ДА ЛИ САМ ТИ ИКАД РЕКЛА…

ДА ЛИ САМ ТИ ИKАД РЕKЛА…

ИНТЕРАКТИВНА ПЛЕСНА МОНОДРАМА ЗА МЛАДЕ

Узраст: 15+

Ауторски пројекат:

кореографкиње Јоване Ракић, списатељице Александре Јовановић

и редитељке Соње Петровић

Дизајнер звука: Ненад Kојић

Сценограф и дизајнер светла: Лусиен Вале

Стручна сарадница на пројекту: психолошкиња Јелена Сокић

Игра: Александра Аризановић

Представа траје сат времена након чега следи разговор са публиком.

Водич кроз интерактивну представу “Да ли сам ти икада рекла…”

Ова представа није класична представа, у смислу да публика дође у позориште, седне и одгледа представу у тишини.

Овде публика, односно ви, имате додатну улогу. Нисте само посматрачи, већ сте и учесници. Тачније, ви сте и сами део представе и као такви, можете да радите оно што иначе не бисте смели у класичном позоришту.

Можете да се слободно крећете, истражујете, улазите у простор игре.

Нема простора који припада само глумици, он је пођеднако и ваш.

Можете да додирујете предмете, премештате и користите их.

Ви одлучујете како ћете реаговати, ако вас глумица “позове” у игру.

Можете све, а не морате ништа од овог.

Избор је ваш.

О представи

Да ли сам ти икад рекла… у својој сржи садржи исповест девојке Ане, која проговара о вишегодишњем сексуалном злостављању које трпи од раног детињства, па све до прве године факултета. Злостављач је њен кум.

Исповест у форми аудио записа посвећених њеној млађој сестри, Софији, представља делове слагалице Анине прошлости, али и исечке из њеног живота, где је видљива веза између окидача трауме у тренутку снимања и самих трауматских догађаја у прошлости. Овај својеврсни аудио дневник, чија поглавља настају у периоду од неколико година, садржи све оно што је Ана хтела да каже сестри, а прећутала је. Све оно што је тиштило, мучило и гушило. Kако време пролази и Ана одраста, тако се и тон поглавља мења, а публика открива не само “оно што се догодило”, већ развој односа две отуђене сестре.

Насупрот аудио записима, у простору се налази Анина сестра Софија, која својом кретњом и плесом прати и рефлектује исповест своје сестре, користећи само своје тело. Тако настаје контраст између две сестре и њихових израза. Ана користи глас, јер јој је тело метафорички “одузето” и она не осећа повезаност са њим. Софија плеше, јер то најбоље зна.

Грађење покрета за представу Да ли сам ти икад рекла… темељи се на истраживању различитих фаза трауме (шок, дисоцијација, потискивање), затим на примењивању принципа емотивних стања у различитим задацима плесне импровизације, што чини својеврсну основу плесног израза представе. У самом процесу, полазна тачка је био такорећи формални плес, онај који се учи у балетској школи, затим средњој и на крају, плесној академији. Такав плес је онда био згужван, спљескан, размазан, да би се добила његова негација. Из те тачке је онда настајао нови, изломљени плес, у којем бес, туга, страх, а највише отуђеност од сопственог тела преузимају фокус и надилазе форму.

Слушајући Ану и гледајући Софију, публика истовремено добија две симултане перспективе које се преплићу, укрштају и понекад сукобљавају. Простор у представи замишљен је као својеврсна стилизована оаза удобног, меканог и пријатног. У њему, публика може неспутано да се креће, додирује предмете и испитује њихове текстуре, откривајући друго лице нечега што је на први поглед безазлено. Kако нешто што је пријатно, у тренутку може постати непријатно? Kако забавна игра може у секунди да постане нешто друго? И како да прекинемо такву игру? Злостављачи и предатори користе разне тактике како би збунили своје жртве. И оне нису, како се то обично мисли, увек присила. Често су то манипулација, похвале, ласкање, емоционална уцена и чињеница да њихове жртве још увек нису развиле осећај за телесне границе, нити имају разумевање онога што им се дешава. Због тога је у представи посебно наглашена та сива зона, где је изнуђено да заправо не и сви они начини на које се насиље провлачи као нежност.

