Драмска сцена
Угљеша Шајтинац
ОГИГИЈАНКЕ
Редитељ: Жељко Ђукић
Сценски говор: Дијана Маројевић
Сценографкиња: Драгана Пурковић Мацан
Костимографкиња и дизајн светла: Наташа Вучуровић Ђукић
Композиторка: Наташа Богојевић
Видео дизајн: Драган Милеуснић
Сарадница за костим: Александра Вучковић
Играју:
Биљана Кескеновић (к. г.) – ЛЕПА
Сања Радишић – ОЛГА
Јана Бјелица (к. г.) – АНГЕЛИНА
Јован Торачки – МИЛЕНКО ЗЕБИЋ, ЉУБИН ОТАЦ
Сара Симовић – ЉУБИЦА ЗЕБИЋ ЉУБА
Милош Лазић – МИЛОШ ГАВРИЛОВИЋ (СЛУЖБЕНО ЛИЦЕ)
Стеван Смиљанић (к. г.) – ТОЉА
Мирко Пантелић – ГОЈКО БЈЕЛИЋ, „ДЈЕТЕ КОЗАРЕ”
Инспицијенткиња: Јелена Истрат
Суфлеркa: Ивана Титин
Сценска техника
Шеф сцене: Срђан Векецки
Декоратери: Филип Алексић, Даниел Кашлик, Александар Дошен, Огњен Пејачки
Реквизита: Драгана Грубачки
Светло: Бојан Каприш
Тон: Јелена Пантелић
Видео пројекција: Александар Брустул
Гардероба: Весна Дошен, Данијела Селаковић
Шминка: Драгиња Пушкарић
Кројачки радови: Аранка Алексић
Столарски радови: Горан Јаначковић
Под руководством Вилмоша Кашлика
Реч редитеља
Огигијанке су поетска драма о три генерације жена које се затекну заједно у оронулој салашарској кући у Банату у сред катастрофалне поплаве. Наслов комада призива митолошку Огигију, острво из Одисеје, чиме се сугерише поетски оквир за причу о усамљености, чекању и жудњи.
Када Тамиш излије, спољашњи свет нестаје, карактери су упућени једни на друге и не преостаје им друго него да се суоче са собом и једни са другима. И поред тога што се налазе у катастрофи („поплави”), преовладава интимна, топла и позитивна атмосфера. Све се врти око саосећајности, око потребе да се траума из прошлости изговори и чује.
Огигијанке су у неку руку и комад‒пејсаж јер је Лепин салаш простор сећања, где су трагови времена и сенке одсутних трајно присутни. Излизани кућни праг, старе фотографије на зидовима са избледелом мустром, близина реке и поплављена поља чине својеврсну „митологију завичаја”: причу којом се периферија осветљава као позорница универзалног.
Идеја да се локалном дā вредност светског, односно да се завичај третира као мали центар света, типична је за поетски свет Угљеше Шајтинца у коме увек има наде. Он је у том смислу јединствен и данас нам је преко потребан.
Пројекат је део званичног програма Зрењанин – Prestonica kulture Србије 2025, суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и Града Зрењанина.
