Autorka članka: Miroslava Pudar (Danas)
Reditelj Boris Liješević, koji je na najvećem broju pozorišnih scena u zemlji i regionu ostvario zapažene predstave, odlučio se za autorski projekat, bez unapred pisanog teksta, koji upravo završava u zrenjaninskom pozorištu, gde ga i zatičemo.
Radnja je smeštena, otkriva nam, u jednu banku, a zaplet se dešava tokom korporacijske proslave na kojoj se zaposleni suočavaju sa samima sobom i svojim strahovima.
„Radi se o autorskom projektu koji je nastajao na probama kroz razgovore i probe. Tretira sve ono što nam zadnjih godina preti. Dešava se na proslavi dvadesetogodišnjice banke na kojoj se svima dešavaju neki sudari sa samim sobom i svojim životom, kada padaju maske, zablude koje gajimo i njegujemo i gde vidimo da nedostaje ljubavi u tom korporcijskom, uglađenom i savršenom svetu“, objašnjava Liješević.
Kako objašnjava, poslednjih godina u pozorištima je autorski projekat sve češća forma i profiliše se pod tim nazivom.
„Ja pod tim podrazumevam predstavu koja ne nastaje iz unapred napisanog dramskog teksta. Više takvih predstava sam radio do sad, i u Ateljeu 212 i u Crnoj Gori, nekoliko njih. Volim da radim ovakve stvari, dobro se osećam. Desilo se da je prošlo više godina kako nisam radio predstavu bez unapred napisanog dramskog teksta, nisam imao kreativni kontakt sa tom vrstom procesa, procesa koji nastaje na licu mesta, na probama, iz nekog pitanja. Kada sam dobio poziv od zrenjaninskog pozorišta, ovde sam osetio sigurno mesto na kome mogu da ponovo uplovim u taj neizvestan i uzbuljiiv proces“, kaže reditelj Boris Liješević.
„Šta će biti sa svima nama“, sa probe
On dodaje da je proces kod autorskog projekta uvek neizvestan jer se ne zna kako će početi, kako završiti.
„Čovek može da se uhvati samo za ono što sam stvori, ništa nije unapred dato. Autroski projekti, ove koje ja radim, uvek tretiraju sadašnji trenutak, trenutak u kome živimo. Prvi takav projekat je predstava „Čekaonica“ u Ateljeu 212, bilo je to deset godina od petooktobarskih demokartskih promena, pa smo se bavili time gde smo deset godina kasnije posle tih događaja, od tog pitanja sam krenuo u istraživanje. Sada sam ponovo osetio trenutak u kome živimo, kao nešto što može da bude podsticaj za neko kreativno razmišljanje i stvaranje. Ono što sam osetio je nagomilana napetost ne samo kod nas u društvu, već u svetu. Napetost i neizvesnost koja je izazvana nizom globalnih događaja i spletom okolnosti, počev od epidemije korone, pa novog rata u Evropi, do poskupljenja i migracija. Stekao sam utisak kao da je svet ponovo ujedinjen u jednom pitanju, pitanju šta će biti sa svima nama“, objašnjava reditelj.
Sagovornik Danasa kaže da ovo pitanje pre petnaest godina ne bi imalo jedinstven odgovor, kao što je to slučaj danas. Neki ljudi bi se osećali dobro, drugi sigurno a danas su svi pred nekom neizvesnošću.
„Predstavu smo počeli iz poniranja u sebe, u stvarnost, jako ozbiljno, potom sve to obrađivali pozorišno i sukobljavali sa nekim drugim stavovima, kako bi smo dobili scene, koje su gradile priču koja će biti, kao u svim ovakvim projektima, gotova na dan premijere. To je forma koja se neprestano menja, taži oblik, traži svoju priču“, kaže Liješević.
Na pitanje da li koristi dokumentaristički pristup predstavama, kaže da on lično ne deli pristupe pozorišu na bilo koji način „jer sve završi u pozorištu“.
„Ne pravim te podele. U tim podelama kreativnosti zapravo nema kreativnosti. Jedno je klasifikacija, drugo je kreacija. Ako se setimo primera ili anegdote, kako su pisci pisali tekstove, da čuju od komšija dijalog pa ga unesu u tekst, kao kod Ace Popovića, Tomasa Mana ili Nikolaja Koljade za koga pričaju da je tako pisao, da li je i to dokumentarizam. To na kraju sve mora postati pozorišna celina, koja se može gladati i ima sve prerogative dramske radnje i obrte“, objasnio je Boris Liješević.
„Šta će biti sa svima nama“, sa probe
Probe za ovu predstavu su još u toku, glumci raspoloženi, među njima i direktor Dejan Kalečik koji je bio Borisov student.
Na probe, kako smo se uverili, počev od direktorke dramske scene Vere Đeković, dolaze svi nasmejani. Kažu da nisu do sada radili ovakve predstave i da je to za njih izvrsno iskustvo.
„Ideja za ovu predstavu je duže vreme postojala među nama a poslednje dve godine su trajali pregovori sa rediteljem Liješevićem, jer je ovakav kreativan projekat zanimljiv i nama učesicima a verujem da će biti zanimljiv i publici. Mislim da je smelo što smo se upustili da počnemo rad na predstavi koja nema siguran tekst koji ćemo postaviti na scenu. Rad sa Liješevićem je dragocen, on na poseban način posmatra svet i pozorište a naši kontakti sa njim datiraju od studentskih dana“, objašnjava Dejan Karlečik, direktor zrenaninskog pozorišta koji i glumi u ovoj predstavi.
Karlečik je igrao i u prethodnoj predstavi koju je Liješević režirao u NP „Toša Jovanović“, u nagrađivanom komadu „Zrenjanin“. Sada igra direktora Ritejla jer u ovoj predstavi likovi nemaju imena, nego titule.
„I sama priprema za probe je bila veoma dobra i sveobuhvatna, bilo je potrebno da glumac želi da radi ovakav komad. Ovaj proces je zbog toga trajao nešto duže nego uobičajno, podelili smo ga na tri etape, pričali o svojim intimnim pogledima i strahovima da bismo dali materijal koji će dobiti dramsku strukturu i dramsku formu, koju su potom uobličili reditelj i pisac Fedor Šili“, objasnio je Dejan Karlečik.
Predstava „Šta će biti sa svima nama“ je autorski projekat Borisa Liješevića i Fedora Šilija. Imaće svoju premijeru 12. aprila.
Za scenografiju je zadužena Andreja Rondović, kostimografija i asistent reditelja u rukama su Vesne Varićak, dok je saradnik na projektu Zvonko Gojković. Igraju Sara Simović, Zvonko Gojković, Nataša Ilin, Sanja Radišić, Mirko Pantelić, Dragan Đorđević, Stefan Juanin i Dejan Karlečik.