Интервју: Растислав Ћопић, редитељ
ПРЕМИЈЕРА: Сара Рул ТЕЛЕФОН МРТВОГ ЧОВЕКА, Драмска сцена, НП Тоша „Јовановић”
Рад на представи „Телефон мртвог човека” ових дана улази у своју завршницу. Драмска сцена зрењанинског Позоришта одважно се упустила у подухват инсценације савременог америчког комада ауторке Саре Рул, на предлог свог уметничког саветника, глумца и педагога Бојана Жировића, не би ли својој публици понудила једно позоришно освежење после великог успеха Нушићевог класика „Госпође министарке”, и тако наговестила репертоарско померање ка модернијим драматургијама, млађим редитељима и другим позоришним ствараоцима компатибилнијег сензибилитета.
На паузи између два прогона, замолили смо редитеља Растислава Ћопићада нас упути у овај комад и да нам наговести нешто од оног што нас чека на премијери коју са нестрпљењем ишчекујемо.
С обзиром на то да је реч о савременом комаду, шта је вас као редитеља њему привукло?
– Пре свега то што комад говори о неколико важних тема за данашње гледаоце. Једна од њих може бити, и то је нешто што сам издвојио, усамљеност савременог човека као последица мањка комуникације, што је парадоксално јер живимо у времену у којем комуникација никад није била доступнија и бржа. Друга ствар је однос према смрти, према жаљењу и то како нас једино љубав може истргнути из хладних канџи смрти, не би ли нас спасла и продужила живот. О томе говори комад, а чини ми се да смо тиме и на трагу основне идеје списатељице, тим више што је ово праизведба.
Шта би публику осим провокативног назива требало да привуче?
– Мислим да тога има у сваком добром комаду јер су то неке универзалне истине које добри писци веома лако и вешто имплементирају, тако да су у питању неке вечне теме иако стављене у савремени контекст, данас и овде. Постоје јасне индиције да је овако било одувек и да ће тако можда заувек остати уколико се сами не променимо – још од Чарлса Дикенса до данас људи путују усамљени у својим одвојеним кочијама. Али ове теме, по себи, не биле толико интересантне или привлачне да нису испричане на један један нежан, ваздушаст, пријемчив, духовит начин. Надам се да ће публика уживати у једној специфичној врсти хумора кроз који смо провукли овако озбиљне теме.
Које особине доминирају када причамо о карактерима, односима међу ликовима?
– То су пре свега усамљеност, нежност и саосећајност, али је свакако у односима присутна и себичност или љубав према себи на чијој позадини препознајемо вредност људскости и праве љубави. У том смислу верујем да ће и публика имати прилику да учествује у овој представи на онај исконски, позоришни начин – идентификујући себе са ликовима приче, проживљавајући оне судбинске ударе, емотивне и моралне борбе које се одвијају у јунацима које гледају на сцени.
Ово вам је прва режија у зрењанинском Позоришту, да ли сте задовољни сарадњом са глумцима драмског ансамбла, са свима онима који учествују у стварању представе?
– Веома сам задовољан и срећан не само са глумцима – од портира којег поздравим на улазу па све до глумаца на сцени. Чини ми се да је овде сваки шраф на свом месту и да све функционише перфектно. Креативни процес је био можда један од најлепших које сам имао до сада, дозволили су ми да будем то што јесам и то што мислим да овај комад може и треба да буде, дозволили су ми да се играм и пристали су да се играју са мном на овом путовању и тражењу могућих значења и тумачења овог комада. Било је право уживање радити са њима и заиста се осећам јако срећно.
Колику сте глумачку слободу дали глумцима?
– Апсолутно сам расположен за давање слободе глумцима. Мислим да је у питању двосмерна улица, нешто понудим ја, а они на то одговоре. Увек је присутна креативна размена енергије и тако би требало да буде у сваком добром позоришту. Наравно, сарадња се разликује од концепта до концепта, негде је рукопис редитеља невидљив, негде је веома доминантан, те мислим да зависи од комада до комада, од редитеља до редитеља и од ансамбла до ансамбла. Овде смо успели да створимо нешто заједно, веома близу ономе што сам предложио као стил игре. У сваком случају, није било никаквог наметања него смо решења тражили и усвајали заједно.
Савремени комади и класици, шта је за вас већи изазов?
– Мислим да класици нису узалуд класици, у њима постоји нешто универзално што је својствено човековој природи и тако је од памтивека, и као такви су неопходни, па и нека њихова нова читања у различитим контекстима. Што се тиче савремених драмских текстова у које спада и комад „Телефон мртвог човека” Саре Рул, мислим да њима тек предстоји тест времена, али је сјајна ствар са њима то што они када су добри улазе у комуникацију са савременим човеком и друштвом.
У представи играју: ЏИН – Наташа Илин, ГОСПОЂА ГОТЛИБ – Јелена Шнеблић Живковић, ДВАЈТ – Миљан Вуковић, ХЕРМИЈА – Наташа Луковић, ГОРДОН – Данило Миловановић (к. г.), ДРУГА ЖЕНА / СТРАНКИЊА – Сања Радишић, KOНОБАР – Александар Дошен.
Комад са енглеског су превели Никола Јовановић и Вишња Сретеновић, а ауторску екипу поред редитеља Растислава Ћопића сачињавају – костимографија: Ивана Ристић, сценографија: Дуња Костић, композитор: Владимир Пејковић, сарадник за сценске борбе: Дејан Карлечик (по методи Д. С.), идејно решење и дизајн плаката: Филип Немет.
Претпремијера је 20. марта, премијера 21. марта, а прва реприза 27. марта у 20 часова.