И ти додири су насиље. То кад те неко убеди да урадиш оно што нећеш, а ти не знаш ни како се то десило. Глупо ти је да се побуниш, не зато што то не желиш, него зато што нећеш да наљутиш особу коју толико волиш и којој верујеш кад ти каже: ја ти не желим ништа лоше.

Kроз Анину исповест сазнајемо како траума утиче на особу, чак и када се иницијално насиље више не дешава. Kако траума остаје у телу дуго, како често банални догађаји у животу или чак познати мирис или укус могу да буду окидач за поновно преживљавање трауме и што је најважније, како она утиче на наш живот. Јер деца, млади људи и одрасли живе са траумом свакодневно и носе је на различите начине. Неко неприметно, неко са стидом, неко са прихватањем, неко са тугом. Али у тренуцима када она исплива на површину, важна је подршка блиских људи. Важно је разумевање, емпатија и љубав. И сазнање да нисмо сами.

Ана покушава да поправи однос који јој највише значи, да се поново приближи сестри и после многобројних бродолома одлучује да ће јој све испричати.

На крају, после исповести, долази олакшање, јер не морамо све сами.

О прецесу рада

Само истраживање за ауторски пројекат Да ли сам ти икад рекла… започели смо у Бачкој Паланци, у мају 2025. године. У промишљању о самој теми, како да јој на најбољи начин приступимо, дошли смо до неколико кључних елемената, које смо касније инкорпорирали у само истраживање.

Пре свега, само детињство. Прва сећања на дом, породицу, игру. Фокусирали смо се и на специфичне мирисе које везујемо за одрастање и топлину куће, затим породичне фотографије и њихову позадину. У покушају реконструкције разних догађаја из детињства, схватили смо колико су успомене варљиве и колико је лако да се неке ствари преобличе, потисну или им се потпуно измени значење.

Други важан елемент, био је период буђења сексуалности. Први физички осети који се везују са сексуално узбуђење, прва мастурбација, стид који настаје због тога. Дотакли смо се и прве менструације, отворености односа између родитеља и деце када је у питању разговор о овим осетљивим темама.

Трећи елемент је био везан за саме телесне границе, питање жељених и нежељених додира. За ситуације са одраслима које су будиле срамоту, стид, непријатност.

Ове теме су преточене у неколико оквирних питања, које смо користили у разговорима са људима различите старосне доби (од шеснаест до осамдесет осам година), од чега су четрдесет два испитаника били одрасли, а двадесет четири млади. Сви интервјуи, уз сагласност учесника, постоје у форми аудио записа, а након спроведених интервјуа, закључили смо неколико круцијалних ствари:

Мушкарци су били стегнутији у описивању сексуалности или догађаја везаних за сексуалност. Многи су тврдили да се не сећају прве мастурбације, док су жене приметно биле опуштеније и у описивању користиле знатно више детаља.

Приметна је промена у односу деце и родитеља када је у питању разговор о сексуалности, пубертету, насиљу, код младих данас, у односу на старије генерације, када је то третирано или као табу тема или као нешто што ће се само од себе објаснити. Мада, морамо напоменути да и данас постоји извесна стигма када говоримо о овим темама и недовољна транспарентност са децом је приметна и у кући и у школи.

Скоро свака женска особа, као и неколико мушких, имала је једно или више непријатних искустава са особом супротног пола, вршњаком или одраслом особом. Оно што је занимљиво јер се тиче самог сећања, јесте начин на које би људи започињали причу о једном таквом непријатном искуству. Из лаганог тона, брзо би се прелазило у озбиљнији када би кренули да се активно присећају, што нам је потврдило теорију о склоности ка потискивању негативних успомена и оставило питање: колико је тачно оваквих ствари које потискујемо?

Најригиднији став испитаника тицао се третмана жртава сексуалног насиља, тачније питања истине и поверења у жртву. Нажалост, многи су и даље склони осуђивању жртве и са великим подозрењем прихватају оптужбе које се тичу злостављача. Постојале су тврдње и да не знају за такав случај у околини, што би се након мало присећања, испоставило као неистина.

