НП „Тоша Јовановић”
Луткарска сцена
Сезона 2022/2023.
Премијера: 25. новембар 2022.
Према мотивима романа Десанке Максимовић
ПРАДЕВОЈЧИЦА
Редитељка: Соња Петровић
Драматуршкиња: Мина Петрић
Дизајнерка сценографије, костима и лутака: Ирина Сомборац
Композитор: Ненад Којић
Стручна сарадница за земљану архитектуру: Драгана Којичић
Играју:
УНА БЕИЋ
ПРЕДРАГ ГРУЈИЋ
НАТАША МИЛИШИЋ
ДАНИЛО МИХЊЕВИЋ
СНЕЖАНА ПОПОВ
ОЛГИЦА ТРБОЈЕВИЋ КОСТИЋ
МИРОСЛАВ МАЋОШ
Инспицијенткиња и суфлерка: Александра Шаламон
Сценска техника:
Естетско и технолошко обликовање и израда лутака и сценографије: Ирина Сомборац и Тибор Фараго
Израда реквизите: Владимир Живин и Никола Лалић
Кројачки радови: Аранка Алексић
Столарски радови: Горан Јаначковић
Мајстор светла: Роберт Лацко
Мајстор тона: Владимир Луцић
Декоратери: Никола Лалић и Владимир Живин
Гардероба: Естер Фараго
Дизајн плаката: Ирина Сомборац
Под руководством Вилмоша Кашлика
Реч редитељке
Боравити у Прадевојчици значи живети у времену које је било у суживоту са природом. Радити ову представу за мене је подсетник колико смо се удаљили од сунца, месеца, земље, воде, ватре, биљки, животиња... Kолико смо се удаљили од реалних додира и сусрета са природом. У заједници коју смо у овој представи конструисали природа је догађај, лик, тренутак, лепота, пријатељ, убица, родитељ, станодавац… Она је истовремено извор лепоте, али и ужаса. Зато природа није нешто што „треба чувати“ него део нас, понекад до те мере да су наша бића уствари рефлексије њеног стања. То је основна ствар на коју треба да нас подсети ова заједница. Међутим, и ово за нас напредно друштво има своје мане. Има своја правила која су подређена дечацима и мушкарцима. Али, да нема али, не би било ни приче! У тој заједници живи једна девојчица Гава која се намерачила да та правила промени. Поред њеног највећег савезника природе, јер то што она тражи јесте природна ствар, њена подршка је и дечак Бук. Зато је помало овo прича и о великој улози дечака у женској борби за прихватање праве природе жене и природе уопште.
Нека остане овде уписано да је Прадевојчица моја прва луткарска представа. У нади да ће их бити још много, јер ми је лутка отворила неки потпуно нови свет у којем би се могло живети.
АЈ О ХА!
Соња Петровић
РЕЧНИК ПРАЈЕЗИКА
Гуштер – Те-ра
Велика корњача – Ма-те-ра
Сунце – Су
Месец – Лу
Жена/мајка – Ма
Мушкарац/ловац – Ук
Девојчица – Гава
Дечак – Бук
Врач – Ша
Живот – Ха!
Смрт – Хмм
Моје-твоје – Ај-о
Твоје-мени – О-ај
Не – Е!
Да – А
Зло – Ло-ки
Клопка – Тра
Убиство – Фу
Биљка – Шуш
Лептир – Т-т-т-т-т
Ждребе – Њиии
Вода – А-ки
Ветар – Фиии
Реч драматуршкиње
Роман Прадевојчица Десанке Максимовић однедавно је у изборној лектири основних школа. Драматизовати лектиру, за мене, посебно је узбудљиво, јер представа пружа деци слику могуће интерпретације прочитаног дела и размаштавања његових мотива. Она има моћ, чини ми се, да продуби љубав према читању, као и према позоришту. А неминовно поређење литерарног предлошка и сценског дела, у случају Прадевојчице може додатно да допринесе критичком промишљању садржаја. Наиме, Десанка, у духу женских романа о одрастању одлучује да заврши Прадевојчицу венчањем девојчице Гаве. Ми бирамо да испричамо другачију причу. Ону у којој решење за срећну будућност није венчање већ суживот са природом, радозналост и борба за самоостварење.
Мина Петрић
О екологији процеса
Еколошко позориште није само позориште које се бави еколошким темама, него и оно које се труди да у што већој мери користи природне материјале: па тако, светом у коме одраста девојчица Гава доминира гуштер од јуте постављен на дрвену покретну конструкцију; лутке су направљене од старих картона за јаја коју је цела екипа представе сакупљала, а бојене су природним ручно цеђеним пигментима из земље; шишарке – коса жена стигле су са Острва Крк и Малог Лошиња; слама и канапи – брада Врача из села Визић; гране – ноге животиња бирали смо по разним шумама и баштама Зрењанина; у својој јутаној пећини Гава црта војвођанском земљом претежно са Тителског брега. На сцени се појављује и вода – жута зрењанинска, чиме редитељка скреће пажњу и на дугогодишњи проблем града са пијаћом водом. Тим је радио са циљем да у току стварања представе покуша да остави што мањи отисак на планету Земљу, а елементи представе након свог живота могу бити поново искориштени, рециклирани или враћени природи.
Ирина Сомборац и Драгана Којић
„Гава је пажљиво кременом извлачила цртеж ждребета. Можда ће Бук лепу животињу тако лакше ухватити него да је нацрта само у песку или земљи. Можда и Гава може што и Врач. Гава је знала по искуству, гледајући оца, да велики пећински цртежи не бивају брзо готови, али имала је снажну и сигурну руку и није се предавала. Гава није одвајала поглед од цртежа. Што га је више посматрала више јој се изједначавао са визијом живог ждребета која је лебдела пред њом кад год би склопила очи.”
Десанка Максимовић, „Прадевојчица“
