Луткарска сцена Народног позоришта „Тоша Јовановић“ Зрењанин
ПРЕМИЈЕРА 19. март 2026.
Узраст: 8+
Драмaтуршкиња: АЛЕКСАНДРА ЈОВАНОВИЋ
Редитељка: СОЊА ПЕТРОВИЋ
Тотал дизајн: ИРИНА СОМБОРАЦ
Композитор и дизајнер звука: НЕНАД КОЈИЋ
Дизајнер светла: НИКОЛА ЗАВИШИЋ
Асистент редитељке: НИКОЛА НОВАК
Асистенти сценографкиње: БОЈАН ЈОВАНОВИЋ и САЊА РАЈИЋ
ИГРАЈУ:
ПРЕДРАГ ГРУЈИЋ
НАТАША МИЛИШИЋ
СНЕЖАНА ПОПОВ
ДАНИЛО МИХЊЕВИЋ
Инспицијенткиња и суфлер: АЛЕКСАНДРА ШАЛАМОН
Мајстор светла: РОБЕРТ ЛАЦКО
Video tehničar Vladimir Lucić
Мајстор бине и декторатер: ВЛАДИМИР ЖИВИН
Декоратер: НИКОЛА ЛАЛИЋ
Гардероберка: ЕСТЕР ФАРАГО
Продуценткиња: ИВАНА КУКОЉ СОЛАРОВ
Кројачки радови: АРАНКА АЛЕКСИЋ
Израда декора и реквизите: НАТАША ЧАКИЋ СИМИЋ и ДАРКО ИВАНОВИЋ
Израда лутака: ИРИНА СОМБОРАЦ И САЊА РАЈИЋ
Видео продукција:
Краљ: Љубиша Милишић
Лопов Монпарнас: Стефан Јуанин
Отац: Кристиан Кaрдош
Син: Матеја Стевановић (Драмски студио ББ92)
Млађи дечак: Михајло Живин
Старији дечак: Виктор Живин
Сниматељ: Никола Новак
Дизајнер звука: Ненад Којић
Монтажер: Предраг Грујић
О ГАВРОШУ
Гаврош је лик из романа Јадници, Виктора Игоа, дечак са париских булевара који се прикључио револуцинарима у Јунској револуцији и трагично страдао од руку краљеве војске, док је сакупљао расуте метке палих војника испред барикада, у покушају да помогне револуционарима. Свакодневни живот дечака кога родитељи приморавају да проси за њих, који ретко посећује дом, спава у оронолом споменику, једе на свака три дана и упркос томе иде кроз ту свакодневицу певајући, спреман да помогне онима несрећнијим од њега, прекида се 5. јуна, 1832. године, када побуњени народ на сахрани генерала Ламарка, устане против краља и његове опресивне владавине. Виктор Иго представио је малог Гавроша као дечака потпуно свесног неправде постојећег режима, класних разлика и неједнакости. Он можда користи улични жаргон, поштапалице и пароле које је успут покупио, али иза тога постоји покриће. Јер неопходност слободног и праведног друштва, Гаврош осећа на својим леђима. Његову трагичну смрт, Иго приказује у контрасту са песмом коју Гаврош не престаје да пева чак и када бива погођен. Баш та песма остаје на крају, као упечатљив чин пркоса и дечјег отпора.
РЕЧ ДРАМАТУРШКИЊЕ
Гаврош, дечак од једанаест или дванаест година. Храбар, шаљивџија, тврдоглав и праведан. Он је сироче иако има оца и мајку. Јер његов отац не мари за њега, а мајка га уопште не воли. Дечак коме је цео Париз дом, а спава у слону, старом споменику из доба Наполеона. Понекад украде, али само кад мора и никада не ћути на неправду. Гаврош, лик из Игоових Јадника, који осваја својом непосредношћу и постаје, потпуно неочекивано, јунак револуције. Гаврош је у нашој представи јунак кога је смислио дечак Данило, како би испричао причу о својој омиљеној револуцији: јунској револуцији. Она је толико мала да се не спомиње у уџбеницима и Данило жели то да исправи и покаже како су важне чак и оне побуне које се брзо угасе. Јер се револуције не дешавају зато што је неком дошло тако. Оне се дешавају зато што је људима прекипело.
А међу њима је Гаврош који, иако све третира као игру, осећа све проблеме и последице корумпиране и неодрживе монархије. Он не мора да држи говоре о томе зашто је он гладан, док се неки даве у колачима, зашто иде у дроњцима док неки немају ниједну рупу у оделу, зашто га продавци терају из својих радњи и неповерљиво гледају, зашто га полицајци јуре чим га угледају, а друге поздрављају на улици. Али зна да је то погрешно. Он је приморан да се снађе и буде мангуп. Да буде осоран, говори уличарски и увек буде спреман за напад или бекство, како процени да је паметније. Због свега тога, мали Гаврош не размишља двапут и прикључује се револуционарима, на чијем је челу Маријус, момак коме се Гаврош диви. Маријус је, заједно са неколицином студената, члан групе АБЦ (abaisse), што значи: потлачени. За Гавроша и Данила, они су хероји. Не велике восковође, генерали и маркизи, већ група младих људи, студената, уметника и радника, који су узели ствар у своје руке и побунили се против краља и његове владавине. На шта краљ одговора војском, довољном да освоји неку другу земљу, а не један угао париског булевара.