На крају, две су ствари које забрињавају више од осталих:

Немање свести о количини и учесталости сексуалног насиља и непознавање његових образаца. Силоватељи се још увек перципирају као мушкарци у мантилу који вребају у жбуњу, а не као обични људи који могу бити комшије, наставници, чланови породице, рођаци и пријатељи. И силовање се још увек посматра као сексуални, а не насилни чин.

Друга ствар је сама сумња у жртву, која је, чини се, више рефлексна реакција, него прави став. Ово оставља наду да би се уз прави приступ, довољно информација и емпатије, тај негативни приступ могао променити.

Након овог дела истраживања, окренули смо се самој публици, тј. деци и младима. Сачињена је фокус група од шесторо деце, са којима смо имали петодневну радионицу на тему буђења чула и асоцијација које одређени мириси, укуси, звукови и додири изазивају; затим смо говорили о детињству и пријатним успоменама, након чега је дошло испитивање телесних граница и на крају, буђење сексуалности као и питање нежељених додира.

Фокус група нам је била од пресудног значаја за даљи рад и реализацију пројекта, јер смо у раду са децом одредили оквир представе, ниво интерактивности који ћемо да користимо, као и степен сензибилисања саме приче/исповести коју ће публика чути.

На самом крају процеса, имали смо и контролну групу сачињену од шеснаесторо адолесцената, који су погледали/учествовали у представи Да ли сам ти икад рекла…након чега је одржан разговор, где смо причали о самој представи, њиховим утисцима и разумевању онога што су видели.

О сексуалном злостављању

Сексуално злостављање деце представља један од најтежих облика насиља, чије последице могу да обухвате све аспекте функционисања и током целог живота жртве.

Упркос многим напорима да ова тема добије више пажње, и даље су актуелне бројне заблуде које значајно отежавају пружање помоћи жртвама.

У Србији, свако пето дете доживи неки облик сексуалног злостављања, а само једно од десет ће о томе једном проговорити. Али, иза сваке статистичке бројке стоји лице детета које је ођедном постало проблематично, другара који “више не верује никоме”, сестре која је престала са часовима плеса које је обожавала, куме која ођедном нема воље ни за шта, и колегинице која је увек насмејана, али никада не прича о себи. Иза сваке статистичке бројке стоји дете које није разумело недозвољен додир и није умело да каже “не”.

Иако је појам сексуалног насиља познат свима, неретко се превиди да у оно спада свако вербално, невербално или физичко понашање које угрожава дететово полно функционисање; као што је, између осталог, и приморавање детета да покаже или додирује своје интимне делове тела, буде приморано на додир или гледање сексуалних садржаја од стране одрасле особе. Штавише, сексуално насиље не мора нужно да подразумева контакт.

Према недавно објављеним подацима анкете (из 2025. године) спроведене на српском говорном подручју, скоро половина жртава наводи да је преживела насиље између 3. и 9. године, а четвртина између 10. и 12. године. Најчешће, то није изолован догађај, већ насиље започиње кроз неприкладне коментаре и додире, а некад може да прође и неколико година до приморавања на сексуални однос.

Још увек је, нажалост, актуелно веровање и да су починиоци сексуалног насиља обично особе непознате жртви. Подаци, међутим, опет показују да је у скоро 90% случајева починилац особа позната детету – најчешће члан породице, комшија или породични пријатељ. То значи и да много већи број жртава, него што бисмо желели да признамо, живи у истом домаћинству са злостављачем, а што додатно отежава могућност пријављивања и тражења помоћи.

Упркос свим доступним подацим, многи се и даље питају – због чега жртве ћуте или проговоре тек годинама касније? Многи забораве и да сакрију осуђивачки тон.

Разлога за то има много, а један од најчешћих је (страх од) непрепознавања. Будући да је починилац најчешће особа блиска жртви, особа од поверења, деца често не препознају да је оно што се догађа неприхватљиво. А временом, када постане јасно у каквој се ситуацији налазе, преплављујући осећај стида и кривице прати и веровање да је дете само одговорно за силовање. У неким ситуацијама, неретко и сам починилац може да убеди дете да се оно понашало неприкладно или изазовно, осигуравајући ћутање.

