Драмска сцена
Сезона 2016/2017.
Премијера: 25. маја 2017.
Игор Штикс
ЗРЕЊАНИН
Режија: Борис Лијешевић
Сценографија: Владимир Савић
Костимографија: Дрина Крлић
Композиција: Јелена Попржан
Текстови сонгова: Игор Штикс
Вокална сарадница: Ана Шајрер
Учитељ плеса: Зоран Симоновић
Играју:
Дејан КАРЛЕЧИК – Зрењанин
Милан КОЛАК – Коча, Члан комисије
Јован ТОРАЧКИ – Мини
Едит ТОТ МИШКЕЉИН – Ева
Сања РАДИШИЋ – Мала
Стефан ЈУАНИН – Роки
Миљан ВУКОВИЋ – Радник обезбеђења
Инспицијент: Јелена Ристић
Суфлер: Ивана Титин
Сценска техника
Шеф сцене: Срђан Векецки
Декоратери: Синиша Марков, ДМирослав Лекић, Милан Марић, Драган Лекић
Реквизита: Александар Дошен
Светло: Александар Брустул, Томислав Стоиљковић
Тон: Александар Ћук
Гардероба: Верона Секач, Цвија Ђуричин
Шминка: Драгиња Пушкарић
Кројачки радови: Аранка Алексаић
Столарски радови: Горан Јаначковић
Браварски радови: Дамир Ристић, Мирољуб Милићев
Под руководством Вилмоша Кашлика
Реч редитеља
Представа која за предмет узима догађаје из недавне прошлости, али и наше садашњости. Вријеме приватизација похарало је земљу горе и перфидније него ратови; и богате индустријске градове претворило у олупине, љуштуре на издисају, празне каросерије на точковима. Фабрике које су храниле стотине хиљада породица препуштене су најстрашнијем дозвољеном лоповлуку и девастацији. Све оно што смо добили у наслеђе од Очева који су градили земљу сурвано је у блато, погажено, испљувано, понижено, ишибано. Остале су пусте хале, погони, зарђале капије да свједоче о славној прошлости и нама који нисмо знали да њене тековине прихватимо и носимо. У тој пустоши сада се рађа клица побуне. Јер питамо се – треба ли не дирати неправедни систем и поредак ако не видимо други пут и ако више не можемо без оних који се на наш рачун силно богате, али нам барем понекад добаце нашу одавно зарађену корицу хлеба?
Ко је праведан?
Онај који страда покушавајући да спасе друштвену својину, друштво и сам Град, или онај који страда покушавајућу да заштити себе и сачува постојеће стање? Ако и један и други страдају – шта да се ради?
Ова представа покушава да схвати шта нам се то догодило и како да садашњост не прихватимо као судбину. Не узимајући ни један конкретан примјер, нити конкретан Град, представа тражи узрок и матрицу пропадања и у центар збивања доводи до јуче изгубљеног, а данас већ побуњеног човјека. Ако борба доноси још веће страдање – треба ли се и онда борити? Можемо ли се не борити када је борба једини доказ да смо живи и има заводљиви укус и мирис револуције? Као и Љубав без граница, о којој такође говори ова драма. Јер побуна је увијек трансгресија: политичка, друштвена, емотивна и сексуална. Неизбјежна је кад дође спознаја и пређе се тачка неповрата.