Данило одмотава један историјски догађај у којем нису само датуми и имена. Историја су људи и њихови прави животи. Историја су они који су се волели, свађали, градили заједно и рушили, па све то испочетка али мало другачије. Историја су деца која су се играла, кад их је нека војска прекинула у томе.
И на крају долазимо до Гавроша данас. У времену где деца имају више права него икад, а најмање могућности за делање. Где им се говори да их се нешто не тиче, док многа од њих осећају директне последице система који их маргинализује. Где свратишта за децу не раде викендом, а деца просе и бивају искоришћена. Где се третирају као будући, не још сасвим људи. Где је најбоље решење: иди играј се. А шта се дешава се игра рата претвори у трагедију? И када деца бију битке уместо одраслих? Гаврош јесте јунак, али нама треба свет где он то неће морати да буде.
РЕЧ РЕДИТЕЉКЕ
Са намером да деци приближимо наизглед тешке речи —
солидарност, револуцију, правду, одговорност, социјалне разлике, корупцију и владавину права —
причу о малом Гаврошу поверили смо њиховом вршњаку.
Дечаку Данилу.
Јер Данилу је Јунска револуција омиљена револуција.
Не само зато што је нема у наставном програму
(тако каже Данилова НЕомиљена наставница)
па самим тим ни у уџбенику.
Него зато што је њен главни јунак —
дете.
Парадоксално, њен историјски домет
помало је налик домету детета у савременом свету:
невидљив,
умањен,
омаловажен,
неправедно занемарен.
Док се наративно више него икада бавимо децом и њиховим правима —
најчешће у време политичких кампања
(које као да никада и не престају) —
у стварном животу се затварају свратишта.
Годинама се чека ред за вртић.
Гасе се сцене за децу.
Смањују финансије за дечије програме.
И деградирају сви они који раде за децу и са децом.
А ми, помало лицемерно, понављамо:
„Деца су наша будућност.“
Занемарујући њихову садашњост.
Управо у тој садашњости —
коју смо тако лако заборавили —
налази се дете које има:
Само једно детињство
и једну шансу.
Шансу да расте.
Да разуме свет.
Да пита.
Јер дете посматра, а понекад и учествује
у политичким догађајима
(ових дана више него икада).
И пита се:
Шта је правда?
Шта је власт?
Шта је одговорност?
Шта је солидарност?
И како те велике речи утичу на мене?
Наш јунак — дечак Гаврош — зна нешто о томе.
Он је на дну друштвене лествице.
Без родитељског старања.
Без перспективе.
У савременом добу рекли бисмо и —
жртва трговине људима.
Јер га родитељи терају да краде.
Да ради.
Да проси.
Али Гаврош зна:
да то није фер.
Није фер да краљ поједе кило сладоледа за двадесет минута,
а да Гаврош није јео три дана.
Када је дошао на власт, тај исти краљ је обећао:
„Да ће бити бољи.“ – а слагао је.
И лаже још увек.
Гаврош нема манире.
Спреман је да украде.
Да гурне.
Да пљуне.
Али зна да подели.
И оно мало што има.
Зато је тај мали Гаврош
понекад већи
од оног великог малог краља.
Живот му је дао грубу спољашњост.
али и:
танану снагу
да препозна туђу тугу
и направи место у срцу за једнакост.
И зато се бори.
Против неправде.
Против бахатости.
Против света у коме је неко гладан,
а неко једе сладолед у килограмима.
За слободу!
За једнакост!
За братство!
Међутим, у свакој борби постоји нешто без чега се не може.
Солидарност.
Ако смо данас појели пун тањир пасуља —
то не сме да нас спречи
да се боримо за оне који нису.
Зато што је врло могуће
да га ни ми сутра нећемо имати.
”Нико не заслужује беду.
Она се дешава због похлепе других.”
И није важно да ли се то дешава
у некој „даааавној“ прошлости,
у „даааалеком“ Паризу,
или — можда баш овде.
На игралишту где се играмо.
У згради где живимо.
У школи у коју идемо.
На послу на ко радимо.
У држави у којој живимо.
Ово је прича
о свима онима
који су ноћ између 5. и 6. јуна 1832. године
мирно преспавали.
И бојим се
да је од тада до данас
било још много таквих ноћи.
Ноћи које смо преспавали.
Због којих
још дуго
Дуго
Дуго
нећемо моћи
баш мирно да спавамо.