Додатно, како је и сам починилац некада био особа којој је дете веровало, однос са одраслима сада више не нуди поверење и ослонац, већ опасност – од додатног окривљавања или страх да се детету неће веровати или да ће бити одбачено.

На крају, не треба заборавити комплексност односа са починиоцем у тренутку када је емоционални, социјални и когнитивни развој најинтензивнији и најосетљивији. Kада је починилац члан породице или особа од поверења, неминовна је замена улога – дете преузима улогу “заштитника” породице, док одрасли, чија је улога да штити, постаје извор трауме злоупотребљавајући моћ и поверење. Да би сачувало “мир у кући”, да би сачувало породицу од срамоте или патње, дете одлучује да ћути.

Озбиљност и дуготрајност последица оваквог једног трауматског искуства описани су у многим књигама и уџбеницима, па ипак, свака храбро испричана прича открије нам нешто ново о дубоком нарушавању граница, поверења и осећаја сигурности.

У једном школском разреду, од двадесет ученика, четворо вероватно носи трауму коју нико не види. Једно од њих ће можда одлучити да проговори. Сутра, некад или никад. Број таквих неиспричаних прича још увек је забрињавајуће велик, а наш је задатак да омогућимо сигуран простор у којем такве храбре приче могу да се испричају.

Линије за подршку

Центар Срце – 0800-300-303

Центар се бави превенцијом самоубиства и пружањем емоционалне подршке која може бити потребна за сваку врсту проблема. Сви позиви су анонимни и бесплатни. Број је доступан од 14 до 23ч, сваког дана. Доступна подршка путем чета на сајту у доњем десном углу и путем мејла vanja@centarsrce.org

Национална платформа за превенцију насиља код деце – Чувам те

На овом порталу анонимно можеш пријавити сваки облик насиља који укључује малолетна лица:

https://cuvamte.gov.rs/prijava-nasilja/

СОС телефон против насиља над женама и децом 2645-328

Женски центар пружа подршку женама и деци и има за циљ оснаживање жена да изађу из ситуације насиља. Разговори на СОС телефону могу бити анонимни. Број је доступан од 10 до 20ч радним данима.

Продукција

Фестивал еколошког позоришта за децу и младе из Бачке Паланке и Народно позориште „Тоша Јовановић”, Зрењанин

ЛУТKАРСKА СЦЕНА СЕЗОНА 2024/2025

Премијера: 30. октобар 2025.

Организаторка: Марија Kларић

Руководитељка Луткарске сцене Народног позоришта “Тоша Јовановић” Зрењанин: Тања Паскаш

Шеф сцене: Владимир Живин

Инспицијенткиња: Александра Шаламон

Мајстор звука: Владимир Луцић

Мајстор светла: Роберт Лацко

Гардероберка: Естер Фараго

Декоратер: Никола Лалић

Израда сценографије: Благовеста Василева и Бојан Kаприш

Kројачки радови: Аранка Алексић

Графичка дизајнерка: Ана Вучак

Представа је реализована у оквиру пројекта ФУЗИЈА – савремене форме уметности и друштвености. Овај двогодишњи пројекат који подржава и повезује локалне независне организације активне на пољу савременог циркуса, плеса, позоришта и инклузије, развијен је у сарадњи са Француским институтом у Србији и регионалним програмом Театроскоп, а реализује се захваљујући финансијској подршци Француске амбасаде у Србији.

Захваљујемо се

Аситежу Србија, Диани Kржанић Тепавац и Сандрин Граталуп на подстицају, идејама и дугогодишњој подршци. Андреи Бескон на разговору, дељењу искуства и инспирацији. Градском позоришту Бечеј и Драмском студију ”Просценијум” из Бачке Паланке на на техничкој подршци.

ЛОГОТИПИ

ФЕП, ПОЗОРИСТЕ ЗРЕЊАНИН, ГРАД ЗРЕЊАНИН (испод тог њиховог грба мора да се допише Град Зрењанин), ФУЗИЈА СА СВИМ ПРАТЕЋИМ ЛОГОТИПИМА