стручност, скромност… Безобразлук се сматра вештином, агресија једина скреће пажњу, емпатије нема… Када сте образовани, васпитани, културни, ви немате квалитете који вас препоручују у овом времену – све је форма, суштине нигде, прангијају и сликају се за телевизију… И то је оно што је тужно. Догађаји су се променили, али суштински ништа није. То је наш велики заједнички пораз. Вртимо се стално у круг, притом ништа не учимо – поручује нам Весна Варићак.

Представа се игра у четвртак, 16. маја, у 20 часова на Сцени „Тодор Манојловић”.

ОЧЕКУЈЕМО ВАС!